Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

„Гино, чувај децу, стрељаће ме сутра ујутру…”

28/08/2014

1. Писмо Саве Поповића на јастучници

Последње поруке жртава комуниста (2)

„Гино, чувај децу, стрељаће ме сутра ујутру…”

Опроштајне поруке жртава комуниста спадају у ред најважнијих докумената о поратном зловремену и то је разлог што до сада нису проучаване од стране државних историчара

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

„Једно, што је најважније: а то је‚ ‘никога нисмо убили, нити смо кога опљачкали’ – већ смо чисто политички кривци, зато немојте да трчите и да ломите ноге. Будите хладни па шта Господ Бог да, јер да знате, од судбине се не може побећи”.

Овако је Сава Поповић из Обреновца писао родитељима из једног од многих Титових казамата, 1946. године. Писао је на унутрашњој страни јастучнице, што џелати нису приметили када су је враћали породици. Имао је још једну јастучницу, у коју је уписао нову поруку, када је сазнао да ипак неће бити помилован. Ово су делови те поруке:

„Драги моји родитељи. Немојте да се секирате јер, хвала Господу Богу, остају вам још два сина. Мама, немој да се секираш, јер ти то ништа неће помоћи. Ја сам осуђен на смрт…

Мама, немој да ми шаљеш више ништа. Немој ни веш, ништа, баш ништа…

Савест ми је мирна, Част ми је Чиста и нека идем као такав.

Ваш Сава”.

Савине опроштајне поруке сачувала је његова сестра Косара Поповић. Показала их је Томиславу Томи Јовановићу, који их је објавио у роману „Адам” (Нови Сад, 2002). Том приликом, Тома је вратио Косари роман „Ана Карењина”, који је дошао до њега у ваљевском затвору. На маргинама романа исписано је много опроштајних порука жртава комуниста, али он није знао коме припада, пошто су сви у међувремену побијени. Тек када је 2002. године „Илустрована политика” објавила делове Томине књиге, јавила му се Косара Поповић и тако је склопљена цела прича.

2. Опроштајно писмо Милеве Петровић

Поруке још две жртве налазимо у књиизи Ж. В. Зиројевића и М. К. Војиновића „Пут до пакла и натраг” (Крагујевац, 2011). Прво је писмо Милеве Петровић, удато Вуковић, из Лапова. Имала је 18 година и била је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Међутим, њени другови скојевци лажно су је оптужили за једно провалу у Лапову, после чега је одведена у Крагујевац и убијена у Капислани. Њено опроштајно писмо гласи:

”Драга моја Мамице,

Дошао је час када се морам растати од живота.

Да ли сам заиста ја крива или не то још не знам, ја се не осећам кривом, знам да никоме нисам ништа нажао учинила, па ме то теши, …да у смрт идем невина.

Драга моја Мамице, опрости ако сам те некада увредила, реци и брату и сестри нека ми и они опросте…

Тату ми много поздравите и реците да сам на њега највише мислила, нека ми и он опрости ако сам му причинила бол, јер све је морало овако да буде.

Воли вас ваша Милева.”

Милева Петровић

Друга је порука Живана Илића из Чумића код Крагујевца, који је пре неколико година, као и Милева Петровић, рехабилитован Решењем Вишег суда у овом граду. На парчету папира, Живан је успео да напише својој жени следећих неколико редака:

„Добрила, отиди код Милорада Смиљаниног, да он говори његовом пашеногу, јел он је све и свја. Поз, Живан”.

Интервенција је била узалудна и Живан је убијен у Капислани.

Живан Илић и његова последња порука

Јосип Сафиф, или Сафнер, Чех, рударски чиновник, рођен 1893. године у Сарајеву, прешао је у православље и био активан у Соколском друштву. Између два рата живео је у Чачку. Пошто је знао немачки, Немци су га једно време ангажовали као тумача, али ухапсили су га већ новембра 1942. године, јер је Гестапо открио да ради за Дражине четнике. Прошао је кроз београдске затворе Гестапоа, а онда је одведен на рад у Немачку. Међутим, тамо се разболео, па је 1944. године враћен кући. По уласку у Чачак, партизани га мобилишу, а потом хапсе. Убијен је маја 1945. године. Његова ћерка Оливера Дачић из Београда сачувала је две поруке које је послао жени из неког од чачанских затвора. „Ја сам болестан и скоро сам ноћас умро”, пише поред осталог на првој цедуљици, а ово је запис са друге:

„Драга Десо!

Напиши ми опширно стање ради суда и мене. Спреми ми марамице, вату и газе за ноге… и мало хартије. Ноге ме јако боле и имам ране које таје. Све много воли и љуби

Татица”.

Последње писмо Јосифа Сафнера

Писане под притиском, у последњим часовима, а уједно и крадомице, неке поруке су једва читљиве. Тако, у поруци поручника Јеремије Марјановића „Ујке”, команданта Алексиначкј бригаде Југословенске војске (четници), јасна је само реченица: „Ствари ми више не требају”.

Нечитак је и крај поруке коју је оставио Драги Црвенић „Ганди” из Ниша. Он је у младости био четник војводе Вука, између два рата банкар, а у Другом светском рату члан Централног националног комитета Краљевине Југославије’. На првом делу цедуљице, Црвенић је исписао:

„24.09.946.

Зајеч. Затвор

Вечерас, кад падне мркла ноћ, угасиће се живот једног трудбеника за добро других.

Нестаће великог националног заточника, који са осмејком на својим бледим уснама умире уверен да је своје…”

Драги Црвенић

Последње писмо Драгог Црвенића

Следи опроштајно писмо Милоја Стефановића из Горњих Грбица код Крагујевца, који је током рата био пратилац проте Богољуба Николића – „Грбичког попа”:

„Мама и сви моји, Пошаљите поздрав свима, да више немате Милоја, јер гине на правди Бога… (нечитко). Сећајте се мене ал немојте кукати, јер ћете ми ране у гробу вређати. Чувајте ми мог милог брата Марисава као (и) Наду, Веру, Шала, Шушу. Нека ми опрости што сам га ударио неки пут. Замислите како ми је кад ви ово пишем. Љубим вас свију, највише тебе Тата и Мама и мојег Марисава.

Поз(дравите) Војка, Цану, Ђуку, Делију, Драга и Жоју и све њине. Стојка нека ми поздрави оно дете.

Ваш син који стоји пред митраљезом (и) на правди Бога губи младост. Милоје.” (С. Ћировић ”На трагу злочина”, Крагујевац, 2002).

Драган Стевановић из Прњавора код Крагујевца убијен је пролећа 1945. код манастира Враћевшнице. Са групом четника скривао се у земуници. Када су наишли комунисти, потрчао је у супротном правцу да би заварао потеру. Рањен је и потом мучен док није издахнуо. Наредник Раденко Петровић из Горње Црнуће оставио је после неколико дана на Драгановом гробу једно писмо, које се чува у породици Стевановића. Ево делова из тог писма:

„Драги Драгане! Ноћ се већ одавно спустила над поробљеним нашим српским селима, шумама и пољима. Капија шкрипну и наруши ноћну тишину у дворишту вашег вечито мирног пребивалишта, ја стигох уморан и упутих се дому твоје вечности. Моји кораци и слаби шум траве пробуђеног пролећа тебе не узнемирише – ти се не уплаши – као што се никад плашио ниси. Ти не рече – ето их, чују се кораци – они су, разбојници, србождери, сад ће нас похватати, сад ће нас побити, не, ништа не рече, остаде нем, непомичан, мртав, успаван сном вечности крвавим куршумима комунистичких аждаја српскога рода, српске слободе и вере, и оних који дођоше да наставе крваво дело немаца и да дотуку ово мало Срба што се муком сачува од немачког мача. Прекрстих се, упалих ти свећу, а тешку земљу која скриваше твоју младост наквасих топлим сузама праћеним тугом и болом трагичне судбине нашег поколења. Замолих Господа за рајско насеље твоје душе, а бацих клетву на убице који узеше јунака слободној Домовини, а радост, срећу и љубав родитељском дому.

Драги Драгане, пао си херојском смрћу, јер док туга, јаук и плач испуњавају срца твојих милих и драгих, ми твоји другови испуњавамо наше душе осветничким поносом и чашћу која мора бити достојна твоје јуначке смрти. Ти си јунак који је пао голих шака у борби са безбожницима и српским изродима који нам наметнуше срамно име КОЉАШИ – јер њих нигде не беше у народу и са народом у тешкој окупацији – а ако су се негде појавили – онда су оставили успомену грозне смрти мученика на Мињевом брду…

Ми им довикујемо заједно с тобом:

`Убијате нас без стида и срама

Ал` гробови наши бориће се с вама…`.”

Мињево брдо је оближње место где су комунисти 1943. заклали и унаказали једну особу, која после није могла бити препозната; Раденко је реч ”немци” намерно писамо малим словом. Убијен је 1946. када је као заробљеник спровођен у затвор, од стране комунисте Владете Маринковића из Горњег Црнућа, који је у народу упамћен по надимку ”Крвави Кајинац”. Везаног Раденка Кајинац је ударао кундаком пиштоља док није издахнуо.

Неке поруке преношене су усмено.

Милунка Пауновић из Крагујевца, власник три радње у центру града, стрељана је новембра 1944. у Капислани, а радње су конфисковане. Оставила је троје малолетне деце и мужа инвалида из Првог светског рата. На опроштају је рекла сестри: ”Гино, чувај децу, стрељаће ме сутра ујутру у четири сата”. Ово је Милункин син Слободан Пауновић саопштио у редакција ”Погледа”, 2002. године. Преминуо је неколико дана после тога.

У Капислани је убијен и Драгутин Катанић из Каменице, током рата четник. Остало је записано сведочење четника Александра Ранковића из Крагујевца, тада заточеника, о последњим Катанићевим тренуцима:

”Затворске власти су дозволиле његовој жени са дететом да га виде пре одвођења на стрељање, на последњи опроштај. Ми смо гледали кроз прозор када је његов син, дете од четири године, стао пред оца, и поздравио га у ставу мирно, војнички, подижући десну руку уз шајкачицу на глави. Мајка је стајала иза детета, притискајући марамом уста, задржавајући плач. Драгутин прилази сину и љуби га. Каже му: Сине, морамо сада да се поздравимо. Ти мораш са мајком да пожуриш, село је далеко.

Неки се склањају са прозора, хоће да сакрију сузе.

Дете га мирно оставља, полази мајци, али се, ипак, још једном окреће и каже оцу: Хајде и ти, тата!

Сузе више нико није могао да задржи, ни затворени четници, ни партизански стражари. Драгутин је, међутим, одлучно рекао: Само ти иди, сине. Тата ће сутра…

Сутрадан је Драгутин стрељан.” (С. Ћировић, ”На трагу злочина”, Крагујевац 2002.)

Према сајту државне комисије за масовне гробнице, Драгутин је стрељан 12. маја 1945. године

Опроштајне поруке жртава комуниста спадају у ред најважнијих докумената о поратном зловремену и то је разлог што до сада нису проучаване од стране државних историчара.
Слобода, Чикаго, 25. август 2014.