ЈОВО ЛЕЈИЋ ОТКРИВА ГДЕ ЈЕ ГРОБ КОМАНДАНТА СМЕДЕРЕВСКОГ КОРПУСА
Капетан Лазовић почива у Скугрићу
Командант Смедеревског корпуса лежао је оболео од тифуса у Скугрићу код Модриче, где је и умро фебруара месеца 1945. године, а сахрањен је крај ограде у порти скугрићске цркве – каже за ”Погледе” Лејић
ПИШЕ: Милета СИМИЋ
Јово Лејић рођен је 1921. године у селу Скугрић крај Модриче. У четнике је ступио 1942. године, као писар попа Саве Божића (1886-1945) из села Осјечана, команданта Требавског корпуса, који је убијен од УДБЕ 1945. године у околини Теслића.
Лејић је сво време рата провео уз свог команданта, и био сведок голготе шумадијских четника, који су у овај крај Босне стигли децембра месеца 1944. године под командом капетана Живана Жике Лазовића, родом из села Мијаковца код Чачка. Јово Лејић се сећа да је Живан Лазовић, командант Смедеревског корпуса, лежао оболео од тифуса у скугрићкој школи, где је и умро фебруара месеца 1945. године. Он каже да је Лазовић са још два четника умрла од тифуса (један од ове двојице је поднаредник Мида Богићевић из Ратара, командир 1. чете. 2. батаљона 1. јасеничке бригаде Смедеревског корпуса, како је наведено у ”Албуму српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика”, први том – прим. редакције) сахрањен крај ограде у порти скугрићке цркве. Остали Шумадинци и Смедеревци, помрли од тифуса или изгинули у борби са надирућим партизанима, сахрањивани су на брзину на сеоском гробљу крај доње капије.
У разговору за ”Погледе” он се присећа сахрањеног четника Милана Милошевића из села Влашка крај Младеновца и још неких четника од Умке, којима су потомци на једвите јаде после рата споменик подигли. Невероватно виталан и здрав за своје године, Лејић нам сведочи да су скугрићки комунисти после рата уклонили крст са Лазовићевог гроба, тако да данас Живан Лазовић почива крај скугрићске цркве на необележеном гробном месту.
Садашњи поп у Скугрићу Војко Стевановић показује нам место где је сахрањен Живан Лазовић и каже да се народ после 1992. године ослободио и долази и пали свеће на гробу чувеног команданта Смедеревског корпуса. ”Пре неколико месеци долазила је нека жена из иностранства и упалила свећу свом команданту”, каже поп Војко и нада се да ће у скорој будућности Лазовићу бити подигнут споменик. ”Мало је људи који су знали где је Лазовић сахрањен, тако да ће сада његови преживели ратни другови и рођаци моћи да посете његов гроб”, додаје поп Војко Стевановић.
Свим догађајима из тог времена присуствовао је Јово Лејић. Он нам показује скугрићку школу у којој је умро Живан Лазовић и кућу преко пута цркве у којој је био штаб генерала Драже Михаиловића. Лејићева биографија је врло занимљива. Ухапшен је маја месеца 1945. са своја два брата, када су позвани у војску у Градачац. После саслушања спроведени су у злогласни комунистички затвор ”Шток” у Тузлу. ”Група која је била са мном у `Штоку`, преко ноћи је одвођена на стрељање, а дању се ћелија поново пунила новим затвореницима, и то се стално понављало”, каже нам Јово Лејић.
Убрзо у затвор стиже Урош Лазић из села Копривне у чијој је кући био штаб генерала Драже Михаиловића. Са још 145 затвореника пребачени су у логор Креку, где су били заједно сви затвореници: и четници, и усташе и домобрани. После неког времена, сви босански четници су одведени и стрељани у Живиницама. ”Када су четници одведени на стрељање”, сећа се Лејић, ”око 600 усташа је амнестирано и пуштено кући”. Само божјом помоћу дочекао је амнестију и излазак из затвора.
Иако пуштен кући, повремено је хапшен и саслушаван као ”непоправљив”. Неко време се склањао у Сомбор код рођака. Не пронашавши га кући, удбаши му за то време хапсе супругу са троје мале деце и одводе у затвор у Градачац. Кћи од десет месеци је у затвору и умрла. Јово Лејић је потказан од комшија у Сомбору, ухапшен и од удбаша Милосава Поњавића из Бруснице код Горњег Милановца спроведен поново у затвор ”Шток” у Тузлу.
После низа саслушања послат је на издржавање казне, а потом у казнену јединицу на одслужење војног рока. Војни рок је провео као неподобан, без оружја. Данас живи у родном Скугрићу са многобројним потомцима. Иако у годинама, обавља нормално све сеоске послове.
(Број 259, октобар 2003)