Говор капетана Стаменка Димитријевића на сахрани капетана Јована Дерока

19/01/2022

Почетком месеца новембра 1941 године отпочела је најтужнија и најболнија историја српског народа. Уместо да историја ове дане опише као највећу слогу српскога народа у најтежим данима његовог живљења, она је почела да пише странице исписане крвљу само својих синова рођених на груди ове ојађене земље. Усијане главе црвене интернационале нису мировали у шуми већ су тамо отпочели да припремају своју најпакленију игру: смрт сељаку и смрт српском народу као највећим поборницима безбожништва и комунизма

Приредили: Горан и Данијела Давидовић

Сахрана капетана Јована Дерока, 18. јануара 1942, код споменика Танаску Рајићу, на Љубићу, код Чачка. Други с лева стоји поручник Предраг Раковић

Осамнаестог јануара 1942. пренесени су и сахрањени посмртни остаци четничког капетана Јована Дерока (ЈВуО) код споменика Танаска Рајића на брду Љубићу (Чачак). Церомонији и сахрани присуствовао је велики број људи. Након рањавања по једној верзији, капетана Дерока је са „више убоја ножем по телуˮ и ˮметкомˮ, убио партизан младић од 16 година (Милутин Милошевић из Прислонице) или Драго Комадинић (Соколићи) и Стево Јовашевић (Прељина) 7. новембра 1941. године. (Извор: ˮПрислоница. Прилози за проучавање селаˮ, Прислоница 1977, стр. 141; Миломир Јовановић, „Злочин без казне“, рукопис, Чачак 2009, стр. 87; Јован Радовановић, „67 дана Ужичке републике“, Чачак 1983, стр. 169) По другој верзији, након рањавања је ухапшен и стрељан по наређењу Славка Крупежа. Стрељање су извршили Живота Гвозденовић, Војислав Ристановић и Драго Комадинић. (Извор: Историјски архив Београд, фонд УГБ – специјална полиција, К-282, 20)

Посмртни говор капетану Јовану Дероку пред црквом у Коњевићима одржао је резервни капетан Стаменко Димитријевић.

„Плачите велики и мали, плачите села и градови, плачите шуме и плодне долине, јер је усхнула снажна рука која је била толико моћна да те у свако доба заштити од највеће немани човечанства – комунизма. Тужни скупе, на данашњи дан када смо се састали да испратимо до вечне куће посмртне остатке ђенералштабног капетана Јована Дерока једног од наших најбољих другова и једног од најхрабријих официра данашњих времена, подсетимо се на прве дане месеца новембра прошле године. Почетком месеца новембра 1941 године отпочела је најтужнија и најболнија историја српског народа. Уместо да историја ове дане опише као највећу слогу српскога народа у најтежим данима његовог живљења, она је почела да пише странице исписане крвљу само својих синова рођених на груди ове ојађене земље. Усијане главе црвене интернационале нису мировали у шуми већ су тамо отпочели да припремају своју најпакленију игру: смрт сељаку и смрт српском народу као највећим поборницима безбожништва и комунизма. Ова игра уништења српског народа требала по њиховом плану отпочети тек у пролеће 1942 године. Бог је био на нашој страни и успели смо да то откријемо и да борбу прихватимо, ма да за њу нисмо били још духовно довољно припремљени. Највеће заслуге за припрему ове борбе имао си, ти друже, који данас пред нама лежиш мртав. Благодарећи оваквим синовима Србије, као што је Јован Дерок, кога данас на општу жалост сахрањујемо, ми смо успели да за релативно кратко време онемогућимо припремано паклено дело у нашој земљи тих крволока – те аждаје српског народа – комунизма. Ти мили, и никад непрежаљени друже Јоване, што нам те из руку отеше крволоци и који те тако зверски преселише у вечност, рачунајући да ће твојом смрћу у нама утрти сваку вољу за даљу борбу, знај, да нас је твоја смрт још више окрепила и очеличила и да смо са још већом вољом наставили борбу коју си тако волео јер си у њој био ненадмашан и у њој пао. Отели су те у најлепшој младости, у најлепшим годинама и у моменту када си извршивао најсветији задатак према Краљу, држави и нацији. Ти ниси једини који је из наше средине изгубио свој живот у овој крсташкој борби противу безбожника, крволока и страних плаћеника за спас српскога народа. Има их пре и после, а биће их све дотле док не уништимо потпуно све оне који су заболи нож у леђа српском народу. Нека је слава теби и свима онима који презреше све чари и држаи овога живота и одоше да без речи, без суза и уздаха положе свој живот за крст часни и слободу златну. Слава им, јер за нас и за наше добро завише у црно своје миле и драге, многе српске мајке и сестре, а оставише нама у аманет многу српску нејач. Слава њима, којима једини идеал у животу беше, отаџбина, једина мисао наш народ и његово добро. Њима који сузбише у себи себичност и лакомост те се ставише у службу народу своме. Њима, који кроз цео живот сејаху љубав, национализам, правду и истину, а падоше од оних који се највише од ових врлина плаше. Свима онима, који падоше не презајући од смрти, да би победила идеја за коју су се целог свог живота борили и то идеја здравог народног духа и живота, идеја снажне отаџбине, реда, рада, правде и благостање, нека је велика хвала. Хвала им што гинући продужише дух мучеништва без кога нема смисла животу нашем, што нас гинући још чвршће спојише, збише и повезаше у борби с легионима оних, што су пре нас живели и пре њих пали, борећи се за исту ствар, те тако и нас припремили за будућа умирања у борби за српски народ, његову правду и слободу. Теби сине, Сувоборске планине, нека је лака земља коју си тако жарко љубио и за коју си живот свој положио. Слава ти!“
(Извор: Историјски архив Београд, фонд УГБ – специјална полиција, К-282, 20)

Након 1945. године комунистичка власт је уништила гробно место.

“Са Краљева жива ватра сева, да видимо ког јунака нема.
Нема Симе, нема нам Дерока, обадва су погинула момка.
Нашег Симу убили су Немци, пресекли га митраљески меци.
А Дерока храбра капетана мучки уби банда партизана.
Спавај Симо, наше мило дете, Дражини ће тебе да освете.
Спавај Симо, наш премили сине, тако Србин за слободу гине.“

Извор: Фејсбук страница “Историја Чачка”