Миљан и вареника
Миљан и вареника
Доносимо неколико поглавља из књиге мајора Радослава Филиповића ”Ратни дневник 1942-1944” – посвећених његовом колеги, мајору Миљану Јанкетићу
Мајор Миљан Јанкетић са америчким капетаном Менсфилдом
6. децембар 1943.
Почео сам да се навикавам на околину и друштво. Уосталом, то није тешко. Првих дана, у новој средини, човек се држи резервисано. Посматра људе, њихове карактере, особине и навике. Доцније, постепено, навикава се на све што је око њега, упознаје људе, и несвесно се уклапа у општи покрет и живљење.
Имао сам прилике да, пре подне, упознам још једног члана штаба. Посетио нас је мајор Миљан (Јанкетић – прим. ред) командант батаљона за осигурање Центра. Кад се појавио на вратима задивио сам се томе колосу од човека. Висок два метра. Глава велика, обрасла у кудраву дугу косу и браду. Одмах се види да не поклања много пажње на спољашност. Брада и коса смеђи, више црни, нечешљан. Просто сукнено, црно одело од небојене вуне. Став му је погнут мало унапред. Руке и ноге као у џина. Шака тешка као маљ. Прсти на рукама дугачки, дебели као трупчићи. Не бих желео да се нађем у кожи онога кога он закачи ручердом. Кад иде негде у посету или када иде ма куда носи дугачак лесков штап – батину. У говору има изразито покрајинско наречје – црногорско. Чудио сам се како то да образован човек задржи покрајински жаргон – чисто народни. И он има једну страст: Млеко. За млеко он каже – “вареника”.
– Е, Богуми, ја ти без варенике не могу. Месо не једем, пасуљ такође. Да ми није варенике цркао бих.
По спољашњости не бих рекао да је тако, јер изгледа одлично, чак боље од оних што “једу пасуљ и месо”.
Војник ордонанс донесе каву. Понуди и њега. Миљан ману руком окрећући главу у страну:
– Не могу ти ја ту слатку чађаву воду!
– И? Зашто? – упитах га.
– Од двадесетседме не пијем… Због срца.
Пре бих рекао да није по среди срце, већ Бог би га знао шта му је. Не пуши. За дуван каже:
– Мани ту луду траву!
А за ракију каже – манита вода! Шта му можеш кад је такав.
Често иде у посете до нас, до Др Тибора, мајора Тодоровића, управо “мајорске тројке” како је овде називају. Њу сачињавају мајори: Тодоровић, Богавац судац и Крговић. Иде и у штаб до Чиче. Посете не чини толико разоноде ради, већ да свуда чује по нешто. Поставља свима и свакоме иста питања:
– А Богати, шта има ново у Црну Гору? А у Санџаку? Шта ради Баћовић? Остојић?
Друго га уопште не интересује, или боље речено друге покрајине…
– Има ли где оних паса? Шта има ново на вести?
Прикупљене новости, вести, он резимира, “среди” и даје као своје. То исто прича свима; и онима од којих их је и чуо – прикупио, издаје као нове. Овде те вести зову “Миљановке”. Обично оне су накарадне, са обрнутим смислом и значењем. Што је најинтересантније он их прича најозбиљније, убедљиво.
Данас је причао о својим доживљајима из Црне Горе. Оних дана када се, тамо, није знало ни ко пије ни ко плаћа – у општој гужви био је начелник штаба једног одреда. По својим обележјима и раду одред је био комунистички. Требало му је времена да то запази и увиди. Муке је имао док се одатле исчупао.
– Учествовао сам у сто педесет јуриша! – каже он.
Да ли да верујем?
Они, који га боље познају, веле да је женомрзац. Не слажем се са тим. Пре је неспретан него ово. Чак је и стидљив, јер ево шта се десило. Док је био у том одреду, једног дана, по требовању, добио је три жене-девојке, шта ли. Миљан се постидео, наљутио, расрдио:
– Терај те курветине одатле! Оне немају овде никаква посла… Да ми буду другарице!
– Друже капетане, рекли му, оне су вам додељене као дружбенице, за разоноду, напросто за ваше задовољење, прохтеве…
– Муч, пасја погани, ђе си ти видео женетине у војску! Одмах да су ми се изгубиле, јер ћу их побити као пашчад.
Какав се заплет и лом направио због тога то зна сам Миљан, јер је “ствар” једва стишана. Миљан ударио по принципима црвених. Није то лака ствар. Избио је отворени сукоб и Миљана гледали попреко. Разуме се, они који су сматрали да је њихов принцип повређен. И сам је, после тога, увидео да му гори под петама. Најзад је побегао. Пришао је капетану Павлу Ђуришићу. Ту је био у штабу као поверљива личност.
– Носио сам поверљиву пошту, – прича он, – и прелазио по седамдесет километара на дан. Пођем ујутру из Колашина и по подне стигнем до Подгорице. Пешице, увек, јер ја ти немам поверења у аутомобиле.
Прича пуно интересантних доживљаја из првих дана устанка у Црној Гори.
– На први Васкрс, ушла једна група оних ђавола у кућу неке глуве бабе. Баба била сама у кући. Вођа групе, неки пропали калфа, улазећи диже десну руку стиснутом песницом и с врата узвикне: “Смрт фашизму”! Бака се насмејала: “И теби синко, твојој фамилији и свима твојима!” Мислила је да јој честитају празник.
Напустио нас је задовољан, јер је сазнао шта је желео, “нешто ново”. Професор Борис ми исприча о првом сусрету са мајором Миљаном.
– То је било док се штаб В. К. налазила у селу Липову на планини Сињајевини. Пред вратима куће где се налазио Чича стајао је један џин. По спољашности, држању, мислио сам да је какав жандармериски поднаредник. Не обазирући се на њега хтео сам да уђем унутра. Он ме задржа:
– Ђе ћеш ти, младићу?
– Унутра!
– Јеси ли луд?! – испречи се преда ме.
– Мичи ми се с пута! Шта си се ту раширио као неман! Идем Чичи…
– Море… Видиш ли ову тољагу? Ако те лупи само једном нећеш се зауставити доле до потока!
– Једва смо се објаснили, тако је био упоран. Тако смо се упознали… А знате шта сам тада мислио о њему? Личио је на чудовиште. На глави је имао велику црну шубару пуну сламе, а био је огрнут шаторским крилом. И… уосталом, где бих могао да помислим да капетан, тада је био капетан, стражари пред вратима – као вратар.
Фотографија из заоставштине мајора Филиповића. Вероватно је снимљена испод Равне Горе, пролећа 1944. С лева на десно: о. Будимир Оцокољић, потпуковник Лука Балетић, мајор Радослав Филиповић, мајор Илија Орељ и капетан Милојко Узелац ”Тарас”
* * *
12. април 1944.
Околност је поново ухватила једног човека о коме морам да говорим, мада нисам имао намеру, због извесних околности које сам раније поменуо. По среди је Миљан (мајор Миљан Јанкетић – прим. ред) и његова личност. Од Чиче је одређен да обезбеђује наш центар, а то се обезбеђење свело на његово лично. Док смо били у зимовнику ову дужност је још некако и обављао; али од како смо дошли на ново место завукао се у један заселак и никуда не миче. Удаљен је од нас пола сата хода, уместо да је поред нас са својим батаљоном. Протествовали смо због оваквог поступка, јер на нама лежи велика одговорност за материјал. Он, надлежни заштитник небораца, одговара:
– Богуму, ја обезбеђујем најважнији правац. Поставио сам батаљон тако да сте и ви аутоматски заштићени.
Међутим, баш тај правац и реон је природно заштићен планинама и слабим комуникацијама; ми смо потпуно откривени и незаштићени. Главно је да је он заштићен. Раније је долазио често к нама, а сада не.
Због ових околности га не бих уопште помињао. Постоји нешто друго, опипљивије, што га качи за перо. А тешко томе ко се окачи о перо. Он бива претрешен и прорешетан као семе детелине или накићен као детлић. Једно од овога двога јесте. Мислим, за њега, оно прво.
Напоменуо сам једном да воли варенику. “Месо и друге ђаволе”, како он вели, избегава, нарочито месо. Али, то је само прича. Када се намери на добро печење, на добро парче пилетине, збрише га као ала чуму. Овај посао изводи врло вешто, прстима и зубима, уз причу о вареници (млеку). Алекса се закачио са њим због варенике.
– Кад вама дајем за варенику, онда и остали имају право на то, или, да им у одговарајућем износу дајем у новцу па да себи побољшају храну?
– Слушај ти, Алекса, месо ти нисам јео од двадесет седме. Не могу, човече!? Ето! Тражићу од Тараса (капетан Милојко Узелац – прим. ред) ако ти не даш новца… Без варенике не могу бити и нећу!
И поред тога што дневно гута по три литра млека, дрхте му руке као у старца или човека који је сирочад…
Снабдевање вареником врши стални комесар. Овај се у том послу тако извежбао, да одмах оцени која жена има добро млеко а која нема. Уђе он тако у кућу и пита: “Стрина”, или ако је млађа жена, “млада, имаш ли млека”? Жена се прво мало збуни, застане; па кад увиди да су чисте намере загугуче као гугутка: “Имам нешто мало. Не знам да ли ће ти се допасти?”
– Дај да пробам, млада, – наређује поклисар.
Жена оде до карлице и у лончету изнесе на пробу. Поклисар завири, окуси, заврти главом и искапи до дна.
– Богами, добро ти је…
– Трудимо се, – одговара млада. – Краве су нам мршаве немамо хране.
– Јес, јес, треба мекиња. Треба зобити.
Загледа се у дно лончета, још белог од млека, и искапи последњу кап. Извежбао се човек у овом занату, као ракиџиски трговац што ће ракију проценити од ока.
И у новом месту поклисар је нашао “мајдан” млека, код неке Милеве, удовице четрдесетих година. Из “милоште” већ је прозвана “баба Милева”. Баба Милеви поклисар је причао о свом мајору док је она наливала варенику. Сладуњавим причама поклисар заинтересова млекарицу. Баба Милеву нешто заголица. Заголица је по целом телу. Признаје и сама да јој се овако што ретко дешавало. Ако ставимо руку на срце, није ни чудо што је нешто заголицало, јер је удовица десет година. То су десет година мучења и страдања без човека… Да верујемо? Е, али баба Милева се досетила нечему. Хтела је да види да ли је исто то заголицало мајора коме се много допада њено млеко. Пошто је стидљива жена, мучила се и није знала како да сазна како ће и мајора заголицати. Једног дана реши да проба па куд пукло да пукло. Управо то се данас десило.
Дотерала се бака. Обукла нову вунену сукњу, чисту реклу и завила пеглану жућкасту мараму.
– Знаш, дете, – говорила је поклисару, – мени је жао што се твој господин тако мучи… Слаба му је храна… Разумем ја то, мука је… Тешко је потуцати се по планинама и туђим колибама, нарочито кад је неко слабијег здравља; а ту нема женске руке да га негује…
– Тако је, баба Милево… – одговара поклисар важно.
– Него… – поче баба да отеже, – ја бих хтела да му помогнем… Реци ти твом господину да он дође до мене, па ћу му спремити бољи ручак… да га почастим. Има у мене и сланине… Даћу му неко кило. Имам и кајмака… Само нек ми јави када жели да дође…
Поклисар се обрадовао, почешао иза врата, јер је у тој баба Милевиној наклоности видео и неку корист за себе.
– Оћу, баба Милево, јавићу господину мајору.
Тако је постигнут усмени споразум између бабе и поклисара. Само, ово двоје правило је рачун без крчмара, тј. без споразума са Миљаном.
Посредник није слагао. Чим је стигао јавио је, или, како се то каже по војничком речнику, известио о “доброј” баба Милеви и њеном “љубазном” позиву на ручак или вечеру.
– Је ли млада, богати? – питао је Миљан.
– Па, господине мајоре, ни млада ни стара… Углавном, добра је. Онако… Задружна…
– Велиш, зове ме на ручак?
– Јесте!
– И има сланине и кајмака?
– Каже… нашло би се за вас којекако сланине и кајмака – само да одете до ње.
– Ааа… Тако каже?
– Да.
– Шта мислиш, ти ђетићу, зашто она то?
– Хм… – насмеши се посредник ђаволски, – вероватно због… тако нешто… биће да би желела да се “упозна” са вама…
– Је л’?!
– Знате… Није лоша. Могла би да се потпраши…
– Муч, погани! Нисам ја од тих!
– Разумем, господине мајоре!
– Чек! Чек, младићу… – предомисли се мајор, – могло би се ту нешто учинити…
– Мислим, може…
– Хм! Како ћемо?
– Како наредите, господине мајоре.
– Слушај, ђетићу, да ти урадиш овако. Донеси ти мени сланину и кајмак, а остало остављам теби… сврши ти…
– Покушаћу…
– С једне стране постоји добра воља, уложи и ти, па ће бити све у реду… и вуци сити и јагњад на броју. А, биће добро?
– Видећу. Мислим да не треба много муке.
Збиља, Миљан је добио сланине и кајмака, а поклисар још више…
После овога случаја млеко је било слађе и гушће.
* * *
29. мај 1944.
Штаб се преместио по деловима сутрадан. Потпоручник Нико је посео Рајац за наше обезбеђење са северозапада – од Ваљева. Миљан је остао са осталим људством за обезбеђење штаба са друге стране (Т). Он је био у заштитници. Пролазећи кроз Т. потражио је путовођу. Миљан има коња, али не сме да га јаше. Не јаше га прво због тога што није вичан у јахању, а друго – ко зна да ли му не би преломио кичму са укупно сто двадесет кила. “Вареника” је поправила његово здравствено стање и са два метра сопствене дужине личи на киклопа. Једино што му квари изглед Киклопа је то што има два, несигурна, ока, уместо једног на средини чела.
Наслонио се Миљан о плот једне куће и спазивши девојку где иде преко дворишта пусти “умиљати” глас:
– Ђевојко… О, ђевојко!
– Молим! – застаде ђевојче, окрену се џину, – шта је шта ме вичеш!?
– Је ли, богати, ђевојко, колико има до В. кућа?
– А!? За В. куће питаш?
– Ниси ваљда глува! Питам те српски…
– Па… – почеша се девојче за вратом, – пешице пола сата; а ти, пошто си на коњу, петнаест минута…
– Кажем ти у дан, какав коњ? Видиш да сам ногама на земљи…
– Издужио се се преко плота као… па мислим да си на коњу…
– Муч! Не блебећи… Одговарај само на питања иначе ћеш имати посла са овом батином!
– Ништа нисам рекла… рђаво… питао си ме одговорила сам ти… и још…
– Бестрага ти глава… Напред, војско! Миладине, првог сељака кога нађеш ухвати за шију да нам покаже пут!
4. јуни 1944.
Миљан наврати око седамнаест. Био је сав знојав и задуван. Враћао се са обиласка заседа и осигурања, која врши потпоручник Ника. Чим дође леже на траву бацивши шајкачу поред себе.
– Ова ђавоља брда и планинчине упропастише ме. Не могу више, људи!
– Последице година и старости, – објасни Алекса у ђаволској намери да би га раздражио.
Тек сада сам приметио нешто необично на нашем ретком госту. Имао је три кошуље на себи. Покушао сам да то објасним себи. Мислио сам прво да нема, можда, реуматизам или ишијас, али ме је потпоручник разуверио и би ми све јасно.
– Носио је он, – прича ми Ника, – прошле године кад смо се враћали из Црне Горе пет гаћа једне преко других. Одмичемо ми, а он застаје и виче да идемо лакше. Није чудо, пет гаћа и дебеле сукнене чакшире! Питам га ја зашто је све то натоварио на себе; а он ми каже: “Како зашто? Могу их негде изгубити. Овако сигурно нећу.” Миљанова посла. Ту више нема објашњења. То је његово резоновање.
Опружио се Миљан по зеленој трави и само дува. Брише знојаво и зажарено лице повећим убрусом.
– Оли ми дат, Алекса, један сапун да замутим Дичину?
– Хоћу. Имам фини миришљави сапун.
– Нисам ти се, јадо, окупао од прошле године.
– Е, онда ће се Дичина замутити, као после пљуска.
– Па… тако… неће бити…
– Не би било лоше да се измериш пре купања. Исто тако и по купању, – нашали се Певец, – да би видео колико си рђе имао на себи.
– Ђаволи једни, вама је увек до шале.
(БРОЈ 261, МАРТ 2004)
