Коле, да Вам одговорим.... Више да би разјаснио већ написано, него да би полемисао.
Овде се не ради само о делима независних историчара која су везана само за период Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије, мада је ту био најочигледнији и најпознатији удар, који и даље траје непрестано, захваљујући апсолутном монополу државних историчара, боље рећи службеника, на просветни и културни систем, и на средства комуникације, где се посебно издвајају она електронске које називамо колоквијално "национална фреквенција".
Дакле, постоји више историјских периода у српској историји, око којих се споре независни историчари и државни службеници. Очигледно је да је борба апсолутно неравноправнс, јер државни службеници имају све ресурсе државе на располагању, а независни историчари имају само своју страст према историји, боље рећи према истини. То не значи да су независни историчари увек у својим делима у праву, иако најчешће јесу, него показује само до које мере су Срби непокоран народ, када људи у тако тешким условима успевају уопште да створе нека дела, а поготово дела од вредности.
С времена на време, уместо ћутања које је главна одлика државних службеника, наступе тренуци, попут овог, када се не бирају средства у омаловажавању рада независних историчара, и када се називају погрдним именима, попут "аматера", "аналфабета", "незналица", "ревизиониста"....
Задржаћемо се само на овом последњем термину "ревизионисти", пошто се он често употребљава као етикета за независне историчаре. Употребио га је, пре неки дан, поново и друг Јово Бакић, редовни професор на Одељењу за Социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Занимљиво је сетити се како је дошло до самог настанка науке, а поготово њене пуне афирмације од периода Просветитељства. Наука је, заправо, била одговор на зацртане догме Римокатоличке цркве, и није чудо што је највећи развој постизала управо у земљама и народима који су претежно приступили Реформацији и свим даљим њеним правцима.
У темељу смисла науке налази се жеља за преиспитивањем, за новом формулацијом постојећих постулата, а то се постиже путем ревизије дотадашњих схватања или проналаском потпуно нових научних појмова или сазнања. Огроман број успеха у науци био је, заправо, ревизија дотадашњих схватања или ревизија научних открића претходника.
Да узмемо техничке науке као најбољи пример тог случаја. До сад је извршено вероватно неколико пута ревизија кочионих система у железничким композицијама. Ето само једног примера.
И не само то.... Неки велики научник, који је пронашао нови научни феномен, или дао нову формулу већ постојећем, и који се деценијама показује као тачан и прихвата га не само он, него и шира заједница, после неколико година или неколико деценија, може у својим објашњењима или због неког новог детаља извршити ревизију сопственог открића. И то није ништа ново и често се и догађа. Све је то исти процес сталне научне ревизије.
Једино код комуниста, или уопште идеолошких фанатика, научна ревизија поприма негативни контекст на пољу науке. Разлог је јасан - да се не дирају постојеће догме, а посебно не у историографији, јер оне нису (само) темељ науке, него читаве идеолошке архитектуре на којима почива концепт грађевине у којој обитава једно друштво, потпуно духовно заробљено и без права на слободу, коју заправо само ревизија може спасити.
Зато се редовно, у оваквим случајевима, појављују управо највише комунисти као "заштитници науке", као противници ревизије, посебно историјске ревизије, коју сматрају својим највећим и стратешким непријатељем.
И у тој борби, ако буде потребно, као што се из приложеног види, неће се бирати средства за уништење "ревизиониста", односно уништење научног принципа на коме мора да стоји свака наука, па и историјска наука, а све да би се спасила идеолошка догма која је, заправо, параван да би се сачувале стечене привилегије.
