Иван Ивановић: Истина о Калабићу (3)

06/02/2014

Равна Гора, 1944: ”Дража лево, а Калабић десно…”

Коста Николић и Бојан Димитријевић, да би појачали Удбину причу, и сами приказују Николу Калабића као осионог Дражиног команданта, који је нанео много зла четничком покрету. Обојица сматрају да је генерал Михаиловић био слабић који није успео да контролише силеџије у својој војсци, какав је био Никола Калабић

ПИШЕ: Иван ИВАНОВИЋ

Као доказ о истинитости приче о Калабићу историчари Института наводе једну изјаву Александра Ранковића, коју су пронашли у Бији: “Да бисмо дошли до живог Драже, био нам је потребан Никола Калабић. Овог четничког команданта требало је претходно психолошки сломити, односно проценити да ли се и колико у његову помоћ можемо поуздати. Крцун и ја појели смо са Калабићем једно три пилета и обећали му живот ако нам помогне у хватању Драже. Он је на крају пристао и обећање извршио.”

Не разумем зашто историчари Института слепо верују Ранковићу (а не верују кад Венцеслав Глишић направи интервју са њим), који је шеф Удбе која је направила своју причу о заробљавању Драже? Да ли зато што је он у Савезној скупштини 18. марта 1946. године обнародовао да је “злочинац Дража Михаиловић” у рукама Удбе? А пре тога је послао шифровани телеграм Јосипу Брозу Титу, који се тада налазио у Пољској (објавио Перо Симић): “Постављени задатак у потпуности је извршила група официра Озне. Издајник Дража је ухваћен и налази се у Беогрду. Том приликом убијен је капетан Васиљевић и још три Дражина пратиоца. Ми нисмо имали губитака. Без претходног плана и помоћи К. не би могли открити и ухватити Дражу јер је савршено био законспирисан, окружен и чуван од окореле банде”.

Све и да је К. – Калабић, овај телеграм се не уклапа потпуно у Удбину верзију. Ознаши су написали да је Дража имао десет пратилаца кад је кренуо са Калабићем у Србију (бар трипут више, али су они успели преваром да их пошаљу на другу страну) и да су их они све побили а генерала заскочили и заробили. Мени је далеко интересантнија једна друга Ранковићева трдња, коју је изрекао историчару Венцеславу Глишићу кад га је овај интервјуисао 1974. године (много времена по објављивању Удбине верзије у Политици): “Ја сам дошао на идеју за игру са Дражом. Кад смо заробили четничког капетана Раковића (нетачно, мајор Предраг Раковић није заробљен него је извршио самоубиство), заробили смо и његову радио станицу преко које смо успоставили везу са Дражом” (Милослав је показао да то није било довољно). “Могли смо Дражу да ликвидирамо, али због Запада смо хтели живом да му судимо. Тито и Кардељ били су за то да му се омогући одлазак у иностранство, али ми други нисмо. Једно време чак смо Дражу штитили да га не убију наша милиција и КНОЈ (Корпус народне одбране Југославије). Да бисмо дошли до живог Драже, био нам је потребан Никола Калабић…” (Причу о поједеним пилићима историчари Инстирута су пронашли у Бији тек 2009. године!)

Да анализирам шта показује ова Ранковићева изјава. Пошто је Србија била већином четничка, српски комунисти су били ти којима је суђење Дражи било потребно да би се оправдали пред југословенским комунистима. Творац идеје о хватању Драже је Александар Ранковић, шеф Удбе, који се бори за положај број 2 у КПЈ. Прича о употреби Калабића у откривању и заробљавању Драже је његово дело. Крцун му је први помоћник. Југословенски комунисти у то нису укључени. Само српска Удба зна тајну хватања Драже, читав тај чин је њена прича. Остали морају у њу да верују. Пошто је у српској историји издаја важан чин (Вук Бранковић на Косову), прича о новој издаји, овога пута Николе Калабића, у потпуности се уклапа у косовски мит. На питање новинара у НИН-у 2000. године зашто је одабран баш Калабић, генерал Ђоко Јованић је рекао: “Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује”. Нема друге приче о Калабићу до Удбине. Стога је Никола Калабић у тој причи приказан у најгорем светлу, као силеџија, кољач, српски шовиниста.

Коста Николић и Бојан Димитријевић, да би појачали Удбину причу, и сами приказују Николу Калабића као осионог Дражиног команданта, који је нанео много зла четничком покрету. Димитријевић у књизи “Ваљевски равногорци” каже да је понашање Калабића “донело тешко бреме угледу Југословенске војске у Отаџбини и равногорској ствари уопште”. “Мора се истаћи да је његова активност, и још више његових људи, била најчешће најбоља пропаганда за партизане.” Николић му се придружује кад каже у “Историји равногорског покрета”: “Гарда је понајмање била то што је требало да буде – елитна јединица”. Обојица сматрају да је генерал Михаиловић био слабић који није успео да контролише силеџије у својој војсци, какав је био Никола Калабић.

Све и да је тако, не видим директну везу између Калабићевог карактера и његове наводне издаје? Такође не верујем да је Озна преко Ћосићеве радио станице намамила генерала да се по други пут врати у Србију. Да је Дража то одлучио, зашто би Калабић долазио у Босну да га поведе? Као да генерал не зна пут преко Дрине!

Све у свему, Николић-Димитријевић ме досад нису убедили да су у Бији нашли крупне доказе о Калабићевој издаји.

Пошто је готово извесно да је Дневник Боривоја Тасића, који потврђује комунистичку везију, Удбин фалсификат, остало нам је анализирамо Мољевићев рукопис “Равна Гора у светлу и магли”, који је Бија уступила Николићевој комисији. Предраг Остојић у својој књизи “Заробљавање генерала Михаиловића” препричава овај рукoпис, који се завршава овако: “На питање како је ухваћен (Мољевићево питање Дражи у затворском ходнику приликом ислеђења) рече ми: “Издао ме Никола. Да би спасао себе, издао је мене. Нисам доспео ни бомбе да дохватим, тако је било ненадно”. За Николића и Димитријевића доказ као врата! Никола може бити само Никола Калабић, нема другог Николе. Иначе, генерал Дража је једини сведок са четничке стране, пошто су сви други његови пратиоци побијени. Али он је видео да је убијен и Никола Калабић (није могао да зна да је убиство одглумио), зашто би ознаши убили свог сарадника?

Разуме се да је Мољевићев исказ непобитан доказ да је Калабић издао Дражу. Наравно, Мољевићу се мора веровати, али да ли је његов запис аутентичан? Ако јесте, постоји ли други Никола? Све су ово питања око којих се историчари Института и Милослав Самарџић споре. Да размотримо тај спор.

Стеван Мољевић је у Митровици робијао од 1946. до 1959. године, када је у затвору преминуо. Зна се да је у затвору кришом писао и крио рукописе. Најчешће је био у соби са Драгољубом Јовановићем и свештеником Савом Банковићем. Писао је и Драгољуб, “Успомене” и “Медаљоне”. Прота Сава Банковић је своју књигу “У предворју пакла” написао кад је изашао са робије, а робијао је најдуже.

Историчар Драгоје Тодоровић, који је написао Мољевићеву биографију “Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за уједињено Српство”, наводи четири рукописа које је Мољевић написао у казниони: “Бањалучки велеиздајнички процес” (на којем је Мољевић био оптужен), “Сарајевски атентат 1914. године” (Мољевић је био један од неоткривених атентатора), “О Македонији” (реч је о старим споровима са Бугарима) и “Критика марксизма – лењинизма” (писано на основу пропагандне литературе дељене осуђеницима). Затвореници су писали под најтежим условима, углавном на клозет папиру, кријући то од стражара. Ако би управа затвора то открила, рукописи су одузимани. Постојање Мољевићевих рукописа потврђује и Милан Рајић, један од 1300 каплара, који је такође робијао у Митровици, у касније написаној књизи “Српски пакао у комунистичкој Југославији”. Зна се да је два Мољевићева рукописа Удба одмах запленила, а два су некако прокријумчарена родбини. Међутим, Удба је за то сазнала и такође их запленила. Драгоје Тодоровић не помиње рукопис “Равна Гора у светлу и магли”, па се поставља питање откуд он у Бији.

Историчар Милослав Самарџић тврди да тај рукопис ни данас не постоји у Архиву Бије, а да је историчарима Института дат текст откуцан на писаћој машини. Ако је тако, онда то доводи у сумњу аутентичност овог рукописа. Самарџић такође тврди да Мољевић и Дража нису могли да се сретну у затвору, јер су се налазили у посебним затворима и нису у исто време саслушавани. Једино ако су успели да проговоре неколико речи на самом суђењу? Николић-Димитријевић, односно њихов настављач Остојић, морали би аутографом Мољевићевог рукописа да докажу да се ради о аутентично Мољевићевом тексту а не Удбином фалсификату.

Ја, наравно, не могу да се умешам у овај спор, али могу да посведочим да сам и сâм имао сличан проблем са рукописом Радета Драинца “Црни дани”, кад сам писао роман “Црни дани Раке Драинца”. Реч је о дневнику топличког песника који је овај закопао 1942. године, кад је заувек напустио Топлицу, у родној кући у Трбуњу. Радетов сестрић Драгоје Игњатовић, који је на крају рата радио у Озни, откопао је рукопис по ослобођењу и предао га комунистичкој тајној полицији. За постојање рукописа сазнало се тек почетком шездесетих година, кад су се одломци из њега појавили у неким новинама. Године 1963. тај рукопис, откуцан на писаћој машини, Партија је дала Радивоју Пешићу, Топличанину који је био уредник у Космосу и наложила му да га објави, што је овај и учинио. Књига “Црни дани” имала је коначно да потврди да је Драинац у ствари био комуниста и да је неправедно бачена анатема на њега.

Кад је Гојко Тешић радио на Драинчевим Сабраним делима, 1999. године, објавио је у њима “Црне дане” према верзији која је штампана 1963. године. Међутим, још у току излажења Сабраних дела, појавила се Весна Пешић, Радивојева ћерака, и предала Гојку Тешићу верзију која је дошла до Радивоја, али је накнадно цензурисана. Упоређивањем ове две верзије, Тешић је дошао до закључка да су у Радивојевој верзији извршене неке измене идеолошког карактера и да објављена књига не одговара аутографу, па је још једном штампао “Црне дане” у оквиру Сабраних дела.

Кад сам ја писао “Црне дане Раке Драинца”, 1997. године, озбиљно сам посумњао у аутентичност Драинчевог рукописа, који је скривала Удба пуних осамнаест година, између осталог и стога што је Драинац 1942. године писао руком (није имао писаћу машину), па је такав рукопис био закопан и откопан. Тај рукопис не постоји (или бар досад није откривен), а верзија која је штампана 1963. године је Удбино дело. Логичком анализом текста закључио сам да је Партија (Удба) још приликом прекуцавања озбиљно променила текст и прилагодила га комунистичким потребама. То сам анализирао у књизи “Драинац између четника и партизана” 2002. године. Нажалост, нико се досад није осврнуо на то.

Из ових разлога блиска ми је сумња Милослава Самарџића у аутентичност Мољевићевог рукописа. Ако Николић-Димитријевић желе да коначно побију Самарџића, морају да покажу аутентични Мољевићев рукопис а не његову удбашку копију. А не да се позивају на његову формалну нестручност.

Тако је кључни доказ у овом спору Мољевићева изјава. Досад је важило да је Мољевић ту фразу Издаде Никола рекао Момиру Јовановићу, који је такође био робијаш у Сремској Митровици и преживео робијање. Момир Јовановић је рекао да Мољевић није прецизирао на ког је Николу мислио Дража, али су многи то повезали са Удбином верзијом и поверовали да је реч о Николи Калабићу. Сад се јављају историчари Института да то овере, мада нису понудили сигуран доказ.

У првом тексту сам рекао да Милослав Самарџић такође нема прави одговор на питање о ком се Николи ради. Занимљиво је да га је у другој књизи о Калабићу идентификовао: реч је о Николи Миловановићу Грби, пређе четнику а у време Дражине истраге припаднику Озне. Да размотримо Милослављеву хипотезу, јер ни он не располаже непобитном чињеницом.

Никола Миловановић је завршио нижу школу Војне академије у Београду, где га је затекао Априлски рат. Веома рано почела је да му расте грба, па је добио по њој надимак. Пошто је заробљен, пуштен је из заробљеништва, јер се изјаснио као Бугарин (као Драинац у логору на Црвеном крсту у Нишу). Четницима се придружио 1943. године и био телеграфиста у Врховној команди, али је почетком 1944. године удаљен као непоуздан. Отад му се губи сваки траг. Радомир Милошевић, који је био у групи Дражиних командоса које је генерал послао у Београд кад је одлучио да се врати у Србију 1945. године, написао је у књизи “Закаснели рапорт” 1996. године, да је као илегалац у Београду случајно налетео на Грбу, који му се представио да је такође илегалац. Већ на првом састанку, Грба је довео ознаше и Радомир је ухапшен.

Од свих удбаша Никола Миловановић Грба је највише писао. Поготово је био опседнут Драгишом Васићем, вероватно из зависти промашеног пискарала према великом писцу. Написао је књигу “Драгиша Васић” у којој је настојао да што више нагрди најближег Дражиног сарадника. Милослав претпоставља да су Ранковић и Крцун, кад им је британска обавештајна служба МИ-6 доставила везу са Дражом, посао мајора Трифуна Ћосића поверили Николи Миловановићу, кога су касније унапређивали до чина пуковника. Као Дражин радиотелеграфиста био је најпозванији за то.

Кад је генерал Михаиловић посредством Британаца ухваћен и допремљен у Београд, у истрази против њега учествовао је и Никола Миловановић. Могуће је да је Грба открио Дражи да је руководио везом са Британцима, који су га издали српској Удби? А могао је генерал и сам то да закључи. Тек, кад је Дража у ходнику приликом суђења пришапнуо Мољевићу Издаде Никола, могао је да има у виду само Николу Миловановића.

У овој енигми ни Милослав Самарџић ми није до краја убедљив. Као ни историчари Института, ни он нема поуздан доказ за своју хипотезу. Нисам сигуран да би Ранковић и Крцун тако важну мисију поверили једном пребегу?

Много ми је интересантније сведочење Вељка Вујановића, који је делио ћелију у Митровици са Дражиним адвокатом Драгићем Јоксимовићем, кога су комунисти такође стрпали у затвор. Адвокат је свакако имао прилике да разговара са својим клијентом, између осталог да му постави питање како је ухапшен. Ако је то Дража добацио Мољевићу у пролазу, адвокату би свакако рекао, а било је више прилика. Зар је могуће да Јоксимовић није докучио како је генерал заробљен? А сазнао је да су “Дража и други осуђеници из његове групе ликвидирани у кругу Гарде на Топчидеру”. И Мољевић је, наводно, мислио да је Дража ухваћен издајом Енглеза, али Јоксимовић о томе није могао да посведочи у затвору.

Тако смо запали у драмски заплет са Дражом, који историја још увек није разрешила. Ни данас не знамо како је генерал Дража ухваћен, како је убијен, где је закопан (сахрањен по хришћанском обреду свакако није). Интересантно је да је питање Дражиног хватања поставио адвокат Драгић Јоксимовић на суду. Наиме, тражио је од Судског већа да омогући Дражи да то исприча, како суду тако и целокупној јавности. На адвокатов захтев сви су скочили, и тужилац Милош Минић и судија Мика Ђорђевић, и онемогућили генералу да говори.

Ту лежи основа за неку моју реплику историчарима Института. Ако је комунистичка верзија тачна да је Озна/Удба ухитила генерала на начин достојан најбољих детектива, онда зашто комунисти на суду нису дозволили генералу да то исприча? Та прича би свакако ишла у прилог Ранковићу и Крцуну, начинила би их великим полицајцима. Могућ је двојак одговор. Први: За Ознин детективски подвиг зна само врх ове организације, а Ранковић жели да сачува тајну за другу прилику кад ће му у борби за власт више требати. У комунистичком свету обрачуни су стална појава, Дража би могао да буде Ранковићев адут. Српској Удби је било потребно пуних шеснаест година да срочи сценарио о Дражином хватању и Калабићевој издаји, да би га обелоданила тек 1962. године у Политици. Други: Генерал Дража Михаиловић би могао да исприча само причу коју зна, а та је да су га ознаши ухватили на превару уз помоћ британске тајне службе МИ-6. Не верујем да је Никола Миловановић у ислеђењу успео да му улије своју верзију, чак и да је покушавао да то учини уз помоћ мескалина. А ту причу Озна никако није смела да дозволи да је свет чује, јер би то био тежак ударац за Британце. Они су генерала Недића као Хитлеровог савезника јавно испоручили Титу, генерала Дражу као свог савезника то нису смели. Било како било, тек Дражи Михаилиовићу су запушена уста и од њега није могла да се чује истина, коју нисмо успели да сазнамо ни за пола века историје.

Већ сам рекао да је Милослав Самарџић склон литератури, у ствари пишући историју више пише литературу. Стога је његова верзија хватања Драже такође литература, додуше мање несувисла него Удбина, али свакако хипотетичка. Он је успео да дезавише Удбину причу, али тиме није озаконио своју.

Самарџићев трилер изгледа овако. Пошто је доживео распад своје војске на Зеленгори, генерал Михаиловић је успео да се скрива од сталних и систематских потера Озне, КНОЈ-а, Партије… готово годину дана. Српска Удба, која је преузела на себе хватање генерала, видела је у томе своју велику шансу, а Александар Ранковић је доживео себе као новог Тита. Но питање је да ли би Озна ушла у траг генералу, јер су га сељаци Источне Босне брижно скривали, да јој није прискочила у помоћ британска тајна служба, прокомунистички МИ-6.

Наставиће се