Љотићевци и стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941.

16/03/2013

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Прво, из мемоара поручника Драгана Сотировића:

Поручник Драган Сотировић одлази на Равну Гору јуна 1941. године и Дража га поставља за начелника штаба Шумадијских четничких одреда. Заробљен је од Немаца децембра исте године и одведен у логор. Из логора бежи и прикључује се пољском покрету итпора. Пољаци га унапређују до чина мајора, пољска влада у избеглиштву га одликује за храброст. Пук којим је командовао у Пољској звао се ”Дража Михаиловић”. Он садејствује са Црвеном армијом у ослобађању Лавова од Немаца.
Совјети одликују Сотировића Орденом црвене звезде, за храброст. Следећег дана Совјети га хапсе, као и све Пољаке из националног покрета отпора, и одводе у Лубјанку. Соотировић бежи из Лубјанке, враћа се у Пољску и организује покрет отпора против комуниста. Из Пољске 1947. године емигрира у Француску. У Француској објављује књигу ”Србија и Равна Гора”. Следи цитат из те књиге у вези Крагујевачке трагедије 1941; Сотировић је тих дана био управо у Крагујевцу, као илегалац:

”17. октобра ујутру мој први посетилац је био поручник Филиповић. Извештава да су приспели у Крагујевац неки Љотићеви одреди са Страхињом Јањићем на челу…

Забринут доласком Страхиње Јањића и Љотићевих одреда у Крагујевац, саветовах свештенику Кнежевићу да оде из Крагујевца, док се ситуација не разбистри и стиша. Свештеник ме прекорно погледа и рече, ”да је његово место као свештеника да дели судбину народа”…

18. октобра поподне командант места и Страхиња Јањић као председник општине саопштавају грађанству, да ће родитељи чија деца не буду у школи на дан 19. октобра и даље, бити стрељани као саботери. Организована пропаганда ради умирења становништва, саопштавала је да се ради о простој контроли школа и да никаква специјална опасност не прети. Тог истог дана стигла је у Крагујевац немачка казнена експедиција са мајором Кенигом као командантом, који доласком у Крагујевац узима и улогу команданта места. На састанку немачких команданата, окружни командант Бишофхаузен је предложио да се и из околних села извуче у Крагујевац и притвори довољан број људи, ради евентуалног стрељања, у циљу одмазде.
Видећи да је Кениг хтео као таоце и грађанство Крагујевца, Бишофхаузен изувештава команданта Србије и тражи да спасава Крагујевац, пошто по њему ни једно немачко лице у граду и ближој околини нити је убијено нити рањено.
На седници на којој су присуствовали мајор Кениг, Страхиња Јањић, Марисав Петровић и нови шеф полиције Стошић, било је решено да се обезбеди живот само оним грађанима, који припадају једном по нормалан живот важном занату или који се могу легитимисати као припадници или пријатељи Љотићевог Покрета и групе. Филиповић је овај извештај добио од Веселиновића, чиновника Крагујевачке општине.
По 18. октобра утврђеном плану, прешло се рано 19. октобра – дан Светога Томе – на прикупљање и хапшење противника ”Љотићевог Покрета”, као таоца. Марисав Петровић је тражио као реон своје акције Лепенички срез и добио га је. Са од Немаца добијеним блиндираним возом, Марисав се упутио селу Бадњевцу. Марисављев брат – Бора Петровић, одмах је пошао кући свештеника Божића. Затекли су свештеника за столом и уз њега свештеникова мајка, супруга и четири малишана. Чим их је спазио, свештеник Божић је устао и поздрављајући долазеће ословио их са: ”Помози Боже, војско”, удаљујући се брзо из одаје у којој су га ови последњи затекли. Стражарно је спроведен до жељезничке станице, где је био и сам Марисав. Андрин син Блажа Божић је све то посматрао готово из непосредне близине и видео како су убацили његовог оца у воз, а потом видео и стрељање Јакше Величковића и још једног сељака зато што је у њиховим кућама нађено нескривено оружје. (Ову двојицу љотићевци су стрељали ван квоте од 2.300 Срба, коју су утврдили Немци – прим. аут.)
И тако, док су на једној страни љотићевци припремали Крагујевац и његово грађанство за предстојећу кланицу, Немци су на својој страни вршили исти посао…

20. октобар. Град је опкољен од раног јутра. У град се могло слободно улазити. Из града нико жив није могао изаћи. Од око 8 ујутру обруч око Крагујевца почиње да се сужава. У наступању према центру вароши, Немци би хватали сваког ко би се затекао на улици. И Немци и љотићевци су објашњавали народу, да ће свима похапшеним у касарнама 19. пука, службеници немачке конманде прегледати легитимације и по потреби издавати нове. То је важило и за ученике свих школа, који су морали посећивати исте, њихова добра ради а и да их ”шумски” не би лагали. Младићи као Миросав Томић, заражени Љотићевим отровом, контролисали су уредност ученика и држање професора и о томе обавештавали Страхињу Јањића, Марисава Петровића и потпуковника Алексића…

У погледу хапшења или спашавања од хапшења у Крагујевцу, љотићевци су имали два списка. Један је био списак њихових чланова и пријатеља, други је био списак четника, комуниста и предратних политичких противника Љотићевог ”Збора”. Контролу као и допуну тих спискова имали су поред Немаца и Недићеви изасланици у Крагујевцу у личности резервног поптуковника Бошка Павловића. Љотићеви припадници су у заједници са Немцима вршили претресе кућа, а где-где су то чинили и сами…

Марисав Петровић је послао људе свога одреда да ухапсе свештеника Јована Кнежевића, поручника Љубишу Филиповића…

На дан 20. октобра одржана је у Крагујевачкој општини седница, која је трајала 20 минута и на којој је донета осуда смртном казном за 2.300 људи… Страхињи Јањићу је стављено у дужност свега потребног за поливање кречом и затрпавање јама. Решено је такођер да ће се издавати легитимације онима, који би се пред неминовном смрћу решили да се придруже Љотићевим одредима.

Све што се десило и дешавало у Крагујевцу на дан 20. и 21. октобра је дело Димитрија Љотића. То је био он који је убедио Немце да је Крагујевац побуњенички центар Србије и умиривање Крагуејевца било којим путем гаранција реда и мира у Србији.

21. октобар… Падали су синови Србије на срамоту избезумљених Немаца и њихових измећара љотићеваца. Падали су и својим жртавама постајали и остали непремостива препрека Новом поретку…
Падала су и продужила да падају деца Шумадије све до три сата поподне… Јањић и Љотићеви просветари приступише своме послу, посипању кречом небројених лешева и потом њиховом затрпавању, иако су се појединци још борили са последњим смртним задахом. И док су закречавања немачко-љотићевског злочина још трајала, уз до неба продирући лелек уцвељених мајки и сестара, одједном се је, и то главном улицом Крагујевца, од Учитељске школе па ка жељезничкој станици, заорила песма Љотићевих лешинара – младе – како песма каже – војске краља Петра Другог…

Сутрадан 22. октобра док су оне (мајке) јуриле ка Шумарицама, Љотићеви одреди су шепурно марширали крагујевачким улицама…

И како немачки извештаји потврђују, нити један немачки војник нити је био рањен нити убијен, поставља се питање зашто је Крагујевац настрадао?
Одговор је на то дао сам Љотић, пре него ли се и мислило на Крагујевац. Србија се бунила. Побуњеници су организовали народ. Љотић је убедио Немце да је Шумадија центар побуњене Србије и Крагујевац центар Шумадије. Крагеујевац је морао страдати. О Крагујевцу и околини Љотићев лист ”Наша борба” од 16. новембра 1941. године пише:
”Крагујевац и цела околина изгледају другачије од њихова изгледа од пре неких двадесетину дана. После свега што се одиграло задњих дана, настала је промена прилика. Никад навала пријава за радну службу или Љотићеве одреде није била већа него ових дана. Сам Београд вапи за Страхињом Јањићем. Он има наредника и помоћника Васу, који удара 25 или 50 батина насред пијаце, свакој шуши по заслузи. Када Београд буде завео тај систем, онда ће оздравити не само он, него и цео српски народ”.
Очигледно, и како то наводи ”Наша борба”, Љотићев покрет ”Збор”, Љотићеви просветари и сам Љотић су задовољни са промењним приликама у Крагујевцу, иако су неколико хиљада Крагујевчана ради ”промене прилика” морали изгубити и изгубили своје животе. Те и такве прилике, српску националну трагедију, Љотић користи, као и комнуисти уосталом, за попуњавање њихових одреда.
И док ”Наша борба” пружа Страхињу Јањића као пример, у данима крагујевачке и српске трагедије, Бошко Костић после рата покушава да од Страхиње Јањића направи простог немачког агента, са којим Љотићев ”Збор” и његови припадници немају никакве везе.”

Друго, сведочење деце која су гледала како им љотићевци одводе очеве – свештенике, на стрељање:

Имам част да познајем синове обојице свештеника које су љотићевци ухапсили и предали Немцима да их стрељају: Владу Кнежевића и Блажу Божића. Они су гледали како им љотићевци одводе очеве, зато что су им очеви били присталице Равногорског покрета. Причали су ми о томе више пута, као и о другим стварима о којима пише Сотировић.

Влада Кнежевић је после рата робијао као равногорски омладинац. Завршио је медицину, постао хирург, пензионисао се у Смедеревској Паланци. ДАнас живи у Беогарду.
И Блажа Божић је после рата робијао као равногорски омладинац. Онда је емигрирао у САД. Сада пола године проводи у Калифорнији, пола у Бадњевцу.

Блажа је од пре рата познавао Марисава Петровића, из суседног села Градац. Марисав је био познат као комуниста, а онда је прешао у фашисте. Уосталом, и Бенито Мусолини је био комуниста, чак је дуго година био главни уредник листа Комунистичке партије Италије, ”Аванти”.
Уочи стрељања 21. октобра 1941. године Марисав је питао ко жели да приступи Љотићу и да тако буде спашен. Чувен је одговор Блажиног оца, проте Андре: ”Марисаве, ако ми од тебе зависи живот, не треба ми”.
То је био одговор најбољих Шумадинаца, међутим, најгори – комунисти, су тога дана прелазили у љотићевце. Једног од њих, Васу Јеличића, свог старог партијског друга (из КПЈ) Марисав је поставио за команданта батаљона у пуку ком је командовао (2. пук).
Овај Јеличић је био познат по прогонима четника, наравно заједно са Немцима. Осам четника које је убио из заседе у селу Љуљаци у Гружи, Јеличић је положио испред сеоске општине, шутирао и псовао им ”мајку и Краља Петра”. (Видети сведочење мештана Љуљака: С. Ћировић, ”На трагу злочина”, страна 41.)
И командант 2. трстеничке бригаде, капетан Доса Филиповић, пише у свом ратном дневнику да су љотићевци псовали четницима Краља.
Исто у депешама Дражи пише мајор Синиша Оцокољић, командант Млавског корпуса”.
Објашњење је у томе, што је у љотићевцима било много комуниста. Уједно, то је један од разлога што су они много више нападали четнике, него партизане.

Треће, мој коментар:

Само у Крагујевцу Немци су спровели одмазду 100 за једнога, док су у свим другим градовима умањили размеру. Само у Крагујевцу су израчунали да је према одмазди стотину за једнога потребно стрељати 2.300 и само у КГ су и стрељали према тој сразмери…

У чему се Крагујевац разликовао?
У томе, што су се само у Крагујевцу налазили љотићевци!

Тек сада, када сам поново читао Сотировићеву књигу, обратио сам пажњу на ову његову тезу, да је лично Љотић тражио да се КГ масакрира! Ми не можемо знати да ли је 100% Сотировић у праву, али, погледајмо паралелу: Да ли данас људи Новог поретка у Србији, Соња Бисерко и комп, траже да се што више, или што мање, Срба одведе у Хаг!

Љотићевце нарочито оптужује убиство она два сељака у Бадњевцу, 20. октобра. Јер, да су заиста желели да умање број стрељаних, као што су посе тврдили, они би та два сељака одвели у КГ, и макар за ту двојицу извукли двојицу од 2.300, одређених за стрељање. Али, они су ову двојицу убили преко квоте, без разлога! Та два убиства откривају њиховм мотив доласка у КГ!

Такође, љотићевце страшно оптужује певање песама 21. октобра у Крагујевцу!
И најзад, оптужује их онај чланак у ”Нашој борби”. Ма шта они сада тврдили, онако писатио о КГ у време његове највеће трагедије у историји – то показује један страшан неморал, страшну отуђеност од свог народа и такође злу намеру…