Књига о љотићевцима
  • Погледи
  • Актуелно
  • Књиге
    • Књиге
    • У ПОНУДИ
    • Распродато
    • Милослав Самарџић
  • Филмови
  • Форум
  • Галерије
    • Галерије
    • Четници (Југословенска војска)
    • РАТ 1991-1995.
    • Злочини над Србима
    • Српска православна црква
    • Србија
  • Историја
  • YouTube
  • World War II
  • Контакт
  • English
      EnglishСрпски

  • Погледи
  • Актуелно
    • Најновије

      Повратак из Америке у Србију

      • 28/03/2023

      Зашто Српска народна одбрана д...

      • 17/03/2023

      Уочи избора у Црној Гори

      • 08/03/2023

      Зашто Срби не воле капитализам...

      • 24/02/2023
  • Књиге
    • У ПОНУДИ
    • Распродато
    • Милослав Самарџић
  • Филмови
  • Форум
  • Галерије
    • Четници (Југословенска војска)
    • РАТ 1991-1995.
    • Злочини над Србима
    • Српска православна црква
    • Србија
  • Историја
      • Историографија
        • Историјски филмови
        • Издања ”Погледа”
        • Књиге
        • Чланци
      • Aрхива листа “Погледи”
        • ”Погледи”, по темама (1)
          • Четници (1)
          • Четници (2)
          • Злочини комуниста
      • Дража Михаиловић
        • Биографија
        • Албуми
        • Дража у политици
        • Процес рехабилитације
      • Aрхива листа “Погледи”
        • Милослав Самарџић
          • Четници
          • Чланци и репортаже
          • Уводници
          • Полемике
      • Четници (Југословенска војска)
        • Јединице, наоружање, формацијска питања
        • Команданти
        • Списак палих четника
        • Други народи у четницима
        • Антиосовински фронт
        • Антикомунистички фронт
        • Питање ратних злочина
        • Остале теме
      • Други светски рат
        • Недићевци
        • Љотићевци
        • Комунисти – партизани
      • Комунистички злочини
        • Спискови жртава комуниста
        • Документа, анализе
      • Ратови 1912-1918.
        • Анализе, јубилеји
        • Албуми
      • Четници до 1941.
        • Стари четници
        • Албум, војводе
      • Разно
        • Српска Босна
        • Српска Бока
        • Македонија
  • YouTube
    • Одабрано

      Video
      YouTube

      TROJNI PAKT I 27 MART, HITLER JE ZELEO DA SRBE POS...

      Tajne Trojnog pakta i 27. marta su dugo bile skriv...

      • 26/03/2023
      Video
      YouTube

      BITKA ZA KOSOVO

      Komunisti su Kosmet obecali Siptarima jos 1943. go...

      • 15/03/2023
      Video
      YouTube

      KADA CE U SRBIJI BITI VECE PLATE? KRALJEVINA PROTI...

      Vecito i dnevno pitanje kada ce plate biti vece? K...

      • 05/03/2023
      Video
      YouTube

      KO JE BIO VOJVODA KOSTA PECANAC

      Kosta Milovanovic Pecanac, od Srpsko-turskih ratov...

      • 26/02/2023
      Video
      YouTube

      PROKLETSTVO OBRENOVICA

      Osnovna odlika gradjanskog drustva jesu gradjanska...

      • 19/02/2023
      Video
      YouTube

      KADA CE SE ZAVRSITI RAT U UKRAJINI

      Sukob u otvorenoj formi traje od marta 2022. godin...

      • 12/02/2023
  • World War II
  • Контакт
  • English
    • Српски
ПогледиИсторијаИсториографијаИздања ''Погледа''Књига о љотићевцима

Књига о љотићевцима

  • 03/11/2014
0
SHARES
FacebookTwitterGooglePinterest
RedditTumblr

korice ko su ljoticevci OK, zadnja verzija, prva

Ових дана у издању НИП ”Погледи” појавила се књига Предрага П. Ивановића ”Ко су љотићевци?” То је прво домаће издање књиге, а иначе друго, јер је први пут штампана 1954. године у Чикагу, под патронатом Српског културног клуба др Слободана Драшковића.
До сада је прештампано много књига из емиграције, али ова је увек заобилажена. Не само што није прештампавана, него се и цитира спорадично, док се љотићевска литература и прештампава и цитира.
То су разлози због којих на овом месту преносимо неколико поглавља из књиге ”Ко су љотићевци?”
У наставку чланка погледајте један екслузивни документ.

Како сад пишу љотићевци? 1 децембар: “Савлађивање ванисторичности”!
У “Независном месечном билтену за политичка питања”, год. 1, бр. З, новембар 1951, стр. 1, чланак под насловом: “Заборављени дан”, ка­же:
“Што се нас тиче, реално узевши, ми историју никада нисмо ни имали – у овом смислу о коме је овде реч – изузев нешто Срби у сре­д­њем веку. Једини пут кад смо направили одлучан корак да савладамо “ва­нисторичност”, када смо били на историском прагу, било је 1 децембра 1918. То је био потез историског замаха а уследио је из жеље да се ропској прошлости каже ‘збогом’ да би се писала своја сопствена историја”.
Велике историјске кризе рађају не само хероје, него и најгнусније издајнике. Између њих су толике непремостиве разлике, да је сваки компромис искључен. То су светови, морални и политички, толико различити да не могу да разговарају, него само да се на живот и смрт боре до уништења једног или другог. Како се може разговарати с онима који се блатом бацају на највеће подвиге предака и на највеће светиње народне?
Да бисмо разумели овај патолошки комплекс мржње према Српству, који избија из писања Љотића и љотићеваца, морамо да се поново вратимо на самог Љотића. Њему је још од детињства недостајао један контакт, контакт са српским народом у коме је рођен. Сам факат да је у доба највећих напора, прегнућа и уочи остварења вековних српских идеала одушевљено примио толстоизам, то јасно показује.
Димитрије Љотић није имао везе са Српством, ни историски, ни умом, ни срцем, бићем својим. Неосетљив за моралне вредности, он се у Српству осећао туђином. Његови хоризонти били су ван Српства а његова љубав – у колико је уопште имао – ишла је пре свему другом, са­мо не српском народу. Он је стално тежио ван оквира српске заједнице, тра­жећи нешто друго, страно, и то је налазио у југословенству, бал­ка­нству, Словенству, свесловенству, у држави Славији. Себе је сматрао ју­гословеном, балканцем, Словеном, чланом “великог словенског бра­т­ства”, грађанином “Славије”!

Славија, мржња према Српству
Остварењу Славије сметали су у првом реду они који су од Русије направили један инструменат комунистичке политике и борбе. Зато је он био антикомуниста. Али су тој идеји сметали исто тако и на­ци­о­на­ли­зми осталих словенских народа, па је он себи поставио за циљ да ра­ди на уништењу српског национализма, српског народа као таквог.
Под притиском страховитих удара коју су почели 1941 године, који су нас погађали као Србе и зато што смо Срби, српски народ је почео да долази до сазнања да га је зла коб погодила зато што се удаљио од срп­ских извора, заборавио на српске светиње и одрекао српског имена, па је и спас иидео у враћању на њих. Љотић је ово увиђао. Знао је да се противу тога не може борити, па је и сам проливао крокодилске сузе над разапетим Српством, а у ствари је уз помоћ Немаца разбијао ону српску снагу која се била окупила да народ брани, име српско васкрс­не, препород припреми, државу ослободи. Он је подло, са фанатизмом ту­ђег слуге, гонио четничке борце.
Колико Љотић из дубине своје одрођене душе мрзи српски народ, и колико су његов рад и његово писање штетни по српски народ, нека нам послуже следећи редови из брошуре: “Светло истине”, стр. 1-4:
“6 октобра 1934 године био сам у Смедереву са владиком Ни­ко­ла­јем. Не знам како и зашта запитао сам га: ‘Преосвећени, да ли сте чи­тали Милојевића који је по целом свету налазио српске трагове.’
Он ми је одговорио да није, а ја сматрајући да стварно није, почео сам му причати о свему. Када сам завршио он рече:
‘Верујем да су Кинези подигли кинески зид да би се спасли од ру­ши­лачке навале Срба.
Даље, верујем да Тукидит, који је писао о дивљим Скитима, није знао да су они претци Срба.
А Омар, који је запалио Александриску библиотеку, сигурно да је у својој војсци имао Срба.
Верујем да до осмога века сва рушења, где год је било зла и силе, ру­шења, пљачке, убијања, да то нико други није вршио него Срби. Све до деветога века, када су се окалемили са Христовом гранчицом. Од тога доба дају благородно воће, али не сви. И као што са окалемљеном граном која даје лепо воће расте и она дивља која из дивље подлоге расте, која даје ситно, горко и опоро воће, тако исто и код нас. Толико да се зна шта је од Христа а шта без њега.’
Ове су ми се речи владике Николаја урезале у памет и размишљао сам о томе и сматрам да су Срби до осмог века живели без Христа, а од осмог века боре се у њима две струје, једна окалемљена Христовом гранчицом а друга без ње.

Позоришни репертоар – Бранислав Нушић
На стр. 175, под насловом “Наше позориште”, Бор. Карапанџић го­вори о позоришној уметности у логору. На позоришном репертоару су би­ли скоро сви Нушићеви комади. Ово није случајно да љотићевци и ко­мунисти не скидају Нушића са репертоара и певају му највеће сла­вопојке. Јер је он несумњиво и за једне и за друге вршио један велики посао, растакао и разарао српско друштво и српску породицу својим по­зоришним комадима.
(Реч је о позориштима у послератним логорима у Италији. Предраг Д. Ивановић у овом поглављу анализира и ову љотићевску представу.)
У позоришној слици “И светлост надвлада таму”, стр. 156-162, Сл. Стан­ковић говори о двојици браће, Момчилу и Мирку, љотићевцу и ко­му­нисти. У 6 појави која се састоји из Момчиловог монолога, види­мо не­колико отрцаних зборашких фраза:
“МОМЧИЛО: (клекне) Боже мој! Ти који све видиш и који све пра­ш­таш. Свети Ђорђе, славо моја! Ти победоношче и заштитниче слабих и нејаких. Опрости ми све грехе. Не узми за зло ако сам некога ув­ре­дио… Опрости свима грехове. Дај срећу свима, свима народима… це­л­ом свету… Јер не може мој народ бити срећан, ако сви народи нису сре­ћ­ни… Уништи сваку мржњу, сваки јед… Усади љубав у људским ср­ци­ма, да сви буду твоја добра деца! Амин. (окрене се у правцу где ми­сли да је мајчина слика) Мамице моја дивна… Ти си мртва давно. И ево, тво­га сина пред твојом сликом. Слеп… Али ја те видим, мама. Ви­дим те тако јасно као да си жива… И грлим те у мислима. Опрости ми, ма­ми­це, опрости твоме Бати… И не жали што сам изгубио очи. Све је то, ма­мо добра, за Краља, за Отаџбину, за народ! Ти си ме тако учи- ла… Хвала ти! (погне главу и остане у молитви).”
На крају Момчило побеђује Мирка и овај то на самртном часу при­знаје. У дијалогу Момчило опрашта Мирку. Настојање да се у сваком на­­пису, свакој прилици створи једна атмосфера заборава, несумњиво ука­­зује колико су сами љотићевци свесни својих злочинстава, те да и по­­ред упорне одбране и лажнога аргументисања, у крајњој линији, уда­рају на сентименталност. Траже да се забораве сви њихови злочини, ка­ко би поново били примљени у српску националну заједницу и могли не­сметано да наставе свој злочиначки посао.

Писање Милоша Црњанског
Посебно поглавље у “Американском Србобрану” за време уредниковања Милутина Деврње, чине чланци Милоша Црњанског.
У “Србобрану” од 28 јануара 1952. М. Црњанскн глорификује марксизам (комунизам) деветнаестог века: српски марксисти деветнаестог века су били “високог морала у политици и нису мењали своја начела”.
Мало даље, писац, приказујући потпуно нетачно и произвољно сусрет и растанак Светозара Милетића и Светозара Марковића, каже: “Марксисти у XIX веку успели су да се уздигну морално тако високо да су били постали алгернатива за српски народ!”
Најзад, писац пева похвалу Пери Тодоровићу, писцу “Дневника једног добровољца”, за кога признаје да је био марксист (комунист) и атеист (безбожник). То ништа не смета да његов “Дневник” хвали као “нај­­бољи Дневник рата у српској књижевности”.
У “Американском Србобрану” од 29 јануара М. Црњански слика Гаврила Принципа као комунисту (!) и једину разлику између њега и данашњих комунистичких властодржаца у Југославији види у томе што је Принцип тобоже сматрао да “пре стварања социјализма треба ос­тварити уједињење српског народа”, док ови сматрају да је “услов за ос­тварење социјализма разједињење српског народа”.
У чланку се даље хвали познати комунистички писац Крлежа. Цр­ња­нски затим напада Исидору Секулић која је “посветила своју књигу мртвима. Србима покланим у Хрватској, побијеним у Србији, свима уби­јеним од 1912-1915. Њој су сви “браћа”, ”сви једнаки”. Црњански ово упоређује са подизањем заједничког споменика Карађорђу и кнезу Ми­лошу у Београду између два рата и каже: “Споменик убијеном и ње­го­вом убици, исто је такав уникум, као и овај нови курс режима и ‘Ај­за­доре’.” Може ли усташка штампа да тражи нешто боље од оваквог пи­сања који кнеза Милоша просто приказује као убици и изједначује са комунистима. Мало даље, Црњански се позива на једног француског марксисту (комунисту), да би поткрепио своје схватање улоге песника у друштву. Најзад, у истом чланку, као да није довољно зла учинио, пи­сац отворено каже: “Ми у емиграцији не можемо ништа”.
У “Србобрану” од 11 фебруара 1952 године, Црњански каже: “Ја ми­с­лим да је у Балугу било много што је било као у Тургењева, и Балзака, па чак и Христа, али Монте Христа”. Дакле, Црњански се шегачи и са Хри­стом, изједначујући га са једним авантуристом из романа Але­кса­ндра Диме (карактеристично за љотићевску лажну побожност).
У броју од 14. фебруара налазе се и следеће реченице: “Вели воли да ми прича о сексуалном животу Аписа и његовим београдским шва­ле­ркама”. “Краљ је, вели Балуг у то доба, био заљубљен у При­би­ће­ви­ћа”. Ако су ово само грубе неукусности, следећи цитати показују свако отсуство озбиљности и свести о одговорности: “У једној својој депеши из тога доба, из Солуна… Балугџић нуди министарству да он “просто ис­фабрицира неколико депеша бугарског егзархата”.
Да се овако нешто чита у Титовој “македонској” штампи, не би било ве­лико чудо. Такође не би било чудо да то пише бугарска шовинистичка или комунистичка штампа. Али је заиста непојмљиво да то објављује један љотићевац у “Американском Србобрану”.
Македонствујушчи нису једини које Црњански задужује својим “историјским” информацијама. Он се постарао да пружи материјала и хрватским политичарима у њиховој борби за уништење српског народа: “Балугџић је ходао горе доле по собама и био је блед као крпа… Па је онда додавао, полугласно, као да сам себе разговара, са уздахом: “Кад је већ убио Радића што не уби и Прибићевића”.
Каљање свога народа провлачи се кроз многе чланке М. Црњанског. Та­ко у “Србобрану” од 19 фебруара 1952 Црњански пише: “Све се о Балугу могло рећи само не да је био груб. Спомињем то зато, што у нас, мајка, туђа мајка није остајала без помена, ни међу дипломатама. Један наш министар у Бечу и један у Варшави, били су врло чувени по псовки. Једна наша екселенција, још у кући Јована Ристића, имала је обичај да ујутру построји чиновнике па да им окрка. Мајка се помињала и у иностранству, телефоном.”
Да ли овако, гнусно, клеветничко и простачко писање служи књижевном васпитању српске емиграције или усташкој пропаганди?
У допуну претходног Црњански у Србобрану од 22 фебруара 1952 пи­ше: “Балуг је само споменуо Јешу (Тадића, министра у Анкари) и додао “оца му”.
Најзад, у “Американском Србобрану” од 25 фебруара 1952 Црња­н­ски се придружује осталим “новим” писцима у “Американском Ср­бо­б­рану”, који се строго држе дефетистичке линије: “Нисам ни сањао, да ћу, за увек, отићи у туђину и да ћу и кости оставити у иностранству”.
Каква порука наде и ослобођења српском народу, кад рачуна “за­у­век” са комунистичким режимом у Југославији!?
Љотићевци стрељају 300 Срба
На дан 28 јула 1943 године, око 2 часа по подне, до­шао је у Трстеник окружни начелник Душан Ма­р­ко­вић, командант 11 љотићевског добровољачког ба­та­љо­на. У његовој пратњи су били: Лукић, шеф ка­би­нета Милана Аћимовића, Ива Трипковић, шеф про­паганде код Марковића, поручник Раца Протић, ађу­тант Марковићев и још неки официри добровољци чи­јих се имена не сећам. Укупно их је било 24.
Као среском начелнику у Трстенику, Марковић ми је наредио да пођем с њима ради обиласка општина у срезу. Пошли смо аутобусом и обилазили редом: Ве­ли­ку Дренову (где је Марковић обишао вод добровољаца смештених у шко­ли), Милутовац (где је обишао чету добровољаца), одакле је тре­бало да идемо за Пољну. Међутим, Марковић је у томе моменту те­ле­фонски обавештен да је у Врњачкој Бањи погинуо један добровољац и један агент. Марковић је одмах прекинуо обилазак и наредио повратак у Трстеник.
Аутобус је возио највећом брзином. Код села Богдања, недалеко од манастира Љубостиње, припуцали су митраљези и онеспособили ау­то­бус који се зауставио. Митраљеска ватра је и даље косила. Видео сам све око себе у крви и мртве. Неким чудом мени није било ништа. Када је ватра престала, изашао сам из аутобуса. Али кад сам био на папучи, опа­љен је један метак на мене и погодио ме у десну страну груди, нис­ко у слабину.
Пао сам поред аутобуса и притајио се. Не знајући ко су нападачи, ни­­сам давао глас од себе. Ови, пак, пре него што су пошли упутише по­грде у мом правцу, рекавши поред осталог: “Да знате како Дражина во­ј­­ска кажњава издајнике”. Тада сам их позвао и они су пришли. Било их је међу њима који су ме познавали као начелника. Одмах ме при­х­ва­ти­ше и превише, изражавајући жаљење што нису знали да сам и ја у ау­то­бусу.
Кроз кукурузе поред Мораве, спровели су ме у правцу Трстеника. Пу­­цњем скренуше пажњу државној стражи која је била у близини и по­ву­коше се. Припадници државне страже ме убрзо пронађоше и однеше у болницу у Трстеник, где ме је доктор Сава Станојевић превио и указ­ао ми прву помоћ.
Истог дана увече, не сећам се тачно у колико сати, немачким ка­ми­оном сам пренет у крушевачку болницу. Сутра дан ме је д-р Ђуковић, хирург, оперисао. И поред свег труда који је уложио у ову тешку опе­рацију, лекар није успео да извади зрно, које и данас носим у себи.
После недељу дана било ми је мало лакше, па је доктор дозволио по­сете. Како је свакога дана долазио велики број мојих пријатеља, то су љотићевци забранили свакоме без разлике да ми се приближује и чак су у соби поставили једног стражара-добровољца, кога је и сам д-р Ђуковић с муком избацивао бар за време прегледа.
После једно 15 дана дошао је код мене добровољачки иследник Гру­јић који је почео да ме испитује. Оптуживали су ме за везе са чет­ни­цима, припремање заседе и напада на аутобус. Никаква моја об­јаш­њења и правдања нису помогла. На крају ми Лукић саопшти да сам ли­шен слободе.
Међутим, како се моје стање здравља није поправљало, дође једног да­на немачки лекар да ме прегледа и констатова да сам тешко болестан и да морам још да останем у болници. Недељу дана доцније он је понова дошао и наредио да још лежим. Али, после три дана дођоше дво­јица добровољаца аутомобилом и одведоше ме у затвор окружног на­челства у Крушевцу. Приликом превоза из болнице у хапс, до­бро­во­љци су ми одузели новчаник са 7.500 динара, џепни сат, златан по­родични прстен, торбу за акта и друге ствари од вредности које су се на­­лазиле код мене.
Исте вечери, у девет часова, одвели су ме у канцеларију на саслу- ша­ње. Одмах су отпочели да ме испитују: зашто сам се противио да по­ђем са окружним начелником у обилазак општина; колико сам имао сас­танака са Кесеровићем; како смо припремили заседу итд. Пошто сам ја све порицао, ту су ме положили потрбушке, везали ми руке и ноге и онако рањеног почели да ме туку по целом телу. То је трајало од 9 увече до 3 ујутру.
Избезумљен од болова, обратио сам се ту присутном теологу Ми­лоју Јовановићу (родом из Лознице), као свештеном лицу рекао му да говорим истину као у последњој исповести, да нисам крив за оно заш­та ме терете. На све то, теолог Јовановић је само мирно рекао да на­ста­ве да ме туку. Немогући више да издржим и владам собом, полумртав, почео сам да “признајем”. Ни данас не знам шта сам све том приликом ре­као. Тек, батине су престале.
Тада ме однесоше у затвор, у коме се налазило око 30 људи. А после не­колико дана отеран сам са шесторицом младих људи, који су били у ор­ганизацији ДМ у крушевачки казнени завод, где су нас предали Гес­та­поу. Ту смо смештени у “собу смрти” на шестом спрату, у којој је би­ло око 60 људи. Два сата по нашем доласку, у собу су ушли гестаповци, извршили прозивку и извели преко 50 људи. Куда, то вече нисмо знали.
Али сутрадан, око 5 часова после подне, неколико од оних који су ос­та­ли са мном у соби, приметили су кроз прозор масу људи и пред њи­ма око двадесет добровољаца и неколико гестаповца. Подигли су и мене до про­зора и са ужасом смо гледали преко 300 српских на­ци­о­на­листа у за­т­ворском дворишту како беспомоћно стоје пред наоружаним до­б­ро­вољцима и гестаповцима. У тој маси налазио се и школски над­зорник То­ма Поповић, који је био шеф једне четничке сухопутне ста­нице.
Када су то јутро љотићевци запитали Тому Поповића да ли се каје за “грехове и кривице” које је починио, он је мирним и снажним гласом од­говорио: “Немам грехова, немам кривица! Живео српски народ, жи­вео Дража Михаиловић”. У истом тренутку одјекнуо је добровољачки пло­тун и оборио српског родољуба Тому Поповића. Мало затим, поу­би­јани су и сви остали, око 300 на броју. Све су побили добровољци, јер гестаповци том приликом нису ни метка опалили.
Остали смо у “соби смрти” десет до петнаест дана. Једног дана од­ве­доше ону шесторицу младих људи и шта је са њима било, и дан да­нас не знам. Ја сам остао са тројицом других још недељу дана, а онда од­ведоше и њих.
После неколико дана, дођоше једног јутра два немачка војника и од­ве­доше ме код мајора шефа Гестапао у Крушевцу. Његов тумач, Немац, држао је моје саслушање које сам дао код добровољаца и по њему почео да ми поставља питања. Гледајући саслушање видео сам својим очима да је при дну стајало написано црвеном оловком: “23-1Х-1943, Кру­шевац. – Смрт. Михаило Олћан.”
На постављено питање да ли остајем при исказима датим на саслу­ша­њу код добровољаца одговорио сам да желим да кажем праву ис­тину. Немачки мајор је дозволио и ја сам рекао: “Видите какво је моје тело изубијано и црно (а био сам црн од усирене крви од батина као уг­љенисан). Ја нисам разбојник, ни убица, ни лопов, али да су ме тада пи­тали да ли сам убио сто немачких војника, ‘признао’ бих да јесам, иа­ко код себе немам ни нож”.
Немачки мајор који је дотле само гледао кроз прозор и није хтео уо­п­ште да обраћа пажњу на мене, погледао ме је у очи и заинтересовао се за мој случај. Додао сам да за доказ да ништа није тачно што су ми ба­тинама изнудили и што сам “признао”, потврдиће сви које сам на­во­дио у својим исказима и молио сам да их испитају.
Моје изјаве биле су забележене. Мајор ми је рекао да ће испитати ствар и враћен сам у собу смрти у којој сам потом остао још девет до де­сет дана. Тада је једног дана дошао немачки мајор и саопштио ми сле­деће: “Наш суд је установио да код вас нема кривице и хтео је да вас пусти на слободу, зато што су оптужбе против вас недоказане. Ме­ђу­тим, томе су се успротивили добровољци, који траже ваше интерни­ра­ње за Немачку”.
Зато сам пребачен у собу у којој су се налазили они који такође тре­ба да буду транспортовани за Немачку. У соби сам затекао око 30 људи. Сви су они преко дана терани на рад под надзором и стражом Бугара. Мене су као неспособног за кретање и ма какав рад остављали у соби. Не­дељу дана доцније, пребачено нас је око 70 људи на железничку ста­ницу. Веровали смо да одлазимо за Немачку. Међутим, одведени смо у Београд, на Бањицу. Ту сам провео до 22 јануара 1944, очекујући сва­ког дана да будем изведен на стрељање. Најзад нас, целу једну партију упу­тише у злогласни концентрациони логор Дахау.
Пред транспортовање за Немачку, посетила ме је жена и том при­ли­ком ми испричала да су нам људи Марисава Петровића у Трсте- нику опљачкали из стана сав новац који смо имали, четири обвезнице Аг­ра­рне банке, сва моја цивилна одела, полициске униформе, веш, ципеле, разне ситније ствари од вредности, па су чак однели и два килограма суве сланине које смо имали у кући.
Вероватно услед неке грешке, или пре што су у Немачкој пруге већ до­брим делом биле уништене и саобраћај отежан и неуредан, наш транспорт од неких 300 људи био је истоварен и остављен у логору Мо­сбург у Немачкој. Тако захваљујући невероватној срећи коју смо има­ли, не одосмо у Дахау. У том транспорту било је много људи који се и данас налазе у Немачкој, Америци и целом свету. Тако смо били спасени од злочина нацистичких слугу, зликовачких издајника српског на­рода – “српских добровољаца”, љотићеваца.
Милојко Бискуповић, Чикаго

Хватање Мирка Смиљанића
Док смо једног лепог фебруарског јутра 1944 седели у једној стаји и разговарали ушао је Мирко држећи у руци врбову гранчицу. “По­г­ле­дајте – рекао је – први пупољци, али треба још доста док шума озе­лени”. На његовом лицу огледала се брига. Само до тада да издржимо и спашени смо. Као да је предосећао да су његови дани избројани и да ви­ше никада неће видети озеленеле српске планине, које је толико во­лео. И док смо га ми замишљено посматрали, Слава је запевао: “Пла­ни­но, мајко…”
Као и остале, и ову зиму, 1943/44, наша бригада, под командом Ми­рка Смиљанића, је проводила у Доњим Комарицама. У обуци, мањим су­кобима са комунистима и Немцима, углавном нам је пролазило вре­ме све до једног фебруарског јутра. Сећам се, тек се појављивала зора кад се чуше пуцњи, па све више и више. И док је стражар викнуо на узбуну сви смо већ поскакали. Сваки је зграбио пушку и излетео на­поље. Како се наша колиба налазила на брегу, могли смо у часу да ви­димо шта се дешава.
Злогласни збораш, Васа Јеличић, командант батаљона код чувеног зли­ковца Марисава Петровића, са својим назови добровољцима је оп­колио кућу у којој је био Мирко. Почели смо да пуцамо али смо се ус­коро повукли. Шта смо могли, било нас је мало, јер је Мирко ради ла­кшег издржавања многе демобилисао и послао да зиму проведу код својих кућа.
Васа Јеличић са добровољцима привукао се ноћу и запосео све при­лазе са митраљезима и осталим модерним немачким наоружањем. Пре­обучени у четнике, преварили су и убили стражара а затим напали кућу у којој је био Мирко. Мирко је успео да искочи из куће али је ра­њен пао. Успео је једино да из гуња извуче наређење Врховне команде и гурне га у снег. Дотрчали су добровољци, везали га, ставили на једна ко­ла и док је крв из ране текла они су уз пуцањ и песму подизали ша­реницу испод које је лежао овај српски јунак, да би га показивали на­ро­ду, који се у болу питао шта траже од нас ови изроди.
Пролазећи кроз суседно село Корман и пуцајући из обести, љо­ти­ће­вци су убили четрнаестогодишњег јединца једног ратног заробљеника. Али се нису само овим задовољиле ове швапске улизице, већ су поред по­хватаних четника ухапсили још многе сељаке, од којих су задржали 14 најугледнијих домаћина Доњих Комарица. Сви су они, заједно са Ми­рком, одведени у бившу касарну 19 пешадиског пука, где су зат­во­рени и подвргнути мучењу. Тукли су их, мучили и настојали да сво­јим дивљаштвом премаше своје господаре. Чича Никола Јелић је после пу­ш­тања месецима лежао са распаднутим стопалима. Многе од по­хва­таних су стрељали. Ухватили су и Мирковог брата Бранка, који је био у сусед ном селу код сестре, и њега су стрељали.
После страшних мука Мирко Смиљанић је стрељан.
Р. А.

Одузимање пакета
Мој брат Милен Вукадиновић био је за време окупације на лечењу у Врњачкој Бањи. У бањи су га ухапсили Бугари. Из затвора га је спа­сао Богдан Гордић преко својих пријатеља.
Када је Богдан Гордић доцније ухапшен од Немаца и одведен у Не­мачку у заробљеништво, мој брат је једнога дана спремио пакет и хтео да пошаље Гордићу у знак захвалности што га је у своје време спасио од Бугара. При ношењу пакета ради предаје, на путу га је срео Марисав Пе­тровић, познати љотићевски командант и питао га је куда иде и шта носи. Када му је мој брат одговорио да носи да преда пакет за Гордића, који је у немачком заробљеништву, Марисав му је одузео пакет, а њега ис­тукао.
Страхиња Вукадиновић, Чикаго

Борбе са четницима, убиства и паљевине
Командант 1 добровољачког пука, мајор И лија Мићашевић и његов ко­мандант 3 батаљона поручник Миленко Поповић, извршили су но­ћни препад на Нешка Недића, познатог четничког команданта, 1942 го­ди­не, ухватили га и предали немачком Гестапоу.
Октобра месеца 1942 године, у селу Барошевцу (крај Ваљева), по­ру­чник Бардак Мијо, командант 2 батаљона 1 добр. пука, изненадио је на спавању команданта бригаде ДМ Пуришу Грбића и том га приликом убио. Љотићевци су са мртвог Грбића скинули чизме, официрске чак­шире и машински пиштољ. Све је ово носио на себи до Палманове (Ита­лија) пор. Бардак.
Ненад Филиповић, јуна месеца 1943 године, у Бајиној Башти је убио три полициска писара припадника Д. М.
Септембра месеца 1943 године, добровољачки поручник Ненад Фи­ли­повић, у саставу немачке казнене експедиције.упалио је око 360 кућа у срезу Рачанском.
Фебруара месеца 1944 године, добровољачки поручник Пајко (Ми­од­раг Павловић-Пајко) водио је борбу са Калабићевим одредом у Кло­ки, Опленачки срез. Овом је приликом погинуло шест Калабићевих љу­ди, а 18 ухваћено. После шест дана свих 18 је стрељано. Овом при­ли­ком љотићевци су запленили и Калабићеву штампарију.
Мијо Бардак је у Ваљеву ухватио и стрељао као припаднике ДМ Ми­лана Стојановића из села Сушице и Богу Мишића.
Поручник Бардак је 1944 године у околини Ваљева ухватио четири аме­ричка падобранца и предао Немцима.
Жанд. капетан С. П.

Приредио: Милослав Самарџић

П.С.

На последњој страни корице новог издања књиге објављен је део једног документа који је у Архиву Града Београда недавно пронашао истраживач Ратко Лековић. То је извештај поверљивог Љотићевог потпоручника Радојице Ђурића Гестапоу.

Ђурић је убачен у затвор као лажи заробљеник – четничког официра, у ћелију бившег министра Ђорђевића, који се добро држао упркос мучењу. Ђорђевић је поверовао Ђурићу да је заиста четник и открио му је да припада Дражиној организацији. Потом је још више мучен и на крају је убијен.

Овај документ је пример најважније љотићевске активности током рата – денунцијације Дражиних присталица Немцима.  Једном приликом су доставили Немцима списак од чак 7.630 Дражиних сарадника и присталица. Многе од њих Немци су похапсили, мучили и ликвидирали.

Ово је препис и оригинал Ђурићевог извештаја Гестапоу:

franceziju prepis 1 NET

franceziju prepis 2 NET

franceziju 1 NET

franceziju 2 NET

 

 

 

Ђуришићеве операције 1942/43. године (4)

  • 01/11/2014

Дража Михаиловић против Јосипа Броза 1914. године

  • 23/11/2014

Поделите

0
SHARES
FacebookTwitterGooglePinterest
RedditTumblr

Повезани чланци

Издања ''Погледа''

Никола Калабић: Оцена карактера

  • 30/09/2021
Издања ''Погледа''

Французи о књизи ”Крвави Васкрс 1944: Савезничка бомбардовања српских градова”

  • 28/06/2018
Издања ''Погледа''

Србија пре и после Тита

  • 29/03/2017
Издања ''Погледа''

О др Драгићу Јоксимовићу: Херој српске правне свести

  • 17/05/2015

Do not miss

Издања ''Погледа''

Никола Калабић: Оцена карактера

  • 30/09/2021

Помозите рад ''Погледа'' својом донацијом. За донације из Србије: Рачун број 325-9500500624650-92, ОТП банка Сврха уплате: Донација Прималац: Погледи д.о.о. Немањина 16, 34 000 Крагујевац За донације из иностранства: Пеј пал налог
Copyright © 2020 Polgedi