Друговац

23/03/2013

Друговац

ПИШЕ: Милослав Самарџић
Сем Вранића, постоји још једно село чије су страдање комунисти експлоатисали у својој пропаганди. То је Друговац код Смедерева. Комунистичка историја ратних злочина у Србији углавном се и своди на Вранић и Друговац: само у та два места, колико је за сада познато, четници су ликвидирали више особа него партизани.
Друговац је уочи рата био сиромашно село. Већина мештана зарађивала је кору хлеба надничећи код двојице великих газда, поседника готово свог сеоског атара. Један од ове двојице, Бранко Милосављевић, био је добар пријатељ вође покрета ”Збор” Димитрија Љотића, иначе рођеног у Смедереву. Користећи то пријатељство, Милосављевић још 1941. оснива сеоску антикомунистичку милицију. Ова формација није улазила у састав љотићевских корпуса, јер се није мицала из села, али суштински реч је о љотићевцима. Међутим, и комунисти ту налазе сигурно склониште. Када би неки од њих били откривени, Милосављевић би их, преко Љотића, извлачио чак и из руку Гестапоа.
Проценивши да му седење на две столице није довољно, овај газда 1942. почиње да сарађује и са четницима. Уследила је свирепа освета комуниста: у ноћи између 30. септембра и 1. октобра 1943. убили су му оца, мајку, сестру и млађег сина. Тада је већ увелико био одмакао процес претварања љотићевске милиције у партизански Друговачки батаљон.
С друге стране, уз све невоље скопчане са радом у равници и поред пруге, десило се да је командант 8. подунавске бригаде Смедеревског корпуса, којој је припадао Друговац, поручник Радован Докмановић, био ”мек као памук”. Док четничка организација у Друговцу практично није ни постојала, комунисти из љотићевске милиције тајно су убијали све више људи по околним селима. Једног од њихових убица, Јанићија Ранковића, четници су ухватили 31. октобра 1943. и он им је саставио списак свих својих другова, тада организованих у илегалну чету. Међутим, Милосављевић је тражио да се Ранковић пусти, тврдећи да је он само члан његове милиције. Управо Ранковић ће пар месеци касније постати командант Друговачког батаљона.
Током те 1943. године друговачки комунисти убили су 13 особа. Најпре деветнаестогодишњег Милорада Миловановића из Велике Крсне, 9. јануара. Потом су убили још пет сељака из Велике Крсне, из фамилија Митровић, Вићовац, Игњатовић и Николић. Поред четири члана Милосављевићеве породице, из Друговца су убили још и Михајла и Павла Јоцића, старије људе, припаднике милиције, као и Милосава Илића, четника 8. подунавске бригаде. Сем тога, друговачки комунисти су 14. октобра 1943. из заседе убили 15 четника Смедеревског корпуса, а двојицу су заробили. Ова двојица, Миладин Јеремић и Адам Станошевић из Кусадка, стрељана су у Друговцу, у ноћи између 16. и 17. октобра.
Најзад, у ноћи између 2. и 3. марта 1944. године, на друму Друговац – Бадљевица, комунисти су убили још једног четника, Божидара Милосављевића из Друговца.143
Једина партизанска јединица која је опстала у овом делу Србије током читавог рата, Космајски одред, видела је у Друговцу сигурно склониште. И сам опстанак Космајског одреда био је тесно повезан са специфичном ситуацијом у Друговцу. Космајски партизани ту су се често склањали после својих акција, које су се углавном сводиле на убиства ”народних непријатеља”. До овог доба, они су већ били извршили више стотина убистава.
Пошто Друговчани нису желели да се удаљавају од својих кућа, компромис је нађен у оснивању територијалног Друговачког батаљона, 12. априла 1944. године. Он се налазио у саставу одреда, али није морао да напушта село. Тада је и бројно стање друговачких партизана достигло максимум, јер су преко својих веза код љотићеваца успели да добију нову количину пушака. Љотићевци су им, међутим, дали мало муниције, свега по 10 метака на пушку.144
Јачање комуниста у Друговцу, под заштитом и уз помоћ љотићеваца, није прошло непримећено. ”Љотићевци пуштају комунисте из затвора и облаче их и наоружавају”, известио је примера ради Дражу капетан ?иван Лазовић, командант Смедеревског корпуса, 22. марта 1944.145
Потпуковник Радослав Ђурић, командант Јужне Србије, јављао је 10. априла да комунисти поново јачају у Подунавском срезу и да чак држе зборове, настављајући:
Чини се да и сам Љотић прелази преко те чињенице, из неких њему својствених политичких разлога, јер чува свој крај. Он таквим појмовима и чудном заслепљеношћу, не види праву опасност, те и даље игра кобну улогу по наш народ.146
Први алармантан извештај о Друговцу послао је потпоручник Арсеније Јовановић, командант 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде, 13. априла 1944. године. Свом команданту, капетану Николи Калабићу, он је тога дана писао:
Јуче 12. ов. месеца водила је борбу Група подунавских бригада са комунистима и са свим мештанима села Друговца. Мештани села Друговца примили су 300 пушака од комуниста и на сваку пушку 250-300 метака. Посели су село тако да после дуже борбе Група подунавских бригада одступила је у правцу с. Селевца. Погинулих и рањених са ни једне стране није било. Јачина комунистичке групе око 700, а међу њима и шест Руса са аутоматским оруђима и певају руске песме…147
Јовановић је тражио једну бригаду од Калабића, па да крене у напад, а Калабић је сутрадан, 14. априла, известио Дражу:
Комунисти су нагло почели мобилисати њима наклоњене сељаке у простору Смедерева, Азање, Гроцке. У селу Друговац су мобилисали преко 150 људи, а цела њихова снага за последњих седам дана попела се на 5-600. Ово без претеривања.148
Калабић је тражио одобрење да са целом Гардом пође до Дунава и ”разјури” партизане, али Дража му то није дозволио, већ га је позвао на запад, у сусрет много опаснијој Оперативној групи дивизија, која је преко Златибора покушавала да се пробије у Шумадију.
Наредног дана, 15. априла, командант Авалског корпуса мајор Светислав Трифковић известио је Дражу да је у Подунавски срез послао одред од 250 људи, који је без сопствених губитака савладао групу од 150 партизана (они су имали 11 погинулих и 13 заробљених). Али, нове неповољне вести стигле су после свега три дана. ”Данас 18. априла 1944. у четири сата ујутру напали су ме партизани под Друговцем. Било их је око 400 људи. Јуришни корпус не постоји више, тј. разбијен је и потпуно без муниције. Остало ми је на лицу са мном 31 човек”, известио је Лазовића капетан Ранко Димитријевић, командант Јуришног корпуса из састава Смедеревског корпуса. Димитријевић је уз себе имао свега 50 људи, док делови Јуришног корпуса са других страна нису ни дошли до Друговца. Разлог је тај што је Димитријевић кренуо из Селевца, док су остали делови корпуса отишли у околна села, која су такође била ”комунизирана”. И он је звао у помоћ Гарду, ”да их уништимо док још има времена”, жалећи се како му је нестало муниције. Да је Друговчане чекала зла судбина, видимо из следећег става Димитријевићевог писма Лазовићу: ”Треба сва та села запалити и поклати. Ви то нећете, е па хватајте их живе и судите, ја не могу… Људи и ја смо преморени јер не спавамо ни два сата ноћу, јер смо стално у покрету из села у село, а све комунизирано”.149
Према извештају потпоручника Арсенија Јовановића од 20. априла, на трећи дан Ускрса у Друговцу је вођена борба између једног батаљона Смедеревског корпуса снаге 60 војника и 200 комуниста, у којој су четници имали два погинула. Потпоручник Јовановић преноси извештај команданта тог батаљона, Реље Миловца, да су села Друговац, Суводол и Водањ ”од стране комуниста организована и наоружана”. Јовановић даље пише:
Сва три села запоседнута су од стране наоружаних сељака и у села не пуштају никога да уђе. Из извештаја истог команданта батаљона види се такође да су комунисти мобилисали из напред три наведена села 200-300 људи, и сада се сви крећу наоружани по суседним селима, дижући народ на оружје и осуђујући на смрт све оне који им се супротставе.150
Два дана касније, мајор Светислав Трифковић шаље Дражи нови извештај о стању у Подунавском срезу. ”Села тог среза потпуно су организована у комунистичком духу”, пише Трифковић, процењујући бројно стање партизана на 200 људи, уз напомену да се овај број ”стално пење и може за најкраће време да се попне на 300-500 људи”. Трифковић је имао податке о везама комуниста не само са љотићевцима, већ и са Немцима. Ево тог дела његовог извештаја:
Оружјем и муницијом комунисти се снабдевају од самих Немаца, са којима су ступили у везу и успоставили присно пријатељство. У овоме крају комунисти не врше дела саботаже и добро пазе да се Немцима не замере. Чим се наше снаге појаве извештавају Немце, који излазе и траже нас. Кад комунисти неког оптуже да је наш човек, Немци му претресају кућу и траже наше команданте. Љотићевци такође гоне само наше људе а комунисти им служе као обавештајни органи од којих добијају податке о нашој организацији. Код неких похватаних комуниста нађене су исправе издате од добровољачке (тј. љотићевске – прим. аут) команде. Немци комунистима издају објаве за путовања. У Смедереву се штампа комунистички пропагандни материјал: листови, брошуре, леци и др. Захваљујући оваквим везама и полумерама наших надлежних фактора за тај крај, овај срез је постао најважнији комунистички центар у Округу београдском. Енглеска пропаганда и брзо напредовање Совјета у Румунији иде им на руку. Ових ноћи Енглези су бацили летке у којима такође хвале партизане. Све то и наша неактивност, коју они тумаче као слабост, чини да у тим крајевима, где је наш утицај слаб, број њихових бораца и присталица расте.151
У наставку извештаја, мајор Трифковић пише да су комунисти одабрали управо Подунавски срез за концентрацију свих својих снага, пре него што крену у сусрет очекиваним совјетским трупама. Зато је препоручио ”темељно и детаљно чишћење комуниста у овим крајевима”, и то што пре, ”јер се љотићевци налазе на југу Србије”, док су ”Немци услед бомбардовања (реч је о англоамеричком бомбардовању Београда – прим. аут) заузети својим пословима и смештајем”. Другим речима, сада окупатори и љотићевци нису могли да угрозе концентрацију четника и њихов напад на партизане, као што су то учинили два месеца раније, током Операције ”Хајка”.
Нови извештај капетан Лазовић шаље 24. априла:
Стање у корпусу: Комунисти се груписали у селу Друговцу. На дан 24, 25. и 26. априла вршим чишћење. Лично руководим. Под оружјем 520 људи. Муниције немам. Тражио сам од команданта Групе корпуса да ми се изда од Млавског корпуса. Нисам добио. Гарантујем да комуниста неће бити на мојој територији…152
Наредбу да се најзад расчисти са комунистима у Подунављу Дража је послао 30. априла. Потпуковнику Милошу Радојловићу, команданту Млавско-смедеревске групе корпуса, капетану Лазовићу и другим командантима у тој области, он је писао:
У смедеревском крају још никако није уређено стање. У последње време тамо су се појавиле комунистичке групе и њихови симпатизери. Такво стање ни у ком случају не сме се више трпети. Смедеревски крај има да се по сваку цену очисти од комуниста и организује како је то урађено у осталим крајевима Србије.153
Следила је наредба мајору Симеону Оцокољићу, команданту Млавског корпуса, да потпуковнику Радојловићу стави на расположење 1.000 војника, а капетану Лазовићу да ангажује цели Смедеревски корпус. ”Никакве изговоре, нити одлагање акције, нећу примити”, стоји на крају ове Дражине наредбе.
Међутим, главни отпор комуниста био је сломљен дан раније, тако да они 30. априла више нису држали ни једно село у Подунављу.
Делови чак шест четничких корпуса опколили су Друговац још половином априла. Распоред некомплетних јединица Горске краљеве гарде био је следећи: 3. младеновачка бригада од Бадљевице према Селевцу, 4. космајска бригада од Суводола према Биновцу, а 1. опленачка и Јуришно-пратећа бригада у области села Дубона и Бадљевица, у заштитници. Бригаде нису биле комплетне јер се Калабић тих дана, као и на сам дан борбе у Друговцу, налазио у области Косјерића. Он је 29. априла известио Дражу:
Данас 29-ог бићу око 20 часова у Субјелу, а даље ћу дејствовати према ситуацији. У Даросави борба, 28-ог предало се мојој 2. бригади 50 комуниста. 28-29-ог, данас, води се борба са 400 партизана на Лазовићевом терену. Борбу води моја 1. и 3. бригада.154
Пратећи батаљон Смедеревског корпуса налазио се у Малом Орашју, 4. великоорашка бригада држала је положаје од Селевца ка Суводолу, 8. подунавска бригада од Биновца ка Малом Орашју, док се 3. јасеничка бригада налазила у заштитници, у Селевцу.
Једна бригада из Авалског корпуса такође се налазила у заштитници, најпре у ?ивковцу, па у Малом Орашју.
Из правца села Луњевца наступали су Млавска јуришна бригада под командом поручника Блаже Радовановића, као и одред Крајинског корпуса, под командом поручника Воје Јовановића Триброђанина.
Бројно стање четника износило је више хиљада бораца, док је партизана било вероватно мање од 200: Друговачки батаљон и једна чета Космајског одреда.
Напад је почео 29. априла у пет часова ујутру. Четници, далеко искуснију борци, најпре су припуцали издалека, чекајући да партизани истроше муницију и да открију све своје положаје. Када је партизанима понестало муниције, два стрељачка строја почела су да стежу обруч. У село најпре улази 4. космајска бригада, испред које се налазила управо чета Космајског одреда. Партизани почињу да беже, а четници спаљују једну кућу из које је пуцано. Троје укућана страдало је у пламену. Партизани су се повлачили према Биновцу, где се налазила 8. подунавска бригада, у којој је наводно било убачених комуниста. Како су мештани комунисти из Биновца припуцали у леђа овој бригади, она се померила и највећи број партизана из Друговца извукао се из обруча. Због овога је смењен командант 8. подунавске бригаде, поручник Радован Докмановић.
Током борбе тог јутра погинуло је седам партизана, један је касније ухваћен и ликвидиран, а један је убијен у потери страдан. Четници нису имали губитака.
После борбе, постројени су сви мушкарци. Ко је имао блатњаву обућу и панталоне, извођен је из строја и на лицу места стрељан или заклан, под оптужбом да је био у рововима око Друговца и да је учествовао у борбама. Такође, неки су ликвидирани под оптужбом да су помагали комунисте и побуњене сељаке. Оптужбе су биле претеране и нема сумње да су страдали и мештани који нису били у рововима и који нису помагали партизанима.155
Потпоручник Драгован Радуловић, командант 3. батаљона Јуришно-пратеће бригаде Горске краљеве гарде, овако описује догађаје од 29. априла:
Комунисти су у Друговцу имали бункере, добро су се утврдили, али нису имали шансе, јер је нас било много. Ми из Гарде нисмо ни учествовали у борби, јер нас је било превише. Довели смо велике снаге пошто смо добили извештај да су много јаки. У ствари, то је било надувено… Ми смо наступали из села Дубона и Бадљевица, која се граниче са Друговцем. Када смо стигли на наш сектор, ту су већ биле Лазовићеве јединице, тако да ми нисмо ни видели комунисте. Чуо сам да су они пробили обруч на другој страни и одступили према Умчарима. Када смо ми пошли натраг, у колони, видео сам да је Лазовић држао говор сељацима у Друговцу.
На питање о губицима једних и других, Радуловић каже:
Ја нисам видео ниједног мртвог. После сам чуо да је ту доста сељака погинуло у унакрсној ватри – нашли су се између четника и партизана. Ми смо журили натраг. Одмах смо отишли у Санyак.156
Потпоручник Ђурађ ?ивојиновић, тада на служби у Смедеревском корпусу, каже да је из Друговца однет огроман ратни плен, нарочито у храни, спремљеној за прославу 1. маја. ?ивојиновић сведочи да се у селу налазила и група италијанских војника, из састава неке од јединица које су по наређењу Енглеза ступиле у партизане.157
Од комунистичких извора, познати су извештаји Окружног комитета КПЈ за Младеновац. Овај комитет је 23. априла јавио надлежнима како је 10. априла у Друговцу ”једна наша чета разјурила једну групу чупаваца”. Погинула су два четника, рањено их је 14, а борбу су повели ”сами сељаци”. Једна чета Космајског одреда дошла је у помоћ сељацима после три сата, када су почели да се повлаче ”услед недостатка муниције”. У међувремену, док чета није стигла, четници су упали у Друговац ”и заклали једног сељака”. Исти извор бележи да је 16. априла у Друговцу дошло до борбе ”на исти начин (сељаци па наша чета)”. Рањено је 15 четника, а ”од тога су једног сељаци касније дотукли моткама”.158
О догађајима од 29. априла Окружни комитет КПЈ за Младеновац јавио је 3. маја, грешком датирајући борбу два дана уназад:
Двадесет седмог априла четници и жандарми су по пети пут са концентрисаним снагама са свих страна нападали Друговац (после четири до сада неуспешна покушаја) у јачини од око 1.000 људи. Непријатељ је због велике бројне надмоћности успео да најзад упадне у село, али тек после вишечасовне борбе у којој је имао око 60 мртвих (према још не у потпуности провереним подацима – мада је сигурно утврђено да је број врло велики). У борби су поред сељака учествовале и две наше чете. Ми смо имали четири мртва друга. По упаду у село непријатељ је почео са паљењем кућа и стрељањем стараца (пошто су се сви млађи сељаци повукли са нашим четама).159
Ово је био један од уобичајених лажних извештаја. Касније, комунисти су променили причу: изоставили су вишечасовну борбу, велике четничке губитке, али и сопствене погинуле борце, стављајући акценат на ликвидирање мештана, наводно тачно 72, као у Вранићу. Ово је једна од тих накнадних верзија:
И још једно село, опет недалеко од Београда, Друговац близу Смедерева, четници, опет из Горске гарде Николе Калабића, опет из Авалског корпуса, за један једини дан буквално су завили у црно. Тога дана, 29. априла 1944, заклали су или стрељали без икаквог ислеђивања или суђења 72 мештанина (међу њима и десет жена). Сем тога, готово комплетно село је опљачкано и спаљено. Друговац је село мученик, готово исто као и Вранић. И њега су четници, после борбе које су водили против Космајског партизанског одреда, претворили у згариште и гробље. Хроничар Друговца пластично описује страдање житеља и уништавање сеоске имовине, слика сурове четнике који су се понашали као звери… Иза себе четници су оставили: 24 заклана, 41 стрељаног, 4 изгорела, 3 умрла од батина…
”Хроничар” бележи и ову невероватну сцену из Друговца:
Миленка Мигу Нешића, Солунца, четници су почели да кундаче као и све остале. Међутим, он није дао да га туку. Штапом који је носио, ударио је из све снаге једног од нападача. И тада су почеле да севају четничке каме. Десетак четника је скочило на старог Солунца. Али, стари ратник није се лако предавао. Његов штап је тада ступио у дејство. Више четника је добило прописне ударце по глави. Међутим, против десет четника није се могао борити. Четници су га сасекли камама. Још дуго из беса боли су мртво тело старог ратника…160

ИЗВОРИ:
143 Подаци према истраживању Ивана Анића из Друговца; Анићев рад објављен је на сајту њњњ.погледи.рс\дискусије\четнички покрет\најбоље дискусије…
144 Подаци према истраживању Ивана Анића.
145 и 146 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
147 Зборник докумената, том 14, књига 3, 493.
148 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
149 Зборник докумената, том 14, књига 3, 501-502.
150 Зборник докумената, том 14, књига 3, 507-509.
151 Зборник докумената, том 14, књига 3, 518-520.
152 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
153 Зборник докумената, том 14, књига 3, 536.
154 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
155 Подаци према истраживању Ивана Анића; изјава потпоручника Ђурађа Живојиновића аутору.
156 Изјава потпоручника Драгована Радуловића аутору.
157 Изјава потпоручника Ђурађа Живојиновића аутору.
158, 159 Зборник докумената, том 1, књига 20, 550, 551.
160 Ј. Радовановић, Дража Михаиловић у огледалу историјских докумената, 175-177.

Из књиге М. Самарџића ”Дража и општа историја четничког покрета”, 14. том, стране 114-122; Уна прес, Београд, 2009.