Четници Великог рата

04/07/2014

Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима

Пише: Слађана Зарић
Четнички добровољачки одреди били су под командом Врховног штаба српске војске. Биле су то специјалне јединице које су изводиле високоризичне акције. После битке на Кајмакчалану четнички одреди престају да постоје и на позорницу ступа Југословенски доборвољачки одред. Многи сматрају да су четници жртвовани у сукобу црнорукаца и престолонаследника Александра.

Jезгро четничких одреда на почетку рата чинили су искусни четници из балканских ратова и из четовања на просторима Македоније. У четничке одреде пријављују се и сви они који нису обухваћени мобилизацијом (млађи од 20 година, страни држављани…).

Четничке јединице у великом броју чине Срби са подручја Аустроугарске, а долазе и Срби печалбари из Америке. У каснијим годинама четнички добровољачки одреди ће се све више попуњавати из редова аустроугарских ратних заробљеника, Срба пречана који су најпре били мобилисани од стране Монархије, а потом у борбама заробљени у Русији.

На почетку су била формирана четири четничка одреда која су током 1914. године бројала око 5.000 припадника. Министар војни Душан Стефановић издао је 4. августа наређење о формирању четничких одреда – наводи за документарни филм „Србија у Великом рату” историчар Милан Мицић.

На челу одреда налазили су се српски официри, најчешће истакнути четници блаканских ратова, припадници Народне одбране и организације Црна рука. Добровољачки покрет у 1914, 1915, и 1916. години је под контролом Црне руке и официра црнорукаца – истиче историчар Мицић.

Тако је Рудничким одредом командовао мајор Војислав Танкосић (одеред је формирао Јован Стојковић Бабунски јер се Танкосић као оптужен за учешће у убиству Франца Фердинанда по захтеву Аустроугарске тада налазио у притвору), на челу Златиборског одреда био је мајор Коста Тодоровића, Јадарским одредом командовао је мајор Војин Поповић (чувени војвода Вук) док је мајор Велимир Вемић био командант Горњачког четничког добровољачког одреда.

Четници су били најдисциплинованији војници српске војске који се по данашњим мерилима могу сврстати у неку врсту командоса, били су једна од најелитнијих јединица- каже историчар Милић Милићевић из Историјског института Београда. То су биле специјалне јединице намењене за дејство у позадини непријатеља. Њихов задатак је био да се притаје, да пропусте аустроугарске јединице, а онда да крену са дезорганизацијом позадине, да организују атентате на команданте, да уништавају страже или етапне станице – каже историчар Далибор Денда са Института за стратегисјка истраживања.

Четници су предузимали и офанзивну акцију преласка на територију Аустроугарске. Тако Горњачки четнички одред по наредби врховне команде 1914. године прелази у Босну и стиже до Пала, Сокоца, а поједини припадници овог одреда силазили су у Сарајево.

Четници су пролазили кроз врло захтевну обуку. Није свако могао да буде четник. Гаврило Прицип се за време балканских ратова пријавио у одред Војислава Танкосића, али је одбијен јер је био превише млад и сматрало се да није могао физички да поднесе оно што очекује једну четничку јединицу – каже Милан Мицић. Четници су морали да буду издржљиви и храбри. Полагали су четничку заклетву на верност отаџбини, српству и јединици. У случају да се заклетва прекрши били би сурово кажњавани, неретко и смрћу – истиче Мицић.

У четничким јединицима био је велики број младих људи, ђака и студената. То су били млади идеалисти спремни да се боре за српску националну идеју, али и људи који су поред патриотизма имали и одређену врсту авантуристичког духа. Историчар Милић Милићевић наглашава да су четници из времена балканских ратова, Првог светског и Другог светског рата три потпуно различите категорије и три различита појаве.

Четнички одреди били су тамо где је било најтеже. Због специфичности њихових акција (напади из позадине, ризичне акције) смртност у јединицама је била веома велика.

Губици по акцијама износили су и до 62 одсто људства – каже историчар Милан Мицић. Зато су одреди чето расформирани, попуњавани новим припадницима и формирани нови. Таком 1915. године на територији Краљевине Србије дејствује Сремски доборвољчки одред (којим је командовао Немац Игњат Кирхнер), Бантаски одред, одред Летеће жандармерије војводе Бабунског, Добровољачки одред војводе Вука (који је бројао око 3.000 људи), Други добровољачки батаљон под командом мајора Војислава Танкосића.

Четници су увек слати тамо где је било најтеже. Учествовали су у свим важним биткама. Били су на Гучеву, Колубари, у одбрани Београда 1915. године, чинили су одступницу српској војсци приликом повлачења преко Албаније, први су дошли на Солунски фронт и учествовали у Горничевској бици. Четници војводе Вука су на крају освојили и добро утврђени и брањени Кајмакчалан (Дринска дивизија је прва освојила врх Ниџе али су их Бугари у контранападу поразили да би у новом нападу четници однели победу).

После Кајмакчалана четнички одреди наставили су да се боре и за освајње околних висова. Велике битке водиле су се на Сивој стени, у луку Црне реке, Грунишком вису. После тих битака четнички одреди су толико десетковани да престају да постоје. Од 2.250 четника колико је одред војводе Вука бројао по долску на Солунски фронт, преживело их је само 450. Тих дана (29. новембра 1916. године) гине и чувени војвода Вук. Многи сматрају да су четници тада намерно жртвовани, да је њихов „нестанак” последица сукоба црнорукаца и престолонаследника Александра.

Историчар Милан Мицић наводи да је разговарао са потомцима четника добровољачког одреда Војина Поповића који су тврдили да је Војвода Вук два-три пута одбијао наређење да се јуриша на Сиву стену, да је схватао да се његови војници жртвују, али да је на крају као војник морао да прихвати наређење које је његовој јединици донело неповратне губитке.

После битке на Кајмакчалану четнички одреди више не постоје. Њих замењује нови добровољачки одред који сада у политичком контексту добија назив Југословеснки добровољачки одред, иако у његов састав улази чак 95 одсто Срба (били су то аустроугарски заробљеници из Русије и добровољци из Америке).

Занимњиво је и да после Кајмакчалана не постоји више ни утицај Црне руке на добовољачке одреде. Уследили су Солунски процес, смртна пресуда Драгутину Димитријевићу Апису и смене официрског кадра војске Краљевине Србије. Преживели четници, њих 450, постали су саставни део 4. пука Дринске дивизије. Тако је завршена славна историја четничких одреда Великог рата.
Четник, комита, андарт

Назив четник потиче од речи чета, четовање и представља герилског борца који је у малобројној јединици, чети.

Термин се првенствено користио за припаднике српских добровољачких снага које су се бориле на територији Македоније са циљем слабљења Отоманске царевине на Балкану.

Такве специјалне јединице имали су и Бугари и Грци. У Бугарској су их звали комите у грчкој андарти.

Српски борци у Македонији називани су и комитама, мада је овај израз првенствено био везан за оснивање ВМОК-а и ВМРО-а и за њихове борце.

Четничка заклетва

Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа, Амин!
Ја _____ заклињем се у Господа Бога у Господа Сина Исуса Христа и Господа Духа Светога:
Заклињем се у хлеб овај,
заклињем се у крст овај,
заклињем се на нож овај и револвер,
да ћу тачно и свесно, безусловно
испуњавати све наредбе Комитета
које ми се буду дале,
а које иду у корист нашег ослобођења
и уједињења са Мајком Србијом,
а под управом Комитета.
Ако би се намерно огрешио о дату заклетву,
да ме Бог, Крст, Име, Слава и хлеб казне,
а нож и револвер казну изврше. Амин!

Четничка заклетва први пут је изговорена у Београду 28.04.1904. године.

Комитет у заклетви односи се на Српски револуционарни комитет који је основан 1903. године.

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд.

Интервјуи су део документарно-играног филма „Србија у Великом рату” који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.
http://www.rts.rs/page/stories/ci/