Беле мрље српске историје
- 21/03/2013
Беле мрље српске историје
Милослав Самарџић, “Генерал Дража Михаиловић-општа историја четничког покрета”, прва књига, Крагујевац: Погледи, 2005.
Пишући књигу о новинарским жанровима, знаменити професор београдског Факултета политичких наука, Радомир Животић, објашњавајући шта је књижевна критика, нагласио је да се она махом пише о књигама које су тек изашле. Додуше, угледни професор, направио је својеврсну ограду, истакавши да је то баш тако, осим у посебним условима. Живот је много богатији, од промишљања теоретичара. А парадокси српске културне продукције толики су, да скоро сваки други може конкурисати за рубрику “Да не поверујете”. Публицитет, позитивну афирмацију, друштвена признања, о наградама да и не говоримо, добијала су танушна дела, понекад и опскурних личности које су имале куражи да се лате пера и јавности подастру папазјанију о неком друштвеном феномену, историјском догађају, појави или догађају.
Од 2005. до 2007. године, крагујевачки новинар и публициста Милослав Самарџић, приљежни истраживач белих мрља српске историје, јавности је понудио је чак четири обимна тома о историји четничког покрета. Најновији, пети, појавио се ових дана, на управо завршеном београдском Сајму књига, где су “Погледи” били један од четири крагујевачка издавача која су имала штанд са својим издањима.
Критика је прећутала сва четири тома, као што ће, верујемо, исто учинити и са петим. Зато овај приказ пишемо, пет година после штампања књиге, подсећајући се речи старог професора Животића, због “посебних услова”. Први том на 567 страна даје детаљну биографију вође равногорског покрета, командатнат Југословенске војске у отаџбини, и потоњег министра војног, ђенерала Драгољуба Михаиловића. Аутор прати школовање будућег првог герилца Европе, његов одлазак из војне школе у Балкански рат. У коме ће се, према новијим истраживањима, наредник Дража Михаиловић и Јосип Броз, као аустроугарски каплар, наћи очи у очи на бојном пољу. У зло време када су Аустроугари прешли Дрину, и начинили масовне злочине у Мачви , Подрињу и Посавини. После слома офанзиве Оскара Поћорека, међу аустроугарском солдатеском која је спашавала главу, бежао је пред армијом Живојина Мишића и будући Маршал Југославије, млади цуксфирер, родом из Загорја, члан Вражје сатније. Три деценије касније, аустроугарски каплар осветиће се српском ђенералу, коме Срби данас још траже гроб, молећи да им британска и руска тајна служба кажу у коју су кречану српски припадници ОЗНЕ, бацили посмртне остатке ратног вође Срба који су се борили за Краља и Отаџбину.
Будући први Равногорац био је током војне каријере и хваљен и куђен. Детаљно су анализирани и супарници Драже Михаиловића, почев од Косте Пећанца, генерала Милана Недића и Љубе Новаковића, комуниста, Слободана Јовановића и Драгише Васића из Српског културног клуба. У условима када наша академска зајеница кубури са озбиљнијијм истраживањиима чак и о династији Немањића, а када се додају и идеолошке баријере, није нимало чудно што су се спорења око априлског рата нашла и на страницама ове књиге. Спорења трају чак и око датума устанка на Равној гори. Утисак је да се Самарџић веома успешно понео са задатком да објасни узроке устанка Срба у западним крајевима, и да јасно дефинише обим и размере геноцида над Србима. Који је почео даном проглашења (10. априла 1941) НДХ на деловима територије окупиране Краљевине Југославије. Када би се о књигама расправљало сучељавањима аргумената, а не политичким саопштењима политизовних удружења ветерана (било да су то остарели партизани и ретки преживели четници) део књиге о издаји комуниста у заједничким операцијама четника и партизана, изавао би плодну полемику. Овако, књига је прећутана, а истраживања Милослава Самарџића оцењивана су у нападима неистомишљеника, у почетку под паролом “он блати нашу светлу социјалистичку револуцију и НОБ”, а потом “он свешта пише, и ми се од њега ограђујемо”. У сваком случају, изузетно је важно што је Самарџић, дао другачије виђење једног од најзначајнијег дела историје, а све позивајући се на обиље докумената из историјских архива, изјава учесника, сведока, бројну страну и домаћу литературу. Грађански рат у Југославији десио се у условима окупације фашистичке Немачке, Италије и Бугарске, и Мађарске, стварања Велике Албаније на једном делу њене територије, устројавању усташке НДХ, окупације дела Баната и Бачке, отимања Срема и делова Источне Србије и стављање Македоније под управу Бугарске, као и потпуну окупацију Словеније, стварањем независне Црне Горе, под патронатом Италије. У књизи су прецизно наведене немачке офанзиве против припадника ЈВуО, али и одмазде Немаца и окупатопра над српским становништвом. Аутор се бави и анализом односа са савезницима у првој фази рата, који је на почетку био позитиван према равногорцима, стваран је мит о Дражи, да би се касније британска политика окренула Титу, а Дража Михаиловић био напуштен од Савезника. Али и од свог краља, који му је, под притиском британске владе, наложио да се стави под команду Националног комитета са Јосипом Брозом Титом на челу. Самарџићу, који је за проучавање равногорског покрета учинио више него сви институти у земљи, предстоји мукотрпан рад да објасни зашо су се Енглези од Драже окренули Титу, а да то не буде аргументација која ће у себи садржати заверу светских сила, масоне, Коминтерну и Ватикан “који никада не воли Србе”. За сваку је похвалу што је у овој књизи нашло места и неколико детаља који бацају сасвим ново светло на деценијама, од владајућих комуниста, сатанизовани равногорски покрет. То су чињенице о четничким породицама у немачким логорима, немачким плановима за ликвидацију Михаиловићевог покрета (долазак Химлера у Краљево и операција “Копаоник” и изјава генерала Лера, команданта групе армија “Југоисток”. О томе сведоче и броја признања савезника четницима. О спашавању америчких пилота, ових дана смо могли да чујемо и од потпуковника америчке авијације, поводом његовог сведочења у поступку судске рехабилитације Драже Михаиловића.
Мр Ранко МИЛОСАВЉЕВИЋ