Како је и где убијен војвода Коста Пећанац

20/03/2013

ПИШЕ: Александар ДИНЧИЋ

Интересантна је прича како је скончао некада јунак, а касније издајник војвода Коста Миловановић Пећанац. Многи историчари су се сложили да су његове године пресудно утицале на грешке које је правио и што се није уклопио како треба. У то време, он је превалио 70-ту годину. После разоружања његових четника који су само на папиру били „његови“, а у стварности Дражини, Немци су му дали да може да има групу од 20-так четника као личну заштиту. Несрећни Пећанац, са својим нераздвојним пратиоцем Радисавом Цветковићем је једно време боравио у Нишкој Бањи, у „Вили Зони“која је била резиденцији бившег председника Владе, Драгише Цветковића и Недићевог кућног заточеника коме није дозвољено да се бави политиком.Недалеко од улаза у Нишку Бању налазио се немачки гарнизон који је практично био стража Драгиши Цветковићу и његовом друштву.
У Вили су навраћали код Пећанца и Цветковића и бугарски официри и то они исти који су жарили и палили по Топлици, Добричу, Косаници и Јабланици у време Топличког устанка 1917. Један од њих, мајор Никола Раденков је на души имао више од 100 обешених Топличана.У Вили се банчило, пило и певало, а било је и женског света из нишког „куплераја“.(1).
Пећанчеве четовође су постали обични друмски разбојници (Павле Гучанин, Радоје Милосављевић-Рода, Машан Ђуровић, Божидар Ћосовић-Јаворски, Блашко Михаиловић, Раша Арсенијевић, Анђелко Адамич и други). Све што је вредело од његових војвода и четовођа отишло је у Југословенску војску или под немачке цеви, а мањи део је прихватио да се комунизира (Марко Килибарда, Славко Ђуровић и још неки).
Најзад је дошло време да Коста Пећанац положи рачуне и пред народом и пред историјом. О припреми хапшења Косте Пећанца, др Војин Андрић је после рата сведочио:
„Са групом омладинаца налазио сам се на Гледићким планинама. Крајем новембра 1943. године Дража ме је позвао у свој штаб који се тада налазио на Маљену, изнад Пашине равни у Оровици, у азбуковачком срезу. Чим сам стигао, он ме је позвао на разговор. После неколико уобичајених и формалннх речи, Михаиловић ме је упитао:
-Да ли сте спремни да извршите један поверљив н озбиљан задатак?
– Зашто да не? – одговорио сам му.
– Али, тај задатак не би био баш-тако прост. Доста је компликован. Бар тако каже Кесеровић који није успео да га изврши.
Мало сам се замислио. Познавајући Кесеровића, питао сам се у себи који би то задатак био, који он није успео да изврши, а претпоставља се да ћу ја моћи.Најзад сам слегао раменима и прилично збуњен рекао:
– Ја бих вас замолио, ако је то могуће, да ми бар укратко кажете о чему је реч.
-Ово што ћу вам сада рећи то је најстрожа тајна- почео је Дража своје излагање.Водите строго рачуна. Ја сам наредио Кесеровићу да ухвати и убије издајника Косту Пећанца. Вама је добро познато да смо с њим имали много мука, и да је заслужио ову казну. Али, Кесеровић ми јавља да му се до сада није пружила ни једна згодна прилика у којој би могао да реализује овај задатак.Каже ми да Пећанца, поред неколицине његових војвода, чувају Немци и Бугари. Што ја лично много не верујем. Пре ће бити да Кесеровић неће да дигне оружје на свога бившег војводу, који га је спасао из немачког затвора у Крушевцу. Према извештају примљеном из Делиградског корпуса од Бране Петровића, вашег доброг пријатеља, Пећанац се сада налази у Сокобањи и постоје могућности да га ухватимо. Брана тражи да му пошаљем вас и десетак омладинаца. Уверава ме да ће с том екипом сигурно успети да ми Пећанца живог преда.
Не чекајући да му било што на ово одговорим, Дража је, после краће паузе, наставио:
– Ако сматрате да би, уз Бранину помоћ са групом од десетак омладинаца могли на превару да ухватите Пећанца, крећите одмах за Делиградски корпус, а сва даља упутства добићете од Бране. Све што вам буде потребно ставиће вам се на располагање, чак и цео корпус Љубе Јовановића. После овог Дражиног излагања одговорио сам му да ћу уложити своје напоре да нзвршим овај задатак. Гледајући ме преко наочара, заповедничким тоном Дража ми је рекао: „Одмах пронађите десет омладинаца и што хитније с њима се јавите Брани. До првог јануара хоћу да имам Пећанца у рукама. Водите рачуна! Њега ћете ухватити само и једино на превару. Ту морате бити вешти и опрезни. Сутрадан напустио сам Оровицу и вратио се на Гледић,а затим са десет омладинаца продужно у правцу Алексинца. На путу од Алексинца ка Сокобањи састао сам се са Браном. Рекао ми је да је о мом, доласку обавештен и да врши припреме за улазак у Сокобању. Узгред ми је напоменуо да се, поред Пећанца и његових војвода, у Сокобањи налази и мањи одред Српске државне страже, с којим је Коста у вези и у добрим односима, а да су и његови односи са Стражом одлични. Са својом пратњом, Брана је 1.децембра ушао у Сокобању, а два-три дана касније позвао је и мене. Моја група постала је пропагандно одељење штаба Делиградског корпуса.
План о хватању Пећанца стварали смо прилично дуго, јер смо установили да га чувају не неколицина, већ осам-десет прилично добро наоружаних четника, међу којима и десетак искуснијих војвода. Сви су они били, и те како, привржени своме шефу Пећанцу. На крају смо закључили да не правимо никакав коначан план него да, прво, покушамо да међу Пећанчеве четнике убацимо неколико наших људи међу којима два-три моја омладинца. А затим, да на основу података прикупљених од убачених људи, стварамо план акције. Неповерљивост и опрезност Пећанчевих људи задавала нам је прилично мука. Али, крајем јануара ипак смо успели да, поред инфилтрације двојице наших људи међу Пећанчеве четннке, придобијемо за акцију и неколико људи прилично блиских Пећанцу. Ускоро смо располагали подацима на основу којих се заиста могао стварати план за хватање Пећанца.
Крајем прве половине фебруара 1944. године добили смо аутентичан податак да ће Пећанац за неколико дана кренути у лов. Чак је био назначен и ужи појас његовог кретања у лову. Оценили смо да би ово могла да буде згодна прилика која се не сме пропустити. Због тога смо се сви бацили на посао. Прикупили смо потребне снаге и одредили места и задатке заседама. Разгласили смо вест да постоји непосредна опасност од упада партизана у Сокобању. Према Браниним инструкцијама, ову вест су наши људн из Пећанчеве околине вешто искористили у наговарању Пећанца да, приликом његовог одласка.у лов, најмање половину своје пратње остави у Сокобањи ради евентуалног напада партизана. Овај маневар нам је успео. Његов успех углавном је допринео да се и цела акција успешно заврши. У атару села Ресника, на два километра од пута Сокобања-Алексинац, 17. фебруара (грешка, треба 28.јануара-прим.АД) 1944. године ухватили смо Косту Пећанца и четрдесет и четирн његова четника (у варошици-прим АД), међу којима су били и четири војводе. Неколико дана касније као наш затвореннк остао је само Коста Пећанац.(2)
О хватању Косте Пећанца, недићевска документа кажу:
„Извештај Команде СДС од 1.фебруара 1944…
28 јануара о.г. у 15 часова један одред под командом мајора Бране Петровића ухватио је и разоружао код села Ресник војводу Косту Пећанца и његову пратњу.“ (3)
А, о заробљавању четника у Сокобањи, каже се у истом недићевском извештају:
„Група присталица ДМ дошла је у Сокобању, опколила зграду у којој је Пећанац становао и позвала остале четнике који су се налазили у тој згради да се предају, што су ови, с обзиром на бројну надмоћност четника Д.М и учинили. Четници Д.М су позвали разоружане четнике Косте Пећанца да пођу с њима, али од ових ни један није отишао. По извршеном разоружању група Д.М повукла се из Сокобање.(4)
Мада Андрић не помиње сам чин хапшења, вероватно због тога што му нико није открио на који начин је Пећанац ухваћен, то се догодило на следећи начин. Наиме, Пећанац је кренуо у лов са три пратилаца који су били наоружани само пиштољима. Четници су поставили клопку на излазу из села Ресник тако што су три мушкарца (то су били пратиоци мајора Бране Петровића) премаскирали у убоге сељанке са црним марамама које су требале да скрену пажњу на Пећанца, а затим би следило хватање.
Један од учесника у овој акцији, Живојин Динић-Тилко сведочи у свом исказу који је дао 1945:
„Нас тројица-Ја, Милун (Марковић) и Лађански (Миливоје Лађански) смо зауставили Пећанца, а затим је Штрбац (Лазар) излетео са 10 четника и савладао Пећанчеву пратњу, а ми њега. Док се Пећанац окренуо да види шта је са осталом тројицом, ја сам му већ уперио пиштољ у прса.“(5)
Тако је Коста Пећанац запао у четничко ропство. Пећанац је одведен у село Сеселац где је држан једно време у подруму председника села. Лекар из Сокобањског санаторијума му је пружао медицинску помоћ за време ислеђивања јер је био врло слаб и често је тражио помоћ лекара. За време саслушања није био малтретиран.(6)
Андрић наставља сведочење:
„Када је сазнао за овај успех, Дража је наредио да Пећанца не убијамо, већ да га кријемо по терену, све дотле док га о свему детаљно не саслушамо. За саслушање Пећанца одредио је мене. Већ у првим разговорима с њим констатовао сам да је прилично изгубљен, а уз то и болестан. Но ипак је био свестан да му Дража не мисли добро. Једнога момента ми се обратио речима:
– Ја сам потпуно свестан онога што ме чека. За то те, синко, молим да ме не саслушаваш као неки иследник и да ме не мучпш. Ако си вољан, ти седи, а ја ћу ти укратко испричати своје мемоаре. Ако желиш, можеш све и да запипеш. У договору са Браном, а уз Дражину сагласност и сугестију, донели смо одлуку да прихватимо Пећанчев предлог.Тако сам, пуна два месеца, водио бригу о болесном Пећанцу, скривао га по околним селима, постављао му разна питања и писао његове одговоре који су, заиста, представљали његове мемоаре. Пећанац ми је причао о многобројним догађајима, од којих су неки познати и расветљени. Али, о својим улогама у догађајима у 1941. и 1942. години давао ми је прилично шкрте изјаве. Ипак, неке његове речи остале су ми у добром памћењу. Говорећи о унутрашњој политици емигрантске владе, Пећанац је тврдио да је она неуспели наставак политике коју су водили радикали, са Пашићем на челу, у току првога светског рата док су се налазили ван земље, на острву Крфу и у Солуну.
Када је отпочео топлички устанак, причао ми је Пећанац, краљ Александар и Пашић су ми наредили да се пребацим у земљу. Мој задатак је био да по сваку цену спречим било какав устанак у земљи. А, ако је народ расположен за борбу, да га стишавам и потајно организујем, а затим тек када наша војска разбије непријатеља, да у његовој позадини, са већ организованим мањим четничким одредима, отпочнем четничку акцију и тиме олакшам бржи и ефикаснији продор наше војске и ослобођење земље. Овај задатак сам и онда, уз помоћ окупатора, извршио. Устанак смо угушили, народ смо спасили, а власт задржалн, краљ и ми радикали. Ето, синко, слично овоме, раде сада и они наши из Лондона.
Устаници у народу су опасна ствар.То знају и они тамо и ми овде. Зато смо се овако разумно и поделили. Ми овде да спречавамо устанке, ако не можемо сами, онда помоћу окупатора, а они тамо нека воде савезничку политику.“ (7)
Штаб Делиградског корпуса је већао и ставио питање: „Да ли Пећанца стрељати у Сокобањи пред народом или то урадити у тајности због Бугара који су увелико чешљали Бањски крај у потрази за њим?“ На крају је донета одлука да се запита Врховна Команда. Народ тада није знао да је Пећанац код четника. Крили су га од села до села и то код најповерљивијих људи, водећи га као свештеника у црној мантији док су му руке биле везане. Пећанац је био у Сеселцу, у Брендији, у Жучковцу, у Реснику и на крају у Сокобањи. (8 )
Како је дошло до тога да се Пећанац ликвидира, Андрић прича:
„Продор јединица Народноослободилачке војске у области Сокобање и Алексинца прекинуо је моје разговоре са Пећанцем. Извештен о новонасталој ситуацији и упитан шта да радимо са Пећанцем, Дража нам је одговорио:
– Пећанац ни у ком случају не сме да падне у руке комуниста. Да бисте избегли излагање било каквом ризику, ви га одмах, по пријему овог наређења, лнквидирајте. Чим смо примили ово наређење, Брана је наредио црној тројци да закоље Пећанца.”(9)
Како је ликвидиран Коста Пећанац? То до сада није тачно навођено. Неки су писали да је заклан, неки да је стрељан, па удављен итд.
О ликвидацији Пећанца, прво сведочанство даје његов егзекутор Миливоје Лађански:
„Око пола ноћи смо кренулу са везаним Пећанцем и његовим пратиоцем у село Николинац где је требало да га ликвидирамо. Са мном су кренули Милун Марковић и Тилко Динић. Када само стигли на дрвеном мосту у селу, ја сам ударио ножем у леђа Пећанца и он је пао у реку и удавио се. Одмах након тога, Тилко Динић је заклао Пећанчевог пратиоца на самом мосту, који је такође био осуђен на смрт.“ (10)
А, о ликвидацији Пећанца, сличну изјаву је дао је и Живојин Динић:
„У селу Николинац смо стигли негде пред зору. Стали смо на мосту. Тада сам ја погледом рекао Касапчету (Миловоје Лађански) да заврши са издајником Пећанцем. Он га је камом прво ударио у леђа, а затим гурнуо преко моста и он се сурвао у реку. После тога, ја сам убио везаног Пећанчевог пратиоца.(11)
Тако је завршио свој живот војвода Коста Пећанац. Било је то 25.маја 1944. године у селу Николинац, недалеко од Сокобање.
На питање комунистичког иследника, по чијем наређењу је убијен Пећанац, и један и други су рекли:
„То је наредио Брана Петровић, командант Делиградског корпуса.“
Постоје две верзије где је сахрањен Коста Пећанац. По првој верзији, неко га је извадио из реке, препознао и сахранио на њиви Петра Милошевића, око 20 метара од пута Сокобања-Књажевац. Према другој верзији, пронашли су га комунисти и сахранили на њиви неког сељака у селу Читлук.(12)

1) ИаН, фонд ВАРИА—501.
2) ИаН, Мф.2, сн.634 (Записник са саслушања др Војина Андрића децембра 1945. у Нишу.)
3) ИаН, МФ.1, сн.44.
4) Исто.
5) ИаН, фонд Козара, кут.2, ф.1, рег бр.541/1 (Записник са саслушања Живојина Тилка Динића пред истражним органима Управе државне безбедности у Сокобањи 1945. Живојин Динић. Рођен 1922. у Јагодини. По занимању ковач. За врема рата пратилац команданта Делиградског корпуса, а потом и команданта 1.Сокобњске бригаде. Стрељан 1946. у Нишу.)
6) Исто.
7) ИаН, Мф.2, сн.634 (Записник са саслушања др Војина Андрића децембра 1945. у Нишу.)
8 ) ИаН, фонд Козара, кут.2, ф.1, рег. Бр.510/1 (Записник са саслушања Миловоја Лађанског, званог Касапче пред истражним органима Управе државе безбедности у Сокобањи 1946.Миловоје Лађански. Рођен 1920. у Јагодини. По занимању пиљар. За време рата био једно време пратилац команданта Делиградског корпуса. Стрељан 1946. у Зајечару.)
9) ИаН, Мф.2, сн.634 (Записник са саслушања др Војина Андрића децембра 1945. у Нишу.)
10) ИаН, фонд Козара, кут.2, ф.1, рег. Бр.510/1 (Записник са саслушања Миловоја Лађанског, званог Касапче пред истражним органима Управе државе безбедности у Сокобањи 1946.)
11) ИаН, фонд Козара, кут. 2, ф.1, рег бр. 541/1 (Записник са саслушања Живојина Тилка Динића пред истражним органима Управе државне безбедности у Сокобањи 1945.)
12) Иван Глигоријевић-Џина, Партизански одреди Источне Србије 1941-1944, Београд, 1969, стр. 283, 284.