Како су четници судили партизанима?

27/06/2023

Официри Врховне команде, у Прањанима, почетком септембра 1944.

Југословенско краљевско законодавство последњи пут се прописима о војним и преким војним судовима бавило 8. марта 1940. године. Тога дана донета је Уредба о војним и преким војним судовима М.С. Бр. 327, која ће, уз допуне из 1943, важити до 1945. године, тј. све док је постојала Краљевина Југославија
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Комунисти описују четнике као групе бандита које су тумарале около и уз помоћ окупатора ликвидирале невино становништво. Тешко да се из било које њихове књиге може закључити да су четници, заправо, били легална Југословенска војска, предвођена са око 3.000 официра и уређена по правилима службе своје државе, Краљевине Југославије.
Као и свака држава, и Краљевина Југославија је имала прописе о деловању оружане силе у ратном добу. Југословенско краљевско законодавство последњи пут се прописима о војним и преким војним судовима бавило 8. марта 1940. године. Тога дана донета је Уредба о војним и преким војним судовима М.С. Бр. 327, која ће, уз допуне из 1943, важити до 1945. године, тј. све док је постојала Краљевина Југославија. С правне тачке гледишта, Краљевина и њени закони постојали су до оног момента када је нова, комунистичка власт, стекла међународно признање, а то је било после признавања резултата избора одржаних 11. новембра 1945. Према томе, ликвидације које су починили припадници четничког покрета, односно Југословенске војске, у складу са законом, не могу се сматрати ратним злочинима. Став комуниста да је свака ликвидација извршена с њихове стране легалан, па и херојски чин, а да свако убиство припадника комунистичког покрета од стране четника представља ратни злочин, нема правног основа.
У ситуацији када не постоје затвори, због герилског вођења рата, према Уредби о војним и преким војним судовима могла се изрећи смртна казна, казна од 25 батина и ослобађајућа пресуда. Расписом свим командатима од 5. јануара 1943. Дража је укинуо батинање, напомињући: ”Ово понижавајуће средство оставити Недићу и Љотићу”.1
Батинања ипак нису сасвим престала, па Дража 16. марта 1943. шаље нови распис:
Иако сам најстрожије забранио батине као казну, добијам из разних крајева жалбе народа да наши команданти примењују ову недостојну по човека казну. Десило се је у више махова да су тучени наши најоданији људи, који се залажу до највећег пожртвовања за нашу ствар. Овај изум београдске Главњаче, Гестапоа, Пећанца, Недића и Љотића не дозвољавам да се употребљава и најстрожије забрањујем. Убудуће предузимаћу најоштрије мере према непослушним и самовољним.2
Друга измена Уредбе од 8. марта 1940. године односила се на промену формација. Радиограмом од 23. јануара 1943, Дража је од председника Југословенске владе Слободана Јовановића тражио да се у првом одељку шестог параграфа стави ”командант бригаде” уместо ”командант пука”, као и ”командант корпуса, односно територијални команданти срезова и области”, уместо ”командант дивизијске области”. Даље, Дража је писао:
У параграфу 9 први одељак треба да се измени и да гласи: ”Војни суд се састоји од три официра и два подофицира као судија и једног деловође са правном спремом без обзира на чин у војсци”.

Заробљени партизани, у Прањанима, почетком септембра 1944.

Између првог и другог одељка параграфа 9, додати нов одељак, који гласи: ”За официре преки војни суд образује се при командама корпуса односно командама области и састоји се од 5 официра као судија и једног официра као деловође. Бар један од њих мора бити са правном спремом”.3
Постојала је разлика између редовних војних судова и преких војних судова. Потоњи су сваки случај морали да реше у року од 24 часа. Ако то нису били у стању да учине, предмет је предаван редовним војним судовима. Без одлуке војних или преких војних судова, пресуде, па и смртне, имали су право да изричу команданти бригада, група бригада, корпуса, група корпуса и регионалних команди, и наравно сам Дража. ”Капетана Миленковића, у вези Ваших депеша 697 и 698, чим ухватите одмах стрељајте. Жалим да нам је један погинуо због њега”, наредио је Дража, примера ради, команданту Расинског корпуса потпуковнику Драгутину Кесеровићу, 15. октобра 1943. године.4
Капетан Душан Радовић позива се у једној наредби на Упут о преким судовима и распис Врховне команде бр. 37 од 4. септембра 1943. године, којим је тај Упут прослеђен командантима. Наређујући оснивање Преког суда при Групи летећих бригада Златиборског корпуса, Радовић набраја тачно 22 ”кривице предвиђене Војно-кривичним законом”, међу којима су кривична дела против војске, избегавање службе у војсци, бекства из војске, кривична дела против туђе имовине, злоупотреба власти и старешинства, повреде војних дужности, повреде лица на службеној дужности, убиства из користољубља, пљачке и разбојништва, шпијунирање у корист окупатора, његових органа и комуниста, помагање или прикривање комуниста, вршење блуда са окупаторским војницима, оснивање ма каквих организација, било политичких или оружаних, које би биле уперене против интереса Југословенске војске у Отаџбини, итд. Преки судови су имали председника и четири члана, плус браниоца и деловођу.5
Расписом од 22. децембра 1943. Дража је одузео право командантима да доносе пресуде без судова. Тај распис гласи:
Смртне пресуде могу доносити само преки судови, а никако поједине старешине. Састав преких судова мора бити такав да народ верује у његову правичност и непристрасност. У састав сваког преког суда неизоставно по једно лице које је свршило правни факултет. Све пресуде преких судова морају се неизоставно слати Штабу Врховне команде, а најдаље у року од три дана по донетој пресуди. Стрељања без пресуде преких судова сматраћу као злочина дела, како старешина који наређују, тако и оних који извршавају.6
Расписом свима од 15. маја 1944. године, Дража ограничава и право образовања преких судова:
Право на образовање преких судова имају команданти групе корпуса, команданти корпуса, а команданти бригада само оних којима одобре команданти корпуса по оцени да ће ове судове правилно примењивати. Команданти срезова имају такође право образовања преких судова.
Извршење смртних казни наредите само ватреним оружјем.
Народни равногорски одбори треба да дају за сваког који се стави под преки суд своју оцену да ли је дотични крив или није, и то сеоски и општински за домородце, а срески одбори за оне са других територија.7
Председник и сви чланови редовних војних судова требало је да буду судски официри, тј. официри правници, али у ратним условима то није било увек могуће. Примера ради, председници Војног суда 1. равногорског корпуса били су капетан Михаило Батрићевић и резервни судски капетан Милош Томашевић, предратни судија, а међу члановима налазио се још један судски официр, резервни поручник Атанасије Таса Илић, предратни полицијски писар. Председник Војног суда 2. равногорског корпуса био је пешадијски поручник Бојан Ристановић, док су три члана суда били судски официри> резервни судски капетан Радоје Зарић, резервни судски мајор Михаило Миловановић и резервни судски мајор Глинтић. Миловановић и Глинтић су предратне судије Окружног суда у Чачку.
Пресуда војног или преког војног суда постајала је пуноважна када је потпишу председник и сви чланови. Казну смрти или батинања извршавали су за то одређени војници – џелати, односно стрељачки строј.
Како је суђење изгледало у пракси, видећемо из једне пресуде Преког војног суда Качерске бригаде Рудничког корпуса. Пресуду преносимо у целости:
У ИМЕ
ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА ПЕТРА II
КРАЉА ЈУГОСЛАВИЈЕ
ПРЕСУДА
Преког војног суда Качерске бригаде Југословенске војске у Отаџбини.
Бранко М. Пејовић родом из села Заграђа, среза Качерског, по занимању каменорезачки радник, рођен 1922. године, неожењен, вере источне православне, учинио је следећа кривична дела:
1) Што је у 1941. години, у времену када су комунисти образовали своје борбене јединице пришао њиховим редовима и борио се с пушком у руци против четника, који су остали верни Краљу и Отаџбини.
2) У 1942. години, по разбијању комунистичких банди у Србији, вратио се кући и продужио за неко време миран живот, јер је тако уверио четничке старешине, који су имали у виду његову младост и опростили живот. Али све време његовог притворства потајно је радио и одржавао везу са комунистима издајући им наше истакнуте људе, што је на саслушању признао, а 3. октобра 1943. године поново је напустио своје родно село и ступио у комунистичке редове, где је борећи се с пушком у руци учествовао у овим борбама против четника, и то: на Руднику, Црнући, Мајдану, Ручићу, у селу Бањи, у Даросави, Босути, Трбушници, Крушевици, Брајковцу, Пољаницама и Козељу. У поменутим борбама именовани је био водник и заступник командира.
3) Окривљени Бранко је 24. јануара т.г. организовао у селу Живковцима убиства над командантом села Обрадом Веселиновићем, четовођом и мајком четника Живорада Веселиновића, сви из Живковаца, са овим комунистима, и то> Душаном, политичким руководиоцем среза, Слободаном из Шута, Пером Македонцом, Сељом из Даросаве, Кицошом из Београда, Дугаличком Максим Миланом Сремцем и Брком из Пољаница. Стрељање су извршили Бранко, Душан и Милан.
4) Окривљени је под силом оружја вршио организацију за рачун комуниста у овим селима> Заграђу, Трудељу, Босути, Драгољу и Руднику, који му је реон био додељен поред редовне дужности, а за који је био страх и трепет.
5) Окривљени је био припадник комунистичке организације и пре рата, те је као такав одговарао по Закону о заштити државе.
На основу напред изложеног и на основу (чланова) 1, 2, 4, 10 и 17 Уредбе о преким војним судовима, Преки војни суд Качерске бригаде
ПРЕСУЂУЈЕ
Да се окривљени Бранко М. Пејовић из села Заграђа, среза Качерског, рођен 1922. године, као непријатељ Краља, Отаџбине, српског народа и носилац комунистичке идеје и разбојник, осуди на смрт стрељањем.
Пресуда постаје пуноважна од момента потписа свих чланова Преког војног суда, која се има одмах извршити.
ПОВ. БРОЈ СЛУЖБЕНО ПРЕКИ ВОЈНИ СУД
22. ФЕБРУАРА 1944. ГОДИНЕ КАЧЕРСКЕ БРИГАДЕ
ПРЕТСЕДНИК
СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПЛАНИНЕ Преког
војног суда, поруч.
Љуб. В. Матовић
(Следе потписи чланова Преког војног суда:)
1. Арт. наредник Драгиша Обреновић, 2. арт. п. наредник (непотписано), 3. наредник Р. М. Вучетић, 4. каплар ђак Милољуб Вукајловић.
ДЕЛОВОЂА: Професор Светомир Рајковић.
(Округли печат: Команда ЈВуО, Горски штаб 80\I)8
Под тачком један, оптужени Пејовић проглашава се кривим због приступања комунистичким паравојним формацијама. Војни судови Југословенске војске имали су право и обавезу да осуде све припаднике нелегалних формација, а то су, поред комуниста, били усташе, фолксдојчери, балисти, итд. Другим речима, по законима Краљевине Југославије, као уосталом и било које друге државе, забрањено је оснивање паравојних формација. Ако је неко желео да се бори против окупатора, као што су то тврдили комунисти, морао је да се пријави у војску. Свако друго деловање није легално и подлеже санкционисању.
Други степен кривице комуниста састојао се у прокламованој тежњи за насилном променом уставног поретка Краљевине Југославије, а трећи у нарушавању територијалног интегритета и суверенитета. Уместо југословенске, комунисти су понели заставу једне стране државе – Савеза Совјетских Социјалистичких Република. Почев од лета 1941. године, поједине делове Краљевине Југославије проглашавали су територијом СССР-а.
На основу ових елемената, Југословенска војска је могла да гони и осуди практично сваког припадника комунистичког покрета. То ипак није чињено, већ су судови претежно били сконцентрисани на појединачна и масовна убиства, као и на разбојништва и пљачке. Док је дело ступања у нелегалне оружане формације могло бити опроштено, као што се то види и из пресуде Бранку Пејовићу, то са овим другим делима по правилу није био случај.
Како је рат одмицао, казнена политика према комунистима се заоштравала, јер је постајало јасно да им, почев од краја 1942. године, водећа земља Запада, Велика Британија, пружа политичку подршку. Само са подршком Совјетског Савеза, и то у условима немачког напредовања на Источном фронту, југословенски комунисти објективно нису представљали велику опасност за државу. Али, са британском подршком ствар је почела да се мења из корена. Најзад, када су совјетске трупе почеле да се примичу југословенским источним границама, казнена политика према домаћим комунистима, њиховим јатацима и симпатизерима, максимално је пооштрена.
С друге стране, како се казнена политика према комунистима заоштравала, да би се избегло страдање невиних Дража је све више пооштравао правну процедуру: овлашћења команданата пренео је на судове, увео је правило да Врховна команда одобрава пресуде преких судова, право образовања преких судова одузео је бригадама, и сл.
ИЗВОРИ:
1 Д. М. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, први том, 139.
2 и 4 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
3 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 5\2.
5 НМУ, инв. бр. 503.
6 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
7 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
8 НМКГ, ЧА, Бр. КО-ИВ-833.
(Из књиге Милослава Самарџића ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког поркета”, 5. том, Крагујевац, 2010.)