Хрватски мит о походу на Дрину, сарадња усташа и партизана
Хрватски мит о походу на Дрину
Јуре Францетић и Рафаел Бобан на мосту на Дрини.
Пише: Никола Станојевић
У хрватској дневно-политичкој “историографији” значајно место, када је реч о догађајима из Другог светског рата, заузима Францетићев тзв. Поход на Дрину. “Црна легија” је представљана као “елита” усташких формација, чиме се посредно стављало до знања да је усташка војска као целина имала велику борбену вредност а да су црнолегијаши или црнци, само њен један али најбољи део. Међутим не би било лоше проанализирати те њихове велике “подвиге” при “обезбеђивању источних граница НДХ”.
Пре свега, у јануарској офанзиви 1942, четницима, а у мањој мери и комунистима, Немци су нанели озбиљне губитке. Готово цела Источна Босна, сем већих градова била је у то време у рукама Дангићевих четника. Његове снаге, Немци су процењивали на око 20.000 добро извежбаних бораца, који поред осталог имају и неколико топова! С друге стране, комунисте (заједно са пристиглом главнином из тзв. Ужичке републике) процењивали су на 6 – 8.000 слабије извежбаних и организованих људи.[1]
Долазећи преко Дрињаче из Србије четницима иза леђа, Немци успевају да разбију четничку опсаду Зворника и да заробе већи број четника (калкулише се чак са око 600 њих) заједно са капетаном Ристом Ћуковићем. Душан Трбојевић, учесник тих догађаја сведочи: ”Ми смо (мисли се на Церску бригаду капетана Рачића која је децембра 1941. прешла у Босну – моја прим.) од мајора Дангића добили наређење да се уклонимо са пута који преко Власенице води за Хан Пијесак и да не примамо борбу јер би народ тог краја био поново изложен немачким одмаздама. Придржавали смо се Дангићеве наредбе и пропустили Немце да прођу до Хан Пијеска и да се поново врате за Зворник.”
Ту на Хан Пијеску немачке скијашке јединице заробљавају десетак партизана из истуреног одељења за заштиту главног партизанског команданта те области Славише Вајнера, ”Чиче са Романије” како су га његови људи звали, који се тада налазио у Пјеновцу код Хан Пијеска. Заробљени партизани пристају да свог команданта увуку у клопку. По Трбојевићу – ”Немци су им наредили да зову команданта и да јаве да буде безбрижан јер из правца Хан Пијеска нема никакве опасности. Немци су такође добили све информације о одбрани Пјеновца па без задржавања кренуше ка њему. Као и у Хан Пијеску успели су да непримећено опколе место. Када их је приметила Вајнерова стража, партизани су већ били опкољени са свих страна као и њихов командант који се налазио у жељезничкој станици.”[2]
Трбојевић греши у својој књизи када каже да су то били припадници “Принц Еуген” дивизије, јер она тада још није ни формирана. Вероватно је реч о деловима пука “Бранденбург” чији су припадници такође говорили српски и који су били специјално обучени за против – герилско ратовање.
О Вајнеровој погибији писао је и Родољуб Чолаковић: ”21. јануар био је за нас тежак дан. Тога дана нападнут је код железничке станице Пјеновац Шумадијски батаљон. У тој борби погинули су Славиша Вајнер Чича, Милан Илић, командант, и Драганче Павловић политички комесар батаљона и са њима педесет и девет бораца. Та погибија све нас је дубоко потресла и ожалостила…Једно немачко смучарско одељење избило је од Малог поља на брдо више станице, а коњичко одељење дошло је железничком пругом од Берковине. Они су изненада отворили паљбу из аутомата и пушкомитраљеза и од простора пред станицом направили праву људску касапницу. У том теснацу наши борци се нису могли честито ни окренути а камоли развити за борбу. Све је то трајало неколико минута. Нијемци су затим упали у станицу и одмах кренули низ пругу према Олову, гонећи оне наше борце који су се извукли испред станице и пошли пругом.”
За издају Вајнера, Чолаковић наравно криви четнике. ”Доцније смо сазнали да су Нијемце провели из Хан Пијеска до Пјеновца четници Милан Бабић, син Аћимов (локални четнички старешина – м.п) из села Кусача, и Душан Чоловић из Берковине. Чича је управо излазио из станичне телефонске говорнице кад су Нијемци запуцали…”[3] Очигледно је да је преко телефона разговарао са заробљеним партизанима из обезбеђења, о којима je претходно било речи, који су га управо обавештавали да “нема никакве опасности из Хан Пијеска”. Иначе, са војничке тачке гледишта, напад скијашког одељења Немаца у Пјеновцу, био је савршено испланирана и изведена акција!
Елем, Немци за свега десетак дана офанзиве успевају да овладају комуникацијом Зворник-Власеница-Хан Пијесак-Соколац-Сарајево као и Соколац-Рогатица-Вишеград.
У операцијама (започетим 15. јануара) су учествовале 342. и 718. немачка дивизија, уз слабу, готово никакву ангажованост у борбама домобрана и “Црне легије”. Бадер је известио да су у тим борбама герилци претрпели велике губитке тако да сада Дангић има око 10.000 бораца (дакле половину од броја пре офанзиве) а комунисти око 3.000… Помиње велике количине заплењеног оружја, па чак и један Дангићев тенк[4], вероватно заплењен у борби са усташама.
Ево како те догађаје описује капетан Милорад Момчиловић, који ће постати командант Романијског корпуса, у извештају Петру Баћовићу, писаном 7. јуна 1942. о дешавањима у Источној Босни за протеклих годину дана: “11. јануара добивене су прве вести о концентрацији Немаца у Зворнику, Тузли, Палама и Вишеграду и о намери да нападну Источну Босну. Ова вест је у привремену управу унела крајњу пометеност и панику. Сваког часа су се издавала обавештења и наређења у којима се огледала неспособност и страх. Најзад је управа издала наређење да се не прима борба, утекла у Србију препустивши команданте одреда самима себи. У појединим наређењима давана је нада да четницима неће ништа. Ово је имало за последицу да нам је заробљено око 600 – 700 људи и неколико официра. Немци су се задржали у Босни свега неколико дана а после њихова проласка Хрвати су се такође повукли, не смејући се задржавати. Изгубили смо само Олово, Соколац и Рогатицу које су посели Турци и Хрвати и Фочу, Горажде и Чајниче које су заузели комунисти.” [5]
У тој офанзиви први пут су се „истакли“ црнолегијаши, наравно не на бојном пољу већ у ономе што су најбоље знали да раде. Кријући се иза надирућих Немаца, лешинарски су упадали у подручја која су немачки војници заузимали од устаника.
На Романији спаљују села Боговађе, Росуље, Хоточину и кољу преко 200 лица. На Палама убијају 30 особа а злочине врше и у Подроманији, Соколцу, Гласинцу, Газиводама, Балтићима, Бјелосавићима… На Деветку хватају неколико збегова и на лицу места убијају све који су им пали шака. Након уласка у Рогатицу, Францетић наређује хапшење преосталих Срба. Сви који су похапшени, њих 68, одмах су ликвидирани. У Горњем Осову су заклали 33 лица (17 – оро деце млађе од 14 година) у три куће а затим их запалили. У селима Варошиште, Шљедовићи, Старчићи, Клисура, Борике живе спаљују 70 особа. У Миљковићима су убили 30 лица, у Осоју 80, у Дубу 80…
Истовремено, у италијанској окупационој зони, комунисти изненада нападају и од четника, без пруженог отпора заузимају Фочу и Горажде, а држали су и друга места из те области (Рудо, Чајниче, Међеђу, Устиколину…). Тито наређује Првој пролетерској бригади да се окупи у Фочи, јер планира да се у њој смести са својим Врховним штабом (многи ће се због извршења те наредбе посмрзавати на Игману).
С обзиром да су немачки гарнизони у планинама источне Босне били мање – више одсечени један од другог, да им је снабдевање било отежано, што због лоших путева и дубоког снега, што због опасности од препада герилаца, Немци остављају (тада су још веровали у њихове војничке способности) усташко – домобранске посаде по заузетим местима (Пале, Соколац, Рогатица, Подроманија и Хан-Пијесак) док веће градове (Сарајево и Зворник) задржавају за себе. У Вишеграду се налазе Италијани, а Дангићеви четници успевају да поврате нека места која су им Немци пре тога одузели – Власеницу, Борике, Братунац, Mилиће и Сребреницу.
Али и тих неколико места које су четници држали, за Тита је било превише. “Сви одреди треба да усагласе своја дејства а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја!“ – гласи његова наредба од 8. фебруара.[6]
У том циљу, он врши неопходне организационе, пропагандне и друге припреме. Најпре су у Кифином селу 20. фебруара ликвидирали Бошка Тодоровића, после Дангића најзначајнијег официра Источне Босне и Херцеговине. Затим је у Чајничу формирана Друга пролетерска бригада, у чији састав улазе борци бившег Чачанског и Ужичког партизанског одреда. Ударну песницу у нападу на четнике требало је да чини Друга пролетерска ојачана са три батаљона Прве пролетерске, под јединственом командом Коче Поповића.
Тито у Фочи за време Францетићевог “похода”. У позадини железничка станица са које су “испраћани” партизани у лов на четнике у Источној Босни.
О атмосфери пред напад на четнике сведочи Чолаковић: “Данас (6. марта – м.п) сам присуствовао једној лијепој и узбудљивој свечаности. Београдски батаљон Прве пролетерске примао је у присуству друга Тита заставу Врховног штаба. Батаљон је био постројен код железничке станице у Фочи. У ставу мирно стоји око двјеста прекаљених бораца… Окренут према батаљону, држећи црвену заставу у руци, говори им Фића Кљајић, политички комесар бригаде. Фића је узбуђен; говори страсно, понесено, све се тресу ројте на застави. Под овом заставом борили су се борци Париске комуне и Октобарске револуције. То је застава пролетерска која се ни по који цијену не смије осрамотити… Висок млад заставник, радник, примио је из Фићиних руку заставу и заклео се пред свима да ће је чувати више од живота. Послије тога одјекнула је пјесма. Стајали смо у групицама око батаљона и разговарали.
У разговору рече ми Коча да одлази на сјевер, да гони четнике.
-Када, упитах га.
-Вечерас. Иде Друга и делови Прве, а ја сам одређен за команданта групе.
Отишао сам другу Титу и замолио га да и ја пођем са бригадама на сјевер. Познајем прилике и људе у тим крајевима и могу помоћи штабу групе у политичким питањимa (тј. у одвајању босанских четника-сељака од официра, нарочито оних из Србије, што ће им и те како поћи за руком. Наравно, било је ту и повређене личне сујете – Чолаковић је пре тога био Рачићев заробљеник – м.п). Друг Тито се сложио да пођем.“ [7]
Већ у ноћи 7/8 марта, нападају четнички штаб у Борикама. Четири њихова батаљона опколила су место а изненађени четници су се забарикадирали у згради бивше државне ергеле одакле су пружали отпор. “Штаб Друге пролетерске“ – сведочи Чолаковић – “рачунао је да ће четници давати већи отпор, јер док су наши прилазили главној згради, пуцњава из зграде била је жестока; осим пушака, четници су имали и два тешка митраљеза који су непрестано штектали. Само благодарећи ноћи наши су прошли без већих жртава, јер је прилаз згради врло тежак – по брисаном простору. Али кад су се наши подвукли згради и почели да бацају бомбе и да пријете да ће запалити зграду – међу четницима је настало комешање. Почело је жучно објашњавање између официра и четника сељака, који су били склони да се предају. Наши су иза заклона слушали кратке дијалоге четника ухваћених у клопку. Пљуштале су псовке, чули су се узвици. “Гини ти, а ја нисам луд“, и томе слично. Да би још више деморалисали четнике, наши су с времена на вријеме бацали бомбе. Наступила је тишина у згради, а послије тога још жучнија свађа међу четницима. Најзад су официри увидјели да се не могу бранити и почели да преговарају…“ [8]
Четници у Борикама, били су прва жртва ове комунистичке експедиције. Али не сви четници у Борикама. Комунисти су добро знали у ком правцу да усмере своју пропаганду. Говорећи како се не боре против обичних четника, локалних сељана који су честити људи, већ само против издајника – официра, поготово оних који су дошли из Србије да “свађају нас у Босни”, комунисти су тотално паралисали сваки озбиљнији отпор њиховој злочиначкој акцији. Четници сељаци, са своје стране, делом верујући у бајке о једном заједничком “српском” покрету отпора, делом из себичног егоцентризма (“Гини ти, а ја нисам луд“), нису ни помишљали на то да партизанима борбом стану на пут. Притом им уопште није било важно шта ће се десити са официрима који партизанима падну шака.
Тако, на упорна убеђивања старешина да отварају ватру на партизане, јер им нема спаса ако их заробе, они узвраћају псовкама и тврдњом да су официри криви за њихов садашњи положај. Видевши да са таквом „војском“ не могу постићи ништа, и официри се предају на милост и немилост комунистима. Милости, наравно није било. Од око 130 заробљених четника, махом сељака, комунисти издвајају и мучки убијају двадесетак официра и подофицира на челу са поручницима Милорадом Булованом (који је дошао из Србије да би помогао том народу да се одбрани од усташа) и Живком Ђорђевићем (према Момчиловићу убијено је 54 – оро). Остале разоружавају и пуштају. “Оставили смо на Борикама мању посаду да среди плијен а бригаде су кренуле даље на сјевер, на Дангића и Рачића. Дангић је био у Братунцу, а Рачић око Власенице. Према нашим обавјештењима, морал код четника је слаб, нарочито код мјештана, који неће да се боре против партизана. Испред нас је ишао глас (који су свакако они проносили – м.п) о пролетерима којима ништа не може одољети, што је вриједило колико и добра бригада“ – закључује Чолаковић.
Другим речима, колико су те јединице претходне године вределе у борби против усташа, толико сада нису вределе у борби са партизанима. Постојала је 1941-е свест о заједничкој угрожености од усташа и опасности која отуд прети. Зато се у борбу ишло без размишљања. Али таква свест у ово време још није постојала према комунистима. А комунисти су и наступали са тих позиција – борбе против усташа и окупатора, а против „братоубилаштва“.Међутим, комунисти заобилазе батаљон Радивоја Косорића у Соколовићима и све снаге усмеравају на наредно четничко упориште – Милиће. Косорића не нападају, свакако због тога што ту не могу да искористе своје фразе о „официрском олошу из Србије“ јер је Косорић познати локални четнички старешина. Заобилажење Косорића у широком луку Чолаковић правда тиме што „нисмо имали времена да се задржавамо гонећи Косорића по Деветку; нама се журило да разбијемо официре, четничке главешине. У штабу је добро расположење. Задатак који је добијен од Врховног штаба извршава се према плану. Сви смо увјерени да ћемо за неколико дана разбити официрску банду и отјерати је у Србију.“[9]
И у Милиће комунисти улазе практично без икакве борбе. Просто су ушетали у место. “Ишли су (пролетери – м.п) право на мост преко Јадра. С времена на вријеме застали би, пустили кратке рафале из пушкомитраљеза, на које нико није одговарао, а онда би пошли даље. Прешли су мост, избили пред крчму, пред којом их је подигнутих руку у вис дочекала група четника. Десетак минута касније стигли смо и ми пред крчму. Ту се налазила група од око стотину четника, све сељаци из Милића и Дервенте (село између Милића и Сребренице – м.п), који нису хтели да пуцају на партизане и који су се предали не опаливши ни метка на нас…Један сељак, четник из Милића, који ме је познавао од јесенас, приђе ми и рече: – Чули смо још неки дан шта је било на Борикама, и мислили смо да одма бјежимо кућама. Али нам рекоше да ви гоните само официре, па ми остали. Ко велимо, нама је свеједно, ми немамо куд од нашије кућа, а официри како знају, и сељак слеже раменима. Заробљене четнике смо разоружали и одмах пустили кућама.“
И у Милићима комунисти ликвидирају једну групу ових заробљеника, која им се учинила сумњивом.[10] “Наш оперативни штаб, који се налазио у Милићима, једва се спасао бекством у последњем минуту према Власеницама.” – каже Момчиловић у свом извештају.[11]
Едвард Црнковић са својим злочинцима јануара 1942. године
Вероватно увидевши да се нешто дешава међу четницима и комунистима, или можда добивши од неког поуздана обавештења да су комунисти почели са нападом на Дангићеве снаге, тек и усташе започињу своју акцију. Зато у причу уводим једног од старешина „Црне легије“, мајора Едварда Црнковића Црног, који је своје „успомене“ објављивао у листу „Дрина“, у бројевима 4-7, 1955. године под насловом „Наши Црнци“. Ево шта каже овај злочинац:
„Недјеља је. У рану зору долази заповиед за покрет. По први пута од када постоји Легија, пада заповиед да се собом понесу и све ствари. Војници међу собом шапућу Загреб, Јадран, Кордун…али нитко ништа не зна. Сви се журе и нитко не иде нити на доручак, иако Мартин Вулин са кухињских врата галами и приети са кутлачом у руци. Утоварујемо се у камионе и спуштамо се низ Кошево. Пролазимо Павелићевом улицом, па иако су рани сати, свиет долази на прозоре и маше нам. Пролазимо крај Градске виећнице кроз Бендбашу и стижемо у село Мокро. Ту смо сазнали за наш циљ. Кад смо се почели пењати према Романији, из првог камиона заори пјесма:
Романијо, јадна ли ти мајка,
Ево теби Јуриних момака….
На врху Романије се изкрцавамо и крећемо према Подроманији.”
У Подроманији се већ налазила усташка посада, још од немачке јануарске офанзиве. Задатак Црнковићевих „црнаца“ био је да из Подроманије продуже за Рогатицу, у којој је такође било усташко – домобранских снага и обезбеде путни правац између та два места. Тај задатак наравно, неће извршити. Већ у првом сусрету са четницима добиће по носу. Ево шта каже даље: „Ја сам још изтог дана отишао са једним водом према Рогатици те након два километра од Подроманије био нападнут од четника. Склонили смо се код споменика (који тамо стоји још из времена првог свјетског рата), али четници су наваљивали као мрави, па смо се морали са неколико рањених повући. Никада нећу заборавити свог драгог стројничара Салиха Шабића, родом недалеко (од) Високог. Кад сам наиме ја дошао до споменика, позвао сам Салиха, који се налазио на цести, да се узпне са стројницом до мене и да одавде отвори ватру на четнике. Полако се пењао, и кад је већ готово дошао до споменика, одкотрљао се је натраг на цесту. И тако је то ишло три пута. Четврти пута сам му добацио један конопац, које смо у почетку носили ради великог снијега на Романији и ради хватања коња и довукао га формално до споменика. Мало сам загаламио на њега, али он се је само насмијешио. Тукао је неко вриеме из стројнице, али опазио сам, да није сигуран у гађању. Хтио сам му одузети стројницу и тек сам тада видио да је рањен. Тада ми је признао, да је сваки пут, кад се је оклизнуо, добио по један погодак у ногу тако, да је био три пута рањан…Како се је већ почело мрачити, морали смо се повући. Несретни Шабић био је још два пута рањен, посљедњи пут у трбух и од те је ране на путу за болницу у Сарајево преминуо. Нека Алах буде милостив души овог примјерног борца и јунака! Окушали смо четнике, и у првој борби виђели смо, да су нам бројчано и по наоружању надмоћнији. Дао сам пријавак Францетићу и он је одредио, да се у будуће наступа само са сатнијама и да никада не смијемо далеко од Подроманије. Тако је и било.”
Ако оставимо по страни ово инфантилно и очекивано идеализовање усташа, нарочито овог кога не могу да убију ни из петнаестог или ког већ пута, као и ову напомену на крају да су изгубили борбу због „боље наоружаности четника“, Црнковићева изјава је ипак корисна јер се из ње може много тога сазнати о овој „елитној“ усташкој јединици када се сусретне са неким ко има чиме да узврати. Црнковић помиње и једног заробљеника: “Иза леђа нам је у засједи био један четник, којег нисмо примјетили у оној гужви. Послао сам један рој, да га потражи и након пола сата довели су га. Био је Недићевац, а звао се је Душан Марковић, родом из самог Крагујевца.”Црнковић не каже каква је то заседа од једног човека. Очигледно да је овај недићевац залутао с обзиром да није познавао те крајеве јер је био из Србије. Или у најбољем случају реч је о извиђачу, који се није добро снашао у тој улози. Црнковић не каже шта је било са тим заробљеником. Али није ни потребно. „Црнци“, сада са појачањем, поново покушавају да се пробију до Рогатице, али доживљавају још већи пораз. „Прије него ли смо кренули у главну и коначну акцију према Дрини, стигла нам је као појачање 11. домобранска пуковнија из Сарајева. Смјестила се је у Соколцу и Подроманији, да након неколико дана крене према Рогатици. Предходнице 11. домобранске пуковније нису узпјеле да се пробију до споменика унаточ тога, да им је као помоћ накнадно послана једна сатнија а касније и читава бојна (сатнија је чета; бојна је батаљон – м.п). Францетић издаје заповиед, да трећа сатнија Црне Легије прокрчи пут домобранској пуковнији. Долазимо до Клисуре, скоро на пола пута до Рогатице. Доскора се први вод нашао обкољен по четницима, док су други и трећи водили огорчене борбе на крилима. Како је непријатељ био надмоћан, то надпоручник Грчевић, који је тада заповједао трећом сатнијом, издаје заповјед за повлачење. Први вод се извлачи, док 2. и 3. и надаље воде огорчену борбу. Када сам приговорио надпоручнику Грчевићу ради тога, што пушта два вода да изгину, одговорио ми је, да су они и онако осуђени на пропаст и да је боље, да се барем нешто спаси, него да сви изгинемо. Као на неку заповјед момци скоче на Грчевића, разоружају га и ја преузимам заповједништво. Враћамо се у борбу и успјева нам спасити 2. вод и у заједничком јуришу узпјева нам спасити и остатак 3. вода, али мртве смо морали оставити. Домобранска пуковнија повукла се је, чим је започела борба.”
Наравно, овде сада Црнковић идеализује себе, но небитно; из његових редова јасна је катастрофа која је задесила Францетићеву јединицу. Након овога следи део изјаве који је пун измишљотина, претераног самохвалисања и нелогичности. „Други дан привукли смо се мјесту борбе и нашли наше мртве страшно измрцварене. Руке и ноге поломљене, очи извађене, а носови и уши разбацани. Без размишљања спремио сам један вод са мртвима у Подроманију, а са остатком упутио се према коти гдје се је налазила четничка команда. Дали су нам доиста огорчен одпор, али већ пред само подне узпјели смо натјерати их у биег. По први пута могли смо избројити губитке непријатеља. Било их је 93 мртва, 40 рањених и 27 заробљених. Међу заробљенима налазили су се и они, који су мучили и касније заклали наше рањенике из борбе дан раније. Након два дана кренули смо поновно према Рогатици и након двосатне борбе код Клисуре натјерали смо четнике у биег према Сјеници (треба Стјенице а не Сјеница, то је село на путу Подроманија – Рогатица).”
Одмах запада у очи једна нелогичност. Ако су већ натерали четнике у бекство, зашто их после два дана поново нападају на истом месту, а где их наводно опет присиљавају у бег. Да је у ствари реч о још једном тешком поразу усташа види се већ у следећим реченицама: “У једном јуришу налетио сам на стројопушчано гнијездо и био рањен. Прије сам али још узпио у гнијездо убацити бомбу и тако уништио онога, који ме је ранио. Био сам превезен са првих 37 рањеника у болницу у Сарајево, које нам је приредило величанствен дочек. Иза три тједна вратим се на положаје у Подроманију и преузимам од рањеног сатника ПТБ-а Ивана Девчића II., заповједништво 3. сатније.”
Дакле, након те борбе у којој је рањен и у којој су усташе, како сам признаје, одмах у старту имале 37 рањених, бива пребачен у болницу у Сарајево, и након 3 недеље се враћа тамо одакле су безуспешно покушавали да се пробију према Рогатици – у Подроманију. Другим речима, и после три недеље они су још увек на почетном положају. Зато да би релативизовао ту чињеницу, он измишља четнички масакр рањеника, своје подвиге у борби, четничке губитке, силна четничка бекства а четници стално на истом положају итд. Штавише, губици усташа су толики да по повратку на фронт, затиче још једног команданта у својој јединици рањеног – Девчића. Зато они дефинитивно одустају од тог правца и крећу на север према Хан – Пијеску. Питање је међутим да ли би и тамо наступали да није дошло до напада комуниста на четнике у Власеници и Братунцу.
Чланови терористичке групе “Црвена правда”. Први с лева Алија Алијагић, убица министра унутрашњих послова Милорада Драшковића у Делницама 1921. године ( обешен у затвору у Загребу наредне године), трећи Родољуб Чолаковић, осуђен на 12 година робије за исто дело.
Истог дана када су ушли у Милиће, комунисти доносе одлуку о покрету за Власеницу. “Ријешили смо да одмах ноћас нападнемо Власеницу, па тек онда да кренемо на Братунац. Ако бисмо одмах пошли на Братунац, Дангић би побегао у Србију, а официри из Власенице имали би времена да се извуку и да се преко шуме дохвате Дрине. Због тога, одмах чим се војска нахрани и мало одмори, кренућемо још у току ноћи на Власеницу“ – каже Чолаковић.Добро раположење због уништења „издајника“ не напушта га. “Узбуђивала ме је радосно сама помисао да идемо на Власеницу не на некакве преговоре и конференције са Аћимом Бабићем или Јездимиром Дангићем, или ма каквим ушљивим војводом, него да са оружјем у руци ријешимо питање хоће ли Власеница бити устаничка, како је почела у августовским данима прошле године (то колико ће бити „устаничка“ видеће се касније када усташе крену на њу – м.п) или ће бити издајничко гнијездо, у шта су је претворили четнички официри.“
У Власеници је остао само Грмечко-крајишки одред под командом капетана Предрага Марковића – Алемпија. Као и у Милићима и овде четници из околних села напуштају јединице и склањају се кућама због чега капетан Пејић не успева да организује одбрану па се склања у Братунац. И у Власеницу комунисти улазе без испаљеног метка, и разоружавају окупљене четнике.
Разлог останка Грмечко-крајишког одреда у Власеници био је тај, што је његов командант био симпатизер комуниста, и што је имао за циљ да га преведе у партизане. Тај одред који је месец дана пре тога дошао из Србије, чиниле су избеглице из Босанске Крајине уз нешто мало Славонаца. Командант одреда, капетан Марковић почео је да шурује са комунистима још у источној Србији 1941. године. Након почетка грађанског рата, четници покушавају да га ликвидирају због сарадње са партизанима због чега он бежи и склања се у Београд где се повезује са комунистичким илегалцима. О његовом доласку у Босну, Чолаковић каже: “Почетком фебруара 1942. године окупљао је у Београду четнике добровољце за Босну Богдан Дакић. Он је то радио у споразуму с Миланом Недићем и Миланом Аћимовићем. У тај одред ступили су и неки наши симпатизери да би на тај начин прешли у Босну и пребјегли у наше одреде. Тако је урадио и Марковић, а с њиме Миша Трпковић и још два – три официра, који су се вратили из њемачког заробљеништва. Марковић се ставио под нашу команду. Предложио је да се његов одред очисти од несигурних елемената и одмах упути на положај…Сложили смо (се) с његовим предлогом, и Коча је одмах издао наређење да се оним разоружаним четницима из Марковићевог одреда, за које Марковић и Трпковић рекну да им се може вјеровати, врати оружје.“[12]
Своје пароле о „издајницима официрима који су дошли из Србије да нас заваде“ комунисти заборављају у Марковићевом случају. Tакође, прећуткују и то, да и њихове пролетерске јединице углавном сачињавају људи из Србије.
Иначе о овом трансферу пише и секретар Земљорадничке странке Лазар Тркља у извештају Дражи о ситуацији у Источној Босни, крајем марта 1942: “Велику тешкоћу чине и многи људи у акцији који би желели да се што више афирмишу, тако да то ствара у организацији и начину вођења акције велике штете. У последње време највишу пажњу изазвао је капетан Дакић, раније у Хомољу. Он је нагло почео да пребацује људство у Босну. Његови одреди чим су дошли партизани, комплетни су им се придружили. Његово понашање више је него загонетно. Сви се слажу да може да служи свакоме. Убијство Пипана (поручник Славко Пипан – м.п ) можда је у суштини дело комуниста који су били у Хомољском одреду, јер капетан Марковић као главни актер убијства прешао је у Босну и цео одред превео партизанима.”[13] Према Момчиловићу – “Командант среза у Власеницама резервни потпоручник Мићић Момчило хтео је да брани Власенице али су људи (Грмечки и Сремско – Славонски одред као и нешто мештана – свега око 100 људи) одбили да се боре са »браћом«. Они су се разбегли и један део комунисти су похватали и неке стрељали.”[14]
У то време, као што је већ речено “црнолегијаши” из Подроманије увелико крећу на Хан – Пијесак. О борбама са њима Трбојевић пише: ”Добили смо наређење од мајора Дангића да се што пре пребацимо у простор испред Хан – Пијеска у сусрет злогласној усташкој “Црној легији”, под командом познатог злочинца Јуре Францетића. Ми смо јој изашли у сусрет на пет километара испред Хан – Пијеска и припремили положаје. Дангићевим четницима су командовали капетани Милош Миша (тј. Милорад – м.п) Момчиловић и Бора Митрановић, а Церским четничким одредом (тј. бригадом – м.п) сам Драгослав Рачић, који је уједно био и командант операције на овом сектору. У борбама је учествовао и Личко – Кордунашки одред под командом капетана Глумца и Лапчевића, који су неколико дана раније били дошли из Србије. Борба је примљена уз обостране губитке. Ми смо заробили једног усташког потпоручника са десетак војника. Случај је хтео да тај Хрват падне у руке своме класном другу из академије потпоручнику Бори Теодоровићу, командиру аутоматске чете Церског одреда. Усташа се понадао да ће бити поштеђен када је срео свог класног друга Бору, али се преварио: и Бора је, као и сви ми, знао ко су злочинци из злогласне Францетићеве легије.“[15]
Други учесник тих борби, капетан Момчиловић, у поменутом извештају каже: ”Кроз сво ово време усташе нису мировали. Припремили су се, по њиховом мишљењу, за коначан обрачун. Од Хрвата усташа и муслимана који су избегли од својих кућа Јуре Францетић (емигрант) образовао је Црну легију са црном униформом. У њој су сакупљени највећи зликовци и чинили су таква зверства да их се гнушају чак и остали делови усташа. Образована је и железничка војница. Они су изванредно наоружани тако да свака десетина има 2 пушкомитраљеза са масом тешких митраљеза и нешто бацача и топова (док усташа Црнковић тврди да су четници били боље опремљени како би оправдао пораз своје јединице – м.п). Крајем фебруара (тачније у првој половини марта – м.п) ови специјално опремљени делови (имали су и крпље) предузели су офанзиву од Соколца ка Хан Пијеску. Баш у то време ми нисмо имали муниције. Вођене су огорчене борбе око Жљебова, Крама и Хан Пијеска и усташе су успели да продру на Хан Пијесак. Са њима је лично био Францетић (поглавар за Босну и Херцеговину). Они су упали у Пијесак али нису могли држати цео пут од Романије до Пијеска те смо га на неколико места пресекли а Пијесак опколили са надмоћном снагом.”[16]
Међутим, Трбојевић тврди да су четници плански пропустили усташе да се споје са њиховом посадом у Хан-Пијеску, како би их тамо лакше опколили и све заједно уништили. ”Добили смо наређење да се под борбом постепено повлачимо према Хан – Пијеску и да коначно навучемо усташе да уђу у само место, како бисмо могли лакше да их опколимо и приступимо уништавању њихове главнине. Све се одвијало по плану и усташе су ушле у место, које смо убрзо опколили са свих страна. Преко 2000 наших бораца опседало је сам Хан – Пијесак, док су неки делови наших јединица упућени ка Романији ради спречавања евентуалног доласка помоћи опкољеним усташама. Циљ опсаде је био одржати их без снабдевања како хране тако и муниције, да би их лакше савладали. За више од недељу дана опсаде учињен је покушај снабдевања усташа авионима типа “Рода”, на које смо отварали ватру чим би се појавили изнад Хан-Пијеска.”[17]
Углавном, и Момчиловић и Трбојевић се слажу да су усташе ухваћене у клопку у Хан – Пијеску. Али трећи учесник тих догађаја наравно има своју причу: ”Настављају се огорчене борбе, у којима се није давало пардона ни с једне ни с друге стране. Нама понестаје хране и муниције. Бале које нам с храном и муницијом бацају наши авиони, већином падају у четничко подручје. Са задњим остадцима муниције отварамо једног дана паљбу на четничке поставе и прелазимо у јуриш. Нашем налету четници се нису могли одупријети и ми упадамо у њихове ровове. Сада се више није чуло ни једног пуцња, радио је само бајунет и нож. Под неодољивим нападом падају четнички постави један за другим и исте ноћи заузимамо Хан Пијесак, гдје се обскрбљујемо са храном и муницијом из бала, које су бацили наши авијатичари на још јуче четничко подручје. Међу људством влада силно одушевљење и све жели, да стигнемо што прије на Дрину…” – не дả се Црнковић.
Поред тога што тврди да су борбом прокрчили пут до Хан – Пијеска (тачније он каже да су га “заузели” мада су се у њему већ налазиле усташе), он уопште не говори о вишедневној опсади тог места, али зато неопрезно помиње снабдевање из ваздуха које, подразумева се, не би било потребно да су имали коридор на земљи. “Међу људством влада силно одушевљење и све жели, да стигнемо што прије на Дрину…” – наравно, на Дрину би “најприје” избили да су ишли од Подроманије према Рогатици, куда им је и био првобитни правац кретања, али Црнковић не може да каже како ту нису имали шансе за пробој па су морали да иду заобилазним путем преко Хан-Пијеска, Власенице, Милића, Братунца…
Коста Поповић, командант групе пролетерских бригада у нападу на Дангићеве људе. Одговоран за смрт неколико хиљада српских цивила које су усташе побиле у то време, због повлачења испред Францетићевих јединица, након сламања четничког фронта.
Након Власенице, комунисти такође без борбе, улазе у Нову Касабу, Кравице, Братунац, Сребреницу и Дрињачу, и избијају на Дрину, чиме се практично завршава њихова акција на разбијању четничких штабова у Источној Босни (oсим Рачићa). И Чолаковић признаје да је тако добар резултат те акције, свој узрок имао у неборбености сељачког становништва тих крајева: “Показало се да огромна већина четника – сељака из Источне Босне неће да се бори против партизана, што је и омогућило наш брз успјех у овом походу…Први дио задатка који је поставио Врховни штаб-да растјерамо четничке штабове – извршен је брзо. Остао је други, тежи, који ће изискивати више времена и упорног рада. Треба одмах организовати расуте мјештанске четничке јединице у одреде Добровољачке војске и повести их у борбу против усташа, које држе Хан-Пијесак и Соколац.“[18]
Наравно, комунисти су имали довољно снага да нападну усташе и без ових новоформираних одреда од бивших четника (које у ствари нису ни имали намеру да употребе за борбу против усташа већ Рачића који се налазио на Хан – Пијеску и који им је најозбиљнији противник у тој области). Осим тога, да им је борба против Францетића стварно била на уму, онда је једноставно требало да пусте Рачића да их сатре у опкољеном Хан – Пијеску. Овако, та сјајна прилика је пропала управо због издаје комуниста и њиховог напада у леђа четницима. Овом напоменом (“Остао је други, тежи, који ће изискивати више времена и упорног рада“), Чолаковић унапред припрема терен за оно што ће писати на наредним страницама свог дневника.
Остао је дакле, још само Рачић. У нападу на његове релативно јаке снаге на Хан – Пијеску, комунисти су се послужили и једним пропагандним триком. О томе Трбојевић каже: “Чим су комунисти упали у Власеницу наредили су месним пекарима да се упути 1.500 хлебова на положај око Хан-Пијеска. Уз хлеб, стигла је и порука четницима тога краја да са њима партизани желе сарадњу, али да морају да се одвоје од капетана Драгослава Рачића – „кога ћемо на ражањ натаћи, као и сваког другог из његовог одреда“. Сазнавши за наступање комуниста Рачић је хитно морао да обустави блокаду Хан Пијеска и да крене у правцу Милића комунистима иза леђа. Међу четницима мајора Дангића дошло је до извесног колебања (хлеб, уз празна обећања комуниста је чинио своје – м.п), тако да Рачићу није успело да повуче комплетне четничке снаге, већ само свој Церски одред са мањим делом из групе мајора Дангића под командом капетана Мише Момчиловића и Боре Митрановића. Извршено је пребацивање на простор Милића, са истуреним обезбеђењем коњичког ескадрона поручника Милуна Миловића који је са стотинак људи запосео село Мрзло Поље испод Власенице. Повлачење Церског одреда и дела Дангићевих снага било је запажено од усташа у Хан Пијеску, као и од стране комуниста који су нам се привлачили из позадине. Чим су комунисти сазнали да су се наши коњаници пребацили у Мрзло Поље они су у току ноћи опколили то село са много већим снагама него што је био Милунов ескадрон од око 100 људи. Развила се борба која је трајала све до зоре. У окршају са комунистима храбро је погинуо поручник Милун Миловић са већином његовог ескадрона“[19]
Потпоручник Душан Трбојевић
Издају комуниста код Хан – Пијеска потврђује и Момчиловић: “У неколико борби усташе су истрошили муницију и било је питање само топљења снега па да Пијесак са огромним пленом поново падне у наше руке. У то време – 16. марта у нашој позадини појавили су се комунисти те је настало расуло…Ове пролетерске бригаде биле су састављене од Србијанаца, Црногораца и Санџаклија са доста муслимана и цигана. Где год су наишли свуда су објављивали да четницима неће ништа, само ће да побију официре, подофицире и жандарме. То су заиста и спроводили. За неколико дана комунисти су без борбе заузели још Дрињачу, Сребрницу и Братунац а официри са извесним бројем истакнутијих четника морали су прећи у Србију. Комунисти су известан број официра и четника стрељали а да код осталих нису наишли на отпор. Сада је народу било јасно да комунисти нису браћа али, осим појединаца, нико није хтео са њима борбу и то само из практичних разлога. Известан број четника се је разбегао а неки батаљони су напустили положаје и разишли се кућама.”[20]
Са Хан – Пијеска Рачићева јединица се упутила ка Братунцу, у намери да се пребаци у Србију. До Братунца имала је више сукоба са комунистичким снагама.
Контроверзна фотографија усташа “Црне легије” и партизана 1. пролетерске бригаде из априла 1942. године
O тешком положају четника (а тиме и српског народа) Источне Босне писао је и мајор Радослав Ђурић у извештају Дражи 26. марта:
“Кад сам дошао у Босну већ су партизани избили у позадину Рогатичког фронта чији је штаб био на Борикама. Део штаба су похватали и одмах убили 14 четника између којих 6 официра а међу њима и поручника Булована кога Ви познајете. Официри са тог фронта са кап. Марјановићем побегли су у Вишеград, а четници су и даље остали око Рогатице под командом наредника Нешковића, али без икакве везе са Дангићем. Потом су партизани кренули – даље у позадину са паролом »да рашчисте Недићевце којих има доста у Босни«. При поласку и доласку партизана ниједан човек није се нашао да о томе извести штаб, тако да су партизани постигли изненађење и овлађивали појединим местима и везама са фронтом без икаквог отпора. Поједини команданти официри чим су сазнали за присуство партизана питали су своје људство хоће ли се борити против њих и сви без разлике, сем Рачићевих, изјавили су да се неће борити јер су и партизани Срби, а они су пошли да се боре само против усташа. Официрима су рекли да се склоне, а појединцима су нудили да их они сакрију. Код оваквог стања, официри су морали напустити положај и сами без људства повући се у Србију. Партизани су у даљем покрету прво упали у Милиће где је био штаб и резерва хране. Затим су продужили у Власеницу са једним делом. У Власеници су одмах објавили да су је ослободили од петоколонаша, а поред тога позвали су муслимански свет да им јави имена официра који су их малтретирали и убијали. Како сам Вас преко Зарета (мајор Захарије Остојић – м.п) обавестио, партизани држе све до Дрине, а ми смо се у последњем часу (на 10 км испред њих) пребацили у Србију. Дангић са официрима већ је био у Србији. Целом територијом су овладали без икаквог отпора, сем мање чарке Рачића код Братунца. И Рачић је са својим људима прешао у Србију и налази се негде око Рогачице.”[21]
На Дрини; Еуген Кватерник, Јуре Францетић и Младен Лорковић
И извештај Лазара Тркље Дражи, потврђује разлоге овладавања Источном Босном од стране комуниста, као и да сада сва одбрана тамошњег српског живља од усташа практично зависи од партизана (а таква одбрана наравно, није била на дневном реду комунистичког плана деловања): “Стигли смо у Босну сасвим изненађени наглим развојем ситуације коју нисмо предвиђали када смо пошли. Мислим да Вам је пред наш полазак било познато да су партизански одреди из Санџака (то су у ствари биле пролетерске бригаде – м.п) састављени у главном од Србијанаца. Из Санџака су прешли у Босну, зашли иза леђа рогатичком фронту, разоружали позадину и почели да заводе своју власт. На Борикама похапсили четнички штаб и побили официре, њих 14 на броју. Пред наш долазак упали су, њих око 600 на броју, у село Милиће, недалеко [од] Власенице, а одатле ушли у Власеницу. Тако су дошли и иза леђа фронта на Хан Пијеску и Кладњу. Даље су пошли ка Дрињачи, Братунцу и Сребреници и тако дошли иза леђа зворничком фронту. Четнички одреди у позадини били су скоро никакви, јер су били на фронту према усташама и било је немогуће давати им отпора. Сељаци сматрају фронт према Хрватима главним и нису имали куражи да помишљају и на отварање борби према њима. Сем тога партизани до сада у ова два три среза нису имали већи број присталица па им је њихова крајња намера и последице непозната. Оно што су имали били су увучени у четничке одреде и помогли су да се у позадини направи хаос, а на фронту сузбију сваки отпор према партизанима. Партизани су наступали са паролом ликвидирања официра правдајући да им је стало до Недићевих официра. Сељаци нису хтели због овога отварати борбу против партизана, иако су то официри од њих тражили, ако су жељели да са њима и даље остану на положајима. Зато је један део официра морао да напусти положаје ради обезбеђења живота. Последице овога су да су партизани овладали целом позадином фронтова према усташама и комуникационим артеријама и местима у срезовима Рогатичком, Власеничком и Сребреничком који су служили као главна упоришта према усташама. Сељаци су у главном остали на фронтовима. Рачићев одред се повукао, заробили су му 16 људи са два официра и вероватно су стрељани. Једино што је Рачић са својим одредом био расположен да се бори против партизана али су му снаге биле слабе да улази у борбе. Зато су се делови са Рачићем и остали повукли узводно Дрине, а делом прешли на србијанску страну.”[22]
Након што су обавиле задатак у Источној Босни, који им је Тито одредио, пролетерске бригаде добијају наређење да се окупе у простору Рогатице и продуже ка Фочи где се налазио Врховни штаб. У Источној Босни остају само локалне комунистичке снаге. У Власеници, првој на удару Францетића из Хан – Пијеска остаје само Први ударни батаљон. “Из Фоче је дошао Александар Ранковић – Марко, члан Врховног штаба.Он је одржао састанак са штабом групе (пролетерских бригада – м.п) и одредио њезин даљи задатак. И Прва и Друга пролетерска одлазе са овог сектора, и то на Рогатицу. На Хан – Пијеску, у шумама око Кусача и Црне Ријеке, остаје засад само Други црногорски батаљон. Опростио сам се с Кoчом и Фићом, који одоше према Рогатици.“
Да се комунисти нису оптерећивали заштитом српских цивила пред надирућим усташама види се из следећих Чолаковићевих редова: “Нама је било стало да бар неко вријеме одржимо Власеницу, Дрињачу, Братунац и Сребреницу и да војничке успјехе пролетерских бригада искористимо у циљу мобилизације људства у наше одреде.“
Убрзо, Власеницу напушта и Први ударни батаљон. Њега Светозар Вукмановић Темпо одводи у борбу, али не против усташа него – на Озрен. “Већу опасност од офанзиве (немачке – м.п) представљају четници које води Цвијетин Тодић. Они поткопавају одред изнутра (Озренски партизански одред – м.п), и Темпо је отишао с Првим ударним батаљоном да рашчисти ситуацију у том крају и среди стање у одреду.“[23]
И тако, док Темпо „рашчишћава ситуацију“, Францетић сигуран да му не прети никаква опасност, креће са Хан – Пијеска на Власеницу. Једина комунистичка јединица у тој области, Други црногорски батаљон, повлачи се у Соколовиће. Францетић рано ујутру 1. априла улази у, од војске потпуно напуштену и небрањену Власеницу. Одмах из градске болнице извлачи тридесетак болесника српске националности и све их коље на месту званом Хан – Плоча. У селима Кусаче, Мироње, Јаруге и Краљево поље убијају 40 махом стараца, жена и деце. У селима Горњи Залуковик, Долови и Оџак ликвидирано је преко 130 лица. У походу на села Заграђе, Игриште, Мало Поље, Козја Глава, Тишћа, Српски Џемат и Сировине убијена су 42 одрасла лица и 11 деце. Од тих несрећника, 25-оро је живо спаљено у Игришту у кући Трифуна Пара. У општини Милићи, у засеоку Врточе спаљено је 25 лица, а у Ратковићима 20. Што клањем, што бацањем у ватру, у селима Доњи Залуковик, Недељиште, Буљевићи и Заклопача усташе су убиле 150 мушкараца, жена и деце.
“Када су усташе са Пијеска извршили напад према Власеницама комунисти су се уклонили а четници, немајући чврсте команде, разбегли и тако су усташе заузели сва већа места закључно са Братунцем и Сребрницом.” – наводи Момчиловић.[24]
Муслимани из “Црне Легије” у Сребреници пролећа 1942. године
Управо у то време, генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, са тада конфузном титулом „Немачки генерал у Загребу“, наређује да се разоружа једна чета из састава „Црне легије“ која је у околини Сарајева тражила „храну за ножеве“. У свом дневнику он пише: „На моју политичку одговорност, ова гомила (код њега нема дилеме да уопште није реч о војсци – м.п) је ухапшена, разоружана, касернирана. Ми смо се потом обратили Врховној команди с питањем да ли смемо да похватане типове изведемо пред немачки ратни суд, будући да усташки судови сигурно ништа неће предузети. Одговор: “С обзиром да су усташе државотворни покрет Хрватске, фирер је одлучио да их ми морамо подржавати и с тим у вези да морамо примити к знању њихове преступе; цео случај се има предати у надлежност хрватске државе.““[25]
Попут Власенице, Францетић улази и у друга небрањена места: Милиће, Нову Касабу, Дрињачу, Жепу, Братунац и Сребреницу и избија на Дрину. Успоставља контакт са немачко – хрватским гарнизоном у Зворнику а Павелићу на поклон шаље чутурицу са водом из Дрине и поруком да је стигао на „источну границу Хрватске.“
O овим догађајима извештавао је и немачки генерал Бадер 20. марта: “Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других“. Једанаест дана касније он поново јавља: “Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.“[26] У ствари, у односу према комунистима, епитет “борбених” заслужили су једино Рачићеви четници: једино су они били спремни да пруже отпор пролетерским бригадама Коче Поповића док су локални четници одбијали да се боре са њима.
Како је у које место упадао, Францетић га је „чистио“ од Срба који нису стигли или нису хтели да га напусте. У селима Поточари, Вијогора, Липовац, Палеж, Слатина, Загари, Сасе, Осатица, Ратковић, Врањешевићи и др. што у пламену, што од ножа, страдало је 270 мушкараца, жена и деце. На подручју Топлице заклали су 85 лица. Из села Косовци 86 Срба су одвели у Факовиће и побили.
Цео април 1942. године протекао је у покушајима српских избеглица да се преко Дрине домогну Србије. Десетине хиљада српских цивила повлачило се испред Францетића из Сарајева, Пала, Соколца, Подроманије, Хан-Пијеска, Олова, Кладња, Власенице, Рогатице, Зворника, Братунца и Вишеграда у нади да ће преко импровизованих прелаза на Дрини стићи на спасоносну србијанску страну. Само у другој половини априла и почетком маја на десетак тих прелаза страдало је око 6.000 оних који нису имали ту срећу, јер су им усташе пресекле одступницу. „Услед неорганизованог повлачења и безглавог бекства маса жена и деце као и известан број бораца стигнути су на Дрини и поклати од стране усташа” – извештава Момчиловић.[27] Да несрећа буде већа, у ноћи између 11. и 12. априла Немци заробљавају мајора Дангића у Рогачици код Бајине Баште.
Ситуација је нарочито погоршана када Италијани у Вишеграду забрањују прелазак преко вишеградског моста, због чега српски збегови настављају епопеју на југ према Фочи.Највеће страдање доживљавају у селима Милошевићи и Стари Брод, низводно од Вишеграда. Ту су усташе сустигле и убиле неколико хиљада Срба. Злочин у Старом Броду је остао упамћен по колективном самоубиству 326 српских девојака које су са стена изнад Дрине скакале у воду, да не падну зликовцима у руке; као и по оцу који је са својих шест кћери ушао у воду држећи их за руке док их није матица однела.За сво то време комунистичке снаге сконцентрисане у Фочи и другим местима, остају апсолутно пасивне према усташама (Тито ће напустити Фочу тек 9. маја пред нападом Италијана).
Стравичан покољ над избеглицама извршен је 26. априла 1942. код места Црквине, на путу Горажде – Фоча. Убијено је око 160 лица.Међу страдалницима била је и фамилија Пушоња из Џимрија са 45 чланова. Неколико дана након покоља туда је прошла Стана Шарац из Ђедовића са Романије, тражећи своју кћер која је била удата у фамилију Пушоња. Нашла ју је међу закланима. Очи су јој биле извађене, груди исечене, а на грудима њена петомесечна беба одсечене главе. Истог дана, док је покољ трајао, у не тако удаљеној Фочи, комунисти организују фудбалску утакмицу између екипе Пратеће чете Врховног штаба и екипе Врховног штаба, ЦК Скоја и Агитпропа.[28]
Од половине априла до половине маја 1942. године усташе су предузеле још једну “aкцију чишћења” на ширем подручју Романије да би ликвидирале преостале Србе. Само у рогатичком срезу тада је убијено 450 лица: у Борикама 96, у Козићима 135, Сељанима 64, Осову 69, Месићима 47, итд. У том подручју ликвидиране су и бројне групе избеглица, и то код Борика, Баљака, Сјеверског, Мркоњића, Бранковића, Осова, Милковића и др. У месту Суровићи убијене су 144 избеглице. Тада су поклана 23 члана фамилије Вукашиновић, 17 Фуртула, по 13 из фамилија Рацковић и Рађеновић.
“У Босни ситуација за сада је нејасна. Мањи делови четника и партизана још увек сарађују (реч је у ствари о бившим четницима које су комунисти организовали у тзв. Добровољачке одреде, који су се брзо распадали јер су комунисти хтели да их употребе против Дангића – м.п), док се организовани партизански одреди са планом и систематски боре противу Дангића. Изгледа да партизане помажу у овоме усташке власти (извиђају авијацијом за рачун партизана и кроз своје линије пропуштају партизане ради напада на четнике)” – каже у свом извештају Дражи из априла 1942. године, Илија Трифуновић Бирчанин.[29]
Доброслав Јевђевић је покушао да дипломатским путем уклони усташе из Источне Босне а да легализовани четници онда у сарадњи са Италијанима и Немцима, предузму уништење комунистичких одреда. У опширном извештају Дражи из априла 1942. године о војно-политичкој и економској ситуацији у БиХ и Далмацији он каже: “У вези са тим (умирењем Босне – м.п) долазио ми је шеф немачке војне политичке службе из њиховог главног штаба, да пита може ли се умирити Босна и сарађивати са њима у борби против комуниста, као што су извештени да се сарађује са Италијанима. Ја сам му одговорио да зато недостају психолошки предуслови, да је Италија испунила наш захтев и из свих крајева у којима оперишу четници одстранила све усташке и друге хрватске трупе. А док постоје хрватске трупе у неком српском крају становништво се не диференцира никако друкчије него само антиусташки. Саветовао сам му, да тај крај предају ђенералу Недићу или Италији, а да друкчије никада неће имати мира. Независно од овога њихов главни командант генерал Бадер позвао је из Источне Босне Србе да се врате кућама гарантујући им живот и иметак, без обзира на хрватске власти, али сумњам да ће имати успеха. Желим да вам свакако ставим на срце то питање Источне Босне. Послије смрти покојног мајора Тодоровића њен најисточнији део пао је у руке партизанима, а сада послије Дангићева пораза сва је у рукама партизана и усташа, а сада се још на њу сручују толике дивизије (немачке, у вези операције “Трио“ – м.п). Народ је патријархалан и националан до сржи. Комунисти који су имали интелигентније вођство и школованије агитаторе превели су га жедна преко воде у партизане под фирмом народне војске чувајући се да му намећу звезде и друге комунистичке амблеме.”[30]
Дакле, основни закључак који се може извући након анализе догађаја из марта – априла 1942. је следећи: ”Црна легија” није борбом заузела нити једно место на свом путу од Сарајева према Дрини, нити је било где поразила четничке или комунистичке снаге. Сва места у која је ушла, комунисти су пре тога напустили без испаљеног метка. Такође, сва та места комунисти су од четника заузели без пруженог отпора са четничке стране (сем незнатног у Борикама), јер није постојала воља да се поред усташког, отвара и фронт према партизанима.
Српске устаничке снаге биле су практично растурене и пре Францетићевог “похода”, због комбиноване комунистичке војно – пропагандне акције. Једино у чему су се црнолегијаши стварно “истакли” било је “ратовање” са цивилима у Старом Броду, Црквинама, Милошевићима и у још десетине других места.
Неке нарочите успехе она није ни могла да постигне, с обзиром да злочинци и иначе не могу да буду храбри у борби, као и због нестручног руковођења и командовања. Францетић је био резервни поднаредник после одслужења војног рока у Нишу, а након ове акције унапређен је у чин потпуковника. Таква акробација није му много значила на бојном пољу. И даље му је “боље ишло” по незаштићеним српским селима него на фронтовима. Пропали студент права, са свршеним терористичким курсом у Италији и Мађарској, без посебног војничког (и општег) образовања, он вероватно никад и не би постао командант те јединице, да четници нису у септембру 1941. убили Бећира Локмића, команданта сарајевских усташа.
Када је са злочинима превршио сваку меру, Немци га хапсе 25. августа и поново разоружавају део његове јединице. Овог пута Павелић му, под притиском Немаца, одузима команду над Легијом и на то место формално поставља пуковника Ивана Стипковића. Али суштински он је и даље командовао јединицом. Павелић није могао да заборави његове “заслуге” за Домовину. Већ у септембру 1942. године, они заједно посећују Хитлерa на Источном фронту.
Четири месеца касније његов злочиначки живот био је завршен.
Извори:
[1] Милослав Самарџић, „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, први том, Погледи, Крагујевац 2004. стр. 257-258
[2] Душан Трбојевић, „Церско-Мајевичка група корпуса пуковника Драгослава Рачића“, НИУП, Нови погледи, Крагујевац 2001. стр 58-59
[3] Родољуб Чолаковић, „Записи из ослободилачког рата“, друга књига, Напријед, Загреб 1961. стр 21-23
[4] Самарџић исто стр 259
[5] АВИИ, Ча, к. 175, рег. бр.28/4 (BH-V-2728)
[6] Самарџић н.д стр 265
[7] Чолаковић н.д стр 73
[8] Исто стр 81
[9] Исто стр 87-90
[10] Исто стр 98-99
[11] Mомчиловић, исти извештај
[12] Чолаковић н.д стр 100-103
[13] АВИИ, Ча, к. 173, рег. бр.17/5 (BH-V-2302)
[14] Момчиловић, исти извештај
[15] Трбојевић н.д стр 59
[16] Момчиловић исто
[17] Трбојевић н.д стр 60
[18] Чолаковић н.д стр 109-110
[19] Трбојевић н.д стр 60-61
[20] Момчиловић, исто
[21] АВИИ, Ча, к. 15a, рег. бр.25/3 (BH-W-31)
[22] Тркља, исто
[23] Чолаковић н.д стр 110-113
[24] Момчиловић исто
[25] Васа Казимировић, „Немачки генерал у Загребу“, Призма-Крагујевац, Центар Филм-Београд 1996. стр 115
[26] Самарџић н.д стр 265
[27] Момчиловић исто
[28] Мирослав Младеновић, Саво Кржавац, „У пратњи Врховног команданта“, Народна армија, Београд 1977. стр 79
[29] АВИИ, Ча, к. 157, рег. бр.11/1 H-P-8
[30] АВИИ, Ча, к. 18, рег. бр.24/8 (VK-X-6)
П.С.
ДОДАТАК: Сарадња партизана и усташа пролећа 1942.
Пишем користећи првенствено документа са сајта знаци.нет. Нисам могао да претпоставим да су комунисти објавили толико компромитујућег материјала (компромитујућег по себе), ваљда у уверењу да им ти документи иду у прилог.
‘Ајмо редом. Прва теза комунистичке пропаганде гласи: пролетери су прекршили Титово наређење о маршрути њихове групе бригада и тако су нехотице нападали четнике заједно са усташама.
3. марта 1942. Тито наређује штабу 2.пролетерске бригаде (формиране два дана раније): “Ви првенствено треба да уништите четничке банде. У томе треба бити врло енергичан. Једном разбијене банде гонити до уништења. Прибјегавати обавезно обухватним нападима.” Зборник, том 2, књига 3, стр 23
Сутрадан, он пише Оперативном штабу за Источну Босну: “Петога овог мјесеца отпочиње главни покрет наших снага. Одмах упутите ваша одјељења и одређене путовође. Главне снаге у јачини око 700 кретаће се правцем Хадровићи—Борике—Жепа—Нурићи—Милићи—Власеница. Помоћне снаге у јачини око 350 кретаће се правцем Враголови—Гучево—Калиманићи—Точионик—Мислово—Џимрије, одакле ће се управљати према ситуацији или према Хан Пијеску, ако тамо не буду ушли усташи, или се припојити десној групи. Ми смо оцијенили да је за прво вријеме важнија Власеница у циљу спајања са Бирчанским одредом, а затим чишћење терена ка Дрини. Тад би дошла на ред и Сребреница.” Исто, стр 35
Дакле, лично он наређује напад према Власеници као крајњем циљу. Усташе му нису “интересантне.”
У писму од 5. марта 2.пролетерској, Тито потврђује овај план и тражи да се не дирају усташе на том путу:”Претстоји покрет и напад на Власеницу, главно четничко упориште. Ту се налази Дангић и Рачић са око 200 бандита из Србије. Када ће отпочети покрет за Власеницу: 16[-ог], што би било добро ради брзине и изненађења, или у току 17[-ог], пошто се трупе одморе, па да тако одморне крену напријед, то зависи од ваше оцјене и података са којима будете располагали.
Што се тиче Хан Пијеска ствари стоје овако: усташе су дошле до села Жљебова. Сазнали смо да је из Рогатице пошла једна група од 500 хрватских војника ка Подроманији. Ми вјерујемо да ће они бити упућени ка Хан Пијеску. Четници су се повлачили пред усташама, отварајући пут. Да ли ће ово бјежање и даље наставити, то ви са терена извидите (није било бежања четника, о томе касније – моја прим).
Ми смо имали намјеру да Прва бригада нападне из Кусаче Хан Пијесак. Али смо од тога одустали из разлога: што би дошли у непосредан додир и борбу с усташама, док би четници харали по позадини; што би ми на тај начин били претстража четницима; што би изгледало да смо ми отворили пут усташама ка Власеници. Иначе, концентрични напад на Власеницу од села Милићи и од Хан Пијеска дао би најбоље резултате, био би сигуран и давала би нам се могућност да заробимо оне рђе у Власеници.” Исто, стр 40-41
По овој Титовој небулози, четници би могли да замере комунистима да су пропустили усташе до четничке Власенице али неће да им замере ако их сами комунисти нападну у тој Власеници.
У сваком случају, од напада на усташе и даље нема ништа.
Ако је Тито стварно и мислио да четници беже пред усташама и отварају им пут ка “слободној територији” те да их онда комунисти нападају “с пуним правом” онда од 9. марта он више није могао да буде у таквој заблуди. Тога дана његов повереник за Источну Босну Темпо, шаље извештај Врховном штабу у коме стоји:
“Друже Арсо,
Добио сам овдје у Озерковиће неке нове податке. То су: Хрватска војска у јачини од 700 војника и двије бојне усташа продрле су на Хан Пијесак. Уз пут су све попалили. Четници су дали отпор у Жљебовима гдје су имали око 100 мртвих и рањених. Рачић се наводно укопао на Чађавици (између Плоче и [Хан] Пијеска).” Исто, стр 95.
Дан након тога, Темпо шаље још детаљније податке, о томе да су четници зауставили неколико усташких колона: “Хрватска војска је продрла на Хан Пијесак и кренула у два правца:према Олову и Пјановцу, гдје су разбијени и повраћени, и према Власеници, гдје су такође заустављени. Сада се налазе на Хан Пијеску, а четници су поново заузели положаје на Видрићима и Жљебовима. То значи да су они опкољени, али то је врло слаб обруч с обзиром да их опкољавају четници. Рачић са својом »бригадом« укопао се пред Хан Пијеском, док се у Власеници налази главни њихов оперативни штаб. Дангић се налази у Братунцу. Јачина хрватске војске у Хан Пијеску износи око 700 војника и 2 сатније усташа. То су врло мале снаге с обзиром на бројну снагу четничких чета које их опкољавају.” Исто, стр 100.
Ово потврђује и немачки извештај од истог дана: “Хрватске јединице морале су пред устаницима јужно и југозападно од Зворника да се повуку.” Зборник, том 12, књига 2, стр 214.
Такође и обимни извештај од 7. јуна 1942. капетана Милорада Момчиловића, команданта Романијског корпуса, послат Петру Баћовићу: “Крајем фебруара (тачније у првој половини марта – мoја прим.) ови специјално опремљени делови (имали су и крпље) предузели су офанзиву од Соколца ка Хан Пијеску. Баш у то време ми нисмо имали муниције. Вођене су огорчене борбе око Жљебова, Крама и Хан Пијеска и усташе су успели да продру на Хан Пијесак. Са њима је лично био Францетић (поглавар за Босну и Херцеговину). Они су упали у Пијесак али нису могли држати цео пут од Романије до Пијеска те смо га на неколико места пресекли а Пијесак опколили са надмоћном снагом.” АВИИ, Ча, к. 175, рег. бр. 28/4 (БХ-В-2728)
Али да се вратимо на Темпа. У поменутом извештају Титу, након обавештавања да су четници опколили усташе у Пијеску, он предлаже, и то сасвим отворено да се четницима удари у леђа: “Из читаве ситуације закључујем да ми требамо брзо радити. Мислим да би требало одмах наставити са кретањем обје пролет. бригаде у раније назначеним правцима без обзира што су усташе на Хан Пијеску. Ми би спојили ова два наша пролет. батаљона и пошли према Власеници, похапсили све официре и образовали фронт према Хан Пијеску. Наравно, ова два батаљона кретала би се упоредо према Власеници. Мислим да би се одмах из Милића морало обухватити и Сребреницу и Братунац.” Исти извештај, стр 103.
Тито му отписује два дана касније и у том писму први пут износи бојазан да би то могло да изгледа као паралелни марш са усташама:”Брзи марш раније одређеним правцем не би био целисходан ни с војничке ни с политичке тачке гледишта. То би изгледало као друга бочна колона усташама.” Међутим, из наставка се види да Тита ипак не забрињава та чињеница превише јер “ако вође побегну онда ће требати брза интервенција у назначеном правцу. Ми смо оставили одрешене руке нашој Пролетерској групи у погледу акција, јер она изближе посматра догађаје, према томе морате се непосредно повезати с њом.” Зборник, том 2, књига 3, стр 118.
Титово писмо од 13. марта упућено штабу пролетерске ударне групе, може се изучавати на свим криминолошким институтима као одличан пример како лажов (и то још необразовани лажов) не може да уклопи делове у целину па му је прича пуна противречности, нелогичности, рупа и небулоза.
Он најпре похваљује ову ударну групу за изабрани правац дејстава, то јест за напад на четничка упоришта у Власеници и околини, иако зна да они воде жестоке борбе против усташа; шта више најављује и акцију против озренских четника и тражи спречавање пребацивања помоћи четницима из Србије:”Правилно сте схватили задатак. Послије рашчишћавања ситуације на простору Хан Пијесак—Власеница упутићемо један ударни батаљон (220 Мајевичана и 150 босанских ударника) на Озрен (о том батаљону писаћу касније – м.п). Ситуација на Озрену изискује брзо рјешење. Отуда и ваш рад на назначеној просторији треба да се карактерише енергичношћу и брзином. Поред горњега, требало би што прије спријечити пребацивање појединих бандица из Србије. Ово не значи да се хитно одреде дјелови који ће те банде јурити. Превођење четничких јединица у Народно-ослободилачку војску, заузеће Власенице, повезивање с Бирчанским одредом јесу све чиниоци који ће потпуно ослабити утицај четничких позиција. Пред тим чињеницама они ће се сами склонити и побјећи. Вјероватно је да те банде прелазе из Србије јер више тамо немају терена за рад. Они су омражени, а и наши одреди тамо их немилосрдно прогоне.”
Тито подвлачи у наставку писма да им препушта пуну иницијативу у погледу акција против четника: “Вама остављамо потпуно одријешене руке у погледу рада на просторији Хан Пијесак—Власеница—Сребреница—Олово.”
Тито затим понавља да би ове акције могле политички да штете комунистима (не оптерећује се тиме да ли ће због тога страдати српски цивили) па каже: “Куда да упутите тежиште вашега рада:ка Власеници или Романији и Олову? То зависи од чинилаца које на лицу мјеста процијените. Ми смо процијенили да паралелни марш с усташама ка Власеници не би био цјелисходан ни са политичке ни војничке тачке гледишта. Становништву би изгледало да сарађујемо с усташама. Послије тога, дошли бисмо у непосредне сукобе с усташама и прихватили борбу с њима, а да за ту борбу нијесмо приволели, организовали и учврстили добровољачку војску.”
Овде се само по себи поставља питање, ако већ признајеш да не можеш да организујеш мештане да се боре против усташа, зашто нападаш четничке официре који су већ организовали те људе и који већ воде успешне борбе против њих, ако ти је на уму уништење тих истих усташа, како стално понављаш?!
Па каже даље: “Сем тога, нашли бисмо се у уском простору око Сребренице (Дрињачу држе усташе а у Власеницу могли би продријети). Та борба била би некорисна. Ту би могли доћи до сурадње недићевци и усташе (овоме није потребан никакав коментар – м.п). Имати у виду да ни око Рогатице још нијесмо учврстили позиције. Истина је, ослабљен је четнички утицај, али још није и ликвидиран. Заузећем Власенице, с једне стране, и садашњим нашим положајем, с друге стране, Гласинац би био укљештен. Четничке масе одмах би прешле у добровољачку војску.”
Дакле, поред тога што брзо прелази преко малочас изречене дилеме, да ли да се настави напад на четнике у Власеници јер би то могло да лоше утиче политички (и наређивања да се она ипак нападне), Тито овде говори тотално супротно о сељацима од онога што је говорио у претходном делу писма. Овде ће сељаци “одмах” да приступе партизанима, док тамо где треба да преузме терет борбе против усташа Тито се жали како “за ту борбу нијесмо приволели, организовали и учврстили добровољачку војску.”
Међутим, Тито по други пут у истом писму мења мишљење о сељацима па у наставку каже: “Дакле, брзином у раду могу се постићи важнији и бржи резултати. Сељаци често одуговлаче ствари и тактизирају, како су то већ навикли. Ви се за тим не смијете поводити.”
Након тога Тито дефинитивно захтева напад на четничку Власеницу:”Ако »вође« почну да бјеже (Рачић, Дангић и остали- м.п), што ми вјерујемо јер сте им се добро приближили, онда се заиста намеће брзина рада ка Власеници и брзо организовање добровољачке војске.”
Тито затим предлаже препаде на хрватске колоне код Хан Пијеска јер то може да донесе политичке поене а и није згорег да се набави нешто војничких потрепштина. Предлаже им да истурају локалне јединице састављене од бивших четника, да нападају и Хан Пијесак али да се они, пролетери, никако не ангажују директно у тим борбама: “Хрвати ће настојати да се пробију ка Хан Пијеску и тако појачају свој гарнизон за даље акције. Због тога партизанске акције на путу ка Хан Пијеску могу дати изванредне резултате. Напомињемо да једна масовна засједа, у којој би могли учествовати скоро сви ваши дјелови згодно распоређени може донијети вама велики војнички успјех и политички уплив у Гласинцу и околини. Пазите исто тако да брзо упаднете у Хан Пијесак, под условом да ви не примате на себе тежину борбе. За те фронталне борбе треба организовати мјештанске јединице.”
Али Тито не може из своје коже, па индиректно ставља до знања својим људима да ипак одложе и те акције према Хрватима, јер морају прво да имају чисту ситуацију са четницима. Шта више, опомиње их да морају најпре да “обезбеде позадину”: “Кад се нађете у рејону Власенице, вјероватно је да бисте један добар дио времена морали утрошити на ликвидацију појединих четничких банди. Дакле, [они] би вас ангажовали на ту страну и не бисте организацији позадине могли посветити велику пажњу. Ово нека вам послужи као опомена, да се напријед отискујете тек онда када ће вам позадина бити учвршћена или неутрализирана.”
На крају писма их обавештава о још једном трансферу хрватских јединица у партизане: “Ухватите везу с другом Темпом. Негдје око Соколца требала је да пређе на нашу страну читава једна хрватска батерија. Изгледа да је батерија пољског типа, а то је за нас незгодно. О томе се распитајте и процијените могућности преласка. То би било за нас врло важно, зато би пријем требало добро организовати, али немојте да вам све то одузме сувише времена. То може бити скопчано са тешкоћама.” Исто, стране 119-121.
Са оваквим писмом у рукама, пролетери долазе до логичног закључка – Тито тражи од њих наставак напада на четнике, све док им не буде “чврста позадина”, са коначним циљем заузимања њиховог главног упоришта у Власеници. Тако и поступају. Ударају четнике са леђа, због чега они напуштају опсаду Хан Пијеска. “У неколико борби усташе су истрошили муницију и било је питање само топљења снега па да Пијесак са огромним пленом поново падне у наше руке. У то време – 16.марта у нашој позадини појавили су се комунисти те је настало расуло…Ове пролетерске бригаде биле су састављене од Србијанаца, Црногораца и Санџаклија са доста муслимана и Цигана. Где год су наишли свуда су објављивали да четницима неће ништа, само ће да побију официре, подофицире и жандарме. То су заиста и спроводили. За неколико дана комунисти су без борбе заузели још Дрињачу, Сребрницу и Братунац а официри са извесним бројем истакнутијих четника морали су прећи у Србију” – стоји у поменутом Момчиловићевом извештају.
Тито је тог 16. марта стварно критиковао своје људе јер је испало онако као што је и предосетио, тј. тај напад на четнике у време када они држе усташе у шаци, донео им је велики политички и морални пораз. Иако им је пре тога наређивао да тако ураде, дао им одрешене руке за све што ће допринети уништењу “Рачићевих бандита” као првенственом циљу похода, сада се издире на њих због тога што су урадили само оно, што им је и речено да ураде.
Партизан (дискутант на форуму ”Погледа” – прим. ред) међутим, прећуткује сва она ранија писма и цитира само ово од 16. марта да би покушао да докаже како су ето, пролетери све радили без Титовог знања.
А посебна Партизанова превара је са цитирањем Титовог писма од 29. марта које је упутио штабу ове пролетерске групе. Ево шта је он цитирао: “”No iz vaših pisama se vidi da je u političkom pogledu taj pokret imao i negativnih strana, jer je izveden u vrijeme kada su četničke jedinice vodile borbu sa ustašama kod Han Pijeska.”
Tito jasno kritikuje paralelno dejstvo sa ustasama”.
А ево како гласи ова реченица када није извађена из контекста: “Ми се слажемо да је ваш покрет на концу ипак био правилан и срећа је што се свршило тако успјешно. Но из ваших писама се види да је у политичком погледу тај покрет имао и негативних страна, јер је изведен у вријеме када су четничке јединице водиле борбу са усташама код Хан Пијеска.” Зборник, том 2, књига 3, стр 258
Другим речима, Тито им после свега одаје признање и потврђује да су ипак правилно поступили када су напали четнике за време док су они опкољавали Францетићеве кољаче у Хан Пијеску.
Још је занимљивије што је Тито тог 16. марта тражио да не улазе у Власеницу, али су је они сутрадан ипак заузели. Темпо му јавља 17-ог: “По информацијама које смо вечерас добили од неких четника који бјеже од Власенице, изгледа да су наши ушли у Власеницу, само неки кажу да је ушао Брано Савић, а неки да је тамо Роћко са бригадом (ушао је Чолаковић – м.п).” Исто, стр 173
Тито се није бунио већ је и то, као што видимо одобрио. На крају крајева, зато им је и дао зелено светло и одрешене руке да раде шта хоће.
”Партизан”, ваљда да би његове речи биле убедљивије, цитира и извештај једног четника:
“Vidi cetnicki iz 23 marta:
Predrag Marković Alimpije u izveštaju komandantu Samostalnog dobrovoljačkog odreda Žagubica od 23. marta 1942, između ostalog, piše: “Po prelazu Drine prikupljao sam podatke o broju partizana i raspoloženju naroda ovdašnjeg i četnika seljačkih bataljona, četa i odreda i svuda dobio ovakav odgovor: Jedan kočijaš koji me je vozio rekao je: Gospodine, partizani to su vam bolan naši ljudi, oni se bore protiv ustaša, među njima su naši ljudi, naši seljaci i mi protiv njih ne vodimo borbu. Samo neki oficiri koji su prešli iz Srbije vode neku politiku, te se grde i hoće da se biju a bome naš Bosanski četnik neće da se bije. To je otprilike gledište svih Bosanskih Srba” (Arhiv VII, Ča, k. 175, reg. br. 24/4).”
Ово може слободно да се отпише као “четнички извештај” јер је Марковић још пре рата био комунистички симпатизер и у ово време је већ дезертирао у партизане. А и извор му је био “крвав”:Рекао ми један кочијаш…
Родољуб Чолаковић,”Записи из ослободилачког рата”, друга књига, Напријед, Загреб 1961. стр 100-103:”Почетком фебруара 1942. године окупљао је у Београду четнике добровољце за Босну Богдан Дакић. Он је то радио у споразуму с Миланом Недићем и Миланом Аћимовићем. У тај одред ступили су и неки наши симпатизери да би на тај начин прешли у Босну и пребјегли у наше одреде. Тако је урадио и Марковић, а с њиме Миша Трпковић и још два-три официра, који су се вратили из њемачког заробљеништва. Марковић се ставио под нашу команду. Предложио је да се његов одред очисти од несигурних елемената и одмах упути на положај…Сложили смо (се) с његовим предлогом, и Коча је одмах издао наређење да се оним разоружаним четницима из Марковићевог одреда, за које Марковић и Трпковић рекну да им се може вјеровати, врати оружје.”
Редакција Зборника: “Овај Крајишки одред формирала је влада Милана Недића од Срба из Босанске Крајине избеглих у Србију пред усташким терором у току 1941 године. Марта 1942 год. овај одред под командом Предрага Марковића, капетана бивше југосл. војске, упућен је у Источну Босну за борбу против партизана. (Недић и његови људи нису знали да је Марковић био још предратни симпатизер КПЈ). По доласку у Источну Босну, захваљујући политичком раду јединица Пролетерске ударне групе, с једне, и личном залагању Марковића, с друге стране, читав тај одред прешао је, без борбе, на страну партизана. Одред је расформиран, а његово људство распоређено у пролетерске и босанске ударне партизанске јединице. Предраг Марковић – Алимпије погинуо је јануара 1944 год. у Источној Босни, на Коњух пл, у борби против Немаца, као командант Јужноморавске бригаде.” Стр 186.
Секретар Земљорадничке странке Лазар Тркља у извештају Дражи о ситуацији у Источној Босни, крајем марта 1942: “Велику тешкоћу чине и многи људи у акцији који би желели да се што више афирмишу, тако да то ствара у организацији и начину вођења акције велике штете. У последње време највишу пажњу изазвао је капетан Дакић, раније у Хомољу. Он је нагло почео да пребацује људство у Босну. Његови одреди чим су дошли партизани, комплетни су им се придружили. Његово понашање више је него загонетно. Сви се слажу да може да служи свакоме. Убијство Пипана (поручник Славко Пипан – м.п ) можда је у суштини дело комуниста који су били у Хомољском одреду, јер капетан Марковић као главни актер убијства прешао је у Босну и цео одред превео партизанима.” АВИИ, Ча, к. 173, рег. бр. 17/5 (БХ-В-2302)
На крају, Темпо новим извештајем јавља Титу да је “чишћење” источне Босне од четничких “издајника” успешно завршено:”Коначно вечерас су стигли Коча и остали из Оперативног Штаба пролетерске ударне групе. Они су очистили Сребреницу, Дрињачу и Братунац, што ћете видјети из њихових извјештаја које вам прилажем.” Исто, стр 185.
Иначе, поред ове две пролетерске бригаде које су биле састављене од Србијанаца и Црногораца, Тито је на четнике у источној Босни могао да покрене још само Босански ударни батаљон, који је раније поменут. Овај батаљон је формиран 12. марта и у њега су ушли највећи лудаци који су тада били Титу на располагању. У овом Темповом писму од 17. марта, о батаљону се каже: “Када сам им поновио твоје ријечи [да] се ми надамо да ниједноме од њих неће рука задрхтати ако буде требало да пуца и на свога рођенога оца, тада се заорила читава дворана од једног громогласног: И НА ОЦА (ову “заклетву” су положили и борци 2.пролетерске – м.п). Снажно и једногласно управљао је батаљон поклике другу Стаљину и Црвеној армији, КПЈ – у и другу ТИТУ…
…Ми пак са батаљоном помјераћемо се према Власеници. Наш батаљон креће се у одличном војничком реду. Врло тешко можеш зауставити борце који хоће да сваког четника одмах стријељају. Батаљон својим наступoм и дисциплином дјелује силно на све четнике. По информацијама које смо вечерас добили од неких четника који бјеже од Власенице, изгледа да су наши ушли у Власеницу, само неки кажу да је ушао Брано Савић, а неки да је тамо Роћко са бригадом. Ми смо данас ушли и у Горње Бабине које су такође празне (јер су од ових фанатика бежали и цивили – м.п). Исто, стр 170-173.
Зашто помињем све ово? Зато што су само ове јединице (од пробраног људства) биле истински комунистичке, тј. само оне су биле вољне да се боре против четника а само оне се нису бориле против усташа у источној Босни. Све остале тзв. добровољачке јединице су биле састављене од сељака, бивших четника које су комунисти и придобили тим причама о заустављању братоубилачког рата, о четничким официрима који су дошли из Србије да “свађају нас у Босни”, док они нуде само борбу против окупатора и усташа итд.
Ово је посебна манипулација неокомуниста, да су комунисти тада нападали и усташе у Босни, а не само четнике. А у ствари реч је о томе да те добровољачке јединице Тито није ни могао да употреби на четнике, док су за борбу са усташама и саме имале жељу јер су се пре тога већ бориле против њих, само под командом
Дражиних људи. Зато је ове психопате из пролетерско-ударних јединица користио да убијају четничке официре и друге “народне непријатеље” док му то није полазило за руком са мештанским јединицама, нити је могао над свима њима да оствари контролу. Због тога у те јединице није ни имао поверење.
Па се тако овде наводи пример Рогатице. А ко је опседао и нападао Рогатицу? Ко је командовао Рогатичким добровољачким одредом? Командовао је поручник Радомир Нешковић, познати четнички командант. Учествовао је у многим борбама против усташа и Немаца (један од оних који су ослобађали Вишеград октобра 1943.) а касније и против комуниста.
Да су око Рогатице главну реч водили ови бивши четници види се из многих докумената. Ту је најпре овај немачки документ – записник са састанка 28-29. марта између Бадера и Роате, који је већ цитиран:
“Р.:Које групе побуњеника постоје у предвиђеном операцијском простору око Рогатице? Б.:а)Четници, ово су Срби из околине, појачани Србима из Србије. Боре се противу комуниста, а такође и противу Хрвата, али не и противу немачких војника, б)Партизани, то су делови Муслимана и Хрвата, али такође и Срби. Боре се противу свих. ц)Јаке снаге из Црне Горе (око 3.000 људи ) су недавно упале преко Фоче и Горажда, док се четници, фронтом ка западу, боре противу хрватских трупа.” Зборник, том 12, књига 2, стр 242
Ови пролетери наведени под ц) тада су се повлачили пред усташама из Пијеска по Титовом наређењу. Под а) и б), није у ствари реч ни о четницима ни о партизанима већ мештанима и бившим четницима.
Затим Титово писмо од 13. марта које сам навео: “Имати у виду да ни око Рогатице још нијесмо учврстили позиције. Истина је, ослабљен је четнички утицај, али још није и ликвидиран.” На крају и редакција Зборника то каже увијено: “Командант Рогатичког НО добровољачког одреда тада је био Радомир Нешковић. Он је касније, при крају рата, погинуо као четнички командант.” Зборник, том 2, књига 3, стр 216.
Као што је познато ове пролетерске бригаде су само једном (7/8. априла) учествовале у нападу на град и то није спорно. Тачније учествовали су само делови јер је главнина била “заузета” четничким питањем. Према редакцији Зборника: “Непријатељска посада у Рогатици није се предала, напротив, она је водила упорну одбрану. Чак ни део снага Пролетерске ударне групе, који је упао у град и водио уличне борбе, није могао да савлада утврђене отпорне тачке у центру града. Јаче снаге из Пролетерске ударне групе за ослобођење Рогатице нису се могле одвојити, јер су биле ангажоване на другим секторима, у чишћењу Источне Босне.” Исто, стр 92.
Али и ови делови су нападали град само зато што је Тито знао да у њему има доста војног материјала а прибојао се да све то не дође у руке ових локалних јединица у које није имао превише поверења, из поменутих разлога. Тако Тито 1. априла пише штабу 2. пролетерске бригаде:”Штабу Рогатичког одреда наредили смо да испита могућности пада Рогатице и да припреми план напада. Поред мјештанских дјелова у нападу треба да учествују и дјелови обију пролетерских бригада. Наравно, неће морати да сви дјелови учествују. Наше учешће је потребно, јер би нам све наоружање и муницију однијели пљачкашки настројени мјештани, па онда не бисмо имали никакве користи. У вези с овим задатком ступите у везу са штабом Рогатичког одреда. Он се налази у селу Добрашина.” Исто, стр 314.
Да је Тито зазирао од ових добровољачких јединица види се и из писма упућеног штабу пролетерске ударне групе од 31. марта: “Прва бригада, без једног батаљона нека дође на просторију:Хадровићи – Шљивно – Дуб. На тој просторији и ка Рогатици налази се Дубски батаљон, који одржава везу са четницима у Вишеграду, скроз је непријатељски расположен према нама. Тај батаљон би пуцао нама у леђа. Један његов командир – Јово Планинчић (још један познати четнички командант – м.п) ишао је у Вишеград. Једном ријечју треба спријечити све везе са Вишеградом, рашчистити ситуацију у томе батаљону. Пошто ми предвиђамо напад на Рогатицу у времену од 5-8. априла, можда ће послије тога напада, тај батаљон требати разоружати.” Исто, стр 290.
Или писмо упућено још 3. марта 2. пролетерској: “Чим рашчистите питање у том горњем дијелу Гласинца, онда треба да се дјеловима спустите и ка Рогатици. Ту се налазе неке четничке чете које су разоружавале наше партизане. Командир те четничке чете велики је бандит.” Исто, стр 23.
А други разлог зашто су ови пролетерски делови нападали град био је тај, што се очекивала брза предаја посаде па отуда и поменути страх од “пљачкања наоружања”. Тито је из неког разлога веровао да ће заузеће града протећи без већих проблема па у писму Дринском одреду од истог дана каже: “За сада је непријатељ сву пажњу посветио правцу Подроманија-Хан Пијесак. Ово смо сазнали од војника који су прешли на нашу страну. Још није испољио намјеру, послије његове пропале офанзиве (тог дана је Францетић ушао у Власеницу коју су напустили комунисти – м.п.) да притекне трупама у Рогатици у помоћ. Ово треба искористити и што прије заузети Рогатицу. Ту би се снабдјели са доста оружја и муниције. То је од првенствене важности за нас…Ми стичемо утисак да би се посада Рогатице предала само да јој се пружи могућност – то јест треба да се наша одјељења примакну и позову их на предају. Напад треба организовати тако да се напријед примичу одјељења са аутоматским оруђима и бомбама, а позади њих би требале да наступају јаче снаге. До дана напада морате сваке вечери организовати по више напада. То ће изнурити посаду и деморалисати је. Искористите оне војнике за позив на предају осталих хрватских војника.”
Ипак, да не би овај добровољачки одред “заборавио”, ко је у ствари главни непријатељ, Тито га благовремено “подсећа”: “Развијте у правцу Вишеграда извиђачку и обавјештајну службу. Те четничке банде требаће ликвидирати што прије. Ово ће нарочито успјети по доласку пролетерске бригаде у предио села Дуба.” Исто, стр 316. И у овом одреду ће зато избити пуч!
Тог истог 1. априла, док је Францетић неометано клао српске цивиле из градске болнице у Власеници, Тито пише штабу Гласиначког батаљона.”Настојте да продубите везе са хрватским војницима. Реците им да их ми партизани радо примамо са нама или их одмах пуштамо кућама. Треба да им речете да се не боре противу вас, а треба да вам дају оружја и муниције. Извјештавајте нас о овој вези са хрватским војницима. Ми ћемо вам послати један летак за хрватске војнике, па га раширите међу војницима. Свакако да ће то код њих изазвати добар утисак.” Исто, стр 319.
А шта је све Тито подразумевао под “хрватским војницима” види се, поред осталог у поменутом летку који је растуран још од марта месеца:
“ХРВАТСКИ ВОЈНИЦИ, ПОДОФИЦИРИ И ОФИЦИРИ!
Ми партизани се боримо за братство свих народа наше земље, ми не дамо ни српским ни хрватским усташама да прогоне становништво других вјера и народности. О томе сте се ви већ могли увјерити. Због тога се окомио сав бијес српских четника, Недића, Пећанца и других против партизана. Због тога се окомио сав бијес хрватских усташа против партизана и узалуд настоје да нас униште. Вас лажу хрватске усташе да ми убијамо заробљенике. То је највећа лаж, јер свакоме је познато да ми братски поступамо са свима онима који су заробљени или се сами предали. Ми дапаче не убијамо ни усташе који се сами предаду и који су били заведени од Павелићеве клике. Вара се Павелићева клика ако мисли да нас превари тиме што хоће силом да обуче хрватске домобране у усташка одијела. Ми то знамо и ми ћемо такве заробљенике, или оне који се сами предају, исто тако братски примити као да имају домобранско одијело. Одијело не чини човјека усташом већ поквареност.” Исто, стр 343-344.
Ово је био индиректан позив усташама да приђу “Народноослободилачкој војсци”. Шта више, “братски” ће бити примљени и они од њих који су заробљени у борби, јер ето, нису све усташе “покварене”, и не само то, него ни све усташе у ствари и нису усташе, већ “на силу пресвучени домобрани”!
Партизан се чуди, јер се то, како каже, противи његовом здравом разуму, како то партизани сарађују са усташама у Босни а нападају Борач и Рогатицу. Па онда цитира и записник са оне немачко-италијанске конференције 28 – 29. марта. А у том истом записнику на једном месту се каже како се четници боре против хрватских војника код Рогатице а на другом месту се каже како преговарају са владом “НДХ” која треба да их наоружа. Како је онда то у складу са његовим здравим разумом?
Или још бољи пример – Титово писмо од 11. марта 1942. штабу Калиновичког одреда у коме у пост скриптуму стоји: “Према исказу неких мјештана из околине Праче, непријатељ припрема напад за 13. март. Ово примити с резервом, али ипак бити будан. Извијештени смо да су усташи из Дујмовића тражили неке преговоре. Уколико је то истина извијестите нас о томе. Пазите да вас не преваре.” Исто, стр 109.
Како сад то усташе припремају напад на њих и истовремено траже преговоре? И шта значи ова последња напомена “пазите да вас не преваре”? Је ли то можда на увијен начин дата дозвола за преговоре? То се намеће као логичан закључак јер у случају да је постојала категорична наредба да се не воде преговори са њима, чему онда страх од преваре.
Партизан не прави разлику између стратешке и тактичке сарадње. Ове прве, између усташа и партизана није било али је било ове друге. Због тога је могуће да комунисти нападају усташе у Борачу у Херцеговини али да у другој области, у источној Босни, на микроплану сарађују са усташама у остварењу једног одређеног циља, у овом случају гоњењу и уништењу четника, нарочито официра из Србије (то се поновило и на Лијевча пољу 1945. итд).
С тим што је Партизан “заборавио” да напомене да је Тито и ове усташе у Борачу најпре покушао да придобије лепим речима, па им је слао прогласе као и у случају босанских усташа. О том прогласу види Зборник, том 2, књига 3, стр 68.
“Настојте свим силама да овај летак дотурите у Борач. Ми смо раније имали везу са Борчом али је затајила. Дакле ви то растурање треба да организујете”- стоји у писму Титовог штаба Невесињском одреду од 7. марта 1942. (Исто, стр 83)
Тек када су га они искулирали максимално, Тито припрема и изводи напад на њих.
Треба имати у виду и то, да је у Борачу реч о муслиманским усташама, а они су ипак Павелића признавали више формално, као и друге сличне муслиманске формације. То је додатна разлика са источном Босном.
Оваквих примера је било нарочито у задњем рату у Босни. ВРС је тактички сарађивала и са ХВО и са муслиманима, у појединим случајевима. Али су јој и једни и други били стратешки непријатељи. Или рецимо, ХВО и АБИХ су имали потписан стратешки споразум о заједничкој борби против ВРС, а једно време су жестоко ратовали једни против других. А таквих примера је много.
Елем, након што су “ослободили” источну Босну од четника, пролетери добијају наређење од Тита, да се врате назад у Фочу јер је остало још крајева које треба усрећити а борбе против Францетића нису се нашле на њиховом списку задатака.
То повлачење региструју скоро сви Бадерови извештаји из априла и маја. Извештај од 8. априла:”Према поновљеним вестима, црногорске бригаде су из подручја северно од Рогатице—Вишеграда, продужиле на Лим, тако да се може рачунати с могућношћу напада на југозападни део Србије.” Зборник, том 12, књига 2, стр 275.
Два дана касније: “Изгледа да се главнина 1. и 2. пролетерске бригаде, које су из Црне Горе упале у Босну, повлачи ка простору Пљеваља, носећи собом плен.” стр 276.
Извештај од 20. априла:”Средином априла су већ црногорске комунистичке бригаде, потеравши са собом крда стоке и друге опљачкане ствари, неометано од италијанских трупа одступиле за Црну Гору.” Исто, стр 313. Редакција Зборника овде наводи:”Врховни штаб НОП и ДВ Југославије је извукао пролетерске бригаде из источне Босне, испред удара снага које су наступале у операцији »Трио 1«, и упутио их да појачају дејство партизанских јединица у Црној Гори и у Херцеговини.”
Другим речима, оставите Францетића, требате нам за четнике у Црној Гори!
И коначно извештај од 4. маја:”Црногорске комунистичке бригаде, које су својевремено, без запрека од стране Италијана, биле упале с југа у подручје Рогатице, повукле су се према југу, очигледно о предстојећим догађајима обавештене од хрватских официра. Пошто су гарнизони Горажде и Фоча били напуштени од Италијана, оне су се повукле на подручје италијанске окупације, нарочито у Црну Гору, поневши са собом опљачкану робу и стоку. Опсаду Рогатице, која је трајала од 10.3, наставили су, међутим, босанско-српски устаници (комунисти и четници) (тј. добровољачке јединице – м.п).” Исто, стр 384.
У Власеници је остао само онај Босански ударни батаљон али је и он, заједно са Темпом, баш пред нову Францетићеву офанзиву напустио град и отишао на Озрен да убија тамошње четнике (и неславно се провео). Тако Францетић 1. априла 1942. практично без испаљеног метка улази у небрањену и празну Власеницу и одмах коље тридесетак српских болесника из градске болнице. Касније заузима и друга места до Дрине на сличан начин а на сличан начин и убија преостале српске цивиле.
Није згорег да се опет наведу немачки извештаји из тог периода. Од 30. марта: “Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других.” Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, стр 44. Ту реченицу су комунисти избацили из извештаја у Зборнику докумената, том 12, књига 2, стр 231-234.
Сутрадан, Бадер шаље нови извештај у коме каже: “На подручју источне Босне борба између Хрвата и Срба даље се заоштрила. Усташе, домаћи партизани, Муслимани и на крају банде које су се пробиле из Црне Горе, боре се раме уз раме против српских снага под Дангићем.У рејону јужно од Зворника повећала се активност банди. Нарочито устаници који су продрли из Црне Горе, заједно са домаћим устаницима, а местимично и с припадницима усташа, после потискивања Дангићевих снага, господаре рејоном Дрињача—Братунац—Сребреница—Годомиље—Рогатица— Хан-Пијесак—Власеница—Папраћа.” Зборник, том 12, књига 2, стр 267-268.
Овде редакција Зборника каже: “Реч је о борбама Пролетерске ударне групе (2. пролетерске НОУ бригаде и делова 1. пролетерске НОУ бригаде) против Дангићевих четника. Истовремено су и усташе Францетићеве Црне легије предузеле нападе на четничку територију око Власенице, те су се, игром случаја, четничке снаге нашле између две ватре.”
Извештај од 10. априла: “Изгледа да је четничка група Дангића тешко потучена у борбама с хрватским оружаним снагама и усташама, у садејству с комунистима, тако да Дангић, по свој прилици, није више у стању да постигне више од локалног успеха.” Исто, стр 276-277. И овде редакција Зборника покушава да извади кестење из ватре па наводи: “У то је време Оперативни штаб Ударне пролетерске групе (2. и 1. пролетерска бригада), а према наређењу Врховног штаба НОП и ДВ Југославије, чистио источну Босну од Дангићевих четника”
Код професора Авакумовића постоји разлика у преводу, он наводи реч “сарадња” уместо речи “садејство” коју користи редакција Зборника.
И извештај од 20. априла: “Продор хрватског, усташког потпуковника Францетића до Дрине претворио се у уништавајући ударац против главних снага Дангићеве групе.Ситуација на српско-хрватској граници је и даље нејасна и напета, јер партизани се боре само против Дангићевих присталица, а не и против усташа. Према расположивим извештајима усташе су се, наводно, с хрватским комунистима борили против Дангића. Изгледа да због тога комунистички настројени елементи међу Дангићевим присталицама и даље прелазе на противничку страну.” Исто, стр 306-307.
Према томе, да ли ће све то да се назове сарадњом, садејством, кокетирањем или некако другачије, није толико ни битно, ја се не замарам терминологијом. Битна је суштина. А суштина је, да је Тито искористио кидисање усташа на четнике, да их нападне с леђа и уништи. Да при том, није нападао Францетића а ни он њега. Да је фактички спасао Францетићеве усташе опкољене у Хан Пијеску. Да је извукао пролетере из источне Босне и послао их на четнике у другим подручјима. Да је Францетић неометан од Тита заузео многа места на свом путу од Сарајева до Дрине. Да је због тога Францетић поубијао неколико хиљада српских цивила које је Тито бранио само на речима.
Да је Тито примао усташе у своје редове док је српске официре стрељао на лицу места. Да је сву муницију и наоружање које је добио од Хрвата, користио против четника а не Францетића. Да је у својој пропаганди оптуживао четнике да сарађују са усташама и ако је знао да је то лаж. Да су те 1942. године српски цивили најмасовније страдали тамо где су их “бранили” комунисти – источна Босна, Петрова Гора, Козара, Срем, Славонија…
Може неко и даље да верује да је све то било “игром случаја” како каже редакција Зборника, а може и да почне да размишља својом главом а не да редакција “размишља” уместо њега.
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/11\/9999-170x95.jpg","width":170,"filesize":5873},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/11\/9999-270x152.jpg","width":270,"filesize":13836},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/11\/9999-475x267.jpg","width":475,"filesize":42596}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/05\/1942-prva-primorska-ceta-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/05\/1942-prva-primorska-ceta-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/05\/1942-prva-primorska-ceta-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/05\/0227-AA-Tito-u-rovu-1024x800-1-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/05\/0227-AA-Tito-u-rovu-1024x800-1-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/05\/0227-AA-Tito-u-rovu-1024x800-1-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/09\/2397-Peko-Dapcevic-sovjetski-general-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/09\/2397-Peko-Dapcevic-sovjetski-general-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/09\/2397-Peko-Dapcevic-sovjetski-general-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/11\/9999-170x95.jpg","width":170,"filesize":5873},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/11\/9999-270x152.jpg","width":270,"filesize":13836},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/11\/9999-475x267.jpg","width":475,"filesize":42596},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/11\/9999-878x494.jpg","width":878,"filesize":150793}})