Ђуришићеве операције 1942/1943.

04/09/2014

Пише: Никола Станојевић

„Покољ у пљеваљском, прибојском, фочанском и чајничком крају је био најмасовнији ратни злочин етничког чишћења који су починиле четничке формације током другог светског рата…“ – овако домаћа Википедија описује операције разбијања усташке милиције у поменутим срезовима на почетку 1943. године. На страну то што, у нашем законодавству никада није постојало нешто тако, као што је „ратни злочин етничког чишћења“, треба најпре нагласити да и овај текст, у недостатку озбиљних доказа, у целини почива на „Дражиној“ инструкцији од 20. децембра 1941. године, коју аутори чланка представљају као „један од бројних докумената који сведоче о Дражиној намери етничког чишћења“, али без навођења иједног другог од тих „бројних докумената“. Помињу, истина, из очигледног незнања, још и „Дражину депешу“ Југословенској влади у Лондону из септембра 1941. године, која нити је Дражина нити је депеша. Ради се о реферату мајора Живана Кнежевића, новог шефа Војног кабинета.

О овој кривотворини подробно је писао М. Самарџић у својој књизи „Фалсификати комунистичке историје“, на стр. 19-24. Овде ћемо само укратко указати на неколико докумената који из темеља руше аутентичност „Дражине“ инструкције од 20. децембра 1941. године.

Пођимо најпре од збирке телеграма које је Михаиловићев штаб слао Југословенскојкраљевској влади у Лондону у периоду од 4. новембра 1941. године до 11. јуна 1942. године, објављеној у Зборнику докумената, том 14, књига 1, док. бр. 105. Збирка је састављена у Председништву владе од депеша које су им британски органи предавали, с обзиром да тада није било директне радио-везе између Михаиловића и ЈКВ. Како неке депеше Британци уопште нису предали влади, док су друге уручили са знатним закашњењем, постоје извесна неслагања између редних бројева примљених телеграма у збирци (између 5. децембра и 7. јануара није било слања телеграма услед немачких потера). Нису иначе пронађене ни депеше које је влада слала Михаиловићу током 1941. године.

У више телеграма послатих после 20. децембра (дана наводног издавања инструкције) Михаиловић се потписао као пуковник. Тако рецимо у депеши бр. 64 од 23. јануара 1942. године (читавих месец дана касније), затим депешама бр. 65 и 66 од 22. јануара, бр. 71 од 25. јануара, бр. 89 од 17. фебруара (примљена 26. марта преко Каира). Тек у депеши бр. 95 (која је недатирана) Михаиловић се потписао као „ђенерал“. Прва заведена депеша са датумом (бр. 98) у којој се Дража потписао генералским чином, је од 24. фебруара (влада ју је примила тек 28. марта).

То следствено води ка питању, зашто се Дража чак и у фебруару 1942. године потписивао као „пуковник“, а два месеца раније, када је издавао „инструкцију“, као „ђенералштабни ђенерал“ (што је иначе посебна бесмислица, јер је то непостојећи чин)? Због чега Михаиловић деградира себе у телеграмима које упућује после 20. децембра, ако је већ до тог дана његов пуковнички чин ствар прошлости?

Ствар је и више него јасна. Михаиловић или није знао, услед слабих техничких веза, да је још 7. децембра унапређен у бригадног ђенерала или тој чињеници није придавао важност, јер му то није званично саопштено; унапређење је објављено у „Службеним новинама“ Краљевине Југославије за децембар 1941., али оне су штампане и циркулисале само у Лондону, а због скривања од Немаца и сталног мењања места боравка није било услова ни да се слуша Радио Лондон. Тек крајем фебруара наредне године, он почиње уз своје име да наводи највиши официрски чин (из докумената се не може видети зашто баш од тада).

Наредни документ је Дражина, како изгледа, прва депеша упућена „Мандушићу“, тј. Ђуришићу, од 18. априла 1942. године (Зборник, том 14, књига 1, Извод из књиге послатих телеграма штаба Драже Михаиловића од 21. марта до 26. априла 1942. године). Депеша почиње овако: „Чуо сам за Ваш рад. Веома сам срећан што тако јуначки радите. Циљ ми је да Вас што пре помогнем. Услов за ово је сигурна веза. Шаљем Вам преко Лазаревића радио станицу, са карактеристикама и упутом за рад. Сада немам радиотелеграфисту, али ћу Вам га послати накнадно.“

Чудно је да Дража у првој радио-комуникацији са Ђуришићем помиње неки његов апстрактни „рад“, без улажења у детаље, уместо да га пита конкретно – шта је урађено по мојој инструкцији од 20. децембра, какви су резултати, је ли Вам што потребно да бисте поступили по њој, итд. Зашто Дража мора од некога да „чује“ за тај Ђуришићев „рад“, када би овај требало да му директно поднесе извештај о томе да ли је извршио наређење које је добио 20. децембра? Цела депеша је срочена тако да упућује на закључак да је Ђуришић у претходном периоду радио по сопственом нахођењу, сналазећи се како је најбоље знао и умео, те да је до Драже допрла вест о томе, и пријатно га изненадила, због чега је одлучио да му помогне, шаљући му радио-станицу и најављујући му слање радиотелеграфисте.

Eлем, комплетан чланак на Википедији је доследно написан у духу кумровачке школе; поред коришћења фалсификованих докумената, они „незгодни“ у којима се четницима са врха забрањују злочини једноставно су прећутани, док су трећи цитирани тешко „измасакрирани“, тј. са исеченим неподобним деловима. Цео контекст је окренут наглавачке, не помињу се или су максимално релативизовани претходни муслимански злочини над Србима, подршка најпре Павелићу, а затим и Италијанима, шуровање са комунистима, италијанска политика сарадње са њиховом милицијом на уштрб српских интереса, итд. После свега реченог и написаног о овим дешавањима, ретко ко ће поверовати у лако проверљиву чињеницу да је током читавог рата, управо у периоду извођења ових операција, издато највише наредби којима се изричито забрањују злочини над цивилном популацијом (невезано за то што су они ипак чињени).

Ради целовите слике треба прво поменути хрватске претензије и на овај комад српске земље. Хрвати су тежили прикључењу Санџака својој „НДХ“ и то из више разлога: да забију клин између Србије и Црне Горе и тако заувек физички одвоје ове две српске области, да што је могуће више смање српски етнички простор, и да дођу до новог „топовског меса“ у виду неколико десетина хиљада муслимана.

Још док Хитлер није напао Југославију, 31. марта 1941. године, Кватерников човек за везу са Немцима др Бранко Бензон, будући први посланик „НДХ“ у Немачкој, предао је „меморандум“ у немачком министарству спољних послова за Рибентропа, у име „вођа хрватских националиста“ Павелића и Будака, којим се апелује на Трећи Рајх и његовог фирера, да будућој независној хрватској држави, поред осталих „старих хрватских покрајина“, припадне и Санџак са Новим Пазаром. Едмунд Глез фон Хорстенау, „Немачки генерал у Загребу“ како је гласила његова тадашња функција, у свом телеграму Врховној команди немачких оружаних снага од 12. јуна 1941. године, наводи да ће питање припадности новопазарског санџака бити решено заједно са утврђивањем граница Црне Горе, која улази у италијанску интересну сферу, али да би за дефинитиван политички поредак на Балкану било много боље, када би тај претежно муслимански крај припао хрватској држави, како би Србија и Црна Гора остале одељене. (Богдан Кризман, НДХ између Хитлера и Мусолинија, Глобус Загреб, 1983, стр. 17, 50)

У међувремену, Немци су дозволили Павелићевим јединицама да запоседну сва већа места у својој окупационој зони Санџака. Тако су до почетка маја 1941. године, усташе из „НДХ“ ушле у Пљевља, Пријепоље, Прибој, Сјеницу и Нову Варош, што је било праћено сменом и отпуштањем Срба из државне управе и локалних органа власти, увођењем латинице као јединог службеног писма, полагањем заклетве Поглавнику, хапшењима и убиствима. Једна за другом, одлазе делегације муслимана у Сарајево да траже припојење Санџака Босни, а шаљу и једну молбу лично Анти Павелићу, да се ова територија укључи у састав његове „државе“. По избијању устанка у Црној Гори и Србији, и у овој области је дошло до трзавица између Италијана и усташа.

Глез је 19. јула јавио Врховној команди Вермахта да су Хрвати у Прибоју држали две своје чете, које су пре неколико дана, на захтев Италијана повучене у Рудо, али су сада поново упућене у Прибој „због лошег расположења муслимана“. Такође и да се у Сјеници налази жандармерија „НДХ“. (Б. Кризман, н.д, стр. 63)

Последње Павелићеве трупе напустиле су Санџак 7. септембра, а три дана пре тога Немци су из Пријепоља и Прибоја отишли у „Недићеву Србију“. Крајем октобра 1941. године, потписан је уговор о разграничењу између Трећег Рајха и Италије, којим је цела ова област ушла у италијанску окупациону зону, а „НДХ“ се одрекла својих „права“ у Санџаку. То ипак није представљало и крај српских недаћа у овој регији. Јер, италијански анимозитет према Павелићу и муслиманима у његовој служби, није значио и одбојност према муслиманима као целини. Напротив, управо ће њих Италијани почети да фаворизују, било тако што ће благонаклоно гледати на њихово организовање, било тако што ће их и сами снабдевати оружјем и другим стварима, до те мере да ће наговорити њихову милицију да изврши изненадне ударе по српским насељима, како би спречили одлазак црногорских четника у Книнску Крајину у оквиру планиране операције уништења „Бихаћке републике“.

Извештаји о тешком положају Срба Рашке области и шире, стизали су Дражи са лица места практично одмах чим су ови крајеви дефинитивно припали Италијанима.

Повереник за прибојски крај, резервни наредник у пензији Драгиша Ђ. Јовановић, послао је из Бање код Прибоја на Лиму писмо Дражи 26. новембра 1941. године, у коме га упознаје са ситуацијом у том срезу (АОС, Ча, к-139, рег. бр. 1/1). На почетку извештаја објашњава да је, по добијеном пуномоћју, извршио организацију одреда у срезу прибојском, по четама и батаљонима, и у недостатку официрског кадра, за њихове команданте поставио активне и резервне подофицире. Пушака има врло мало, а бомби и аутоматског наоружања нимало, те тражи да му се пошаље оружје за трупе.

„У срезу прибојском има 40% муслимана, који су до јучер сарађивали са Павелићевим бандитима. Сви муслимани до једног су наоружани од Хрвата, за њихове окупације у Санџаку, свим врстама оружја. Муслимани без разлике сви свесни каква их казна за учињено издајство према Краљу и Отаџбини и опште недела чека, сада свим силама раде да се од казне сачувају под заштитом партизана“ – наводећи даље да су партизани због експлоатисања фабрике оружја у Ужицу, најактивнији у срезовима златиборском, нововарошком и милешевском.

„Четници” – каже у наставку – „никакве могућности за наоружање немају сем малог броја оружја, кога је са тешком муком сачувана пред лицем непријатеља и муслимана, који су нам још тежи од непријатеља били. Прибојски одред окружен је са свих страна од непријатеља док у самој својој средини има муслимана који листом прелазе партизанском покрету.“

Тако су се муслимани, подржавањем комуниста након Павелића, додатно замерали четницима из ове области.

Јовановић убеђује Дражу да је због свега реченог, његов одред „принуђен“ да оружје тражи од Италијана, са чиме се сложио и Пећанчев „Војвода Рачански“ Захарије Милекић, који је са својим штабом недавно дошао да помогне овом крају. Управо тог дана када му је написао ово писмо, комунисти су напали Прибојски одред, али су их, уз помоћ Италијана, после двочасовне борбе четници одбили, с тим што се очекивао нови напад. Замолио је Дражу да им што пре пошаље обећаног официра за команданта одреда, али да то буде човек „неокаљане части“. У противном тражи да им се одобри да га сами изаберу из своје средине, наводећи: „За сада је у срезу милешевском стање очајно из следећих разлога: 1. што Турци до скора са Хрватима, а сада са Италијанима материјално Србе упропашћују; 2. што комунисти који нису мештани са врло малим бројем мештана, Србе који неће са њима уништавају; и 3. што комунисти, који су тамо узели маха, све оне што нису са њима сматрају петоколонцима и уклањају их.“

На страни 32 књиге „Геноцид над муслиманима” Милетић и Дедијер објављују извештај (не наводе извор) резервног капетана I класе Миливоја Б. Обрадовића, команданта Расовско-бистричког батаљона, упућен децембра 1941. године Дражи, у коме исти наводи, да је крајем новембра месеца у општинама савинопољској и расовској извршена организација „свих националних елемената“ и формиран батаљон од 4 чете, са 600 уписаних бораца, од којих је тек половина наоружана. Муниције је врло мало, аутоматског оружја немају, а потражују и радио-станицу за коју имају стручне људе.

„Г. Ђенерале, овдашњи муслимани помоћу окупатора угрожавају живот и опстанак нашем православном живљу, не базирајући се на старо, младо и уопште убијају, силују, пале, и уопште пљачкају“ – наводи у наставку, па тражи да им буде послато оружје, као и друге потребне ствари.

Крај првог дела