Иван Ивановић о књизи ”Истина о Калабићу”

21/03/2013

Из необјављене књиге Ивана Ивановића ”Историја, црвена и плава”:

О Дражи Михаиловићу је било могуће другачије писати тек по паду комунизма. Написано је више студија, мемоара, сведочења. Настала су неколика књижевна дела од којих ћу у овом одељку да се бавим следећим: Жика Лазић, “Последња ноћ ђенерала Драже” (1993), Вук Драшковић, “Ноћ ђенерала” (1994), Мирослав Тодоровић, “Судија смрти” (1998) и Милослав Самарџић, “Истина о Калабићу” (2003).

(…)
4.

Милослав Самарџић је аутор четворотомне биографије Драже Михаиловића и спада у писце који се највише баве судбином генерала. “Истина о Калабићу” је писана као монографија, али је у многим елементима роман, свакако бољи од романа истог писца “Борачки крш”, којим сам се бавио у претходном тексту. Објављена је 2003. године. По својој динамици, унутршањем набоју, хипотетичком закључивању, техници приповедања – “Истина…” је класични пример трилера. Стога ћу ово дело да третирам као роман.
Основна теза Самарџића је да је комунистичка (Удбина) верзија о хватању Драже Михаиловића издајом његовог команданта Николе Калабића конструкција и да не одговара историјској истини. Самарџић ову тезу побија анализом комунистичких извора, доступних докумената и логичким расуђивањем.
Самарџић се посебно бави Удбином верзијом заробљавања генерала Михаиловића. Како су документа о томе недоступна, засад имамо само ту, литерарну истину, о хватању генерала. (Интересантно, озбиљни историчари четничког покрета, као што су Коста Николић и Бојан Димитријевић, прихватили су причу Удбе; Милослав Самарџић ту причу одбацује.) Мени остаје да следим Самарџића.
Како је дошло до Удбине приче? Ова верзија је први пут обнародована у фељтону Политике, у 44 наставка, почев од 5. августа 1962. године. Како је та прича настала објавио је 20 година касније један од двојице њених аутора, Гојко Бановић, у недељнику Илустрована политика. Наслов текста је био “Трагом Драже Михаиловића”.
Идеја о писању фељтона дошла је из самог врха комунистичке власти. Сви су изгледи да ју је смислио тада први југословенски полицајац, Александар Ранковић, а реализовао први српски полицајац, Слободан Пенезић Крцун. Бановић пише да је Крцун позвао директора и главног и одговорног уредника Политике, Данила Пурића, и наложио му да одреди два новинара за писање текста о заробљавању генерала Михаиловића. Директор је одабрао Бановића и Николу Степановића, који су се одликовали као извештачи са процеса генералу 1946. године.
Поставља се питање зашто је баш тад Удба одлучила да иступи са тим текстом. У то време се у комунистичком врху Југославије води борба између Кардеља и Ранковића за премоћ у власти, али и за трасирање пута будућности државе: словеначки теоретичар је за децентрализацију, самоуправљање, што у крајњој линији доводи до слабљења централне власти и државе; српски полицајац је присталица унитаризма, јаке централне власти, чврсте руке. Вођа југословенске Револуције, Тито, колеба се између ова два пута. Мислим да је Александру Ранковићу био потребан овај фељтон који велича Удбу а самим тим и њеног шефа. (Фељтон није помогао Ранковићу да преузме друго место у држави, мада се у почетку чинило да ће се то десити; Тито се 1966. године одлучио за Кардељев пут и политички ликвидирао Ранковића.)
Ево како је Гојко Бановић описао рад на писању фељтона. “Одмах су нам саопштили да ћемо, докле год будемо писали фељтон, становати у једној вили у близини Сремске Митровице, далеко од сваке буке, а они (удбаши/ознаши) ће нам долазити и упознавати нас с путевима који су их довели до Драже Михаиловића.”
Целим послом је руководио Крцун. Новинаре је упозорио да “не фантазирају” него да пишу шта им удбаши говоре. Удбаши су сваког дана долазили у вилу и новинарима диктирали верзију догађаја. Крцун је то цензурисао, онда је текст ишао у Политику. На пола фељтона Крцун је послао новинаре на терен да следе трагове Озне/Удбе. Тако је настао један од најзанимљивијих фељтона у историји најстаријег београдског листа.
Да се најпре упознамо са Удбином причом, а онда да видимо њено побијање од стране Милослава Самарџића.
Удбина прича изгледа овако. У децембру 1944. године комунисти су опколили у селу Миоковци код Чачка мајора Предрага Раковића, команданта Првог јуришног четничког корпуса. Овај није хтео да се преда, него је извршио самоубиство. Али је при том био забораван па није уништио “шифру којом се служио при одашиљању радио-депеша Дражи Михаиловићу”. Али то није било довољно, шифра без позивног знака није значила ништа. Срећна околност је била да се Озна докопала и једног четничког радиотелеграфисте, који је знао позивне знаке. Борећи се за живот, телеграфиста је пристао да сарађује. Тако је Озна могла свакодневно да комуницира са генералом Дражом Михаиловићем!
Александар Ранковић, комунистички министар полиције, одобрио је план који је имао за циљ да се спречи да генерал Михаиловић са главнином својих снага оде у емиграцију, где би га, могуће је, западни савезници заштитили. Тако би четнички злочинци избегли заслужену казну. Требало је, дакле, Дражи послати мамац. “Официри Озне видели су такав мамац у заробљеном Дражином мајору Трифуну Ћосићу, који се налазио у затвору. Ћосић би и даље лежао у затвору, далеко и од саме помисли да је његово име почело да путује између Србије и Босне, а Озна би полако, шаљући Дражи депешу за депешом, можда успела да све његове мисли и планове веже за земљу и тако спречи његов одлазак у иностранство.”
Фељтон каже да је Ознин план у поптуности успео. Озна је послала Дражи више депеша из Улице цара Лазара у Београду, прву већ 8. јануара 1945, у којој Ћосић јавља Дражи о погибији свог команданта Предрага Раковића. И од јануара до краја априла 1945, Дража је измењао на десетине депеша са “мајором Ћосићем”. Ћосић је јављао Дражи да је у Србији све спремно за устанак, да су комунисти пропали, да их народ одбацује, да се чека само његов долазак па да се Србија још једном запали. Лаковерни и наивни Дража је поверовао Ћосићу, односно Озни, и одустао од одласка на Запад. Окренуо је своје јединице према Србији, а комунисти су их дочекали и уништили на Зеленгори. Тако је Озна увукла генерала у клопку!
(Морам да кажем да је прича апсолутно неубедљива. Искусни обавештајац и герилац, какав је бесумње био генерал Михаиловић, тешко да би прихватио здраво за готово телеграме чије је порекло сумњиво. Разуме се да је преко својих људи могао да их провери. Зашто је вођа четничког покрета отпора одлучио да се врати у Србију из које је пред руским тенковима морао да бежи, тешко је одгонетнути без психо-социолошке анализе како његове личности, тако и читавог покрета. У сваком случају, одлука је била погрешна, самоубилачка, и стајала је живота десетине хиљада људи. Удба је искористила недоумице око тога и приписала себи у заслугу уништење четничког покрета. Тако је исконструисан мајор Трифун Ћосић.)
Пошто је Удба намамила Дражу да крене у Србију, а партизанска војска га сачекала на Дрини и уништила, остао јој је посао да га ухвати, будући да је генерал успео да побегне. Дража је успео дуго да се скрива у источној Босни и буде недоступан органима гоњења. Удбина прича у Политикином фељтону даље каже да је за то био потребан човек из четничког врха коме ће генерал апсолутно да верује и који ће да одведе Озну до Дражиног склоништа. Добра околност је била та да је у то време заробљен командант краљеве Горске гарде, пуковник Никола Калабић.
Како је дошло до заробљавања Калабића? И ту је одиграо главну улогу случај! Средином октобра милицајци су једног раног јутра затекли у Карађорђевој улици “једног добро одевеног средновечног човека и једну од оних жена које ујутру прве хитају у крчму или кафану” како се око нечег расправљају. Милицајци су извршили рутинску контролу, мушкарца пустили а девојку задржали. Разуме се, испоставило се да је мушкарац одбијао да плати услугу. Ипак је то у задњи час учинио. Милицајци су привели у станицу девојку, за коју се испоставило да се зове Милица Илић. У њеној торби су пронашли “шифровано писмо са печатом четничке команде ваљевског округа”. Милица је рекла да јој је то случајно дао њен ноћашњи познаник кад јој је на брзину плаћао, заједно са новчаницама. О њему је једино знала да је техничар и да нема прст на једној руци.
Озна је истрагу поверила мајору Љуби Поповићу. (У фељтону псеудоним, касније ће се испоставити да је то био Милован Пејановић, који ће написати књигу о хватању Драже Михаиловића.) Пошто је мајор Љуба био изузетан полицајац, зачас је у милионском Београду пронашао човека који нема прст на руци! (Ваљда је био једини!) Он је у затвору открио да је писмо упућено из села Ба од четничког поручника Милића Бошковића, команданта Ваљевског округа. Озна је одмах одлучила да мајора Љубу Поповића преруши у четничког илегалца и да му прилепи четничку биографију. Бистри мајор је биографију научио напамет и кренуо на терен да пронађе Милића Бошковића. Наравно, Бошковић уопште није посумњао да брат Љуба може да буде ознаш. Али су га зато све време сумњичили Бошковићеви пратиоци Јапан и Луне. Поручник их је једва обуздао да не ликвидирају лажног четника. Више од тога, наивни Бошковић води брата Љубу у Струганик код поручника Драгише Благојевића, који је тих дана стигао од Драже!
Прерушени ознаш отад делује у два правца. Поручнику Бошковићу и његовима нуди зимовник у Београду, а преко поручника Благојевића настоји да дође до Драже. Командант Ваљевског округа је оберучке прихватио зимовање у Београду, без обзира на сумничење његових људи. А Дражин изасланик из Струганика повезује ознаша са командантом Ваљевског корпуса, поручником Живорадом Мишићем. Мишић повезује брата Љубу са Николом Калабићем, који је управо био пристигао у Ваљевски крај из Босне.
Прерушени мајор Озне и командант Горске гарде су се први пут састали 22. новембра 1945. године у једном селу близу Ваљева. У фељтону Политике Калабић се описује као “плећата људескара… стравичан и наочит у исти мах. Био је одевен у црно рухо и носио је браду дугу скоро до појаса”. Писци фељтона дају Калабићеву биографију. Провео је “безбрижно детињство” уз оца који је “дуже време у Дервенти био аустријски жандармеријски наредник”. Никола је по занимању био геометар и шеф Катастарске управе у Ваљеву. Фељтонисти се питају како је геометар успео, поред толиких активних официра, да постане командант најелитније четничке јединице? Можда је томе допринела “његова појава и патетично држање” а можда утицај оца Милана, који је “са Дражом био у великом пријатељству”. Тек, као командант Гарде, Никола Калабић је постао “страх и трепет за народ многих крајева Србије”.
Ни Мишић, ни Калабић, не сумњају у идентитет брата Љубе! Оно у шта сумњају обични борци (Јапан, Луне, Черчил), команданти превиђају! Брат Љуба нуди Калабићу да га одведе најпре у Београд а онда илегално пребаци на Запад. У Београду је створена читава организација за прихват четничких старешина. Калабић план одушевљено прихвата: “Морам тамо отићи и реферисати краљу, макар ме то и главе стало!”
Након постигнутог договора, Калабић приређује теревенку у част брата Љубе! Фељтонисти пишу: “Мајор Љуба Поповић, и до вечери у заселку Костићима, доживео је и видео невероватне и луде гозбе и пијанке. Али гозбу која је Николи Калабићу и њему приређена у замраченој, осамљеној кући заселка Костићи, и то у оскудној 1945. години, не може ни са једном да упореди…”
Тако је Озна домамила у Београд Калабића, Бошковића, Јапана, Лунета, Черчила… и одмах их ухапсила. Следећи део плана је био да се Калабић приволи да сарађује и одведе ознаше до Драже. Командант Горске гарде се у почетку колебао, али касније је легао на руду. Издајство у Срба није ништа ново!
Крајем децембра, на састанак са Калабићем су дошли лично Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун. Договор је постигнут: Калабићу се јемчи безбедност, промена идентитета, заштита породице, кад ознаше одведе до Драже. После тога Озна је одабрала 12 својих најспособнијих људи и започела десетодневни курс четничке обуке. Курс је, наравно, држао командант Горске гарде! Ево као је изгледала његова лекција из четништва: “Кад уђемо сељаку у кућу, заповедајте, тражите јело и пиће, вичите, псујте. Поред тога, ни снаше немојте да штедите!” Смерним и племенитим ознашима је овај курс теже пао него иједан који су у животу одслушали и завршили. Калабић је, да би показао како се четници држе пред народом, “устајао и псовао оца, мајку, дете, претио клањем и стрељањем, брецао се и издирао”. Све је то написано у Политици! (Нека ми буде дозвољено да кажем да је тешко било написати глупљи сценарио!)
Тако је група од 12 официра Озне са Калабићем кренула на терен у околину Вишеграда, где се Дража скривао. Од поручника Благојевића су сазнали да се ради о земуници у близини куће Петра Гајића. Петров син, Будимир, налазио се међу четницима који су чували Дражу, са мајором Драгишом Васиљевићем на челу. Калабић је одвео ознаше на славу код Гајића! Гајићи су “царски” угостили команданта Гарде (једино што га нису препознали, иако је и пре годину дана био на слави код њих!). Изаслат је Будимиров шурак Витомир Русо са писмом Дражи и фотографијама Николе Калабића. Но то није ишло лако, нарочито је сумњичав био мајор Васиљевић. Дража је променио склониште (том приликом је, по сценаристи Синишу Павићу у ТВ филму “Последњи чин” учинио онај страшан гест са поклоном златника сељаку, што сам у ранијем тексту критиковао).
После доста перипетија, трикова Озне и високе професионалности, официри прерушени у четнике успели су у трећем покушају да саставе генерала Михаиловића и пуковника Калабића, 12. марта 1946. године у селу Репушевићи. После гозбе, грљења и љубљења, кренули су за Србију да дигну Трећи српски устанак. Озна је опет показала високи степен умешности. Ознаши су успели да Дражину пратњу поделе у два дела и да већина, на челу са Будимиром Гајићем, оде у супротном правцу, да би заварала траг евентуалној потери. Са Дражом је кренуло свега десет четника, а дванаест ознаша се тако распоредило да је иза сваког четника ишао поједан ознаш! Иза Драже два! Разуме се да је поред Драже корачао командант његове Гарде, Никола Калабић, у улози Вука Бранковића! Чак су успели да удаље и Благоја Ковача, Дражиног телохранитеља који је био задужен да убије команданта у случају опасности заробљавања! Остало је још само да брат Љуба дâ знак па да ознаши побију четнике, заскоче Дражу и лако га савладају. Према фељтону, Никола Калабић је одглумио погибију. Већ 13. марта, у сутон, генерал Дража Михаиловић је био у Београду у Ознином затвору.
Тако је савезни министар полиције, Александар Ранковић, у улози шерифа Вајата Ерпа, могао свечано да изјави у Скупштини да је ухватио непријатеља нове Југославије број 1, пошто је претходно о томе обавестио свог маршала, који је био у посети Совјетском Савезу. Последњи чин, како је то рекао индустријски драматург.
У својој књизи, Милослав Самарџић је са лакоћом оборио овај Удбин сценарио. “У писању ове верзије нису учествовали историчари, чак ни комунистички, већ полицајци, жртвујући два новинара.”
Удбин сценарио је пун противречности, антидатирања и нетачности. Сами комунистички историчари су у свом најважнијем документу, Зборнику докумената НОР-а, оборили Удбин фељтон. “Никола Калабић је до краја остао веран Дражи Михаиловићу, а после извлачења из Зеленгоре остао са њим као одметник до марта 1946, када је Дража Михаиловић ухваћен.” Како га је онда издао?
Милослав Самарџић убедљиво руши Удбин сценарио. Да пођемо од Озниног успостављања везе са Дражом. У фељтону се каже да су се комунисти докопали шифре којом се мајор Предраг Раковић служио у комуникацији са Дражом, кад је овај извршио самоубиство у селу Миоковци код Чачка. Пошто је Самарџић писао историју одоздо, водио је низ разговора са преживелим сведоцима, што професионални историчари (Самарџић је по струци економиста) нису радили. Мајор Раковић је заноћио код свог кума са само два пратиоца. Кум га је пријавио милицији у Чачку! Командир милиције Лука Лучић је са јаким снагама извршио опкољавање куће. Кад је Раковић видео да му нема излаза, одлучио је да изврши самоубиство како комунистима не би пао у руке. Убедио је своја два пратиоца да се предају, а он је пуцао себи у главу. (Један пратилац је стрељан, а други је осуђен на 12 година робије.) Кад је Лука Лучић установио да је Предраг Раковић одиста мртав, узео му је пиштољ и официрску торбицу. Наводно је у тој торбици била веза са Дражом. После тога настало је славље, весеље и пијанка, што је ликвидиран високи Дражин командант. (Самоубиство је извршио и Драгослав Рачић, командант Церског корпуса.) Највише је попио Лучић, од чега га је заболела глава; нашао је неке таблете у Раковићевој торби, попио их и умро. Вероватно је то био отров, који су сви четнички команданти носили са собом, како не би живи пали у руке комунистима. Као да је било Божје правде! Самарџић аналитички показује да садржина Раковићеве торбице није била довољна да Озна ступи у контакт са Дражом. Наиме, ознашима је недостајала шифра, да су је знали поменули би је у фељтону. Пошто је свака јединица имала своју посебну шифру, Раковићева шифра није ништа значила. Њоме је могао да се служи само он, а не Трифун Ћосић.
Ко је био Трифун Ћосић? Мајор Ћосић је био помоћник команданта Другог равногорског корпуса. У четничким редовима се знало да је на крају рата мајор Ћосић заробљен и да је уморен у највећим мукама. Он својим мучитељима не само што није одао шифру своје јединице, већ им није рекао ни назив јединице. Отуд удбаши нису знали које је место овај заузимао у четничкој хијерархији. Мајор Ћосић је био заробљен у лето 1945. године, не много по слому покрета на Зеленгори. Пошто су четници у Босни то знали, нормално је да је знао и њихов командант Дража. Како је онда могао мртав Трифун Ћосић да шаље депеше Дражи и да овај у њих верује? А прву депешу је, по Ознином наводу, Ћосић послао Дражи 8. јануара 1945. године са вешћу о Раковићевој погибији. Па још испада да се Дража, “зауздан и заслепљен тим депешама, месецима, као омађијан, кретао путевима које је Озна испланирала”.
Све у свему, Удбина прича да је Озна спречила Дражино бекство на Запад и вратила га у Србију обична је конструкција и делује несувисло. Истина је да генерал Михаиловић није ни намеравао да напусти земљу, да је то хтео одлетео би са америчким пуковником Мекдауелом, који му је понудио да уђе у авион 1. новембра 1944. године на импровизованом аеродрому у селу Бољанићима код Власенице. Том приликом се Дража послужио Дантоновим речима, изговореним у Француској револуцији 1789. године, када је овај одбио да напусти Француску: “Отаџбина се не носи на ђоновима ципела!” Једноставно, генерал Дража Михаиловић није могао ни хтео да се одвоји од земље, народа, војске… и нема ту никаквог мајора Ћосића, нити ингениозности Озне/Удбе.
Такође је неубедљива и прича о Николи Калабићу. Према Политикином фељтону ознаши су намамили Калабића у Београд 30. новембра 1945. године и ту га ухапсили. Међутим, према извештају Кноја, Калабић је са два пратиоца виђен 12. децембра 1945. године у селима Ваљевског краја; Николина супруга Борка изјавила је да је последњу поруку од мужа примила 22. децембра 1945. године, а ухапшена је истог дана.
Но да видимо прво ко су сведоци Калабићеве одисеје по пропасти четничког покрета. У фељтону Бановић и Степановић пишу да је са Калабићем у Београд отишао Марко Котарац, командант Ђачког батаљона Ваљевског и Колубарског корпуса. Међутим, историчар Бојан Димитријевић у књизи “Ваљевски равногорци” пише да је то било немогуће, јер је Котарац у то време лежао непокретан у земуници пошто је боловао од туберкулозе. Није ни случајно могао да буде у Калабићевој пратњи.
Други четник који је са Калабићем отишао у Београд требало би да буде поручник Живорад Мишић, командант Пратеће бригаде Горске гарде. Међутим, цело Ваљево зна да су поручник Мишић и његов пратилац Јапан ухваћени у центру Ваљева 19. децембра 1945. године (на Светог Николу), што значи да нису могли да буду са Калабићем у Београду.
У фељтону уз Калабића је и четник са надимком Луне. За њега се каже да је као коњокрадица доспео у четнике, пошто је убио своју жену. Заклао је још много жена. Међутим, истина је да је Луне (Аксентије Јеринић) погинуо још лета 1943. године у Страгарима у борби против Немаца.
Каква је била судбина потпуковника Николе Калабића? Истраживања су показала да је Калабић, после зеленгорске катастрофе, неко време лутао по источној Босни, где се налазио и генерал Михаиловић. Последњи пут су се видели у селу Закмури близу Фоче. Одатле се крајем августа пребацио у Ваљевски крај, а највиши официр који је пошао са њим био је мајор Милан Стојановић Цига, бивши командант Топличког корпуса и један од последњих Дражиних ађутаната. Ту је покушавао да створи герилску организацију, са циљем да омета комунистичке изборе за уставотворну скупштину.
Према неким сведоцима, Калабић је у јануару 1946. године, између малог Божића и Светог Јована, убијен са два пратиоца у Градачкој клисури из заседе. О овоме је говорио у емиграцији капетану Радомиру Петровићу Кенту мајор Цига, који је успео да побегне и домогне се Запада. У емиграцији се појавила прича да је управо издајом мајора Стојановића заробљен генерал Михаиловић. Наводно, Енглези су у Трсту ухапсили Цигу и принудили га да им ода Дражину шифру, коју су потом уступили комунистима. Прича није без основа, али ничим није потврђена.

Седамдесетих година се појавила торба Николе Калабића! Наводно ју је пронашао један сељак из околине Ужица чистећи септичку јаму, предао је полицији, а ова Народном музеју у Ужицу. Торба је била готово сва иструлила, једино су сачуване три фотографије. На једној фотографији је лик Николиног сина Милана, на другој ћерке Мирјане. На трећој су обоје. Ако није у питању полицијски трик, торба показује да Калабић није одведен у Београд, јер би је свакако понео са собом и не би је бацио у ту јаму.
Све у свему, Милослав Самарџић тврди, на основу ових и још неких доказа, да су комунисти, једноставно, све измислили: и “подвиг” мајора Љубе Поповића, и одвођење Калабића у Београд, и издајство Бошковићеве групе, Мишића, Котарца, Јапана, Лунета… а поготово заробљавање генерала Драже Михаиловића.
Разуме се да се поставља питање откуд толике нетачности и произвољности у Удбином сценарију? Очито је да се Удба осећала пресигурно, јер у то време једноставно није било никакве критике. Критика је сматрана “непријатељском пропагандом” и оштро кажњавана од стране репресивног апарата тоталитарне државе. Творци приче не само да нису умели да усагласе све њене детаље, него се нису ни трудили. Ко је тај који је смео да не верује Титовој и Ранковићевој Удби?!
Ипак, бар Политици је било јасно да фељтон њених новинара није превише убедљив. Недостајали су документи. Стога је на крају фељтона из 1962. године писало да ће се ускоро појавити књига са потпунијом документацијом о овом догађају. Међутим, то “ускоро” потрајало је девет година! Ваљда је толико било потребно Удбиним аналитичарима да употпуне непостојећу документацију!
Обећана књига се појавила 1971. године, под насловом “Велика игра са Дражом Михаиловићем”, а као њен аутор потписан је Љубо Поповић! Брат Љуба из Политикиног фељтона!
У то време више није било у политици Слободана Пенезића и Александра Ранковића: Крцун је погинуо у саобраћајној несрећи, а Марко је смењен са свих положаја. Ипак, Удба је остала на старим позицијама, а новост је била да је “Љубо Поповић псеудоним једног вишег официра Озне”. У питању је био човек који је хватао генерала Дражу Михаиловића, дакле учесник велике игре. (Касније ће се испоставити да је књигу написао Милован Пејановић, високи официр Удбе.)
У предговору књиге за пропусте из 1962. године окривљују се новинари – писци фељтона. Насупрот њима, “Љубо Поповић даје непосредну и потпуну истину, ослобађајући нас свих сумњи и неизвесности о правом току реализације акције”. Самарџић истиче да се на “писце публицисте”, Бановића и Степановића неоправдано сваљује кривица за “тотална одступања од датума, места и актера радње”. “Они (новинари) су написали само оно што им је у комунистичкој полицији речено: нити су имали други извор, нити су о овој теми могли да пишу без строге цензуре. Штавише, цензори су им били управо “учесници акције”, њих дванаесторица са Слободаном Пенезићем Крцуном на челу. Дакле, међу цензорима се налазио и Љубо Поповић…”
Оно на шта Удба није могла да рачуна, било је да се јавио велики број сведока, поготово у четничкој емиграцији, који су уочили многе пропусте у сервираној причи, па је на тај начин готово оповргли. За девет година много тога се изменило! Стога је Удба преко свог мајора Љубе Поповића, брата Љубе, алијас Милована Пејановића, покушала да поправи своју првобитну причу: додала је документа и фотографије. Милослав Самарџић је са лакоћом утврдио да су документа фалсификована а фотографије монтиране. Поготово је невероватна фотографија на којој се Калабић сликао дан после хватања Драже са својим пајташима ознашима. Калабић одлично зна да му је Озна убила сина јединца Милана, који је имао само петнаест година, а да му жену Борку држи у затвору! (Борка је пуштена тек почетком 1947. године.) Самарџић уопште не сумња да је фотографија монтирана, тим пре што су на њој ликови ознаша потпуно јасни, а Калабићев нејасан. “То може само ненормалан човек.”
У првој верзији је направљен огроман пропуст са идентитетом Љубе Поповића. Прерушени ознаш пред Калабићем и његовима вергла своју “четничку биографију”, научену у Озни. И – прекаљени борци ЈВО, којима је нож под грлом, без резерве верују ознашу, иако је јасно да ће Озна покушати да убаци кртицу у њихове редове. А како изгледа њихова провера? Један четник, који није избегао у Босну (Милић Бошковић) пита ознаша шта је са пуковником Павловићем, који му је био непосредни командант у Србији? Брат Љуба спремно одговара да га је управо видео у Грацу, где је на командном положају. Али Никола Калабић одлично зна да је пуковник Драгослав Павловић (нема другог) погинуо на Зеленгори. На питање где је провео рат, мајор Озне каже да је у току рата радио у Београдској организацији са Александром Сашом Михајловићем, командантом Авалског корпуса. Али сви четници знају да је мајор Саша Михајловић био командант Београда, а да је Авалским корпусом командовао мајор Света Трифковић. Проверавања није било јер није било ни догађаја који је Озна измислила!
Осамдесетих година хватање генерала поново је актуелизовано: Удба избацује три сторије о овом последњем чину. Да ли то српска Удба припрема свој последњи чин, стврања услова за српску хегемонију у Југославији? Тита нема, место новог Тита је упражњено. А Србија се најбоље афирмише сатанизацијом генерала Михаиловића!
Најпре, 1981. године, на Телевизији Београд је емитована драмска прича сценаристе Синише Павића и режисера Саве Мрмака, “Последњи чин”, у којој је Дража Михаиловић приказан као кољаш (навео сам сцену из драме), а његов командант Горске гарде, Никола Калабић, као превејани неваљалац. Затим, 1983. године, објављена је књига “Крцун” аутора Бошка Матића, у којој се велича српска Удба, која је успела да ухвати Дражу, и њени тада први људи, Александар Ранковић и Слободан Пенезић. Новине су пуне фељтона и интервјуа “учесника акције”. Удбаши се још једном надмећу ко је био главни. Тако је јавност сазнала да се иза псеудонима Љубо Поповић крије официр Озне Милован Пејановић, Крцунов заменик, каснији функционер Боксерског савеза Југославије, познат по аферама. Други учесник акције, Слободан Крстић Уча такође пише књигу о том чину, “Како сам хватао Дражу”, 1988. године. (У то време у игри је Слободан Милошевић, чију је промоцију и победу над ривалима у Савезу комуниста Србије припремила Удба.)
Синиша Павић је написао ТВ драму на основу Удбиних извора, реч је о стереотипу. Куриозитет је да је глумац који је играо Калабића (Зоран Ранкић) то учинио толико супериорно да се отргао од замисли аутора; постао је миљеник публике.
У фељтону у Илустрованој политици, који је пратио књигу “Како сам хватао Дражу”, Слободан Крстић Уча, свакако да би деловао аутентично, набраја учеснике акције. Карактеристично је да је успео да се сети имена само њих осморо (укључујући и себе), док је остале заборавио. Самарџић каже да је то због тога што “акција Озне није трајала три месеца, већ свега неколико дана. Толико је било потребно да се у околини Вишеграда изведе представа са лажним Дражом и лажним Николом. Зато Крстић није упамтио своје другове”.
Бошко Матић је Калабићеву личност свео на злочине, пороке, теревенке… Према Матићу, Љубо Поповић и Крцун су “заједнички закључили да је Калабић онај прави мост, она права, можда једина спона преко које ће доћи до Драже”. Поставља се питање зашто баш Калабић? Пресудила је његова биографија, која, у Матићевој интерпретацији гласи: “Рођен у Дервенти, Калабић је провео безбрижно детињство уз оца, који је био жандармеријски наредник а касније командант дворске жандармерије у Београду. (…) За време рата Никола Калабић је постао страх и трепет у Шумадији. Најчешће на коњу, у пратњи одабраних, кршних момака, искрсавао је где га нису очекивали, правио параде, организовао теревенке и вршио злочине. До краја рата огрезао је у крви и пороку. Био је надмен, хвалисав и дрзак. И театралан. Брзо је прозрео Дражину тактику “чекања одсудног тренутка” па је, за сваки случај, отворено сарађивао и са Немцима. Дража га је волео и веровао му…” У стварности, отац Николе Калабића, Милан, 1914. године је пребегао из аустроугарске у српску војску, а његова породица је интернирана у један мађарски логор. То је то Николино “безбрижно детињаство”. Мајор Милан Калабић је као Недићев командант у Крагујевцу, Ужицу и Пожаревцу тајно сарађивао са Дражом и снабдевао га оружјем. Када су Немци то открили, стрељали су га. Милослав Самарџић истиче да је Никола Калабић био један од најпоузданијих Дражиних команданата.
До које мере су комунисти били спремни да фалсификују историју може се видети и у једном фељтону у Илустрованој политици. Ту се објашњава зашто је Озна после рата ухапсила војводу из Првог светског рата Петра Бојовића, пошто се овај вратио из заробљеништва. То је било зато што је његов син, инжењер Добрица Бојовић, био четнички командант Београда крајем 1945. и почетком 1946. године. У војводиној кући у Трнској улици у Београду налазила се Дражина београдска команда са радио станицом. Када је војвода ухапшен, радио станица је пронађена и преко ње је Озна ступила у контакт са Дражом у Босни глумећи мајора Ћосића. Проблем је у томе што је све то нетачно. Војвода Петар Бојовић није био у заробљеништву у Немачкој, већ у Београду под непосредном немачком контролом. Познато је једно његово писмо генералу Михаиловићу, у којем жали што због година не може да му се придружи у шуми. Комунисти су одмах по освајању Београда ухапсили војводу, за њих је војвода био носилац великосрпског хегемонизма. По изласку из комунистичког казамата, вероватно од последица тортуре, војвода Петар Бојовић је преминуо 19. јануара 1945. године. Ако је, у Озниној верзији приче, војвода хапшен што му је син био четнички командант Београда крајем 1945. и почетком 1946. године, онда су комунисти хапсили мртвог војводу.
Но највећу могућу лаж представља сведочење Титовог генерала Ђоке Јованића, који је у НИН-у 2000. године дао своју верзију заробљавања генерала. (Јованић је личког порекла и довођен је у везу са Јованком Будисављевић; наиме, Јованка је са неким генералима тражила да се српска Крајина прогласи аутономном покрајином, што је довело до великих политичких потреса у Југославији и удаљавање Титове супруге из јавног живота.) Генерал Ђоко Јованић је новинару НИН-а рекао да поптпуковник Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде, није издао генерала Дражу Михаиловића, да је то Удбина измишљотина. (Држим да сведочење Титовог генерала не може тек тако да се одбаци.) На питање НИН-овог новинара зашто је онда Калабић убачен у причу, Јованић је одговорио: “Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује”. Сматрало се да је Калабић био човек број 2 у четничкој војној хијерархији. Да је Јованић ту стао, могли бисмо да говоримо о закаснелом поштењу једног титовца који није могао да оде из живота са највећом комунистичком лажју. Али, Јованић има своју верзију, која обара његово сведочење. Он аболира Србијанца (Србина из Србије) Калабића, али убацује у игру Босанца (Србина из Босне) Јездимира Дангића. Да ли је то био сценарио Милошевићеве Удбе?
Ево како изгледа тај најновији сценариј. Мајора Дангића су “ухапсили” Немци 1943. године и одвели у заробљеништво. Он при крају рата бежи у Пољску и успоставља везу са Дражом. Како је Дангић био Дражин “љубимац”, генерал је овим јављањем био одушевљен. Међутим, Дангића су у Пољској заробили црвеноармејци и проследили комунистичкој полицији Озни у Сарајево. Уз обећање да ће му поклонити живот, Дангић пристаје да сарађује са Озном у хватању Драже; најпре је успоставио везу са генералом, а потом одвео ознаше преобучене у четничке униформе до Драже. Тако је Дража заробљен, али Дангић није помилован, комунисти су га ипак стрељали.
Кратка ратна биографија мајора Јездимира Дангића у поптпуности обара Јованићеву небулозну измишљотину. Мајор Јездимир Дангић био је Дражин командант Источне Босне и Херцеговине. Ујесен 1941. године успео је да ослободи источну Босну од усташа и тако заустави геноцид нас Србима. У ту сврху преговарао је са Немцима да Источна Босна потпадне под њихову јурисдикцију, што ће касније комунисти третирати као колаборацију. Заробљен је од Немаца у ноћи између 11. и 12. априла 1942. године у селу Рогачици код Бајине Баште и одведен у логор Стриј у Пољској. Одатле бежи и прикључује се пољском покрету отпора. Као и многе пољске официре, Совјети су га заробили и депортовали у логор у Сибир. Враћен је у Сарајево тек 1947. године (Дража је одавно мртав!), где је, после стаљинистичког процеса, осуђен на смрт и стрељан.
Па како је, онда, заробљен генерал Дража Михаиловић?
Милослав Самарџић наводи више извора којима обара комунистичку верзију овог чина. Најпре је у свет отишло писмо једног од очевидаца догађаја, мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса. Њега су удбаши заробили тек 1950. године, до ког времена је успео да се крије по земуницама. Организовали су му процес, осудили на смрт и стрељали. Он је успео да протури преко границе једно писмо које је објављено у Швајцарској 16. августа 1946. године под насловом “Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића”. У том чланку се каже да се фебруара месеца 1946. године генерал Дража тешко разболео од тифуса. У то време су над источном Босном кружили енглески авиони и бацали летке у којима нуде помоћ скривеним четницима. Четници нису ни сумњали да то нису британски авиони. Чак су изградили импровизовани аеродром у околини Руда за спуст авиона. И стварно, 13. марта 1946. године на аеродром су се спустила три авиона. Пошто је Дража био у тешкој здравственој ситуацији, четници су “енглеске” пилоте одвели у његов штаб. Договорено је да се генерал са ужом пратњом одмах пребаци у Италију на лечење. И збиља, генерала са још два пратиоца “Енглези” су сместили у један авион, а у друга два се сместило још осам официра из његове пратње. Авиони су се одмах дигли и кренули пут Италије. Но још нису напустили терен, а долетеле су две ескадриле Титових партизана и бациле на четнике бомбе са бојним отровима. На терен су се спустили падобранци и развила се велика борба. Падобранцима су ускоро пристигла појачања, па су четници морали да се повуку. Тек тад су схватили да су и прва три авиона припадала Озни. Ознаши су пребацили генерала најпре у Сарајево, а одатле у Београд.
Слично је посведочио и Радомир Рађо Павловић из околине Чачка, који је такође суделовао у догађају. Павловић је био један од четника из Дражиног обезбеђења, док му је брат био у партизанима. Пошто се предао, кратко време је провео у затвору. Много година касније испричао је како је текао тај догађај. Он је још рекао да је слетање енглеских авиона дуго уговарано.
Сведок Дражиног хапшења био је и поручник Србобран Српко Меденица. Он је успео да побегне и да се од Озниних потера крије све до 1951. године. Комунисти су га специјално јурили, јер је знао праву истину о заробљавању Драже. Он је причао да су комунисти заиста дошли у енглеским авионима, али да им превара није до краја успела. Зато су употребили бојне отрове, такође из авиона, и онда заробили омамљеног Дражу и његове пратиоце. Четник који је био задужен да у случају велике опасности убије Дражу (вероватно поручник Благоје Ковач), према сведочењу Српка Меденице, није имао храбрости да изврши ово последње наређење свог команданта.
Милослав Самарџић наводи још нека сведочења. Тако је пољски историчар Тадек Витлин у својој књизи “Комесар” написао да је “Берија послао тајну полицију да, уз помоћ Титових јединица, постреља патриотски и национално оријентисане југословенске официре, а војнике депортује у Сибир. Најзад, за време једног неочикаваног ваздушног напада уз употребу отровног гаса, ухваћен је генерал Михаиловић са својих 11 пратилаца”.
Интересантно је сведочење Властимира А. Стојановића, који је у својству аташеа за штампу француске амбасаде у Београду присуствовао процесу генералу Михаиловићу. Он тврди да су са генералом успоставили везу енглески агенти југословенског порекла, а да су им у томе помогли, свено или несвесно, неки људи из његовог непосредног окружења. Тако је генерал био уверен да ће по њега доћи енглески авиони и извести га из земље. На ово је морао да пристане, после дугих одбијања, јер је био у веома лошем здравственом стању. Енглески авиони су збиља дошли, али из њих су изишли припадници Озне у енглеским униформама. Сведок истиче да је на суђењу Дражин адвокат Драгић Јоксимовић тражио да генерал лично исприча како је заробљен, али да то тужилац и судско веће нису дозволили. Била је то табу тема на суђењу. Како је он дошао до сазнања о учешћу енглеске обавештајне службе у хватању генерала? Он је у емиграцији разговарао са двојицом бивших официра Југословенске војске и обојица су му, независно један од другог, испричалки верзију о хватању генерала уз помоћ енглеских агената. Обојица су у том потхвату учествовали, али су наивно веровали да Британци збиља раде на изласку болесног Драже из земље. Потпуковник Љубиша Митровић је одржавао из Салцбурга, а мајор Марко Мркела из Трста, телефонску везу са Дражом.
Слично је рекао и један комунистички официр, ухапшен по линији ИБ, четничком заточенику Владимиру Вулину, који ће касније постати писац у Бањалуци. Тај официр је учествовао у последњој потери за Дражом. Али он је тврдио да се радило о француским а не енглеским авионима, који су слетели на једно поље код Вишеграда и одвезли болесног Дражу уместо на Запад у Београд.
Електричар Мића Вуковић из Ниша био је станар у Ваљеву у кући Николе Калабића. Он је испричао Николиној удовици Борки и ћерки Мирјани да је марта 1946. године био стражар на једном војном аеродрому у Београду, кад су авиони довезли заробљеног Дражу. Он је видео својим очима да су из авиона изишли “енглески официри или бар људи у енглеским униформама”.
Но најинтересантније писање на ову тему је Миодрага Д. Пешића у књизи “Црвена тамница”, па ћу ја томе да посветим посебну пажњу, тим пре што је то урадио и Самарџић. Пешић је, као припадник Југословенске војске у отаџбини, непосредно учествовао пред крај рата у спасавању савезничких пилота и њиховој депортацији у Италију са импровизованих четничких аеродрома у западној Србији и источној Босни, о чему је написао документовану књигу “Операција ваздушни мост”. (Кад сам код овог аутора, не могу да не наведем једну пикантерију: после рата поништено му је сведочанство шестог разреда гимназије, у Јагодини, зато што је био “присталица организације Д.М.” Члан комисије која је учинила овај потпуно незаконити акт, био је Антоније Исаковић, будући писац памфлета против Тита!) “Црвена тамница” је објављена у Крагујевцу 1998. године.
Миодраг Пешић (пре Самарџића) заступао је тезу да Калабић није издао Дражу (рекао бих да ју је Самарџић од њега преузео). Аргументација оба аутора је иста. Дакле: комунистичка верзија о хватању генерала је неуверљива, а датуми о Калабићевом заробљавању су неподударни и контрадикторни; Калабић је убијен из заседе недалеко од Ваљева у јануару 1946. године, није могао да учествује у последњем чину, па је верзија о његовој издаји лансирана када је он био одавно мртав; пројекат о киднаповању Драже замишљен је и изведен од стране Озне у спрези са Британском обавештајном службом. Пешић посебно истиче да је монтирани процес генералу Михаиловићу одржан на годишњицу оснивања организације Уједињених нација и доношења Декларације о људским правима. “Нико се тада није нашао, ни у свету ни код нас, да у име поменуте Декларације узвикне као Емил Зола за капетана Драјфуса: Оптужујем!” (Једино се Комитет спасених америчких пилота залагао код највиших органа САД за поштено и праведно суђење генералу, али без успеха, јер то нико није подржао. Титова власт је одбила њихово сведочење на суду.)
Миодраг Пешић истиче да је бајку о проналажењу Дражине шифре измислио Никола Миловановић Грба, који је у пролеће 1944. био шифрант у генераловом штабу, али је најурен због сумњивог понашања и пришао комунистима. Ознаши су генералу Михаиловићу испричали причу да је Никола Калабић у њиховим рукама и да је одиграо кључну улогу у његовој предају Британцима. Вероватно је на основу тога генерал рекао Мољевићу у затвору: “Издаде ме Никола!” (Рецензент Самарџићеве књиге, књижевник Слободан Ћировић, сматра да је генерал мислио на Николу Миловановића Грбу а не на Николу Калабиће, кад је у затворском ходнику добацио Мољевићу реченицу о Николиној издаји. Уопште, ова верзија је била омиљена у четничким редовима, али не делује убедљиво. Разуме се да Грба није могао да однесе комунистима промењене генералове шифре.)
Пешић каже да су британске тајне службе поседовале Дражине шифре и да су само оне могле да их предају комунистима. У британској обавештајној служби у одељењу за Југославију МИ-6 сви одреда су били агенти Коминтерне, на челу са мајором Џејмсом Клугманом. Ради се о познатом комунистичком кружоку на Кембриџу, у којем су били каснији обавештајци Ким Филби, Барџес, Блејк и Блант, који су после рата пребегли у СССР.
Дакле, када је генерал Михаиловић, оболео од тифуса, пристао да прихвати енглеску понуду да буде евакуисан у Италију на лечење, Британци су одлучили да га испоруче Титу. После признавања комунистичког режима, ђенерал Дража би могао да им буде само на терету. Тако су официри Озне, преобучени у енглеске униформе и у авионима са назнаком РАФ-а, долетели на једну ледину у околини Вишеграда и киднаповали генерала. При том су отворили ватру на малобројну Дражину пратњу и побили његове пратиоце, сем једног који је успео да побегне. Био је то Српко Меденица, кога ће наредних десет година бесомучно јурити, не зато што је био посебна зверка, него што је био једини слободни сведок енглеске издаје. Пре погибије, Српко је испричао причу о генераловом заробљавању и то је, сматра Пешић, једина истинита верзија Дражиног хватања од стране Озне/Удбе. Пешић и сам сведочи да је од пилота Дакоте, Рође Миловановића, за време рата пилота РАФ-а и партизанске авијације, слушао причу да је он учествовао у киднаповању Драже.
А да је Озна била спремна на свакојаку подвалу, Пешић показује и у причи о “самоубиству” генерела Милана Недића. Председника српске Владе, кога су им такође испоручили Британци, ознаши су убили и бацили кроз прозор београдске Озне. Недић се до последње ноћи налазио у затвору Озне за Југославију, на Обилићевом венцу (данашњи Танјуг), који је био непогодан за самоубиство. Стога су ознаши преместили председника окупационе Владе у погоднију зграду, како би му омогућили да што лакше скочи са трећег спрата! Разуме се да би генерал Милан Недић био веома неугодан сведок комунистичког деловања у револуцији, па су титовци одлучили да га убију а не да му суде.
Миодраг Пешић поставља питање зашто је титовцима била потребна фантастична прича о Калабићевој издаји? Прво, да њоме покрију причу о сарадњи са Енглезима, друго, да што више компромитују Равногорски покрет у којем Чича број 2 издаје Чичу број 1. Проблем је настао око тога шта даље са Калабићем? Нова прича, коју је испричао лично Александар Ранковић, још је несувислија од оне о хватању Драже. Наиме, Калабића су удбаши пукушали да чувају, променили су му идентитет и послали га на сигурно у Босну. Али велики глумац није могао да буде епизодиста, него се јавно хвалисао по Босни да је он лично издао и ухватио Дражу и да комунисти због тога треба да га славе. Пошто је више пута од стране Удбе опоменут да то не ради, шеф српске Удбе, Ћећа Стефановић, је морао да га ликвидира!
На крају, Миодраг Пешић упоређује два судска процеса Србима који су обележили своје време: реч је о процесу пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и генералу Дражи Михаиловићу. Оба процеса су била монтирана и резултирала су судским убиствима. “Краљ Александар и Тито су скратили за главу своје противнике. јер је била у питању њихова.”
Ипак, у оба случају у позадини су стајале велике силе. Убиством Аписа и Драже задовољени су не само самодршци који су наредили егзекуцију, него и интереси великих сила. Апис је убијен зато што је био casus belli (повод за Први светски рат), јер је његова организација Уједињење или смрт организовала са Србима из Босне атентат на престолонаследника Аустро-Угарске Фердинанда у Сарајеву 1914. године. Дража је испоручен Титу и убијен зато што није пристајао да ратује током Другог светског рата за рачун Енглеза до последњег Србина. Велике силе нису ни прстом мрднуле да спрече њихово погубљење и тиме су подстакле егзекуторе на злoчин. Мртви Апис и Дража били су у интересу велких сила.