НЕНАД В. ПЕТРОВИЋ (1925-2014)

22/04/2014

Драга браћо свештеници,

Драги пријатељи, даме и господо, браћо и сестре,

Ево дошло је време да се данас, у овом храму Св. Саве у Лондону, опростимо од великог човека и Србина, великог православца и великог интелектуалца. Да се опростимо од драгог нам Ненада Петровића.

Последњих месец и по дана његова животна свећа догоревала је уз бригу његове Цркве и појединаца којима дугујемо захвалнст и које желим да поменем на самом почетку а то су: Олга Станојловић, Божана и Зорка Максимовић, Немања и Љиљана Суботиновић, Зоран Гаћеша па и ми његови свештеници и пријатељи, као и његов пријатељ Ђорђе Новаковић, из Брајтона, са којим је Ненад свакодневно, док је могао, телефонски разговарао а кад то више није могао онда је Ђорђе скоро сваки дан нас питао:“Како је Ненад?”

Користим прилику да се захвалим и особљу медицинског центра Атхол као и свима вама који сте га посећивали у болести.

Ненадов животни пут није био нимало лак као ни других Срба изгнаника које су ратни вихори одували далеко од њихове Отаџбине.

Многи су мислили да је Ненад био јединац. Али он је рођен са братом близанцем Предрагом који је рано умро.Ненад Петровић је рођен у Загребу 30. маја 1925 године, од оца краљевског официра Војислава ,родом из Добоја и мајке наставнице Надежде-Наде рођене Јакшић из Глине.

Ненадов отац Војислав , као велики родољуб, побегао је из Босне и придружио се српској војсци у Првом светском рату (чија стогодишњица пада баш ове 2014 године), придруживши се најхрабријима добровољачком одреду чувеног Војводе Вука да би из тога рата изашао са неколико ордена за храброст и постао југословенски официр достигавши у војсци чин пуковника.

Због очевог позива догодило се да је и Ненад , само основну школу учио у 4 републике бивше Југославије и то у Загребу, Подгорици, Сарајеву и Београду.

У Београду је завршио и трећу мушку гимназију 1944 године и уместо да се радује и проводи своју младост у миру он се, учен родољубљу и поштењу и оданости својој Отаџбини, придружује Покрету отпора и ,уз највеће тешкоће, прелази преко Рашке и Босне, да би се на том путу разболео од тифуса и тако стигао до болнице у Словенији а одатле дошао у логор Еболи у Италији. Нешто касније у логору Лами код Напуља био је тумач и преводилац југословенским јединицама у служби код британске војске.

Касније ,преко Немачке, стигао је у Енглеску 1947 године где је у почетку радио као пољопривредни радник да би се доцније запослио као административни службеник у великој фирми „Лајонс и Ко“, али уз то студирајући ванредно политичке и економске науке у Лондону.

Као родољуб и интелектуалац служио је подједнако својој Цркви и своме народу. За све време свога боравка у Енглеској није затражио енглеско држављанство и пасош него је путовао са исправом која му је у почетку издата за расељена лица. Само пре неколке године, када је комунизам пао и Србија постала самостална држава, Ненад је узео српски пасош али нажалост ,због старости и касније болести није га ниједном искористио.

Више од 20 година био је секретар Српске православне Црквене општине у Лондону а касније и њен председник од 1985 до 1988.

Црква је била његова друга кућа а ми свештеници и други његови пријатељи најближа родбина. Зато је он своју огромну библиотеку поклонио Цркви Св. Саве у Лондону, за коју се надам да ће Црквена општина, што пре, пронаћи просторију да је смести и да на вратима напише: Библиотека Ненада В. Петровића. Поред библиотеке је и сву своју материјалну имовину завештао нашој Цркви са чиме је постао велики добротвор и највећи приложник у њеној историји.

Ненад је много урадио и на културном и националном пољу. Постао је члан Удружења писаца и уметника у иностранству 1964 а ( удружења које је 1951. основао Слободан Јовановић). Био је секретар истог удружења од 1977 до 1986. а од тада и његов председник. Изабран је у Београду за почасног члана Удружења књижевника Србије 1989 године.

Члан је Савеза „Ослобођење“ од 1956 до његовог расформирања 1994. Један од уредника и сталних сарадника месечника „Наша реч“ као и члан уређивачког одбора „Наше дело“.

Једно време био секретар Изгнаничког комитета Либералне интернационале.

Као писац и публициста био је сарадник и многих листова и часописа у свету као што су недељник „Глас канадских Срба“ чији је био стални сарадник од 1964 до 1974, затим је сарађивао у париском „Савременику“ ,у „Дијалогу“ и у аустралиској „Слози“. У двотомном издању „Катена Мунди“коју је уредио Драгослав Драгић Кијук изашао је у Београду, у време када то власти нису радо примиле, његов опширни чланак о Слободану Јовановићу.

Био је члан „Акционог одбора Демократске алтернативе“ која је издала две књиге „ Демократска Југославија „ и „За нови друштвени и политички морал“ Ту је писао: „ О буђењу национализма под комунистичким режимима.“

Писао је и у зборнику „Демократске реформе“ (који су уредили Ване Ивановић и Алекса Ђилас) члaнак под називом „Нациоанализам и демократске реформе“ (1982).

Пре неколке године у часопису за књижевност и културу “Људи говоре“а који излази у Канади објављен је у броју 9 и 10 интервју са Ненадом Петровићем као и његов есеј о Јовану Дучићу.

Објавњене су следеће Ненадове књиге: „Лице и наличје комунизма у југославији“ (1964).

„Марксова кћи“, историјско критички оглед о Елеонори Маркс и зачецима социјализма у енглеској. (1973). У „Ревији центра за југословенска питања“ у Лондону објавио је чланак 1965,на енглеском, под насловом „Yugoslav Communist party Congresses since the War” као и 1967 “The Fall of Aleksandar Rankovic”. У Србији је објавио 1998 године књигу есеја „Из живота лондонске политичке емиграције“ описујући руску , немачку и француску емиграцију и 2000. године Удружење књижевника Србије објавило му је књигу „Огледи о смислу и заблудама“ у оквиру библиотеке „Дијаспора“коју смо овде у Лондону приказали пре неколико година.

Толико је добро познавао Лондон и догађаје у њему да је био спреман да буде водич сваком човеку и свакој екскурзији и верујем да нико није ни могао ни умео тако сликовито показати и описати Лондон као он.

Ненад је био човек великог знања и изграђене културе али изузетно диван господин и велики џентлмен. Никада и никоме није био наметљив . Живео је скромно и штедљиво и једино је био увек спреман да плати књигу, часопис и новине. Зато никада није жалио да да новац.

Његовом смрћу наша црква и заједница у овој земљи губе једног оданог члана, доброг, угледног и узорног човека и пријатеља.

И на крају: Драги Ненаде,

Данас сам посебно тужан што сам изгубио искреног пријатеља и сарадника али и радостан што сам Те као таквог имао.

Зато у име нас свештеника у име Српске православне цркве у Лондону , у име Црквене управе, у име Кола српских сестара „Косовка девојка“, Црквеног хора, Недељне школе, Фолклорне групе „Растко“ у име Духовне заједнице и Разговора о вери, којима си редовно био присутан, као и у име твојих кумова и пријатеља у овом граду и овој земљи и оних у Србији и широм света, опраштам се од тебе, који си 1.пролећног дана, ове године ,позван од Творца неба и земеље и твога Творца да прескочиш овоиземаљско пролеће и уђеш у вечно лето Царства Божијега. Тамо ће те сачекати твоја крсна слава Свети Архангел Михаило и твоји отац Војислав , мајка Нада и брат Предраг. Река твога овоземаљског живота улила се у Вечни океан. Док ће ти тело мирно почивати на српском црквеном гробљу у Бруквуду нека ти душа радосно почива у вечној светлости. Хвала ти за све што си учинио за своју Цркву и свој српски народ. Нећемо те заборавити. Бог да ти душу прости и збогом до општег васрсења мртвих.

После овога прота Милун је прочитао изразе саучешћа од Њ:К:В Престолонаследника Александра, од Њ.П Епископа Доситеја и од Уредника часописа “Људи говоре“ др. Радомира Батурана.

Лондон 27.3.2014.

Прота Милун С. Костић

Photos by Nenad Obradović
(nenad@obradovic.co.uk see www.obradovic.co.uk)