

Законом усташке (фашистичке) Павелићеве Хрватске из 1941. године забрањена је организација српских добровољаца из српских ослободилачких ратова 1912-1918, а добровољцима, у том уписаним као “такозвани”,одузета је целокупна имовина.
После рата, на истоветан начин поступила је и новоуспостављена комунистичка власт у Југославији, тако што је решењем Министарства унутрашњих послова ФНРЈ, бр. ИВ.11057/46, од 18 фебруара 1947. године, “забрањен рад Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918 године, а имовина удружења конфискована у корист државе – ради његовог профашистичког обележја и протународног става завреме окупације”.
По својим последицама, ово решење било је трагичније од оног Павелићевог. Јер, званични став тек успостављене власти према добровољачкој организацији (наводно профашистичкој) принудио је добровољце да“забораве” на своје учешће у српским ослободилачким ратовима, толико да се чак и у породичним круговима добровољачко ратовање није помињало; био је то неизмерни страх од накнадне освете хрватскихпротивника српског добровољачког покрета, и оних из Одесе, и оних из некадашњег Југословенског одбора, и, нарочито, из реда оних који су, као Јосип Броз, тадашњи неприкосновени предводник нове власти,стално имали на уму сопствена лоша искуства са неког од српских ратишта.
Опширније:
http://www.vaseljenska.com/misljenja/cime-je-to-rankovic-zasluzio-spomenik/