Хрвати у четницима

17/03/2013

ХРВАТИ У ЧЕТНИЦИМА

1. УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
Када су инжењера Владимира Предавеца, сина историчара и потпредседника Хрватске сељачке странке, Јосипа Предавеца, убијеног у атентату 1933. године – питали зашто је рат провео у четницима, одговарао је да је то био једини пут за некога ко је противник и нацизма и комунизма, а поборник демократије.
Хрвати попут Предавеца били су у мањини, тако да, за разлику од Словенаца, они нису имали представника на Светосавском конгресу у селу Ба. Предавец је учествовао на Конгресу, али као делегат Југословенске равногорске омладине.

Инжењер Владимир Предавец на Равној Гори

Са четницима су сарађивали, а у малом броју им и приступали, југословенски опредељени Хрвати, нарочито са Приморја, затим известан број интелектуалаца, као и официра васпитаних у југословенским војним школама и академијама, чија схватања су се донекле разликовала у односу на стари аустроугарски кадар.

Један Хрват ступио је у четнике зато што се згрозио над злочинима својих сународника. Био је то Божо Лакић из села Косоре код Врлике. Он је побегао од усташа, отишао код војводе Ђујића и рекао: ”Браћо, стид ме је што сам Хрват кад видим крваве усташке злочине. Дошао сам да се са вама борим против тих сатанских кољача. Ево моје пушке, па ме или убијте са њом или ме примите као брата саборца”. Постао је командир чете у Цетинској бригади, којом је командовао такође Хрват, Јанков из Сплита. Емигрирао је са осталим четницима. Преминуо је у Милвокију, где је и сахрањен, по римокатоличком обреду.1
Официри Хрвати из југословенских војних школа и академија углавном су служили у домобранима, па је током целог рата важила инструкција коју је мајор Захарије Остојић 17. јула 1942. године пренео војводи Доброславу Јевђевићу: ”Са хрватском војском (домобранима) разговарати, а са усташама не. Предузети енергично бушење.”2
У жаргону четничких официра, под ”бушењем” се подразумевало придобијање људства из других формација, а овај термин се најчешће употребљавао у вези недићеваца. У радиограму политичару Лазару Тркљи, члану Централног националног комитета Краљевине Југославије и председнику Националног комитета за Херцеговину, послатом 1. августа 1942. године, Дража је ово прецизније дефинисао:
Хрватске јединице бушити. Од хрватских официра тражити знатне услуге у обавештајној служби, оружју и муницији, храни, одећи и обући као доказ њихове искрености. На случај преласка њихових целих јединица не мешати их са нашим и чувати их за специјалне задатке док се не покажу какви су.3
Не зна се шта је Тркља одговорио, али га је Дража касније истог дана поново позвао на опрезност:
Преговори са Хрватима више нам шкоде но што користе. Чим траже преговоре, значи да су слаби, али за време док се не ојачају.4

2. СИТУЦИЈА ДО КАПИТУЛАЦИЈЕ ИТАЛИЈЕ
О првом значајнијем успеху Дражу је обавестио мајор Жарко Тодоровић, командант Северних покрајина, у које је спадала и Хрватска. Ово је његов радиограм од 7. септембра 1942:
Група ”Река” је група хрватских официра која се је ставила на расположење преко потпуковника Пирца. Објављивање: Извештај групе ”Река” примљен. Треба да ми послужи као доказ код осталих официра вољних да приступе, да су они заиста у вези са командантом.5
Реч је о објављивању преко Радио Лондона.
Нешто касније, 30. октобра, мајор Радослав Ђурић пренео је Дражи извештај шефа Омладинске Врховне команде, Боцка Милутиновића, да равногорски омладинци ”имају везе са југословенским националистима у Загребу, где их је око 2.000”. Извештај је свакако претеран. Реалније звучи Милутиновићев радиограм од 13. новембра 1942: ”За сада одржавамо повремену везу са загребачком омладином”.6
Дража је 8. децембра 1942. тражио од мајора Тодоровића да професору Београдског универзитета, Страњаковићу, саопшти његово наређење да ”одмах и без поговора преда сав материјал о неделима Хрвата пре пропасти и за време окупације, као и материјал о разорном раду католичке цркве, а који му је предат од Патријаршије и Комесаријата за избеглице”. Дражина намера била је да се копије тих докумената сачувају и у четничким редовима, ”за сваки случај”.7
Мајор, а касније и потпуковник, Жарко Тодоровић ”Валтер”, ухапшен је после највеће акцији Гестапоа на Балкану, 17. марта 1943. године. Крајем јула гестаповци га одводе у Загреб, да би открили и његову тамошњу мрежу. Међутим, он је у некој улици успео да им побегне и да се склони код хрватских четничких илегалаца. После 15 дана поново су га ухапсили, у Загребу, и одвели у концентрациони логор Маутхаузен.
У ”Групи Валтер”, како су је звали, гестаповци су у Загребу ухапсили осам Тодоровићевих сарадника. То су били трговац Паул Халаванка, рођен у Сушаку, чиновник Драгутин Матијашевић, професор Кајка Томић, студенти технике Теодор Саломон и Тихомир Кречић, доктор права Станко Танчић и професорка Злата Дежелић. Сви су одведени у Маутхаузен, с тим што је Кајка Томић 25. новембра 1943. премештена у Аушвиц.8
Војвода Доброслав Јевђевић известио је Дражу 11. марта 1944. године како су откривени загребачки илегалци:
Радо Шпицер у Загребу издао све наше људе међу којима и др Танчића и Калтепа, који одведени у Немачку. Исто много хапшења у Београду у вези са тиме. Обавестите наше у Београду. Даље, Шпицер у служби Гестапоа.9
Извесног успеха имао је и потпуковник Илија Михић, командант Лике и Истре. Ово је његов извештај Дражи од 16. фебруара 1943:
Хрватска Истра је у организовању под мојим руководством. Рад успешан, али спор. Хрватско Приморје и острва организовани уколико има националиста. Хрвати у Лици у мањој мери. У Карловцу створен центар међу домобранима, који треба да прошире рад по осталим гарнизонима. Шеф пуковник Томашевић.10
Такође, неки хрватски официри ставили су се ”на расположење” војводи Илији Трифуновићу Бирчанину, команданту Западнобосанских, Личкодалматинских и Херцеговачких војночетничких одреда, што видимо из Дражиног радиограма мајору Петру Баћовићу од 22. септембра 1942. године.11
И Бирчанинов наследник, потпуковник др Младен Жујовић, који је стигао у Сплит 10. маја 1943. године, имао је директиву да ради на укључивању југословенски настројених Хрвата са Јадрана у покрет са Равне Горе, под фирмом Западних савезника, како би се одвојили од Сила осовине и како би се, с друге стране, спречио њихов одлазак у комунисте. Италијани су заробили Жујовића већ крајем маја, у време најжешћих немачких притисака, да би га ослободили половином јуна. Уз помоћ Хрвата Анте Матекала, предратног дописника београдске ”Политике”, и још неких угледних појединаца, и Жујовић је остварио известан успех. ”Искључио сам једино непомирљиве непријатеље, као што су католичко свештенство и загрижене Хрвате. Сматрао сам да се углавном наслоним на тзв. Југословене, тј. Хрвате патриоте који су тражили да помире њихову крвну повезаност са њиховим срцем на тај начин што су се изјашњавали за унитаризам, а уколико у томе не успеју, онда за припадност српској јединици”, писао је Жујовић Дражи 6. августа 1943. године.
Он је сматрао да ће се Далмација определити према опредељењу Сплита и Шибеника и зато се сконцентрисао на ова два града. Није био оптимиста, јер су около доминирали комунисти, а усташе су биле близу. Ипак је успео да оснује Патриотски форум, у који је ступио низ истакнутих грађана: Нико Бартуловић, адвокат и старешина сокола др Звонко Шимунић, школски надзорник и ”истакнути Србин” Марко Стојанац, адвокат и бивши народни посланик др Владимир Матошић, угледни трговац и бивши доначелник Сплита Дује Иванишевић, затим директор банке Нино Марков, ”привредник Србин католик” Аћим Чавлина, истакнути члан сокола трговац Роко Чулић, ”државни чиновник утицајан грађанин” Звонко Мурат, бивши директор банке Словенац др Вјекослав Кауш, као и Иво Чичин Шаин. Генерални секретар Патриотског форума био је др Ненад Грисогоно, за кога Жујовић каже да је ”одличан у сваком погледу”.
У форуму су били и др Рачић, Урукало и Алфиревић, које је Жујовић називао ”Бирчаниновим првацима”. Хрвата је било више, па Срби нису били задовољни, што је Жујовић овако прокоментарисао: ”Мени је главно да су послушни и да вршим посао”. Хрвати из форума посредовали су у преговорима са лидерима Хрватске сељачке странке за Далмацију, који су 4. августа ”донели одлуку да се све њихове формације и сви њихови припадници имају подвргнути мојој команди, тј. команди Југословенске војске у Отаџбини”, писао је Жујовић Међутим, ХСС је овде био слаб, јер му је ”готово сва војска прешла у партизане”.12
Жујовићева настојања посебно су се односила на придобијање хрватских домобранских јединица, непосредно иза граничне линије са Италијанима, да у тренутку инвазије Јадрана заједно са четницима дочекају савезничке трупе. У том смислу, он се ослањао и на уговоре које су јединице Гацке четничке зоне, под командом потпуковника Славка Бјелајца (алијас Никола Дикић), 6. марта 1943. потписале са домобранима.
Вест о капитулацији Италије Бјелајчеви четници дочекали су са оптимизмом. Веровали су да ће ускоро наићи савезничке трупе и да ће се рат окончати победом. Сачувано је писмо капетана Душана Џаковића, команданта 4. бригаде Личко-кордунашке области (бивше Гацке четничке зоне), адвокату Влади Теслићу из Госпића, који је одржавао везу са тамошњим домобранским јединицама, припремајући заједнички наступ против комуниста и дочек Савезника. Два дана пошто је обзнањена капитулација Италије, 11. септембра 1943, Џаковић најпре цитира стих народне песме: ”Коло среће у околи вртећи се сад не престаје, ко би гори паде а ко доли горе устаје”. Сматрао је, очито, да хрватски савезници – Силе осовине, сада падају, док долазе српски – Западни савезници. Џаковић пише Хрватима о партизанској намери да заузму њихов гарнизон у Госпићу, а да потом нападну четнике, па наставља:
Четничке јединице надиру са правца Лапца и Г. Далмације (северне). Ми ћемо бити у стању у најскоријем времену да овладамо српским насељима овога краја. Потребно је да и јединице Хрватске војске заузму што више својих насеља. Не видимо разлога зашто би се хрватске јединице дозволиле блокирати, када им се пружа могућност, да се наслоном на наше јаке четничке јединице ставе у покрет и почну партизанима да наносе удар за ударом.13
Писмо Теслићу Џаковић завршава следећим речима:
Поздрави сву тамошњу господу: официре и осталу искрену браћу Хрвате.14
Међутим, ствари су се одвијале другим током. Давид Дамјановић, старешина у Динарској дивизији, пише:
У почетку крваве владавине Павелић је опомињао и позивао Хрвате из приморских крајева да се прикључе усташкој војсци, а кад су остајали глухи на све опомене и позиве, он им је оштро пријетио. Међутим, ни пријетње нису помагале, јер су ти људи били заштићени окупационим снагама Италије и уз то знали да ће падом окупатора пропасти и та силом створена и насиљем одржавана хрватска држава. Можда због могућности већег додира са спољним свијетом, Хрвати из приморских крајева су се и у рату и свијему боље понијели него Хрвати из унутрашњости, од којих су и као људи били питомији, па им је усташки начин владавине био стран, ружан и одвратан. Зато није никакво чудо што се, послије нашег устанка, извјестан број Хрвата из подручја Шибеника, Сплита и других приморских крајева прикључио нама… При појави партизана они су се и њима прикључивали, али у усташку војску нијесу хтели да иду добровољно, те их је највише остало код куће, у жељи да као ”мајстори с мора” прво виде која ће страна да превагне.
Хрвати из приморских крајева до пада Италије сматрали су четнике главном снагом, с обзиром да су били са Западним савезницима. Међутим, нови курс Радио Лондона је и њих збунио… Притом су се највише преварили што су помислили да ће падом Италије бити и рат врло брзо завршен. Вјероватно да су они тад међу собом рачунџијски говорили: ”Хајдемо да и нас скори крај рата дочека с оружјем”, па су масовно прилазили партизанима, куда их је, уосталом, и радио Лондон упућивао.15
Дамјановић затим подсећа да је и Љотић имао присталица у Сплиту и Шибенику, како међу Хрватима, тако и међу Србима. Срби су још током 1941. године ступили у четнике, док су Хрвати ”чекали да виде на коју ће страну ратна вага да превагне”. Како је 1943. године владало уверење да ће се Западни савезници ускоро искрцати на Јадран, ”извјестан број младих Хрвата, који су припадали Љотићевом `Збору`, и који до тада нијесу хтјели да приђу ни усташама ни комунистима, прилазио је четницима”, пише Дамјановић, додајући: ”Од њих и од српских младића створен је Ђачки батаљон, за чијег је команданта постављен млади и одважни Драшко Простран, син проте Стевана Пространа.”16
Према радиограму команданта Динарске четничке дивизије, војводе Момчила Ђујића, од 12. фебруара 1944, Ђачки батаљон се распао када су Далмацију заузели Немци. Љотићевци су се тада ”повампирили”, приступили Немцима и са њима отишли за Београд, писао је Ђујић Дражи. Као вође ових љотићеваца он је именовао Хрвате Мирослава Перана и Крешимира Самодола. Са њима је у Београд отишло и око 50 омладинаца из Ђачког батаљона.17
У Београду, и другде по Србији, Перан и Самодол држали су предавања у којима су поред осталог причали да је Ђујић љотићевац и да је то био још пре рата. Ова прича опстала је код љотићевих присталица до наших дана, иако је Ђујић пре рата био председник једног одбора Пећанчевих четника.
Лета 1943. године, како су јачали у Далмацији и на Приморју, комунисти су убијали све више ”националних људи”. ”Осим доктора Рачића за кога смо вам већ јавили, убили су Вулету у Сплиту, Влакана на Шолти, Павичића на Хвару и Ковачића. На Хвару убијена још три Југословена”, пренео је Дража 1. септембра Југословенској влади извештај војводе Ђујића.18
Нешто раније, 5. августа, Дража је проследио извештај да је ”вајар Мештровић отпутовао за Швајцарску са тежњом да ради против Срба”.19
После капитулације Италије, далматинске градове заузели су комунисти. Када су Немци отерали комунисте, долазе усташе. И једни и други масовно су убијали присталице Краљевине Југославије, како Србе, тако и Хрвате. О томе је војвода Ђујић известио Дражу 2. новембра 1943:
За време свог боравка у Сплиту, комунисти су побили преко 400 наших народних људи, док су их око 2.000 отерали са собом у правцу Босне, бежећи испред Немаца. Међу њима отерали су и проту Урукала и професора Алфировића, за чију се судбину не зна. Многи лешеви наших народних људи поубијаних од партизана налазе се (по) путевима и шумама од Сплита до Купреса. Неки су побацани у јаме код Мосора и Свилаје.
Неки су стрељани у Сплиту и стрпани у три велике јаме код Гробља Ловринац. Сада родбина вади лешеве из тих јама да би их препознала и сахранила. Лешеви су тако изнакажени, да је препознавање једва могуће. Међу пронађеним лешевима, налази се судија Мадираца (?) и наша три рањеника, која су била на лечењу у Сплиту. Отац и мајка југословенског мајора Студеа, његов брат, жена и двоје деце његова брата.
У Сплиту је тако тешко стање, како уопште никад није било ни у једном делу Павелићеве Хрватске. Власт војну и цивилну држе усташе и СС трупе. Грогирања, затварања и убијања наших људи, настављају се као и за време комунистичке страховладе. На Француској обали подигнута су вешала, на којима сваки дан по неки виси, већином Срби или Хрвати националисти, које усташе оптужују и предају немачким властима. Католички клер и усташе, поново су дигли нож, да до краја униште оно што раније нису могли и што је остало иза комуниста…20
Нове податке Ђујић шаље 14. децембра:
Прота Урукало и професор Алфиревић са 400 осталих националиста из Сплита, одведени и највећим делом убијени, од стране комуниста. Према најновијим подацима, које још до краја нисам проверио, Урукало и професор Алфиревић линчовани су јавно у Ливну на збору од стране комуниста.
Зна се сигурно, да су убијени. Исто тако, комунисти су у Каштелима заклали браћу мајора Студе и њихове фамилије. Исто тако су заклали у Каштелима мајку поручника Амата и све његове сестре. За породицу Метличић провериће се. Не зна се за судбину многих националних фамилија из Сплита.21
Мајор Марин Студе, Хрват из Каштела, коме су комунисти убили шест чланова породице, поред Ниже завршио је и Вишу школу Војне академије у Београду. Најпре је био начелник штаба Ђујићевог пука ”Петар Мркоњић”, а потом је обављао више дужности у штабу Динарске четничке дивизије. Користио је српски псеудоним ”Милан Милановић”. Када су га ухапсили Италијани, заједно са Жујовићем, његов задатак био је организација Југословенске војске у срезовима Сплит, Шибеник, Брач, Хвар, Љубушки, Томиславград, Имотски, Макарска, Метковић, Корчула, Биоград и Прозор, као и у области Задра.
Поручник Мате Амат из Каштела, такође Хрват, био је један од 22 официра који су се септембра 1942. налазили у четничким јединицама Далмације и Западне Босне.22
Крајем септембра 1943, комунисти су масакрирали и четнике Личко-кордунашке области, које су заробили на Малом Лошињу. Четницима, који су се надали да ће на овом острву дочекати Западне савезнике, командовало је шест официра: три Србина и три Хрвата. И заробљени војници били су мешовитог националног састава: 170 Срба и 30 Хрвата. Србе су убијали Срби комунисти, а Хрвате Хрвати комунисти, припадници 13. дивизије. Резервни поручник Антон Шустер, Хрват из Сушака, у последњим тренуцима живота узвикнуо је ”Живјела Југославија!” Замолио је да се краљу Петру Другом пренесе да је испунио заклетву и да је срећан што умире за Југославију.23
После овога, четничке организације међу Хрватима у Далмацији и на Приморју није било. Карактеристичан је извештај војводе Ђујића од 20. јуна 1944. године:
Хрвати за деведесет осам од сто, било којој групи припадали, воде кампању против свега онога што не води остварењу самосталне Хрватске. Нарочито су развили кампању против Срба у последње време. Преовлађује уверење да су хрватски политичари у иностранству искористили партизанску борбу за хрватску политику и стварање самосталне Хрватске.24
И у радиограму Дражи од 30. јуна Ђујић се осврнуо на хрватско питање, напомињући: ”Сва настојања да такозване поштене Хрвате увучем у заједничку борбу остају безуспешна… Усташе и њихови официри беже у партизане све чешће…”25
Иначе, уочи Светосавског конгреса биле је покушаја да се оснује хрватска секција Извршног одбора Централног националног комитета Краљевине Југославије. ”Хинко Хинковић је упутио писмо др Новаку да у сарадњи са Арпадом предложе још двојицу или тројицу Хрвата из Београда и десетак из Хрватске који би образовали хрватску секцију”, извештавао је 18. новембра 1943. Дражу илегалац ”Ард-Ард” (није познато ко су ”Ард-Ард” и ”Арпад”). ”Критеријум за избор је чиста прошлост, југословенско опредељење и да некога представљају или нешто значе у јавном и друштвеном животу”, стоји даље у радиограму.26
Међутим, није се могло сакупити довољно Хрвата, па секција није основана.
Проф. др Виктор Новак (1889, Доња Стубица – 1977, Београд), био је један од најпознатијих Хрвата у Београду. Током рата је затваран у Бањички логор, а после рата је написао чувену књигу о геноциду над Србима у НДХ – ”Магнум кримен”. Главним виновницима великог злочина сматрао је римокатолички клерикализам и Ватикан.

3. ХРВАТСКА АРМИЈА
До јесени 1944. Хрвати се у четничким документима помињу спорадично. ”Остојић треба да предузме што јаче мере да се домобрани вежу за нас. Ово да раде и остали команданти у Босни”, писао је, примера ради, Дража потпуковнику Мирку Лалатовићу 11. марта 1944.27
Живорад Жика Вукосављевић, начелник штаба Северних покрајина, известио је 11. маја Дражу како је преко доктора Дамића, шефа железничких лекара и бившег народног посланика, помоћу железничара организована курирска служба у Хрватској. Међутим, Дамић је морао да се склони из Хрватске и у ово доба је живео у Београду.28
Укључење Хрвата у покрет актуелизује се после преласка Врховне команде и главнине јединица у Босну. Најважнију улогу тада добија хрватски генерал Драгутин М. Кузмић. ”Ђенерала Кузмића упутити на Требаву”, писао је Дража 6. октобра капетану Раји Бањичићу, начелнику штаба 2. групе бригада Мајевичког корпуса.29
Кузмић ускоро долази у Врховну команду и постаје ”командант свих домобранских јединица које су ступиле у редове Југословенске војске у Отаџбини”, како је записано у радиограму мајора Радослава Филиповића, помоћника шефа Центра везе Врховне команде, потпуковнику Душану Смиљанићу, команданту Шумадијске групе корпуса, од 29. октобра 1944. године. Филиповић је пренео Кузмићево питање где се сада налази његов син, који је био четник једне од крагујевачких бригада 2. шумадијског корпуса.30
Из овога се може закључити да је Кузмић уочи рата био на служби у Крагујевцу. Смиљанић је 4. децембра одговорио да је Кузмићев син остао у престоници Шумадије.31
Према ”Уредби о формацији Југословенске војске у Отаџбини”, коју је Дража донео 1. децембра 1944, поред осталих створена је и Хрватска армија.32
Уредба је предвиђала да се командант Хрватске армије убудуће потписује као ”ђенерал Губец”, а то је у ствари био генерал Матија Парац, који је, као и Кузмић, дошао из хрватских домобрана. Један распис од 1. децембра 1944. потписали су Дража и Кузмић, вероватно због тога што се Парац тада није налазио у Врховној команди. У распису се поред осталог каже:
Слободне хрватске одреде на подручју уже Хрватске окупља генерал Матија Парац, на подручју Босне и Херцеговине генерал Драгутин Кузмић, а на подручју Славоније брат пуковник Лука Сарић.33
Кузмић је овде потписан као ”опуномоћени делегат Врховне команде Југословенске војске у Домовини”.

Генерал Матија Парац (у цивилу) и генерал Дража Михаиловић, лета 1944. у области Равне Горе

Колико је домобрана тада ступило у четнике, не може се тачно рећи, али бројка је свакако била мала. Четницима су приступили и делови католичке милиције, што видимо из Дражиног радиограма потпуковнику Младену Младеновићу, команданту Јужноморавске групе корпуса, од 25. децембра 1945. Дража је наредио Младеновићу да ”ухвати везу са католичком милицијом у реону Раван Бора”. Са тим Хрватима Младеновића је требало да повеже капетан Жугић, командант Кладањске бригаде.34
Из наредних Дражиних депеша видимо да су се у Словенији налазили генерал Матија Парац и ”Денкер” (непозната шифра), који су имали задатак да окупљају Хрвате. ”Поручите Парми (Парацу – прим. аут) да развијете што јачу акцију према Загребу и да ме известите шта је тамо постигао”, писао је Дража Јевђевићу 22. децембра 1944.35
Извештаје из Хрватске подносио је и извесни Жика Симић, док се за Кузмића каже да ”енергично ради у области Сарајева”.36
Кузмић се налазио у штабу пуковника Гојка Бороте, команданта Сарајева и Романијског корпуса, али и у самом Сарајеву. Мада симболичног бројног стања, припадници Хрватске армије одиграли су у ово доба велику улогу у набавци вакцина и лекова, а вероватно и оружја, муниције, одеће и сл. Такође, они су спасили велики број рањеника и болесника од усташа. Као и увек, Дража је на прво место стављао спашавање живота својих рањеника и болесника, без обзира на то шта ће ко рећи. Тако је на стотине тифусара и тешких рањеника преко Хрвата слато у хрватске или немачке болнице. ”Кока Ђукић, син ђенерала Ђукића, негде је у немачкој болници у Сарајеву. Пропитајте сестру Заласку у војној болници и пуковника Башића и јавите где је и како је”, писао је, примера ради, Дража пуковнику Бороти 27. децембра 1944. године.37
Пуковник Башић био је домобран, један од Кузмићевих сарадника. Константин Кока Ђукић је у Сарајеву био безбедан, али је овог дана, 27. децембра, већ био мртав: убијен је у Загребу, са групом љотићеваца, са којом је покушао да се пробије на запад. ”Рачунао је да љотићевци, као немачки савезници, могу безбедно проћи преко Загреба. Међутим, када су чули да су у Загребу неки Срби, усташе су их поубијале”, сведочи Константинов млађи брат Душан, који се тада, са оцем и мајком, налазио на северу Босне.38
Почетком јануара 1945. године усташе пресрећу конвој камиона са рањеницима и болесницима, четницима и цивилима, на путу за Сарајево, и све их ликвидирају. Тада је убијен и др Милан Зекавица из Крагујевца, један од лекара Шумадијске групе корпуса.39
Припадници Хрватске армије, на челу са генералом Парацом, маја 1945. године прешли су реку Сочу и састали се са Западним савезницима у Италији, заједно са осталим јединицама генерала Миодрага Дамјановића, команданта Истакнутог дела Врховне команде Југословенске војске.

По преласку у Италију, 6. маја 1945. Лево од војводе Ђујића је генерал Матија Парац, командант Хрватске армије, а десно генерал Миодраг Дамјановић, командант Истакнутог дела Врховне команде (тамне наочаре). Између Ђујића и Дамјановића, са подигнутом руком, је генерал Коста Мушицки, командант Шумадијске дивизије, која је управо настала од Српског добровољачког корпуса (љотићевци)

Група припадника Хрватске армије Југословенске војске у логору Еболи у Италији. Први ред, с лева на десно: Иво Матковић, Винко Данило, Анте Јеличић… Иза Иве седи Младен Бјелановић, иза Винка Марко Рашић, иза Анте Младен Хорват. У белој мајици је Љубо Лалић ”Тарзан”

4. НАДМУДРИВАЊЕ СА МАЧЕКОМ
Водећи хрватски политичар, председник Хрватске сељачке странке и потпредседник Југословенске влада после 27-момаротовског пуча 1941, др Влатко Мачек (1879, Купинец – Вашингтон, 1964), током Априлског рата одвојио се од осталих министара и отишао у Загреб. Усташе га једно време држе у Јасеновцу, а потом у кућном притвору. Многи су рачунали на његову улогу у последњој фази рата. Повремено се помиње и у четничким документима, с тим што се, како је рат одмицао, уочава све већи напор да се дође до њега. На самом крају рата, послата му је једна делегација.
До Драже је 19. септембра 1942. стигао следећи извештај инжењера Драгомира Томашевића, обавештајца из Београда:
Бане јавља: Један Мачеков пријатељ био у Београду и дао у његово име изјаву да Мачек сматра да се са НД Хрватском има рачунати. Хрватска војска постоји и кад дође слом, она ће посести границе НДХ. Тада има да се преговара са Србима да ли ће Хрвати и под којим условима ући у заједницу са Србима, нема да се врати на 1918. годину. У погледу граница може бити говора само о враћању неких срезова.40
Мајор Петар Баћовић, командант Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине, писао је Дражи половином децембра 1942. да је у његов штаб дошао један делегат ХСС-а и да је тражио састанак у име Мачека. Дража је прихватио састанак, али нема података шта је даље било.41
А ово је радиограм који је Дража добио 9. марта 1943, од мајора Милоша Милошевића, начелника штаба Млавско-смедеревске групе корпуса:
Јурај Гатин, понављам Јурај Гатин, који је радио са Жарком Тодоровићем, јавља из Загреба: да нема везе са Вама и моли да се успостави. Мачек, понављам Мачек, поручује да хитно тражите долазак Крњевића, понављам Крњевића, у Ваш штаб. Он пристаје на сва решења са њиме у погледу Хрвата. Детаљно послаћу по куриру.42
Јурај Крњевић је био министар у Југословенској влади у Лондону, истакнути члан ХСС-а.
Марта 1943. године сви су сматрали да у непосредној будућности предстоји савезничка инвазија Јадрана, у сарадњи са четницима, па отуда и овакав Мачеков став. Када се у време капитулације Италије видело да искрцавања неће бити, као и да су Западни савезници преусмерили подршку на комунисте, Мачек је једном ”тајном окружницом” подржао акцију Комунистичке патрије. Такође је писао да се против Драже не иступа јавно, али да се тајно подрива његов рад. О овоме је Дража обавестио Југословенску владу 25. новембра 1943.43
Помоћ коју су Западни савезници пружили комунистима довела је у наредним месецима до њихових катастрофалних губитака, током немачких операција, а први пут и до већег страдања Хрвата у партизанским редовима. Тако је настало уверење да је западна подршка комунистима заправо маневар да би се они уништили. Генерал Светислав Ђукић послао је Дражи 24. фебруара 1944. следећи радиограм:
Ухваћена веза са Мачеком. Добио сам писмене услове који су за полазну тачку повољни. Доставићу их Вама. Ступио сам у лични додир у Београду са највиђенијим Хрватима. Сви су за Вас и полажу велику наду. Мачек се бојао диктатуре и колективне казне. Резолуција са Конгреса је ствар окренула у нашу корист. Мачек жели да домобранством командује ђенерал Марић који ће бити под Вашом врховном командом. Словеначком Ваухник, који није изневерио. У Сарајеву пуковник Башић прима сваку улогу.44
Ситуацију у наредном периоду описује Дражин радиограм Лалатовићу од 24. децембра 1944:
Мачек се држи загонетно и на све наше поруке није одговорио, али је пуштао неке гласове симпатија за нас.45
Из Дражиног радиограма Баћовићу од 27. фебруара 1945, видимо да је неко из ХСС-а, преко штаба пуковника Бороте, послао ”поруке за Централни национални комитет”. ”Овлашћујем Вас да са ХСС-ом и са Југословенском муслиманском организацијом ступите у везу”, писао је Дража ”судији Лози” из Боротиног штаба.46
”Настаните да са Степинцем ухватите што чвршћу везу и упознате га са целим нашим програмом и радом. Верујемо да се он на крају мора држати југословенске линије”, пише у Дражином радиограму 2. марта 1945. године, некоме са шифром ”610”. Није познато чија је то била шифра. Из контекста произилази да се радио станица јављала из Загреба или из Словеније, и то доста често, јер је ово био Дражин одговор на 108. радиограм примљен од ”610”. Вероватно је реч о генералу Матији Парацу, јер је Дража поред осталог писао: ”Врло је важно да хитно организујете своју сељачку заштиту”. У радиограму се дају и ове инструкције:
Настаните на придобијање официрског кора, а све Хрвате убеђујте да је објављивање неке наше карте са федеративним границама чиста измишљотина и акт злонамерне непријатељске пропаганде. Мило ми је што сте успоставили везу са мачековцима. Поручите им да је непотребна свака дискусија граница, јер ми нисмо компетентни, то је све уставотворна скупштина. Јавите нам што конкретније у погледу везе са мачековцима… Препоручите мачековцима интензивнији рад на терену, јер и по нашем мишљењу испушптају ситуацију из руку… Најенергичније радите на остваривању новчаних средстава, оружја и муниције. Врло интересантан Ваш бр. 108, а нарочито у погледу Беле гарде, мачековаца и њихових односа у погледу Енглеза. Све ово треба проверити, као и за устанак у Конавлима.47
Команданту Словеначке армије, пуковнику Ивану Презељу, Дража је 26. марта писао:
Ако би Немци и хтели да поставе Мачека на место Павелића, не верујем да ће Мачек на то пристати.48
Веза са Влатком Мачеком била је на дневном реду седнице Централног националног комитета, одржане 19. фебруара 1945. у Кожухама. Одлучено је да се директно у Загреб пошаље Владимир Предавец, а у Љубљану Богдан Бојкић, како би отуда покушао да дође до Мачека. Предавец и Бојкић добијају лажне легитимације, писмена овлашћења и Дражино писмо за Мачека. Али, покушаји да се пребаце на хрватску територију нису успели.
Лета те 1945. године, када се нашао у Риму, Предавец је чуо како усташе шире вести о потписивању споразума између Драже и Павелића, уз његово посредовање. Зато је 18. јуна послао писмо др Живку Топаловићу, у коме је објаснио шта се тада дешавало. Предавец најпре подсећа на разлоге због којих је била важна веза са Мачеком: прво, то је тражио амерички пуковник Роберт Мекдауел; друго, стигла је вест да су партизани дошли до једног од Мачекових најближих сарадника и очекивало се да ће га сломити; и треће, претпостављало се да ће Немачка ускоро капитулирати а усташе напустити Загреб, у ком случају би комунисти дошли први до Мачека. Како се он налазио у притвору, сматрало се да ”није био у могућности да буде правилно обавијештен о ставу Централног националног комитета и генерала Михаиловића (па се) могло очекивати да би прихватио у било којој форми партизанску понуду за сарадњу, што би био тежак, ако не и дефинитиван ударац за националну ствар и Срба и Хрвата и Словенаца”.
Предавец затим описује неуспеле покушаје преласка на хрватску територију марта 1945, а онда наставља:
Прилика се за то (за прелазак – прим. аут) пружила изненада. Петнаестог априла о. год. усташе су у околини Брода изазвале сукоб са одредима ЈВуО, који је имао врло тешке посљедице за домаће становништво. На иницијативу католичког свећеника фра Марка, из једног села код Дубочца, који је понудио своје посредништво, дошло је са мјесним властима до разговора о томе како да се избјегне пролијевање крви и уништавање имовине цивилног становништва, до чега нам је нарочито стало, јер је пријетила опасност да се поново оживи српско-хрватски сукоб на терену, од чега би, наравно, опет само партизани имали користи. У тим разговорима учествовао је и вел. жупан из Брода који сам није био усташки расположен, др Урумовић. Разговарао сам том приликом са њим, између осталога, и о потреби контакта између Д.М. и др Мачека и он ми је обећао да ће настојати да ми ту везу омогући. Од ген. Михаиловића и ЦНК добио сам тада, 16. априла о. год, нове пуномоћи, које сам Вам показао, и вратио се у Брод др Урумовићу, који је у међувремену разговарао са својим познаницима у Загребу и добио од њих обећање да ће ми омогућити да одем до г. др Мачека и да са њим разговарам.
О писму које носим, разумљиво је да нисам ни тада ни касније усташама ништа рекао. Упозорен сам од др Урумовића да он не зна тачно преко кога ће та веза ићи, али да у том погледу не смем имати никаквих скрупула. Тај сам услов на своју руку прихватио и дао се превести у Загреб, гдје сам на врло фин начин стављен под контролу војног редарства и одведен др Павелићу. Он је већ био о цијелој ствари обавијештен и покушао је увјеравати како се споразум треба са њим правити.
Ја у том погледу нисам имао никаквих овлашћења, па према томе у те разговоре нисам могао ни ући. Тражио сам од њега само то да одобри контакт са г. др Мачеком. Он том приликом није дао никакав одговор, него ме је вратио опет војном редарству. Након неколико дана поднио сам му у заједници са г. Ранком Брашићем, који је већ од раније био у Загребу, писмен захтјев да нам везу одобри, дајући му једно образложење са свим могућим обзирима. Негде послије 20. априла он је, коначно, одобрио да можемо поћи до до г. др Мачека. Тада се, међутим, супротставила једна нова препрека: г. др Мачек је одбио да нас прими, вјеројатно сумњајући у исправност такве везе. Након тога, није нам преостало ништа друго, него да г. др Мачеку поднесемо писмени меморандум, у коме смо настојали да му објаснимо став Д.М. и ЦНК…
Ја сам, у међувремену, затражио од војног редарства да ме, према датој ријечи и обећању преко др Урумовића, пусти да одем у Љубљану. Пустили су ме тек неколико дана пред њихово напуштање Загреба, тако да сам у Љубљану стигао 2. маја о. г.49
Меморандум Мачеку поднет је 27. априла. Позивајући се на изјаве пуковника Мекдауела и очекивану промену савезничке политике, у меморандуму је тражена сарадња Мачека, као особе која ”пред иноземством представља хрватски народ”.50
Предавец је у Љубљани посетио бискупа Рожмана, који је убедио Народни савет да у Загреб пошаље нову делегацију. Код Мачека су отишла два Словенца, од којих је један био његов предратни познаник, али Предавецу није знао да ли су нешто учинили. На крају, Предавец закључује да је то ”сва истина о неким преговорима са Антом Павелићем”, додајући: ”Ко год тврди нешто више од тога, или чак иде тако далеко да претпоставља и закључивање неког `споразума`, чини то или из необавјештености или злонамјерности”.
То су ипак тврдили, и то не само усташе, већ и љотићевци, комунисти и део бивших Ђуришићевих четника.

1 Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, трећи том, 252.
2 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3\1.
3 и 4 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3\1.
5 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 12\1.
6 П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића 1941-1945, 41, 102.
7 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17\1.
8 П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића 1941-1945, 199.
9 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
10 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
11 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 4\1.
12 Зборник докумената, том 14, књига 2, 890-892.
13, 14 Зборник докумената, том 14, књига 3, 8, 9.
15, 16 Д. Дамјановић, Кроз крв, јауке и сузе, 155-156, 175.
17 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 15\1.
18 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1\1.
19 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 5\1.
20 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 7\1.
21 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 9\1.
22 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 32\5-2.
23 Војноисторијски гласник, бр. 1-2 за 2004. годину, 137-159; чланак пуковника В. Иветића ”Случај партизанских злочина у логору на Малом Лошињу 1943”.
24 и 25 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 5\1.
26 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
27 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
28 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
29 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 1\1.
30 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 7\1.
31 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5\1.
32, 33 Зборник докумената, том 14, књига 4, 430-432, 437.
34 и 35 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
36 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
37 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
38 Изјава Душана Ђукића аутору.
39 ИАН, Фонд Окружни суд Ниш (1947-1970), фасцикла бр. 324, Срески суд у Нишу, р. бр. 178-49 од 4. априла 1949. Записник о проглашењу умрлог Милана Зекавице, сина Милорада и Катарине, лекара из Крагујевца, са станом у Нишу уочи рата.
40 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 13\1.
41 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17\1.
42 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
43 Младен Ј. Жујовић, Зборник докумената (из заоставштине Младена Ј. Жујовића), књига 4, 71.
44 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 1\1.
45 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
46 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
47 и 48 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
49 Књижевни лист, 1. децембар 2007.
50 Зборник докумената, том 14, књига 4, 1.111-1.115.