Одговор Бојану Димитријевићу
- 02/05/2013
ПОЛЕМИКЕ
Одговор Бојану Димитријевићу
Поводом критике књиге “Генерал Дража Михаиловић (са општом историјом четничког покрета)”
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
У прошлом броју “Погледи” су пренели шире изводе из чланка мр Бојана Димитријевића “Још једна ноћ ђенерала”, у коме се оштро критикује моја књига “Генерал Дража Михаиловић (са општом историјом четничког покрета)”. Димитријевићев чланак је пренет из часописа “Историја 20. века”, гласила Историјског института, па тако представља реакцију званичне историје на моју књигу.
Бојан Димитријевић је млад историчар, али је школа којој припада доста стара – више од пола века. То је, дакле, комунистичка школа, о чијој посвећености фалсификовању историје, нарочито оне о генералу Михаиловићу и његовом покрету, не треба трошити речи.
Не желим да кажем да је, далеко било, Димитријевић комуниста. Он то сигурно није. Штавише, убеђен сам да му је добро познато колико су његови претходници компромитовали историјску науку. Реч је о нечем другом: завршавајући комунистичку школу, Димитријевић је, вероватно и не знајући то, понео неке комунистичке стереотипе о генералу Михаиловићу и четницима. То се види из његове критике моје књиге. Надам се да ћу, ставку по ставку, показати како и зашто.
ИПАК ЧЕТНИЦИ
Димитријевић ми, најпре, замера што генералу Михаиловићу и његовој војсци термином четници “одузимам крхки легитимитет”. Ево шта каже:
“За њега (Самарџића) је армијски ђенерал Михаиловић, министар војни и начелник штаба Врховне команде… само четнички вођ, а његове старешине и војници “четници”, који се боре у редовима не легалне (бар до 12. септембра 1944) војске Краљевине Југославије него “четничког покрета”.
То што Димитријевић мисли да се десило 12. септембра 1944. године – са краљевим позивом преко Радио Лондона да четници стану под комунистичку команду – десило се тек после 11. новембра 1945. године, када је међународна заједница признала прве, и наравно намештене, изборе под комунистима. Тек тада су, дакле, комунистичке паравојне формације, познате под називом партизани, односно НОВЈ, претворене у легалну војску, и тек тада су четници изгубили легитимитет.
Суштина мог рада је управо у томе: четници су представљали легалну оружану силу Краљевине Југославије, а комунисти једну нелегалну, партијску формацију. Другим речима, четници су били легални колико и данашња Југословенска војска, а комунистичка “Народноослободилачка војска” колико и данашња “Ослободилачка војска Косова”, тј. нимало. Ни из једног ретка моје књиге Димитријевић није могао извући закључак да су четници нелегални. Јасно се види да је то војска Краљевине Југославије која је одбила капитулацију, да јој је врховни командант југословенски краљ, да је подређена југословенској влади, да поштује и брани југословенске законе… На крају крајева, Димитријевић прави и материјалну грешку: написао сам да је генерал Михаиловић био војни министар и начелник штаба Врховне команде, односно да су четници били легална Југословенска војска, а он, како произилази из наведеног цитата, тврди да ја то нисам написао.
Реч је, наравно, о Димитријевићевом, да употребим његов израз, “зазирању” од термина “четници”, а наравно и о мом зазирању од југословенског имена. Питање термина, које је ипак формално и другоразредно, Димитријевић поставља као суштинско, а за мене је то само ствар односа имена и надимка. Бесмислена је теза да се четничким именом генералу Михаиловићу и његовој војсци одузима легитимитет. И зашто “крхки легитимитет”? Употребом овог израза, Димитријевић је показао докле је стигла наша званична историја. Наиме, класична комунистичка историја четницима не признаје никакав легитимитет. У новој генерацији историчара четници су се, ево, “изборили” за “крхки легитимитет”. А у ствари њихов легитимитет је био стопостотан. Не дај Боже да тек следећа генерација историчара дође до овог закључка!
Ево још неких Димитријевићевих материјалних грешака по овом питању. Он каже да је термин “четник” у Србији “био везан за организацију четника Косте Пећанца”, односно да је “ушао у употребу преко партизанске терминологије и пропаганде”. Потпуно погрешно! Сваки сељак у Шумадији ће рећи да је био у четницима, а на потпитање ће одговорити да за “Југословенску војску у Отаџбини”, што је било званично четничко име од 1942. године, није ни чуо. Ово је класичан случај, иначе код Срба доста распрострањен, да надимак надјача име.
Дакле, није спорно да је од 1942. године генерал Михаиловић командовао “Југословенском војском у Отаџбини”. Али међу припадницима те војске, као и у народу, и даље се употребљавао термин “четници”. У свим народним песмама из тог доба, а има их на стотине, пева се о “четницима”. Нема ниједне песме о Југословенској војсци у Отаџбини. У употреби су још били називи “шумци”, “Дражини” и “Дражинићи”, “равногорци”, итд. Назив “Југословенска војска у Отаџбини” или, у скраћеној верзији “Југословенска војска”, доминирао је само у службеној употреби.
Међутим, Димитријевићу није познато да су целе 1941. и у првој половини 1942. године четници и службено били четници. Пун назив је гласио: “Четнички одреди Југословенске војске”, а генерал Михаиловић је био на челу “Команде четничких одреда Југословенске војске”. Промену назива 1942. године пратило је преформирање трупа: одреде и бригаде сада су замењивали корпуси. Како се тај процес одвијао, тако су, на штамбиљима и печатима “Четнички одреди Југословенске војске” мењани за “Југословенску војску у Отаџбини”. Процес је, што је и природно, најкасније окончан у најудаљенијим српским крајевима. Не разумевајући то, Димитријевић каже да је термин “четници” у Србији био везан за Косту Пећанца, тј. да уопште није припадао генералу Михаиловићу, а да је у “Независној Држави Хрватској” и Црној Гори “коришћен у пуном значењу”. Затим ниже грешку за грешком: “Са становишта њихове позиције на територији ‘НДХ’ то може да се објасни и оправда”.
Какво оправдање, коме, чему?…
Може бити да је Димитријевића довела у заблуду једна изјава генерала Михаиловића, коју он користи као кључни аргумент. Ево те изјаве: “Југословенска војска у Отаџбини продужила је своје дејство у априлу месецу 1941. године под овим називом. Југословенска војска у Отаџбини нити је носила, нити носи називе ни четничких ни милицијских команди…”
Имам утисак да Димитријевић верује да је све што пише у неком документу – тачно. Како би, у том случају, било лако писати историју! У стварности, међутим, све је много компликованије. Овај Димитријевићев цитат је део “Уредбе о формулацији Југословенске војске у Отаџбини”, коју је генерал Михаиловић потписао 1. децембра 1944. године. Тога дана, он је покушао да у оквиру Југословенске војске створи три армије, српску, хрватску и словеначку, а поврх тога и Групу муслиманских корпуса. Другим речима, покушао је да придобије несрпске народе, а како му је било добро познато шта они мисле о четницима, дао је једну политичку изјаву, коју, ето, Димитријевић узима здраво за готово…
Закључак по овом питању могао би да гласи: тачно је да су комунисти поприлично компромитовали славно четничко име. На нама је да то исправимо, као, уосталом, и друге последице комунизма. Можда ће се у блиској будућности специјалне јединице српске војске поново називати четницима.
ДРАЖА И ЧЕРЧИЛ
Следећа теза Бојана Димитријевића далеко је важнија, а односи се на питање: зашто су комунисти победили, а четници изгубили? Димитријевић тврди да су моје “оптужбе” Британаца и других спољних фактора “преекспониране”, а затим даје следећи дипломатски закључак:
Да ли је критика Британаца за кључну улогу у одбацивању краља Петра и ђенерала Михаиловића, у корист партизанског покрета са непознатим и непризнатим Јосипом Брозом Титом, оправдана или не – питање је које остаје за расправу.
Међутим, после свега две странице Димитријевић заборавља на дипломатију и директно одговара на ово своје питање, следећом тврдњом:
Унутрашње слабости ЈВуО и Равногорског покрета су, нема сумње, биле главни узрок коначног пораза и успешног комунистичког освајања власти.
Дакле, за нашу трагедију од 1944. године, наовамо није крив Винстон Черчил, већ генерал Дража Михаиловић. Исто ово тврдили су и историчари др Коста Николић и мр Милан Весовић у једној својој књизи објављеној претпрошле године, као и у полемици коју сам потом водио са њима. Зато ми се чини да је и ово општи став нове генерације историчара: они су спремни да признају четницима по неку врлину, али коначну похвалу ипак дају комунистима.
У својој књизи доказао сам да је исход Другог светског рата у Источној Европи решен Черчиловом вољом, тј. вољом водеће западне силе онога доба, Велике Британије. Черчил је предао Стаљину све источноевропске државе да би поштедео Британију већих ратних жртава. Ово није претпоставка, већ поуздан закључак, до ког је лако доћи пошто су све битне америчке архиве из Другог светског рата отворене.
Укратко, догађаји су се одвијали овим редом. У нападу на Совјетски Савез 1941. године, Хитлер је употребио 200 својих најбољих дивизија, док је у Западној Европи држао свега 40 другоразредних дивизија. Зато су Американци тражили од Енглеза да се већ 1942. изврши напад директно на Берлин, преко Нормандије. Тако би Други светски рат био окончан најбрже, и са најмање жртава. Међутим, Черчил је одбио овај план, не желећи да се Ламанш претвори у “реку крви”. Као што је познато, пристао је на инвазију Нормандије тек 6. јуна 1944. када је већ све било решено победама совјетске војске.
Почетком 1943. године, после првих великих совјетских победа, Британци су сматрали да ће Хитлер и Стаљин потписати примирје, и потом нови пакт, а онда заједно напасти према Западу. Како би стимулисао Стаљина да настави борбу, Черчил му је дао право да окупира пола Европе.
Према томе, на крају се испоставило да “унутрашње слабости”, било партизана било четника, нису ни од каквог значаја. Не само код нас, већ и у другим жртвованим земљама. У Пољској је, на пример, национални покрет отпора био веома јак, делом захваљујући и четничким официрима који су тамо доспели пошто су побегли из немачког заробљеништва. Пољски комунисти представљали су једну сасвим небитну паравојну формацију. Па ипак, Совјетски Савез је њих прогласио победницима и предао им власт. Зато је тврдња да су “унутрашње слабости” легалне војске биле “главни узрок… успешног комунистичког освајања власти”, било код нас, било у некој другој источноевропској земљи, благо речено, неоснована. Већ из површног прегледа операција на европском бојишту 1944. године, јасно се види: где су совјетски тенкови, ту је комунизам. Наравно, то комунисти никада нису признали. Они су говорили да су сопственим снагама решили исход рата и “револуције”; да су, дакле, партизани били дисциплиновани и јаки, а четници недисциплиновани и слаби. Нажалост, тај закључак, без озбиљне провере, прихвата и нова генерација историчара.
ПИТАЊЕ ИЗВОРА
Трећа Димитријевићева теза је кључна. Односи се на питање историјских извора, односно грађе. Са правим изворима, Димитријевић би свакако дошао до правих закључака. Али он је ем исувише везан за комунистичке архиве, ем не може да се отргне из шема класичне комунистичке историје…
Димитријевић ми најпре пребацује “сувише велики ослон на емигрантску литературу”, а затим даје замерку што нисам користио “оригинална” четничка документа која су на крају рата запленили комунисти. У својој књизи, дао сам објашњење да та документа нису увек оригинална, јер су комунисти још током рата имали одељења за фалсификовање. Пошто нисам у могућности да утврдим шта је ту оригинал а шта фалсификат, рекао сам да би, пре употребе заплењених четничких докумената, требало да их провере стручна лица. Димитријевић, међутим, каже да при раду у четничкој архиви није наишао “на примере фалсификованих докумената”.
А откуд би он то знао? И оригинали и фалсификати сада су хрпа пожутеле хартије. Како лаик може да уочи разлику? Зар ће Димитријевић рећи да, примера ради, писмо генерала Михаиловића Артуковићу није фалсификат? Или четничко обавештење да су Немци, не унапредили, већ “промакнули” Павла Ђуришића у чин потпуковника?
Димитријевић, међутим, пише и ово:
Са фотографијама је сасвим другачије у односу на документа. Оне јесу фалсификоване и постоји низ објављених фото-фалсификата који су били у функцији компромитовања равногорске организације.
Занимљиво, зар не? Комунисти су фалсификовали фотографије, а нису фалсификовали документа! Зашто би ово фалсификовали, а оно не, где је ту логика?
По мом скромном мишљењу, логика је у следећем. На фотографијама се много лакше уочи фалсификат, и зато ми Димитријевић овде даје за право. Али он губи из вида да је документ далеко једноставније фалсификовати. Нарочито када су се комунисти дочепали четничких печата, и када су у тамницама држали велики број официра. Неком официру су, рецимо, могли подметнути да потпише записник са саслушања у три примерка, а да он, после свих мука, и не примети шта је садржај тог трећег примерка. Значи, није реч о томе шта су комунисти фалсификовали, већ који њихов фалсификат лако можемо да откријемо, а који не.
Следеће је питање приступачности докумената. Комунисти су запленили око 120.000 четничких докумената различитог карактера. Она се углавном налазе у Архиву Војноисторијског института у Београду. Свако може да оде у овај Архив, радним данима од 8 до 15 часова. Пре одласка, поразмислиће само ко зна за последње античетничко наређење Ј. Б. Тита: “Уништити четничку архиву”. (Шта је, дакле, то што није уништено? Комунисти свакако нису уништавали небитан део архиве!) Ко не зна за ово Титово наређење, чекаће га разочарење у виду следећег закључка: толику грађу немогуће је проучити у току радног века. По природи ствари, на овом месту опортунитет чини своје: истраживачи се дохватају оног дела архиве који је већ систематизован, а делом и објављен, па према томе лако приступачан. За наступајући лагодан рад побринули су се, свакако, комунисти. Њихови тимови састављени од десетина стручњака деценијама су истраживали заплењену четничку архиву. И пажљиво су бирали делове које јавност треба да види… Ако се ми сада ослонимо на то што су нам сервирали, па још ако су нам у глави њихови стереотипи, тешко да ћемо написати нешто другачије од онога што су они већ написали…
Зато сам ја рекао: нека, хвала! Приликом писања књиге не само што нисам користио комунистичка документа, већ ни четничка која се налазе у рукама комуниста. Ослонио сам се на оно што су четници написали у емиграцији, као и на безбројне разговоре које сам имао са њима, овде и у иностранству. То ми је било довољно за општу слику догађаја, али та сто посто оригинална четничка документа и сведочења ипак не чине окосницу моје књиге, већ немачка документа која су Американци запленили на крају рата. Ово Димитријевић прећуткује, вероватно да би уверљивије звучао када ме оптужује за субјективност. А ја сам Немце и цитирао баш зато да бих избегао ту оптужбу!
НЕМЦИ ПРОТИВ ЧЕТНИКА
На своје претходнике, класичне комунистичке историчаре, Димитријевић највише подсећа подсмешљивим односом према немачким офанзивама на четнике. Као да жели да каже: постојале су само офанзиве против партизана, и тачка! Објективан писац рецензије моје књиге морао је да примети како се у њој први пут (код нас) говори о немачким офанзивама на четнике. И то, пронашао сам их чак 19! (За сада; у трећем измењеном и допуњеном издању, које ће, уз Божју помоћ, изаћи на јесен, има их 22). Не би ли био уверљивији, Димитријевић издваја само најмању немачку офанзиву.
Била је то операција “Хајнрих”. Вођена је марта 1943. године на Гледићу, против штаба Команде Србије, на чијем се челу налазио генерал Мирослав Трифуновић. Пошто су знали да генерала Трифуновића обезбеђује само један батаљон (Благотински батаљон из народне песме), Немци су послали једну специјалну чету, два батаљона обичне војске, одељење полиције и извесне бугарске јединице. Значи, свеукупно, око 2.000 људи, против нешто више од 100 четника.
Остале немачке офанзиве биле су неупоредиво веће, и наравно, усмерене против већих четничких јединица. Рецимо, то су операција “Трио” (две немачке дивизије, усташка Црна легија и домобрани), “Копаоник” (ватрено крштење 7. СС дивизије “Принц Еуген”), “Маисколен” (последњих 15 немачких батаљона, из резерве), “Форстат” (ватрено крштење Бранденбуршког пука и делови 717. дивизије), итд.
Међутим, овде је другоразредно питање величине сукобљених немачких и четничких јединица. Важније је следеће: први пут се у једној књизи (код нас) документовано показује да су се Немци и четници сукобљавали од 1941. године до краја рата. Као што је познато, до сада се писало о њиховој “сарадњи”. Уместо уочавања овог “прелаза”, Димитријевић се исмева операцији против Благотинског батаљона. То, ипак, није ништа у односу на његов циничан став према четничкој тактици. Ево цитата:
Слично је и са духовитим описом тактике борбе Михаиловићевих снага. По Самарџићу су “четници смишљено тражили борбу прса у прса јер је у њој долазило до изражаја једино оружје (бајонети и каме – прим. Б. Д) којим су располагали у изобиљу”. Овакво тумачење тактике снага ЈВуО демантују многи документи у којима команданти ЈВуО критикују понашање својих бораца. Овим не доводимо у питање драстичну слабост наоружања код ЈВуО! После неуспелог атака на Љотићеве добровољце код Бабајића… поручник Радосављевић пише својим трупама да су неки делови заузели положај за напад на добровољце “на један километар, заборављајући да се води герилска борба чије је главно оружје карабин, бомба и кама, а чија употреба почиње испод 100 метара”.
ПРСА У ПРСА
Под уводним напоменама, рећи ћу три ствари: прво, неукусно је подсмевати се прецима који су голим грудима бранили Отаџбину; друго, у навођењу “јединог оружја”, поред бајонета и кама, ја сам споменуо и бомбе (које су такође прављене у шумским радионицама оружја); треће, мој опис четничке тактике, просто речено, је тачан, а то се чита чак и између редова Димитријевићеве критике.
Ево како. “Драстична слабост у наоружању” четника очигледно је неоспорна чињеница. Неспорна је, претпостављам, и чињеница да су комунисти били изванредно наоружани, пре свега минобацачима, митраљезима и аутоматским пушкама, захваљујући енглеским испорукама. Зар онда није логичан закључак: како су то четници задржавали комунисте од новембра 1943. до септембра 1944, ако не голим грудима? Јер, све ово време комунистичка главнина је јуришала на Србију, а четници су се повукли у Босну тек када је Црвена армија прешла Дунав…
Друго, зар се из цитираног наређења поручника Милоша Радосављевића, команданта Ваљевског корпуса, не види ово што ја тврдим? Радосављевић каже да борба почиње “испод 100 метара”, и то “карабином, бомбом и камом”. Другим речима, из Радосављевићевог наређења произилази да је уобичајена четничка тактика јуриш, тј. борба прса у прса. Само у таквој борби користе се “бомба и кама”.
Димитријевић није добро растумачио Радосављевићево наређење, из два разлога. Најпре га је збунио неуспели напад Ваљевског корпуса на љотићевце, после ког је и дошла наведена Радосављевићева критика. Та критика, међутим, не говори да борба прса у прса није основни вид тактике, већ само да у овом случају није успела. Радосављевићеве речи су, очигледно, подсећање војника и старешина на уобичајену тактику, коју су они, у претходном неуспелом нападу, “заборавили”. Друго, Димитријевића је збунио термин “герилска борба”. Наиме, Радосављевић не каже да су јуриш на митраљеске рафале и борба прса у прса одлика војске којој припада, већ да је то и иначе одлика “герилске борбе”. Зашто је он ово рекао? Па једноставно зато што није могао да каже: “Ми имамо само карабине са нешто мало муниције, бомбе и каме, док непријатељ има митраљезе, минобацаче и аутомате. Пошто непријатељу не можемо ништа са дистанце, морамо претрчати чистину и тући га овим што имамо…” Радосављевић је, дакле, морао да улепшава позицију своје јединице. Зато је употребио и термин “заборављајући”.
Његови четници, наиме, сигурно нису заборавили шта треба да ураде, него то, једноставно, нису смели. Са појавом аутоматског оружја, борба на јуриш остала је у историји. Мора се признати да је сурово тражити од војника да јуришају на рафале. Али четници су то ипак чинили, и то успешно. Тако су, на пример, потукли комунисте у Бици на Буковику, или у познатој Бици на Јеловој Гори. Димитријевића, пак, треба разумети, јер је, после свих оних књига и филмова тешко замислити четнике како јуришају (осим на гибаницу!)
ДВА СВЕДОКА
Међу најважнијим је и Димитријевићева оптужба да из историјских извора користим само оно што ми одговара, тј. што четницима иде у прилог. Ево шта мој опомент каже:
Један од упечатљивих доказа Самарџићеве тенденциозне селективности јесте и коришћење књиге Милоша Младеновића “Лажни идоли и варљиви идеали”. Он се обилато послужио фотографијама из ове књиге или у описивању напада трупа потпуковника Кесеровића на немачку композицију 1944. године. Али, Младеновић простодушно и ефектно говори и о слабостима које је он на свом терену (Топлички корпус) увидео: “Све што смо ми радили било је крстарење по терену ионако слободном… О политичком васпитању није било речи. Откада сам ја ступио у Дражине одреде па до краја, нисам прочитао ни један једини летак или билтен о ма чему… О ма каквој контроли над командним особљем није било речи…
Дакле, Димитријевић тврди да сам из Младеновићеве књиге користио афирмативне, а прећутао компромитујуће наводе. Он, наравно, није у праву, мада би се на први поглед могло учинити да јесте. Ево зашто. Ја сам из Младеновићеве књиге користио оно што је тачно, а прескочио сам оно што није тачно (као, уосталом, и из других извора). Димитријевић ће сада рећи да је, у мојој интерпретацији, тачно само оно што одговара четницима. Али неће бити у праву. Ево како. Критеријуми за коришћење сведочења учесника догађаја су следећи: прво, тачно је оно што је сведок видео својим очима; друго, тачно је оно што потврђују најмање два сведока, независно један од другога. Конкретно, Младеновић је учествовао у нападу на немачку композицију, а о тој бици сазнао сам од још једног учесника (Љубо Раонић, живи у Канади; показао ми је ратни трофеј из немачке композиције), као и из једног немачког документа. Дакле, оно што сам цитирао из Младеновићеве књиге је неспорна чињеница, а оно што цитира Димитријевић су Младеновићева запажања, која су спорна. Ево, анализираћу их укратко ставку по ставку: (1) није тачно да је Младеновићева јединица само крстарила по терену, а то се види и из описа многих битака које даје; (2) наравно да “о политичком васпитању” код четника “није било ни речи”, јер се тада војска није мешала у политику – то је комунистички изум; (3) ако је тачно да Младеновић није прочитао ни један летак или билтен, то значи само да је његов корпус био најгори по том питању – четници су издавали око 110 листова, међу којима и један дневник, у чему су стајали знатно боље од комуниста; (4) нетачна је тврдња о непостојању контроле над командним особљем – постојала је редовна инспекција трупа, многи команданти су смењивани због слабог рада, а известан број је и стрељан (пуковник Јеврем Симић, потпоручник Милутин Јанковић, војвода Божидар Ћосовић Јаворски, итд.).
Младеновићева запажања су спорна јер се он до 1943. налазио у партизанима (отуда његова примедба о “политичком васпитању” у војсци). Да не буде забуне: Милош Младеновић је био ретко поштен човек и све је поштено описивао. Хоћу само да кажем како су се његови закључци ломили кроз призму његових политичких убеђења. Тако су чињенице које наводи од прворазредног значаја, док закључке које даје треба узимати с резервом.
Најзад, има једна ствар која Димитријевићу није позната. Младеновић, наиме, није написао једну, већ пет књига мемоара. У петој књизи је ублажио закључке из прве књиге, посебно у вези пуковника Кесеровића. Поштено је рекао да, када је писао прву књигу, неке ствари није знао; сазнао их је у разговорима са својим саборцима, посебно официрима, који су, по природи ствари, били упућенији. Димитријевић, међутим, зна само за прву Младеновићеву књигу…
ТАЈНЕ РАДИО СТАНИЦЕ
Специјално, Димитријевић ми пребацује да не знам садржај архива избегличке владе који се налази у Београду. На моју претпоставку да ће део тог архива који су сачувала браћа Кнежевићи, Живан и Радоје, када дође у Београд постати један од основних извора за историју српског народа у Другом светском рату, Димитријевић каже: “У међувремену док се не стекну услови, предлажемо Милославу Самарџићу и другим заинтересованим истраживачима да прегледају 600-700 кутија те исте избегличке владе који се чувају у Архиву Војноисторијског института или Архиву Југославије”.
Лепо је кад човек жели да буде духовит, нема шта. Али ја сам, ипак, ову ствар узео за озбиљно, па сам још једном проверио то што сам написао. Укратко, реч је о следећем. Велики део архива избегличке владе заиста се налази у Београду. После рата, Енглези су предали комунистима све што су имали. Међутим, ја сам писао о ономе што Енглези нису имали. Наиме, током рата су постојале три тајне радио станице за везу између генерала Михаиловића и избегличке владе, тј. њеног српског дела на челу са Слободаном Јовановићем. Одлука о покретању ових станица донета је чим је постало јасно да Енглези злоупотребљавају монопол везе, тј. још на почетку рата. Тако су Срби, Енглезима иза леђа, разменили на хиљаде депеша. Наравно, веза на релацији Лондон-Равна Гора, која је ишла преко Енглеза, није прекидана. Али у енглеским рукама су, по природи ствари, остала другоразредна документа. Она кључна Енглези никада нису видели. А њих су сачувала браћа Кнежевићи (Радоје је био шеф двора, а Живан војни аташе у влади Слободана Јовановића). Све ово, сазнао сам из прве руке, од др Владе Кнежевића, Живановог и Радојевог синовца. Доктор Кнежевић ми је још рекао како је последња жеља његових стричева да се архив који су сачували поклони Српској православној цркви и Српској академији наука и уметности. То још није учињено, а када буде, написао сам на крају своје књиге, ова документа ће свакако бити веома цитирана… Ја сам цитирао део грађе коју су Живан и Радоје објавили у обимној студији “Слобода или смрт”. Пошто се у овој књизи налазе и сва кључна америчка документа, усуђујем се да кажем да је реч о једној од најбољих светских историја Другог светског рата. Јер, и Исток и Запад су у својим историјама имали шта да сакрију… Међутим, основну вредност књиге “Слобода или смрт”, коју чини разоткривање британске игре, Димитријевић назива “концепцијском грешком”! Заиста несхватљиво! За најбољи некомунистички зборник докумената тврди тако нешто, а за зборнике четничких докумената које су штампали комунисти каже да “ипак пружају обиље најразличитијих података о унутрашњој организацији, бројности, наоружању, квалитетима али и недостацима равногорске организације…”
НИКОЛА КАЛАБИЋ
За крај, морам рећи нешто у одбрану Николе Калабића. Димитријевић каже да је Калабић, уз Рачића и Кесеровића, мој “омиљени лик”. И у праву је. Ова тројица су у мојој књизи заиста на првом месту, наравно после Драже. Али где је ту грешка? Рачић, Кесеровић и Калабић били су прве Дражине војсковође. На крају рата, када је читава војска подељена у три јуришне колоне, Дража је управо њих тројицу поставио за команданте тих колона. Била је то логична последица њиховог дотадашњег рада.
Самог Калабића, Димитријевић је оцрнио више него комунисти. Ево шта пише:
”Калабићева јединица вршила је насилну мобилизацију регрута, коња, неовлашћено прикупљање и контрибуцију новца и животних намирница по селима, тучу, пљачку, малтретирање, па и силовања под фирмом прогона комуниста, одбеглих војних обвезника или прикупљања средстава за министра војног. Народ је у више махова због тога бежао у Ваљево код Недићевих или немачких власти…”
Баш га претера! Овако нешто о Калабићу заиста ни комунисти нису писали.
Како је Димитријевић дошао до ових закључака? Једноставно: у архиви је нашао жалбе, потписане и анонимне, упућене генералу Михаиловићу из ваљевског краја, на рачун капетана Николе Калабића. И поверовао је у садржај тих жалби. Још једном је, дакле, показао неразумевање у тумачењу докумената, поново је поверовао да је тачно све што пише на неком папиру. А наравно да није тачно. Ево због чега. Генерал Михаиловић је послао капетана Николу Калабића у ваљевски крај да “уведе ред и поправи организацију”. Пошто су Немци заробили капетана Нешка Недића, команданта Ваљевског корпуса, створен је “хаос”, који мајор Миодраг Палошевић и потпуковник Драгослав Павловић нису успели да предупреде. Нема сумње да је Калабић применио метод чврсте руке. И нема сумње да се то људима свиклим на пасивност није свидело. Зато су почели да оговарају Калабића код Драже, измишљајући невероватне ствари. Дража, наравно, није реаговао, јер је знао о чему је реч. Уосталом, није први пут слушао (и читао) таква оговарања. Комунисти кажу да је то зато што су четници били лоши. А има их и који кажу да смо ми такав народ (“српска посла”). Мени се чини да је таква човекова природа, свуда и одувек.
Најзад, сумњам да се о генералу Михаиловићу и четницима може објективно писати на латиници (на том писму излази часопис “Историја 20. века”). Ипак је та симболика значајна. А и питање писма је нешто много веће од симболике.
(ДВОБРОЈ 216-217, 1. јул 1998)