Љотићевци

04/03/2013

Љотићевци, у једној касарни (Фото: Историјски архив Шабац)

Под Недићевом командом, додуше више формално, налазиле су се и оружане формације покрета “Збор” Димитрија Љотића, тзв. љотићевци (“Српски добровољачки корпус”). “Збор” је био профашистички покрет и још пре рата је одржавао везе са Хитлеровом Националсоцијалистичком партијом. Идеолошки, програм “Збора” подсећа на идеје Бенита Мусолинија: тражи укидање свих политичких странака и образовање парламента од представника појединих сталежа (земљорадника, лекара, адвоката…) сразмерно њиховом учешћу у броју становника. “Збор” је учествовао на изборима 1935. и 1938. године, али добио је тако мало гласова да ни његов председник није ушао у парламент. Међутим, значај љотићеваца, као немачких људи од поверења, нагло расте са окупацијом Србије, свеједно што Љотић није узео ни једну функцију у окупационој управи, него је деловао из сенке. Према Предрагу Ивановићу, писцу књиге “Ко су љотићевци”, Димитрије Љотић и Немци нису испоштовали трећи услов под којим се Недић прихватио положаја председника “српске владе”. Била је то могућност да у случају потребе образује оружану силу од 50.000 људи ради завођења реда у Србији. Већ два дана по формирању владе, 31. августа 1941, генерал Недић је од Немаца затражио одобрење о образовању војске од 30.000 људи, али они су одговорили да толики број неће бити потребан пошто “Збор” организује одреде од својих добровољаца. За разлику од недићеваца, љотићевци су у потпуности били на следовању немачке војске.35
У поверљивом извештају немачког команданта Србије команди Југоистока од 7. марта 1943. године, о љотићевцима се каже:
“Покрет “Збор” представља једну врсту националсоцијалистичке партије, коју је, кратко време по преузимању власти у Рајху, формирао извесни Љотић и води је до сада. Њена начела су: борба против слободних зидара, против Јевреја, против комуниста, против западњачког капитализма и његових облика дотрајалости. Њихови спољнополитички циљеви су: тесно повезивање уз Немачку једне независне Србије, која се ограничава на своје националне основе… У својим последњим наређењима Дража Михаиловић је борбу против Српског добровољачког корпуса ставио испред борбе против немачког Вермахта… Сврха Српског добровољачког корпуса (је у) искоришћавању оних снага српског народа које у идеолошком смислу стоје најближе националсоцијализму и које исцељење Србије виде у заједничком путу с Немачком. Добровољци су једине српске снаге које се истовремено могу ангажовати и против комуниста и Драже Михаиловића.”36
У првој тачки љотићевске заклетве говори се о “верној служби српском народу”, али се већ из ставке два види њихов ратни циљ: “Све оне који споља или изнутра нарушавају миран живот грађана, нарочито комунисте и припаднике Драже Михаиловића, немилосрдно ћу тући у борби и дати, ако устреба, и свој живот.”37
Мада се њихова пропаганда, као уосталом и немачка, јер је то било прихватљивије масама, највише усмеравала против комуниста, љотићевци су се ипак више борили против четника, пре свега зато што током већег дела рата у Србији није ни било већих комунистичких јединица.
Љотићевским корпусом је командовао бивши југословенски пуковник – а раније аустроугарски официр – Коста Мушицки. Љотић је касније унапредио Мушицког у чин генерала. Пошто је придобио само мањи број активних официра, Љотић је додељивао чинове активистима “Збора”, од којих је најпознатији Марисав Петровић. Овакве команданте Дражини официри називали су “штука официрима”, док су за љотићевце често користили термин “крџалије” (према арнаутским пљачкашким бандама, које су Турци употребљавали као своје помоћне одреде).
Свеукупно, Димитрије Љотић је лета 1943. године имао 3.200 војника,38 сврстаних у четири батаљона. Касније је формиран и пети батаљон, па је и бројно стање љотићеваца повећано. У последњој фази рата батаљони се преименују у пукове. Четири пука била су под командом немачке 104. ловачке дивизије, а један под командом 1. царског бугарског окупационог корпуса.
Љотићев корпус је, дакле, имао бројно стање као и један од већих четничких корпуса. Али, док је на пример мајор Драгутин Кесеровић увек могао да рачуна на свих 3-5.000 војника свог Расинског корпуса, са Љотићем то није био случај. Наиме, Немци су распоредили љотићевце по разним крајевима, јер су им ови, једини Срби од поверења, свугде били потребни као тумачи, познаваоци терена и домаћих прилика, и сл. Борбена вредност љотићеваца била је мала и због мешања партијске са војном организацијом. Сам Љотић, мада је имао чин пуковника, није учествовао у борбама. Историја не бележи ни једну битку љотићеваца. Без Немаца поред себе, водили су само мање борбе. А заједно са Немцима највеће су следећа три њихове борбе: септембра 1943. код Сече Реке против Црногорске четничке бригаде (доживели су тежак пораз), крајем фебруара 1944. против Горске краљеве гарде код Тополе (такође су поражени) и марта исте године на Ибру против комуниста (и једни и други тврде да су победили).
Тако, са војне тачке гледишта љотићевци нису били значајан фактор. Међутим, четницима су нанели много зла, што потказивањем Немцима, што чињењем свирепих злочина. Један од њихових највећих злочина је убиство Симке Милетић, мајке мајора Драгослава Рачића, у селу Годачица испод Гледића лета 1944. године. Симка није хтела да бежи заједно са укућанима, рекавши да ни једна војска не дира бабе. Љотићевци су је сурово претукли и после неколико дана је преминула.39 Сарадња четника са љотићевцима, као на пример са недићевцима, није била могућа због њихове фанатичне вере у Хитлера. Димитрије Љотић је до краја живота веровао у немачку победу, што се види из његовог чланка “Нови рат”, објављеног у званичном листу “Збора” “Наша борба” 7. априла 1945. године (погинуо је у саобраћајној несрећи у Словенији, истог месеца). У том чланку вођа “Збора” је предлагао Немцима да поведу герилски рат на својој територији, то јест да се боре до последњег:
“Немачка не може да положи оружје, она мора да се бори и она ће се борити при чему ће да проводи и развије принципе нове стратегије, оне чије су се контуре указале од 1941. године у Југославији. Услови, врло повољни, за то постоје, а први је услов да има ко хоће да се бори. Прво мора постојати вођство које хоће да се бори. Такво вођство Немачка има и у то нико не може сумњати…”40
У чланку “Иза тмастих облака сија златно Божије сунце”, објављеном у славу Хитлерове окупације Чехословачке 1939. године, Љотић овако описује вођу Трећег рајха:
“Хитлер је оруђе Промисла Божијег. Али оруђе које се већ више зауставити не може до потпуног испуњења постављеног му задатка…”41

НАПОМЕНЕ
35 Опширније: П. Ивановић, Ко су љотићевци.
36 и 37 Зборник докумената, том XII, књига 3, 146-149.
38 Зборник докумената, том XII, књига 3, 147.
39 Према сведочењу аутору у породици Милетић.
40 Наша борба, 7. април 1945.
41 П. Ивановић, Ко су љотићевци, 34.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”)