Козара

16/03/2013

Западно од реке Босне у ово доба још нису биле вођене крупне операције. Током 1941. године и на овом подручју догађаји су се одвијали као и у свим западним крајевима. Изазвани хрватским и муслиманским злочинима, Срби су се дигли на устанак, створивши током лета велике слободне територије. С јесени, када се део војске враћа послу на својим сеоским имањима, на сцену ступају комунисти. И овде им полази за руком да потчине највећи део устаничких одреда, после чега крећу у систематско убијање виђенијих Срба. На састанку четничких команданата из долине реке Врбас, одржаном 7. јуна 1942. у селу Јаворани код Котор-Вароши, о овоме је говорио члан штаба Војно-четничког одреда са Мањаче, адвокатски приправник Бранислав Лазичић:
”…Настала је потреба да се српски народ брани од насиља пролетерских ударних батаљона једнако као и од усташа. Јер, куд год су пролазили ти ударни батаљони, свој траг обележавали су многобројним гробовима невиних Срба. Отворена је братоубилачка борба и ново крварење, при чему су пролетерске јединице увек биле нападачи, а четници су се увек налазиле у ставу одбране својих и народних живота. Многи од нас настојали смо свим силама да се до конца рата потпуно очува јединство борбених редова, да се не постављају никаква страначко-политичка питања, него најпре да очистимо земљу од непријатеља, да српски народ извојује своју слободу, па да онда, тако слободан, и са оружјем у руци тражи себи власт и управу какву жели да има. Комунисти нису то хтели, него су, пошто су Срби сузбили Хрвате, мислили да је време да `пречисте позадину`, да узму свуда команду у своје руке и да се на концу рата прогласе искључивим господарима српске земље, не водећи ни мало рачуна о истинским тежњама и стварним животним потребама српског народа.”108
Крајем зиме 1941/42. године и у Западној Босни пучеви у партизанским јединицама постали су масовна појава.
”Излаза другог није било, и ми смо извршили удар, па их (комунисте – прим. аут) растерали и побили”, рекао је на поменутом састанку Раде Радић, трговац из села Јошавка код Бањалуке, који је до фебруара 1942. био члан штаба 4. крајишког партизанског одреда, да би, после извршеног пуча, образовао Војно-четнички одред ”Борја”. Према Радићевим речима, комунисти су само у Јошавки убили петнаестак особа, а један од њихових истакнутих вођа, др Младен Стојановић, говорио је како ”треба убити више од 10 посто људи док све не дође на праву линију”. Радић је демантовао оптужбе да је др Стојановића и његове људе ликвидирао као рањенике. ”Не, то нису били рањеници него здрави пролетери, а доктор Стојановић је био потпуно оздравио и примио команду”, рекао је он.109
Почетком јула 1942. основан је штаб Босанских четничких одреда, који је обухватао све јединице из централне Босне, од Озрена и Требаве на истоку до Мањаче и Борја на западу. Формације је имала око 15.000 четника, а командант је био Раде Радић. Ови четници ступиће под Михаиловићеву команду 1943. године.
Током пролећа и лета 1942. године Босански четнички одреди потписали су примирје са Хрватима. Према речима Бранислава Лазичића, на поменутој конференцији од 7. јуна 1942, напад комуниста ”присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају бар према Хрватима и да на тај начин заштите народ од даљњег клања”.110
Лазичићу није било по вољи што се у потписаним споразумима формално признаје ”Независна Држава Хрватска”, која ”не признаје српског народа”. Он је рекао да је то учињено из невоље, кривицом комуниста, а да Хрвати за своја недела ”морају платити кад-тад”.
Што се тиче сукоба са партизанима, на конференцији је речено да ”треба штедети животе Срба бораца”. Четници су себи ставили у задатак да их привуку пропагандом, како би тако ојачали своје снаге ”за коначни обрачун са Хрватима”.111
Према немачким извештајима, четничке зоне биле су затворене за Немце, усташе и домобране. О томе је марта 1943. јављао СА пуковник Реквард: ”Нема ни говора о неком утицају хрватске владе у крајевима у којима они (четници – прим. аут) владају. Напротив, четници су своје крајеве херметички затворили и чак су тражили пропуснице од немачких официра. Хрватски чиновници и војници могу ступити у те крајеве само с опасношћу по живот.”112
Споразуми о примирју са НДХ нису обухватали усташе, али су обухватали Немце, што се ускоро показало спасоносним. Немци су операције у Источној Босни сматрали наставком антиустаничке акције, коју су крајем септембра 1941. започели у Мачви. Иако им две најбоље дивизије одлазе на Источни фронт, они ће офанзивне акције преносити даље на запад. Међутим, пошто су Босански четнички одреди потписали примирје са НДХ, Немци остављају на миру њихову територију и усмеравају се на највећу босанску област под контролом партизана – област планине Козаре, северозападно од Бањалуке.
У најзападнијим српским областима, на Козари, Грмечу, Кордуну, Банији и у северном делу Лике, једном стечену команду над српским устаницима комунисти су задржали до краја рата. У овим граничним пределима према Хрватима, српски национални елемент је био најслабији и пре него што је осакаћен геноцидом 1941. године. На потезу од Козаре до Северне Лике, команду над српским јединицама преузимају комунисти, и то Комунистичка партија Хрватске. Тако се српски народ из ових граничних области, који се латио оружја да би се заштитио од хрватских злочина, наједном нашао под командом Хрвата, а да тога, макар у прво време, није ни био свестан.
Ова чињеница, да су партизанским покретом командовали Хрвати, иако су у његовим јединицама у првој фази рата најбројнији били Срби, објашњава наоко апсурдну ситуацију, у којој четнике видимо како потписују споразуме са представницима ”Независне Државе Хрватске”, док им не полази за руком да се споразумеју са својим сународницима из партизанског покрета. Дакле, српско-српски споразум није био могућ, већ је једна хрватска струја (представници ”Независне Државе Хрватске”), била принуђена на потписивање споразума са Србима, док друга хрватска струја (Комунистичка партија Хрватске и Комунистичка партија Југославије), на то није била принуђена, изузев током прве и делимично друге ратне године.
Док у осталим прекодринским областима онако масовни покољи цивила, као 1941. године, због присуства четника нису могли лако да се понове, или се нису десили више ниједном, у областима од Козаре до Северне Лике Срби су масовно страдали све до краја рата. Концентрациони логори Јасеновац и Нова Градишка затворени су међу последњима у Европи.
Једина српска планина без икаквог присуства четничких снага током читавог рата, била је Козара. Зато су једино овде комунисти у потпуности успели да спроведу свој план против српског народа. Тај план видимо на основу преписке између Ђуре Пуцара и Светозара Вукмановића Темпа, тада главног комунистичког повереника за Босну. Пуцар је 12. августа 1941. известио Вукмановића о покољу 650 људи, жена и деце код Приједора. Због размера покоља, очекивало се да ће Немци укинути усташку власт и заштити Србе. У одговору Пуцару, Вукмановић не само што не показује жалост због тако великих жртава, него се нада да покољи неће престати. Вукмановић је писао:
”Много више ме је забринула вијест да су окупатори ишли на укидање усташке власти у Приједору и да је читаву власт у граду преузела регуларна војска НДХ. Уколико окупатор почне стварати стање у коме ће се према Србима примењивати неки праведнији закони, то може да поколеба велики дио сељачких маса и да угрози развој оружане борбе.”113
Извештај немачке Команде Југоистока преноси информације добијене од НДХ о партизанима у области Козаре: било их је 6-7.000, а држали су линију Босанска Градишка – Сава – Уна – Костајница – Босански Нови – Приједор – западно од Бањалуке. Немци су најпре послали у напад усташе и домобране, али су их партизани тешко поразили. ”Само 1. и 2. хрватска брдска бригада имале су у времену од 18. до 25. јуна 235 мртвих, 183 рањена, 521 несталог”, забележено је у извештају Команде Југоистока.114
Главни терет напада потом преузима немачка 718. посадна дивизија, којој се од од 26. јуна 1942. године придружују неке немачке јединице из Србије. За период од 24. јуна до 8. јула Немци су забележили следеће губитке на страни партизана: 4.963 погинулих, 150 рањених, 6.641 заробљених и 346 стрељаних ради одмазде.115
Заробљеници, а свакако и известан број погинулих и стрељаних, били су цивили. Немачки извештај даље бележи:
”Осмог јула био је главни јужни гребен Козаре у нашим рукама… Дванаестог јула наше су се снаге с југа и запада, прокрстаривши густо шумовито земљиште, већ приближавале Просари, северним обранцима Козаре… Тринаестог јула завршиле су наше јединице прегруписавање за напад против остатка опкољених устаника, источно од Босанске Дубице у Просари… Покушаји пробоја опкољених банди су осујећени… Брзо је 17. јула, при продужењу напада, сломљен последњи отпор непријатеља у долини Саве, северно од Просаре. Остаци банди – 300 људи – положили су оружје.”116
У извештају се дају и подаци о губицима за период од 9. до 23. јула. Немци су имали 33 погинула, 80 заробљених и 10 несталих, а Хрвати 135 погинулих, 54 рањена и 7 несталих. Код партизана је било 1.626 мртвих, 273 рањена и 8.849 заробљених, док је 431 стрељан за одмазду.
Заробљеници су предати Хрватима, који су их одвели у концентрационе логоре. Током целог рата у концентрациони логор Јасеновац одведено је 23.858 српске деце са Козаре, од којих је 11.219 убијено. Међу овом децом највише је било одојчади. Касније су она пописана по имену и презимену, а чак је сачуван и велики број дечјих фотографија, насталих у Јасеновцу.117
Козарска Дубица, општина са 28.000 становника уочи рата, имала је од 1941. до 1945. године 17.691 жртву. Чак 513 домаћинстава остало је потпуно пусто. Ни 40 година после рата Козарска Дубица није повратила предратно бројно стање.118
Сличну судбину доживеле су све козарске општине.
После овога, народ у суседним областима бојао се да ће га партизани ”ослободитити… исто онако као што су ослободили Козару и Грмеч”.119

108, 109 Зборник докумената, том 14, књига 1, 312, 316.
110, 111 Зборник докумената, том 14, књига 1, 312, 311-318.
112 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 47.
113 С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига прва, 294-295.
114, 115 и 116 Зборник докумената, том 12, књига 2, 1113, 1117.
117 А. Јевтић, Великомученички Јасеновац, 88.
118 М. Булајић, Усташки злочини геноцида, књига четврта, 761.
119 АВИИ, ЧА, К-227, необележени документ. Према прогласу о. Миладина Петровића, војног свештеника Мотајичке бригаде.

(Из књиге М. Самарџића ”Истина о Титовим партизанима”, необјављен рад)