Изложба ”У име народа”: Шта је прећутано?

27/04/2014

Борислав Пекић, плакат изложбе, дизајнер Ivan Benussi

Изложба открива само један сегмент ужаса из прве фазе комунистичке власти. Више од тога, у постојећем односу политичких снага – није могуће

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Отварање изложбе ”У име народа – политичка репресија у Србији 1944-1953”, 16. априла у Београду, подсетило је на емитовање прве епизоде ТВ серије ”Равна Гора”. Тада су припадници једне (нео)комунистичке фракције на малим екранима извргавали руглу јунаке српске историје, док су припадници друге фракције штрајковали испред Радио-телевизије Србије, тврдећи да серија ”скрнави Народноослободилачки покрет”.

Онда су први користили друге као аргумент да су на правом путу – јер их, ето, критикују и с лева и с десна – све док ствари нису постале кристално јасне, после пете епизоде, под насловом ”Кама”.

И 16. априла су једни одрађивали посао унутра, на изложби, а други споља.

Нису се, наравно, комунисти делили плански, барем не у већини случајева, већ је таква фактичка ситуација: једни за Тита, други за Стаљина, једни за Милошевића, други за Стамболића, једни у владајуће социјалисте, други у опозиционе странке, итд. Али, корен је свима исти: Народноослободилачки покрет. Тако написано, без наводника или предлошка ”тзв”. Чак и најекстремнији међу њима признаће да је тај покрет имао мана – ко није? – док они умеренији сада кажу да је био и репресиван, али, нема говора о скретању с основног (Титовог) пута, тј. нема одрицања од придева народни и ослободилачки.

Изложба ”У име народа” је наставак рада Државне комисије за масовне гробнице. Као и Комисија, и Изложба је пре свега дело Института за савремену историју у Београду, водеће државне установе када је реч о историји Другог светског рата. Трајаће до августа, али већ сада је јасно шта ће је надживети, односно који су њени најважнији садржаји.

Прво, то су спискови жртава комуниста.

Друго, то је истоимени видео спот, који прати поставку. Он показује на шта су се аутори фокусирали, а уједно и шта су прећутали.

Спискови жртава су већ објављени на сајту www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs. До 16. априла – а тај списак се приказује на Изложби – пописана су имена 55.372 особе убијене после 12. септембра 1944. године (од стране комуниста, што на сајту није написано, већ се подразумева). Реч је о списку са територије данашње Србије, а не о ондашњим српским бановинама, што је два пута већа територија, нити о целом ратишту – Краљевини Југославији).

Бројка је несумњиво висока, али тек њена анализа открива како је радила Комисија, односно Институт, и шта су урадили. Наиме, међу пописаним жртвама је највише Немаца и Мађара, око 37.000, док је Срба око 15.000, а остатак чине националне мањине, пре свега Албанци (преко 1.000), али и имена која се више пута понављају.

Како су Комисија и Институт пописали тако велики број убијених Немаца и Мађара?

Тако што су добили готове спискове од неколико немачких и мађарских удружења, која су наведена на шпици видео спота, као спонзори или сарадници. Ова немачка и мађарска удружења се деценијама баве истраживањем злочина почињеног над њиховим сународницима на крају и после Другог светског рата, али та истраживања југословенска и српска држава нису уважавале – до сада. Какве ће бити последице овог чина – видећемо.

Наравно, није спорно да су комунисти поубијали десетине хиљада припадника немачке и мађарске националне мањине, као ратне заробљенике или цивиле. Број убијених и усмрћених у логорима (епидемије и сл) вероватно је већи од 37.000, с обиром на тешкоће у прављењу оваквих спискова, нарочито у условима у којима су прављени, уз бојкот државе.

Спорне су две ствари.

Прво, није утврђено колико је на тим списковима ратних злочинаца, а то је неопходно, јер се они не могу називати жртвама. Такође, неопходно је знати колико је ту есесоваца из 7. брске дивизије ”Принц Еуген”, а колико мађарских стрелаша, јер се према одлуци Нирнбершког суда они не могу рехабилитовати ни на који начин, што поред осталог подразумева и да њиховом потомству не може бити враћена конфискована имовина.

Друго, споран је контекст: жртве из редова националних мањина су скоро три пута бројније од српских жртава, што доводи до закључка да су Срби поубијали своје националне мањине. Ми, наравно, знамо да су их поубијали комунисти из редова разних нација, с тим што се као наредбодавци истичу двојица Хрвата (Броз и Рукавина). Међутим, тешко да ће нам то сазнање бити од користи, јер су и за народе у окружењу, и за западни свет, Срби и комунисти практично синоними. Исто се десило и са Русима, мада је комунизам инсталиран у ову земљу да што је могуће више уништи и подели руски народ (на републике, па на државе, попут Украјине).

У најбољем случају, ако пројект презентован на Изложби остане зацементиран, доживећемо судбину Немаца: злочине су чинили нацисти, али сви их идентификују са Немцима и Немачка носи терет тих злочина. Разлика је у томе што Немачка има снаге за то а Србија нема и, пре свега, што то у ствари није иста прича.

Није иста, јер су за разлику од Немачке у Србији највеће жртве били Срби, тј. комунистима су Срби били главни ратни и поратни непријатељ и њих су они највише убијали.

Зашто, онда, државне установе, од Министарства правде и Комисије до Института, својим печатима оверавају једну нетачну и по народ и државу штетну причу?

С мотивима везаним за комунистичку идеологију, али и за питање имовине жртава – око милион конфискованих објеката – док су некритички прихватиле све немачке и мађарске спискове, поменуте државне установе су прописале мере за спречавање прављења потпуног списка српских жртава.

Најпре, то је учињено одређивањем 12. септембра 1944. године као датума од ког се пописују жртве. Тога дана, под притиском Британаца, краљ Петар Други је преко Радио Лондона позвао припаднике Југословенске војске (четнике) да ступе под Титову команду, што је после неког времена опозвао. Још нико није објаснио у каквој је вези овај датум са жртвама комуниста, а вероватно и неће, јер је ствар апсурдна и не може имати ваљано објашњење. Углавном, везивањем за 12. септембар из списка жртава аутоматски испадају хиљаде Срба, без утицаја на списак националних мањина, јер су оне убијане касније.

Следећа импликација 12-тог септембра је губљење целовитости приче, скривањем факта да су комунисти почели да чине свирепа убиства и масовне злочине чим су се појавили на терену, лета 1941. године. Другим речима, почели су први и убијали су без повода, док се списком од 12-тог септембра 1944. ствари постављају наглавачке. Комунисти сада и тврде да од јесени 1944. нису могли потпуно да обуздају освету према ”фашистима” – и то је, према њиховој верзији, цела прича о злочинима.

У ствари, једна поштена изложба о комунистичким злочинима требало би да почне од њихових првих злочина: од убиства министра Милорада Драшковића 1921. и других предратних убистава. А да се настави убиствима жандарма Лончара и Браковића 7. јула 1941. у Белој Цркви, затим убиствима јеромонаха Митрофана, игумана Манастира Чокешина, 4. августа те године, богослова Добривоја Нешковића, 29. августа код Крагујевца, једног монаха Манастора Грнчарице, итд.

Прва тематска целина требало би да буде ”Ужичка република” – прва област коју су заузеле комунистичке формације и прва у којој су починили масовне злочине. ”Ужичка република” је била модел који су понављали где год су узели власт, укључујући, на крају, и Београд.

На изложби, дакле, нема говора о 1.000 Срба убијених у време ”Ужичке републике”, о још преко 2.000 убијених у ”Недићевој Србији” после тога, а пре 12. септембра 1944, о 2.000 Срба убијених у време ”совјетских република” у Источној Босни и Херцеговини и Црној Гори 1941/42, о 2.000 за сада пописаних Срба Лике убијених пре краја рата, итд.

Сем временског (12. септембар 1944) и просторног ограничења (ван данашње Србије живело је много више Срба него Немаца и Мађара), битан је и начин истраживања. Ово је цитат из листа ”Ало” од 28. априла 2013:
”Директор Института за савремену историју Момчило Павловић је мимо конкурса и без било каквих критеријума 2011. и 2012. године потписао шест уговора о буџетском трошку са својим сином Павлом Павловићем (20), коме је поверио послове архивског истраживања и пописа стрељаних лица за потребе државне Комисије за тајне гробнице. Павловић млађи је, према обиму посла који је уговором дефинисао његов отац, био у обавези да `савесно обави архивско истраживање, попише стрељана лица са прецизним навођењем архивског извора, обележи или фотографише одређена документа, месечно поднесе електронски и писани извештај и преда документа`.”

На страну прича о кршењу закона, овде се види како је Комисија ”истраживала”: једноставно су прекуцавана документа добијена из Архива БИА, бивше Удбе, са којих је скинута ознака тајности. Тај начин не може довести ни до приближног списка, јер су комунисти убијали стихијно, без потпуне евиденције, а сем тога документа су после Брионског пленума 1966. године систематски уништавали.

Пошто се у сачуваној архивској грађи налази само део имена жртава, неопходно је теренско истраживање – од села до села и од куће до куће. Такво истраживање је некада, у границама својих могућности, спроводила редакција ”Погледа” и занимљиво је поређење са списковима објављеним на сајту Комисије. Теренско истраживање у Општини Сопот дало је списак – испоставило се непотпун – од 200 имена жртава комуниста, док се на сајту Комисије за ову општину налази 18 имена. Или, за целу Општину Младеновац Комисија даје списак од 30 имена, док је репортер ”Погледа” у само пет села из ове општине пописао 48 имена жртава комуниста.

Другим речима, државни историчари су се понели као класични социјалистички чиновници: поделили су новац између себе и дактилографски посао прогласили за истраживање, уместо да ангажују истраживаче који ће обилазити терен и правити релевантне спискове, кад то већ њима не пада на памет.

Истраживања су такође показала да су убиства често била свирепа, док се на овим списковима по правилу говори о стрељању. На свирепостима се инсистира од 1948. године, тј. од Голог отока. На Изложби је реконструисана ”Петрова рупа” из овог логора, а било је примереније реконструисати ”пасје гробље” из Колашина или подрум Окружног начелства у Чачку, у коме је 1941. године Бата Јанковић убијао чекићем, који је држао у левој руци, на коју је обавезно стављао црвену рукавицу.

Ово утолико пре јер се Голи оток незаслужено укоренио као главни пример мучења и страдања, а Голооточани као највеће жртве. За сада држава исплаћује одштету само њима. У време злочина, дакле, комунисти су били највећи злочинци, а у време жртава они се проглашавају највећим жртвама, што говори о континуитету њихове власти.

Идеја да се на Изложби реконструише један логор је свакако добра, али то је морао бити логор на Бањици, који су комунисти октобра 1944. преузели од Немаца, настављајући да ту муче и убијају пре свега ”присталице Драже Михаиловића” (тако су их звали и они и Немци). Ово се морало учинити већ и по закону цифара, јер је на Голом отоку убијено 400 особа, док су на Бањици и са Бањице у смрт отеране хиљаде.

Даље, прескочена је анализа профила убица и мучитеља, без које није могуће ући у суштину приче. Требало је ангажовати стручњаке да утврде порив ритуалних убистава које је починио Бата Јанковић, затим још већи убица из ”Ужичке републике” Владан Мићић, као и барем још неколицина са предугог списка. На пример, комуниста Богдан Видовић је сатима мучио, да би га на крају испекао на ражњу, пензионисаног жандарма Васу Горичанца из Чечаве код Теслића, који га је у младости хапсио због ситних крађа. Васино тело је откопано 20. фебруара 1996, са ланцима, катанцима и нагорелим стубом на коме је био печен. Ти предмети се чувају у цркви у Чечави и свакако би били уступљени за Изложбу, да су тражени.

Исто тако, нема целовите приче без анализе феномена масовне сарадње комуниста са криминалцима, тим пре што је та појава и данас један од највећих државних проблема. На пример, цела Чаругина банда је лета 1941. увршћена у Космајски партизански одред, а Тандина банда у Крагујевачки партизански одред, постајући његова 3. чета. Управо је криминалац Александар Живаљевић, звани Цоја првоборац, у јесен 1944. постао управник затвора у Капислани у Крагујевцу, у којој се и данас откривају масовне гробнице из тог периода.

Комунистичко потомство је преувеличавало и ширило приче о масовним силовањима од стране српске војске у Босни и Херцеговини 1991-1995, док се масовна силовања која су се несумњиво догодила на крају Другог светског рата систематски прескачу, па тако и на овој Изложби. Регистрована су једино силовања која је у Србији починила Црвена армија: 1.219 случајева силовања, 111 силовања са убиством и 329 покушаја силовања. Државни историчари још нису ни поменули масовна силовања Немица у послератним логорима, Црногорки из заробљене колоне цивила која се повлачила према Аустрији, затвореница у женским затворима и логорима, млађих жена и девојака по освајању Београда, итд.

Најзад, за крај Изложбе био би логичан део о убиствима у емиграцији, такође карактеристичним по свирепим методама.

Све у свему, Изложба открива само један сегмент ужаса из прве фазе комунистичке власти. Више од тога, у постојећем односу политичких снага – није могуће.

„Слобода”, Чикаго, 25. април 2014.