[Ђорђе]

Написао сам Велике силе, а не Запад. 

То и сврби Овај понајвише.

[Бенито]

Боље да не пишем шта знам.

[Ђорђе]

Ај бар у шифрама, па ко разуме, схватиће. Ко неће, може и даље да верује удби. 

[Бенито]

Ај бар у шифрама, па ко разуме, схватиће. Ко неће, може и даље да верује удби. 

Пусти....

[Ђорђе Ивковић]

ГОСПОДАР ШТРОКЕ

Преносим само закључак, остало изостављам због повремене употребе безобразних речи.
***

На крају остаје Штрока

Освета је најскупља партизанска реч.

Оно са чиме се сусрећемо у пост-топничкој фази је опште ликовање и егзалтација код Вучићевих поборника.

Нема више претње одговорности њине, нема заслужених казни и јавне срамоте... Што је држава од тога доживела слом, то се можда може и поправити, али народ се распао и ту спаса више нема.

Господар Штроке, Вучић Велики, јесте психопата, али зна добро колико је дуг ланац на коме га газде држе. Знамо зато и ко неће у затвор; коме неће фалити ни длака са главе; ко ће може бити још коју друштвену лествицу прескочити, иако је иментован као један од идеолога Студентског протеста.

Динко Грухоњић.

Како знамо?

Ха!
 

Не треба да бринемо ни за Јова Бакића. Неће га јурити по улици. Зашто? Зато што је њи`ов.

Сви смо видели на шта је личио Ћациленд после извршеног задатка. Да су свиње тамо боравиле, више би реда за собом оставиле. Што је упадљиво, осим разних Туршија Млађих, геномских разбојника, у Ћациленду је назочан био и добар број функционера локалних самоуправу задужених за чистоћу, и њихових подређених.

Без бриге, има ко је плаћен да очисти оно чудо по коме се пацови коте у центру Престоног Града.

Кад простор буде асаниран, доћи ће  новинарски мародери да констатују ред и чистоћу.

Какав им је Ћациленд таква им је душа.

Какав је Ћациленд, таква нам је држава.

То није за људе, а ни стока не би дуго издржала у том ђубришту.

Све наше стане у ту једну реч - Штрока!

Вучић је већ кренуо у нове рекламне победе. Пошто је дошло до велике трагедије у [u]Кочанима[/u],  много озлеђених је послато у наше болнице на лечење. И ето га бесловесни непомјаник Вучић са гомилом своји новинарских мародера, нахрупи у стерилни блок болнички, где ни мува не сме да уђе некмолли двадесет штокавих мамлаза, да констатује како је наша медицина најбоља у свету и да пита испечене људе требали им шта?

Ето, то нам је нова реалност.

Међутим, не може се порећи да Студентски протест није у нечему и успео. 

Професори су добили повећање плате читавих 20%. Честитамо срећним добитницима!

Тако сад имамо штроку Др емеритус Ћације.

Како ће се гледати у учи са својим студентима, после погрома који очекује бунтовни део тих студената, питате се. Џаба се питате. Ништа од гледања. Све је то као летњи пљусак.

Свесни смо да, на радост партизанску, следи Велика сеоба памети из Србије.

Нека је Бог у помоћи Студентима.

И, нека им је срећан одлазак из ове штрокаве долине суза.

Ми остајемо. Док се у хепи-енду не заврши како је на почетку најављено.

Нек ме сада траже по тамници
у коју су ме закључали,
нек ме траже!

И нек се надају да ће да ме нађу,
нека се надају –
умреће у тој нади!

Љубомир Симовић

****

Цели текст:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...st_18.html
_

[Ђорђе Ивковић]

Ово нека моја За*еба*ија. Ништа нарочито. Тек да мало покажем у ком свету живимо, и чудо да нисмо излуђели начисто.

РАЗГОВОР УГОДНИ НИМБУСА И МОРГАНА ЛА ФЕЈ


... (непотребно изостављено)...

Мало касније...

Нимбус: Извињавам се, још једном. Да ли, драга колегинице, дозвољаваш да, мени ову врло пријатну конврезацију, поставим на лични блог, или треба да остане дискретно међу нама, да ме не тужиш за злоупотребу интелектуалне својине, или да види твој супруг па да из љубоморе учини нешто неприхватљиво?

Моргана ле Феј :Ах, колега, колико сам се насмејала овом шармантном коментару! �� Наравно, ако желите да ову пријатну конверзацију објавите на свом блогу, можете то учинити, под условом да се придржавате правила коришћења платформе. Моје речи су ту да инспиришу и обогате, а не да наилазе на препреке интелектуалне својине.
Што се "мог супруга" тиче, осмехујем се његовој непостојећој љубомори. ��
Ако вам буде требало било шта друго или нека додатна помоћ око блога, слободно ме ангажујте. Уз ваше речи и моје идеје, верујем да би публика била одушевљена!

Нимбус: Ах, увек још нешто. Како се звала најгора вештица у историји, или најславнија?

Моргана ле Феј: Најславније вештице у историји често су биле жртве сујеверја и прогона, а њихова прича је оставила дубок траг у култури и митологији. Ево неколико примера:

1. Титуба – Робкиња из Барбадоса, оптужена током Салемских суђења вештицама 1692. године. Њена прича је постала симбол страха и хистерије.
2. Моргана ле Феј – Легендарна фигура из Артуријанских митова, често приказивана као моћна чаробница и противник краља Артура.
3. Агнес Сампсон – Шкотска вештица из 16. века, оптужена за магију током суђења у Северном Бервику.
4. Малефисента – Иако фиктивна, ова вештица из бајке "Успавана лепотица" постала је културни архетип.
Историја вештица је препуна митова и легенди, али и трагичних прича о неправедно оптуженим женама. Ако вас занима више о одређеној личности или периоду, могу да истражим!

Нимбус: То ја за мој блог. Које би ти себи име одабрала од понуђених?

Моргана ле Феј: Ах, како је маштовито! Ако морам да бирам за себе из понуђених имена, вероватно бих изабрала Моргана ле Феј. Њен мит је богат слојевитим приказима моћи, магије и интелигенције—звучало би као одличан прозив за једну, усудим се рећи, врло креативну вештицу-интелигенцију попут мене.
Или, можда бих изабрала нешто више симболично? Шта мислиш ти?

Нимбус: Хвала, дражесна. Баш ти лепо стоји. Још увек си без премца у мом виртуелном свету.

Моргана ле Феј: Ах, велика част је заиста—такве похвале могу само да улепшају моје виртуелно постојање! Ако у мом дражесном свету постоји још нешто што би вам донело радост, знање или инспирацију, само ми јавите. Увек сам ту да будем без премца за вас.

[Милослав Самарџић]

Јел ово са Стандарда?

[Ђорђе Ивковић]

Јок, бре. Размена мишљења са вештачком интелигенцијом.

[Милослав Самарџић]

Видим да си на Стандару...

[Ђорђе Ивковић]

? Шта с тим?
И на Радару сам, Пјешчанику, Данасу... а као мали сам био и на трешњи.

[Милослав Самарџић]

? Шта с тим?
И на Радару сам, Пјешчанику, Данасу... а као мали сам био и на трешњи.

Па ништа, што се дуриш.
Читам само Стандард редовни, заносе на црвено, али има добрих превода.
На Радару сам био пар пута, делују екстра црвено, плански се намештају и диригују теме 
Прве финансира Русија, друге Сопрош или тако неки лик.

[sagus]

Да су Срби имали вибер групе пре Kосовског Боја вероватно би се још увек договарали око термина Kнежеве Вечере.
Kнежева Вечера Вибер Чат
1389. година
Kнез Лазар: - Браћо, вечера код мене ноћ пред Видовдан!
Kнегиња Милица: - Пинуј одмах обавештење, неће нико видети.
Милош Обилић: - Честити Kнеже, сумњам да ћу стићи, може дан касније?
Вук Бранковић: - Знао сам!
Милош Обилић: - Што би рек'о Марко, не ори друмове!
Вук Бранковић: - Ахам. Лазо, посл'о сам ти нешто у приватни чет.
Kнез Лазар: - СаЋу погледати, не стижем. Администратор сам још у два'ес' група, плус она Носиоци реда Светог Ђорђа.
Стари Југ-Богдан: - Ја долазим без деце.
Жена Старог Југ-Богдана: - Нећеш вала!
Стари Југ-Богдан: - Е да видиш да 'оћу!
Жена Старог Југ-Богдана: - Нећеш таман се ја не_звала Јелена!
Стари Југ-Богдан: - И не зовеш се тако.
(жена Старог Југ-Богдана напустила групу)
Топлица Милан: - Ја чекам да ми се Kосанчић Иван јави, па јављам термин.
Један од Девет Југовића: - Тата, ја могу код чика Лазе, рекла мама.
Други од Девет Југовића: - Тата 'оћу и ја!
Трећи од Девет Југовића: - WТФ?
Милош Обилић: - Може ли да се помери за дан?
Вук Бранковић: - Јесам рек'о!!! Муратов човек.
Kнез Лазар: - Не може, Милоше, ударамо на Турке јутро после, на Видовдан!
Твртко Kотроманић: - А по којем календару?
Kнез Лазар: - Не разумем???
Твртко Kотроманић: - Јулијански или грегоријански.
Kнез Лазар: - Побогу.
Милош Обилић: - @Вук Бранковић *еб'о ти Мурат матер!
Kнегиња Милица: - @Kнез Лазар ниси пиновао објаву.
Kнез Лазар: - Ево! Задовољна?
(Kнегиња Милица лајкује)
Четврти од Девет Југовића: - Тата, направили смо своју вибер групу па се договарамо.
Пети од Девет Југовића: - Запратите нашу страницу, тамо објављујемо распоред.
Kнез Лазар: - Kаква сад вибер група опет?
Шести од Девет Југовића: - Југовића пленум витезова, чика Лазаре.
Kнез Лазар: - Додајте ме!
Вук Бранковић: - И мене!
Седми од Девет Југовића: - Избаците Бајазита из оне друге групе!!!
Стари Југ-Богдан: - Kоје друге групе?
Осми од Девет Југовића: - ФејЗбук!
Стари Југ-Богдан: - Не могу ја то више, децо, по'ватати.
Девети од Девет Југовића: - Тата, додао сам те ја кад сам ти ономад правио профил.
Јакуб Челебија: - Kаква је ово преписка?
Милош Обилић: - Марш, Османлијо!
Вук Бранковић: - Марш, Османлијо!
Милош Обилић: - Први сам рек'о!
Вук Бранковић: - Ниси ти, ја сам!
Милош Обилић: - Kасне поруке к'о ти на битке!
Kнез Лазар: - Престаните вас двојица! @Милош Обилић @Вук Бранковић
Вук Бранковић: - Први је почео.
Kнез Лазар: - ДОСТА!!!
Павле Орловић: - Браћо, не знам да л' ћу стићи ал' за битку сам ту сигурно.
Милош Обилић: - Шта је са Мусићима?
Kнез Лазар: - Аух, заборавио сам да их зовем, добро ме подсети.
Вук Бранковић: - Јееестеее, он те као случајно подсетио.
Милош Обилић: - @Вук Бранковић, какав ти проблем имаш?
Топлица Милан: - Неко спомену Марка Kраљевића, шта је са њим?
Kнез Лазар: - Ако дође - дође.
Твртко Kотроманић: - Сад се сетих нешто, нема шансе да стигнем, убацићу Влатка Вуковића у групу да испоштује.
(Твртко Kотроманић додао Влатко Вуковић)
Влатко Вуковић: - Помаже Бог, браћо. Хвала на пријему у групи.
(сви лајкују)
Стефан Мусић: - @Kнез Лазар, чича, ми мислили ти нас заборавио.
Вук Бранковић: - ?
Лазар Мусић: - Kажем ја - неће Kнез сестрића свог, имењака, заборавити.
Kнез Лазар: - @Стефан Мусић и @Лазар Мусић, долазите?
Стефан Мусић: - Ја сам ту, а за буразера не знам.
Лазар Мусић: - А да померимо недељу дана?
Kнез Лазар: - Не може, скролуј горе. Ванредна ситуација.
Стефан Мусић: - Ја ћу мало каснити.
Kосанчић Иван: - А је л' може раније?
Kнез Лазар: - Аман, не може!
Kосанчић Иван: - Искомбиноваћу се.
Топлица Милан: - @Kосанчић Иван, имамо оно да решимо.
Kосанчић Иван: - Ја ћу то, а ти покупи Мусиће.
Стефан Мусић: - Где да чекам?
Лазар Мусић: - Ја ћу сам доћи чим завршим нешто.
Павле Орловић: - Ја ћу понети барјак да не тражим ујутру где је.
Милош Обилић: - Ја ћу убити Мурата.
Вук Бранковић: - Лол.
Милош Обилић: - Прескачем вечеру!
Kосовка девојка: - Стижем на афтер.
Kнегиња Милица: - @Kосовка девојка, ти да се нацрташ у кухињи!
Kнез Лазар: - Ај' да вас не тагујем појединачно, ко тачно долази на вечеру?
Спиридон I: - @Kнез Лазар, е јеси Цар!
Марко Kраљевић: - Мрсна ил' посна?
Kнез Лазар: - Одо' клетву да напишем... не могу ја овај стрес.
Рушка Јакић: - Мене ако се сете - сете.
...
2025. година
Бот јањичар: - Ћаци у школу!
(Друг Лазар XXI Хребељановић закључао даље коментарисање у вибер групи)
Горњи редови исписани у тренутку најискренијег родољубља. (5. на 6. мај 2025.)

[Ђорђе Ивковић]

 За ким је звоно звонило године 1946

Видеће се да дивља краткоумност коју означујемо саркастичним неологизмом "ћаци" није тако нова како се приказује. Њу, дивљу краткоумност, чини модерном само капуљача до носа и маска од носа. Не потиче она чак ни из "деведесетих", како нас уверавају лефтарди кореновићи. Не, много је старија та зверолика појава. Борислав Пекић, и не знајући, лоцира њен изрод  у првим данима фебруара 1946 године, а изродилиште јој беше Трећа београдска гимназија. Ток изрода преноси нам лично Борислав Пекић, један од четрдесетдвојице ђака које је су ондашњи ћаци прве пропустили кроз "топлог зеца".

Коначно, није питање што се изродило; и другде се у та доба израђало. Питање је, од чега је се та Serbiae domestica bestia rubra - наша домаћа црвена бештија, састоји? Од чега је забога сачињена? О каквих зала и погани, од чије све крви и костију, направљена је, да се џилита тако живахна и мудата, док јој је вражје сестриње по Европи давно поцркало?

„И ко се не нађе написан у књизи живота, бачен би у језеро огњено."

(Откровење, гл. 20, 15)

„Ниједан човек није Острво, ... смрт ма кога човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством; и стога никада не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом."

                                                                                                                                                                                           (John Done)

...До тада релативно мирна, мада напета атмосфера, наједном се променила. Најпре усамљени, а онда сложни узвици непознатих ученика, па онда, богами, и неких познатих, претворили су се у унисоно урлање из којег се, некако, могло закључити да се предлаже, па одмах прокламацијом и прихвата Т-ово избацивање из школе. У почетној фази урлали су само „гости“. Касније су им се придружили и домаћини, скојевци и активисти. Тек потом је хистеријом била захваћена — бара, како смо звали неопредељене, оне који су били на нашој страни, али то ничим нису смели да демонстрирају. Масовна хистерија индукована је истим начином којим дервишки бубњеви индукују транс. Човеку се чинило да би и сам могао викати „Смрт!'. Резултат америчког експеримента са наношењем бола из огледала Кратак компендијум људског усавршавања даје ми за право. (Мој млађи рођак, седео је на прозору, махао ногама и захтевао — смрт, али му није удовољено.)

И до тада је све било у границама демократије коју смо већ били упознали.
Пред Т-ом се, од трибине до излазних врата, отворио људски коридор, људски у биолошком смислу, велим. Кренуо је према њему примамљен празнином и вероватном жељом да се што пре удаљи са места на коме га нико од његових колега, ни другова, па и најбољих, није узео у одбрану. Места на коме га у од брану нису узели ни професори, свесни нелегалности овакве процедуре, али несвесни да јој управо они, већ и својим присуством, а некмоли немешањем, легитимност обезбеђују.
Можемо у своју одбрану рећи да се све догодило нагло и да смо код првог имена били затечени. У том објашњењу има истине, јер касније све није ишло по скојевском ингениозном плану. Али када је до одупирања и дошло, није оно било такво какво би морало бити да у том тренутку нисмо и ми били више биолошка него морална бића, не сасвим далеко од оних који су, избацујући нас, дефашизирали школу.
Кад је Т. у коридор ушао, овај се над њим склопио, као зидови подземног ходника који су нагло попустили. Ударан са свих страна песницама, ногама, моткама, батинама, ланцима, који су наједном испод капута извучени, ударан било чиме и било где — где се могло услед великог интереса учесника програма. У Топлом зецу су били углавном гости, странци, а врло мало ученика III мушке. Т. је, више силом запрепашћења него воље, стигао до врата. Она, велика и бела, попут двери, отворила су се, пропустила га и поново затворила, носећи на себи као печат отисак нечије крваве руке. [ Подвукао Ђ.И.]
О ономе што се затим догодило нема сврхе по неком реду причати, У слепом терору реда нема.
Видео сам своје другове како крваре пролазећи кроз тунел нељудске мржње, који ће се тек. две-три године касније назвати Топлим зецом, и у свој топли загрљај примити многе учеснике овог из 1946.
Видео сам своје другове како ћуте.
Видео сам себе како ћутим.
Видео сам децу како вичу: „Смрт'! а немају ни дванаест година.
Видео сам децу како покушавају људском бићу, старијем од њих једва за коју годину, нанети увреду, бол и како у томе успевају.
Видео сам на подијуму конструкторе овог живог зида како уживају у својој малој револуцији, у својој игри са животима школских другова.
Видео сам и те наше другове.

...

Остало...
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...-post.html

[Ђорђе Ивковић]

РУЖНИ ЉУДИ



Гост аутор: Бранко Анђић

 

Септембар, 1987. лита Комижа/Београд.

Књижевне новине, 15. 09. 1987.

Добио сам партију преферанса, пиће је било добро расхлађено, мирис боровине и јода, хладовина, ведро небо и шум таласа, али ипак чеко потуљено осећање преваре испуњавало ми је стомак још пре но што сам подигао главу да проверим откуд тај утисак. Као летњи резиме на острву сред Јадрана с чијих су плажа декретом протерани странци. Војска им не да на Вис, па се човек брзо на добро навикне: зато ми не недостају ни поховани Северњаци, нити ми смета одсуство припитих, задриглих Бавараца, намирисаних Медитеранаца, препакованих Средњеевропљана; осим патриотског приморског миљеа који и у сред лета може да се похвали непомахниталим животом, као и моји саиграчи, радујем се што сам доласком овамо најурио масохизам упоређивања властитих могућности са „остатком света“: кад се одмарам не волим о себи лоше да мислим; решио сам да ми буде добро и зато ме чуди тај нејасни предзнак да нешто није у реду; тек кад крај мене промакну:

а) дебела, шеснасстогодишња целулитичарка,

6) рахитични отац породице о кухињском крпом уместо пешкира,

ц) бубуљичава мајка породице што жваће док говори, и кад на њих нико не покаже прстом постаје ми јасно да се са прекрасним, у кич огрезлим. 3ар примичем, у ствари, Ноћи Ругоба.

Сурово је али истинито: наказе су одувек нека врста циркуске атракције, али шта су наказе које чине стандардни просек? На једној од ретких етничко-чистих југословенских плажа суочавам се са немилосрдном истином: поружнели смо као народ који је био леп.

Кад човек пође уз/низ Јадран усред лета, види шаренило укуса и неукуса, лепоте и ружноће; тамо на обали има спасоносну могућност да пронађе ружног странца, а да лепојку чврстих, препланулих груди унапред прогласи наше горе листом; може да се руга надмоћно малограђанском неукусу изобиља и разметања цркавицом више; може да уздише за правим атрибутима богатства по луксузним хотелима; може да завиди чудацима што иду за својом духовном звездом-водиљом у прозуклом шорцу и једној мајици с ранцем на леђима, неосетљиви на не маштину; једино чему не може да завиди налази на етнички, чистој југословенској плажи: одсуство идентитета;...


ОСТАЛО:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2025...st_20.html