Полемика о љотићевцима
ИНТЕРНЕТ
Полемика о љотићевцима
Доносимо изводе из полемике са сајта www.pogledi.rs/diskusije
– Љотићевци су били духовно најбоље изграђена, војнички обучена, опремљена и организована војска
– Љотићевци у војном смислу нису били битни, нису водили ни једну битку већ само мање борбе, већином против четника
– Књига др Слијепчевића, изузетно је поштована у научним круговима, пре свега због изузетног научног ауторитета самог аутора
– Овај Ваш ауторитет је обичан фалсификатор. Ево цитата из његове књиге…
– Слијепчевић: ”Генерал Милан Недић је био пријатељ четника и помагао их где је, како је и када је могао”
– Генерал Недић: ”Сви они, који јавно или тајно подржавају Михаиловића, или буду у било каквој вези са њим и његовим људима, биће изведени пред суд”
МАРКО:
Између равногорске и љотићевске литературе о Другом светском рату има противуречности. Стога за свакога ко нема времена и могућности да копа по архивама и релевантним изворима остаје то да верује онима који му представљају већи ауторитет. Мени лично, мало већи ауторитет представља на пример ”Историја Југославије пре и за време Другог светског рата” (са којом је и Карапанџићева књига у сагласју) Д. Р. Ђоке Слијепчевића, уваженог и чувеног богослова и црквеног историчара и члана Љотићевог Збора (чија се историја СПЦ и данас користи на богословском факултету) од на пример мемоара Милке Четникиње. На то да верујем, да су махом ако не и увек поједини равногорци ти који су свирепо и кукавички нападали добровољце, наводи ме чињеница да се љотићевска литература много више базира на неутралним или чак противничким изворима. (…)
Србски добровољци су у складу са чињеницом да су (за разлику од претходно оформљених војних јединица Недићеве Србије и четника) потпуно свесни опасности комунистичке револуције, и организовани у циљу да спрече њен точак и обезбеде биолошки опстанак србског народа. Па тако су љотићевци, први организовано међу националним снагама улетели у борбу са комунистима, и то 17 септембра 1941. када су код Гроцке разбили Космајски партизански одред. (…)
САМАРЏИЋ:
(…) Имам утисак да нисам навео довољно чињеница, па ево: Лета 1944. године љотићевци су убили Симку Милетић из Годачице, испод Гледића, мајку потпуковника Драгослава Рачића, Дражиног првог војсковође. (Рачићево крштено презиме је Милетић.) Ово сам проверио лично у Годачици, у кући Милетића. Рекли су ми да су љотићевске патроле често долазиле, да су од њих сви бежали у шуму (а кућа им је још у турско време направљена на рубу шуме), али да овом приликом Симка није хтела да бежи, с образложењем да ниједна војска не дира бабе. На жалост, тако су је свирепо претукли да је после неколико дана преминула. Скрећем пажњу на чињеницу да се убиство одиграло на крају рата, што још више сведочи о љотићевској мржњи према четницима.
Друго, јуна 1942. године љотићевац Рајко Ђурић, убачен у Пожешки четнички одред, мучки је убио мајора Вучка Игњатовића, једног од најбољих и најжешћих Дражиних команданата, познатог управо по антикомунизму. Овај пример показује колико љотићевци нису били спремни ни за какву сарадњу. (…)
Што се конкретних одговора тиче, ево:
1. ”Била је то духовно најбоље изграђена, војнички обучена, опремљена и организована војска на територији Југославије, страховите снаге и ударне моћи за тадашње прилике нашег грађанског рата…”
НАЈБОЉЕ ДУХОВНО ИЗГРАЂЕНА, ВОЈНИЧКИ ОБУЧЕНА ИТД. била је Калабићева Горска краљева гарда. Њену духовност чинили су српство и православље, а не којекакве мутне стране идеологије. У немачко-љотићевско-бугарској операцији ”Хајка” против Гарде, фебруара и марта 1944. године, Калабић је за пробој обруча изабрао управо део фронта који су држали љотићевци: река Јасеница западно од Тополе. Љотићевци су потучени до ногу и обруч је пробијен. Иначе сам Калабић је имао више људства него све љотићевске јединице заједно. (…)
Током 1941. године историја не бележи ни једну битку коју су водили љотићевци против комуниста, нити против кога другог. Верујем да је било мањих окршаја. (…)
4. Ни током наредних ратних година љотићевци нису водили ниједну битку против ма кога. (…) Према томе, да закључим: ТОКОМ ЦЕЛОГ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ЉОТИЋЕВЦИ НИСУ ВОДИЛИ НИ ЈЕДНУ БИТКУ, ни самостално, ни заједно са Немцима. (…)
МАРКО:
Г. Самарџићу,
(…) Уколико су тврдње које сте изнели заиста истините, немам апсолутно ништа против, да се оне прецизно заведу и региструју као историјске чињенице, могао бих бити само против њиховог пренаглашавања у данашњем времену. Ипак, бојим се да главно обележје несрећних равногорско-љотићевских сукоба представља низ кукавичких и гнусних злочина, које су поједини равногорци чинили према љотићевцима и другим родољубима који су подржавали Недићеву владу. Хоћу да кажем, да писање о овим несрећним дешавањима не може бити објективно и реално ако се запоставе на пример дешавања везана за убиство јеромонаха Митрофана Матића (члана Збора) или чачанског свештеника Драгутина Булића (такође истакнутог збораша) или Милоша Масаловића и уопште за појединости везане за злогласно слово З, под којим је убијено ко зна колико честитих србских родољуба (а ниједан једини комуниста). (…)
Србских добровољаца је 1941. године било 3000, а не између 1500 и 2000. А 1943. било их је 8.000. Али, наравно, не одлучује број него сој. Равногорци су начелно гледано били слабо покретљиви и дисциплиновани, тако да се команде и наређења често нису уважавали, а нису биле ретке ни појаве у одређеним крајевима, да буквално постоји војвода од овог брда и војвода од оног брда. Све то штетило је озбиљности и борбеној вредности равногораца, где за разлику од србских добровољаца (чије су језгро чинили идеолошки и духно изграђени збораши) није постојала адекватна селекција приликом мобилизације. Не мислим притом само на убачене комунисте (као на пример: Радослав Ђурић и Миле Кнежевић), који су практично уништили четнички покрет у југо-источној Србији, већ и на локалне кабадахије који су рат користили за иживљавање над локалним становништво. Због таквих, у неким местима Србије људи су после рата гајили мржњу према четницима и без пропагандних партизанских филмова. Добровољци нису никога присилно мобилисали, зато се (између осталог) и зову тако. Посебно не ”олош по београдским кафанама”. (…)
САМАРЏИЋ:
Г. Марко, изгледа да се Ви и ја овде разликујемо пре свега по приступу: Ви вреднујете љотићевце на основу речи, а ја на основу дела.
Ево најпре ћу навести нека документа.
1. Главни љотићевски лист ”Наша борба”, 16. новембра 1941. године овако је коментарисао нацистичко дивљаштво у Крагујевцу 21. октобра:
”Крагујевац и цела околина изгледају другачије од њихова изгледа од пре неких двадесетину дана. После свега што се одиграло задњих дана, настала је промена прилика. Никада навала пријема за радну службу или Љотићеве одреде није била већа него ових дана. Сам Београд вапи за Страхињом Јањићем. Он има наредника и помоћника Васу, који удара 25 или 50 батина насред пијаце, свакој шуши по заслузи. Када Београд буде завео тај систем, онда ће оздравити не само он, него и цели српски народ”.
Дакле, љотићевци се радују стрељању 2.300 грађана у Крагујевцу и траже још! Они се хвале познатим кабадахијом Јањићем, који је у народу остао у горем сећању од Марисава Петровића и његовог корбача, од кога се није одвајао. Љотићевци силеџијство и недисциплину приписују четницима, заборављајући да су одлукама војних судова многи такви четници стрељани. Љотић, међутим, никог од својих кабадахија није стрељао, нити је успевао да се избори са њима.
Иначе, да ли Вам је позната народна песма, која није била везана само за улогу љотићеваца у крагујевачкој трагедији:
”Стреља Шваба брата до брата,
све то Љотић ноћу хвата…”
А да је овако централни четнички лист ”Равна Гора” писао о некој српској трагедији, верујте, г. Марко, о Дражи бих рекао само једну једину реч и више се не бих дотицао тог питања.
2. Ево још једног документа:
”НАРОДНИ ПОКРЕТ `ЗБОР`
ГЛАВНО ТАЈНИШТВО
ОТСЕК `Ц`
БЕОГРАД
бр 141
11. новембра 1941.
Господину Др. Гедеу, СС капетан
Београд
Достављамо Вам наше саопштење, које смо пре три дана упутили Управи града Београда.
1. Курирску службу између групе Драже Михајловића и Београда врши нека Славка Весковић, настањена у Милешевској улици 14, на мансарди.
Напомињемо. Именована Славка је врло препредена и нарочито спремна на духовит одговор у ма каквој ситуацији. Али на супрот томе може се правити невероватно наивна и глупа.
2. Главни финансијер групе Драже Михајловића је благајна листа `Нова Србадија`, орган Српског културног клуба, а главни достављач новца је Војин Андрић, настањен на Котеж Неимар, улица Краља Томислава 50…
3. Један други достављач новца, дувана и других потрепштина је Милоје Чекеревац, трговац…
Уз овај извештај Вас извештавамо да смо у међувремену сазнали да Славка Весковић није пријављена у пријавном звању града и не станује у Милешевској улици, него се крије негде у граду.
Са молбом да примите к знању остајемо
особитим поштовањем руководилац Ц-секције
Зоран П. Вуковић с.р.”
Оваквих извештаја је много и надам се да нећу морати више да их прекуцавам. Неупућенима је неопходно напоменути: Зоран Вуковић је био лични секретар Димитрија Љотића и човек од његовог највишег поверења. Другим речима, Љотић је свог главног човека одредио за подмукли рад против четника. Хиљаде српских родољуба стрељано је на Јајинцима на основу оваквих љотићевских достава Гестапоу.
3. Ово је део извештаја немачког команданта Србије, генерала Бадера, немачком команданту Балкана, генералу Леру, од 7. марта 1943:
”Покрет `Збор` представља једну врсту националсоцијалистичке партије, коју је, кратко време по преузимању власти у Рајху (од стране Хитлера – прим. М.С) формирао извесни Љотић и води је до сада…
У својим последњим наређењима Дража Михаиловић је борбу против Српског добровољачког корпуса (званични назив љотићевских формација – прим. М. С) ставио испред борбе против немачког Вермахта…
Сврха Српског добровољачког корпуса је У ИСКОРИШЋАВАЊУ ОНИХ СНАГА СРПСКОГ НАРОДА које у идеолошком смислу стоје најближе националсоцијализму…”
Истицање великим словима је моје. Иначе бих хтео да подсетим да су четири љотићевска батаљона, односно пука, била у саставу 104. немачке ловачке дивизије, а пети у саставу 1. бугарског окупационог корпуса. Дакле, врховни командант љотићеваца био је Адолф Хитлер. Они су имали права и обавезе као и сви други немачки војници, а поред осталог после рата право на немачку војну пензију. (…)
5. Наређење команданта љотићеваца Косте Мушицког од 22. јануара 1944, којим се прописује СТРЕЉАЊЕ ДЕСЕТ ЗА ЈЕДНОГА, по узору на Немце:
”У више махова до сада приликом пуштања добровољаца на одсуство дешавало се је да су исти одвођени од стране Д. М.
Да би се овоме стало на пут…
НАРЕЂУЈЕМ
1. Да се из дотичног места где се овакав случај буде догодио одмах похапсе десет таоца… присталица и симпатизера Драже Михаиловића за сваког одведеног добровољца…
4. У случају да се одведени добровољац не јави у своју команду, у року од 15 дана од дана одвођења ТАОЦЕ СТРЕЉАТИ (наглашено у оригиналу – прим. М. С).
(…) Кажете:
”Г. Самарџић затим признаје, да су Србски добровољци имали активну улогу у Гружанској групи одреда, којом је уосталом и командовао Марисав Петровић, али износи не истину, да наводно од ове групе није испаљен ни метак…”
ОПЕТ ВАМ КАЖЕМ да немам шта да признам или не. У тој другој групи одреда, Гружанској, љотићевци су чинили половину бројног стања гледано по јединицама: два њихова одреда, два Недићева. А вероватно четвртину или петину гледано по бројном стању. Док у трећој групи одреда, Западноморавској, љотићеваца уопште није било.
Дакле: у првој групи одреда љотићеваца је било 20% према ономе што тврди Карапанџић, а у стварности вероватно 10%, у другој 30% (односно 15%), а у трећој 0. Ово Вам јасно говори о њиховој бројности и борбеној вредности.
Недићева прва група одреда, Рудничка, борила се највише, друга веома мало, трећа готово нимало. Зато су завршне операције за уништење Ужичке републике извели сами Немци. Према томе, како Ви можете извести закључак да су главни у томе били љотићевци?
Сада сам тачно проверио борбе друге групе одреда, Гружанске, у којој је љотићеваца процентуално било више него код Калабића – и којом је командовао љотићевац Марисав Петровић:
Док се Милан Калабић борио, погледајмо шта је радила Марисављева група одреда. Ево тачно:
21. новембар 1941: ”предузимала је мере за прикупљање појединих одреда…”
22. новембар: ”углавном наставила је са прикупљањем својих снага”.
23. новембар: ”овога дана коначно је завршила своје прикупљање и припреме за покрет из Крагујевца”.
24. новембар: ”овога дана командант групе није отпочео надирање са својом групом, већ је остао у Крагујевцу и његовој околини. Ово закашњење објашњава се тиме, што је командант групе затражио и сачекао помоћ Немаца у јачини од једне чете са два топа и тек сутрадан предузео надирање одређеним правцем”.
ЗАМИСЛИТЕ, г. Марко, која је то снага, коју Ви тако хвалите, а која не сме ни да се мрдне без Немаца. И то свега 100 Немаца! Зар из овога не закључујете оно што и ја: да су љотићевци били практично без борбене вредности? Друго, љотићевци су својим страхом и звањем Немаца поништили кључну Недићеву идеју: да се акција изведе без Немаца, како би се избегле одмазде за евентуално погинуле Немце.
Али, погледајмо даље:
25. новембар: овога ”дана је водила борбу са партизанима и увече је заузела с. Вучковицу, где је преноћила”.
26. новембар: ”продужила је овога дана за Кнић и у своме кретању преко целога дана је водила борбе са партизанима. Пред мрак је заузела Кнић, где је преноћила”.
27. новембар: ”по изласку из Кнића отпочела је борбу уз садејство немачке артиљерије и заузела од партизанских снага (Бумбарево Брдо), у коме је и заноћила”.
28. новембар: Гружанска група одреда нема борби ни покрета.
29. новембар: ”продужила је покрет из с. Мрчајеваца у правцу Чачка и заноћила у с. Прељини”.
30. новембар: ”избила је овога дана без борбе у Љубић, где је преноћила”.
1. децембар: ”…је избила овога дана у Чачак. Било јој је наређено да од 1. децембра буде осигуравајућа посада Чачка и околине. Са овим даном је био завршен рад Српских оружаних одреда”.
Тако пише С. Живановић, а треба додати: ”… против комуниста. Од овога дана па до последње фазе рата они ће се борити готово искључиво против четника”. (…)
Према томе: остаје мој генерални закључак да љотићевци у војном смислу нису били битни, да нису водили ни једну битку већ само мање борбе, да су од краја 1941. те борбе вођене већином против четника, а да су с друге стране они систематски потказивали четнике и њихове присталице Немцима и на хиљаде их одвели на јајиначко губилиште.
То потврђује овај прецизан опис операција против комуниста 1941, а то потврђују и документа која сам навео у прошлом јављању, а која сте прећутали.
МАРКО:
Г. Самарџићу. Ухваћени сте у ДЕБЕЛОЈ НЕИСТИНИ (благо речено). У вашем цитату из ”Наше Борбе” нема апсолутно ничег, што барем указује на то да су се љотићевци ”радовали” крагујевачкој трагедији и да су ”желели још”. Ничега сличног нема ни у осталим деловима текста, који је понављам, посвећен постављању Страхиње Јањића на место председника општине, што се десило пре двадесетину дана од писања текста. У оном делу текста који сте издвојили из контекста, не само да нема помена о трагедији (поготово не радовању љотићеваца томе, и тражењу још. (…)
”Крагујевац и цела околина изгледају другачије од њиховог изгледа од пре неких двадесетину дана. (ОВДЕ СЕ САМО КОНСТАТУЈЕ, ДА КРАГУЈЕВАЦ ИЗГЛЕДА ДРУГАЧИЈЕ, НЕГО ОД ПРЕ ДВАДЕСЕТИНУ ДАНА, И НИШТА ВИШЕ). После свега што се одиграло задњих дана, настала је промена прилика. (ПОСЛЕ ДОГАЂАЈА ОД ЗАДЊИХ ДАНА ЈЕ, ДАКЛЕ, НАСТАЛА ПРОМЕНА ПРИЛИКА). Никада навала пријема за радну службу или Љотићеве одреде није била већа. (ЈАСНО СЕ ВИДИ, ДА, ЈЕ НАВАЛА ПРИЈЕМА ЗА РАДНУ СЛУЖБУ И ЉОТИЋЕВЕ ОДРЕДЕ БИЛА ВЕЋА НЕГО РАНИЈЕ, НА ШТА ЈЕ УТИЦАЛА ПРОМЕНА ПРИЛИКА, НЕМА ПОМЕНА О ТРАГЕДИЈИ. Сам Београд вапи за Страхињом Јањићем.” (ОВДЕ СЕ И ПРЕЦИЗИРА, ДА СУ МЕРЕ СТРАХИЊЕ ЈАЊИЋА ДОПРИНЕЛЕ ПРОМЕНИ ПРИЛИКА, О КОЈИМА СЕ ГОВОРИ, А НЕ СТРЕЉАЊЕ СРБА ОД СТРАНЕ НЕМАЦА, СА КОЈИМ ТЕКСТ, НЕМА ВЕЗЕ). (…)
Ви сте, г. Самарџићу, овде ко зна колико пута рекли како наводно љотићевци нису испалили ни метак у операцијама, за уништење ”Ужичке републике”, а испоставило се да вас чак и књига коју сте ви (мислим на ”Погледе”) издали, демантују по том питању: …”овога дана је водила борбу са партизанима…”, ”…продужила је овога дана за Кнић и у своме кретању преко целога дана је водила борбе са партизанима…” ”…отпочела је борбу уз подршку немачке артиљерије и заузела од партизанских снага…” (…)
САМАРЏИЋ:
”Пре неких двадесетину дана”, рачунато од 16. новембра, десила се Крагујевачка трагедија. Највећа трагедија у историји Крагујевца. Тога дана Немци су стрељали 2.300 Срба, уз помоћ љотићеваца (у хапшењу и одабиру грађана за стрељање). Крагујевац и околина заиста су изгледали другачије после ове трагедије и ни на шта друго се ова реченица из љотићевских новина не може односити.
У другој реченици хвали се терор љотићеваца у Крагујевцу, до кога је дошло после трагедије (”задњих дана”). Као да онако масовно стрељање није било довољно, па су љотићевци почели да батинају грађане.
Трећа реченица указује да регрутовање ”добровољаца” и није било баш добровољно, већ да иза њега стоји терор.
У последњој реченици препоручује се преношење љотићевског терора и у Београд, ради ”оздрављења српског народа”, тј. његовог васпитавања у духу Хитлеровог Новог поретка. Али, у контексту ужасног одјека стрељања у Крагујевцу, када ни ђаци нису поштеђени, а у сенци прве реченице из овог пасуса – нема сумње да овде изречена претња Београду подразумева и нова стрељања. Уосталом, она су ионако била свакодневна. И у њима су и даље учествовали љотићевци, потказујући Немцима кога треба стрељати. На овом сајту, на линку ”Љотићевци”, можете видети једну од многих достава Гестапоу, у којој Љотићев лични секретар и шеф одељења за доставе потказује равногорце. (…)
Као и припадници других тоталитарних идеологија, и љотићевци имају механизам за криво сагледавање стварности. Ви сте дали одличну дефиницију тог механизма, одговарајући на моју примедбу да сте прескочили већину докумената које сам навео:
”Дао сам општу оцену онога што документи описују (уколико су наравно веродостојни). Нисам улазио у детаље због следећег: Онај ко инсистира на сталном изношењу појединости (и то чини једнострано и необјективно) а избегава начелне чињенице, логично жели да манипулише (при чему знамо да појединости не морају много значити, и представљати опште обележје неке целине). Ви појединости издвајате из контекста.”
Дакле, логично је да начелна слика зависи од детаља, а не обрнуто. Детаљ по детаљ и склопи се мозаик. Докумената попут оних које сам навео има безброј. Мислим да сам их цитирао свега осам, из своје књиге ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”. У књизи их има неколико десетина. У архивима сам пронашао и ископирао неколико стотина. А има их на хиљаде. Нема сумње да љотићевци у својим радовима не наводе документа зато што им не одговарају. Не залазе у ”инсистирање на појединстима”, него дају само лепе опште оцене о себи.
(…) Уосталом, нико није пронашао документа о биткама љотићеваца, нити о неким њиховим већим борбама. Нису их нашли ни они сами. У књизи љотићевца др Ђоке Слијепчевића ”Југославија уочи и за време Другог светског рата” на преко 800 страна није описана ни једна битка љотићеваца, већ се помињу само неки мањи окршаји. Да погледамо комунистичке изворе. Њихова репрезентативна књига ”Србија у рату и револуцији 1941-1945” (СКЗ, Београд, 1976) на 600 страна такође не описује ни једну битку љотићеваца, већ их помиње само успут, у вези мањих борби. Комунисти описују битке против четника, наравно на свој начин.
Да погледамо још једног од Ваших омиљених историчара, др Косту Николића, кога називате равногорцем. У књизи ”Историја равногорског покрета” на 1.200 страна Николић такође не наводи ни једну љотићевску битку. Може се рећи да је он побројао све битније борбе које су водили љотићевци. Види се да је тих борби било много више против четника, него против комуниста. (…) У овој књизи се такође наводи још један документ који оставља страшну слику о љотићевцима. После сукоба са четницима 2. равногорског корпуса, распоп Булић, љотићевац из Чачка, за одмазду је ”тражио 400 српских глава”! За четири убијена љотићевца по 100 Срба!
У својој књизи објавио сам документ којим командант љотићеваца, генерал Мушицки, прописује одмазду десет за једнога. (Десет ”ДМ присталица”, што је термин који су и Немци користили.) Објавио сам и документ са терена Млавског корпуса, где пише да ”Немци, у погледу одмазде, третирају љотићевце као Немце”.
(…) Свакако да се ослањате на Слијепчевића, који пише: ”У чишћењу окупиране Србије од партизана српски добровољци су имали нарочитог удела. У низу окршаја са партизанима они су показали да су и војнички и идеолошки изнад њих” (стр. 323). Или: ”Ти добровољци су били стварно ударна војска генерала Недића и она сила на коју се он ослањао и са којом је успео да Србију очисти од комунистичке опасности” (стр. 322).
(…) Међутим, као што рекох, уз овако крупне комплименте својима Слијечевић не наводи борбе или битке у којима се та ”ударна војска” показала. Написао сам да љотићевци нису испалили ни метак у операцији уништења ”Ужичке републике”, јер је то ноторна чињеница: ”Ужичку републику” је савладала немачка 342. дивизија без ичије помоћи. Написао сам и да су Немци дали шансу генералу Милану Недићу да сам, без њих, савлада Ужичку републику, али он то није успео. Од својих јединица (”недићевци”), љотићеваца, Пећанчевих четника и једног легализованог Дражиног одреда (Пожешког), Недић је оформио три групе одреда, са око 6.000 људи укупно. Ове три групе одреда имале су циљ да униште ”Ужичку републику”, али нису успеле да дођу ни на 50 километара од Ужица. Према томе, Слијепчевић износи ноторну лаж када каже: ”Ти добровољци су били стварно ударна војска генерала Недића и она сила на коју се он ослањао и са којом је успео да Србију очисти од комунистичке опасности”.
Не само, дакле, што љотићевци нису ”очистили Србију од комунистичке опасности”, него Недић то није успео ни са свим својим расположивим снагама. (…)
Кажете, у вези мог покушаја да утврдим бројно стање љотићеваца, да изводим ”акробације са цифрама”. Верујете у љотићевско претеривање да су већ 1941. имали 3-4.000 људи, а не верујете прецизном немачком документу да их је тек 1943. било 3.400 (један немачки документ, узгред, наводи и Коста Николић, али Ви његову књигу цитирате само селективно; у том документу пише да је 1943. љотићеваца било тачно 3.380).
(…) Иначе за књигу др Слијепчевића кажете: ”Књига др Слијепчевића, изузетно је поштована у научним круговима, пре свега због изузетног научног ауторитета самог аутора…”
Међутим, овај Ваш ауторитет је обичан фалсификатор. Ево цитата из његове књиге, страна 320:
”Јован П. Тришић, који је од 24. јула до 12. септембра 1941. био командант жандармерије, вели: ”Број жандарма по станицама под окупацијом био је довољан, али шта је вредео број када на пример по станици има 10-15 жандарма а свега 5-8 пушака и то свака са по 5 до 10 метака 93). Тришић истиче да се, на његову молбу, Димитрије Љотић залагао да се жандармерија боље наоружа али то Немци нису допустили” 94). Касније, када је Тришића заменио генерал Стева Радовановић, генерал Недић је известио ”да је од Немаца добио 2.000 пушака и да их ставља на расположење да их подели по своме нахођењу, али с наређењем: само знај, да жандармима не смеш дати ни једну пушку” 95).
Бројеви 93, 94 и 95 су ознаке фуснота. Слијепчевић цитира књигу Ј. Тришића ”О Милану Недићу” и наводи странице књиге са којих су узети цитати.
Први цитат (93) заиста се налази на 90. страни Тришићеве књиге. Међутим, испред броја 93 Слијепчевић не затвара наводе, већ то чини испред броја 94, за који у фусноти каже: ”На истом месту, страна 91-92”. Али, на странама 91-92 не постоји реченица: ”…Димитрије Љотић залагао да се жандармерија боље наоружа али то Немци нису допустили”. А Слијепчевић иза те реченице ставља знак навода и упућује читаоца на Тришића, што значи да тврди како су ово његове речи. У стварности, ево како гласе Тришићеве речи:
”Моје се наде нису оствариле, јер жандармерија уопште није наоружана, те сам претпостављао да пок. Љотић по тој ствари или није ни интервенисао или пак да његова интервенција није успела”.
Цитату испред броја 95 Слијепчевић потпуно мења смисао. Испада да је Тришић написао како Немци нису дозволили ни Љотићу ни Недићу да наоружа жандармерију. Али, Тришић пише да наоружавање жандармерије није допуштао генерал Недић, како би је укинуо због њених веза са Дражом и како би је заменио љотићевцима (што значи да је против жандармерије радио и Љотић).
Ево правог цитата из Тришићеве књиге:
”…Да је од Немаца добио 2.000 пушака и да их ставља на расположење да их подели по своме нахођењу, али с наређењем: само знај, да жандармима не смеш дати ни једну пушку”.
Ово је Недић рекао генералу Радовановићу, а Тришић, који се налазио поред Радовановића и који је чуо Недићеве речи преко телефонске слушалице, у следећој реченици наставља:
”И тако, док комунисти убијају тако рећи голоруке или слабо наоружане жандарме, дотле председник тако зване српске владе Недић наређује команданту жандармерије да српским жандармима, познатим антикомунистичким борцима, не сме дати ни једну пушку, па ни за њихову одбрану… Да је најпре комесарска управа, а доцније и Недић, наоружали жандарме како треба и како сам ја тражио, па макар и упола како су били наоружани Љотићеви добровољци, сигурно је, да ни комунисти не би могли онако вршљати и слободно се организовати” (Ј. Тришић, ”О Милану Недићу”, стране 93-94).
Тако Ваш ”изузетан научни ауторитет” пуковника Тришића потезом пера претвара од сведока оптужбе у сведока одбране! (…)
Још пар речи о Слијепчевићу. Он у својој књизи не користи примарна документа, тј. документа настала у периоду о коме се пише. Ослања се на разна накнадна сећања и мемоаре, већином љотићевског порекла. А накнадно су љотићевци, такође без примарних докумената, до неукуса хвалили свој рад. Тако Слијепчевићева књига у ствари нема никакву вредност. Она је добра само као пример пропаганде. И то лоше. Комунисти су много боље фалсификовали.
На моменте Слијепчевић је комичан: ”Због тога се у народу, у Србији, почело ширити веровање о доровљцима да су они непобедиви и да спасавају народ од комунистичких злочина и терора”! (страна 337). А у стварности, изузев код Љига, љотићевци су редовно тучени од стране четника. Комунисте нису ни виђали током већег дела рата, а терор над народом су сами спроводили. Мит о непобедивости јесте постојао, али о Калабићу, Рачићу, Кесеровићу… Пронашао сам документа која показују да сто Калабићевих и сто Недићевих (Нешко) четника није могло да победи 1.000 Немаца и љотићеваца. Рачићу љотићевци нису ни излазили на мегдан: однос снага био је неупоредиво у његову корист. Поред осталог, из књиге Косте Николића прескочили сте пасус у коме пише како је Кесеровић био ноћна мора за љотићевце, јер им је често наносио пораз.
Или, погледајте ове Слијепчевићеве речи: ”Генерал Милан Недић је био пријатељ четника и помагао их г д е ј е, к а к о ј е и к а д а ј е м о г а о” (наглашено у оригиналу).
Дакле, ово је информација из секундарних извора, тј. сведочења љотићеваца написаних после рата. (Наравно, нису сви секундарни извори неупотребљиви; љотићевски, међутим, јесу).
Погледајмо сада шта примарни извори кажу о овоме. Генерал Милан Недић, примивши информације да неки његови нижи официри помажу четнике, 4. априла 1942. наређује:
”Сви они, који јавно или тајно поржавају Михаиловића, или буду у било каквој вези са њим и његовим људима, биће изведени пред суд. Чланови породица оних официра који се огреше о ову наредбу, а буду избегли заслужену казну, биће похапшени и према њима ће се применити репресалије”. (К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига прва, страна 215.)
Већ сам навео, а ево поновићу, да је Недићево министарство полиције у исто време издало инструкције за примену репресалија над породицама четника:
”Не видим разлога да син и ћерка Драже Михаиловића могу слободно да живе у Београду, што је случај са многим породицама оних који су у шуми, а да при томе невин народ страда. Ничим се не може оправдати да ови носиоци отрова уживају слободу. При овим хапшењима могу изостати само деца испод 15 година, али би иста имала да буду смештена у посебна обданишта и заводе на терет општина”. (Историја Равногорског покета, књига прва, страна 390.)
Ове репресалије су углавном спроводили љотићевци.
И тако, не залазећи ”у детаље”, тј. не оптерећујући се документима и чињеницама, љотићевци пишу своју историју…
Намерно сам навео извор ових докумената, јер Ви пишете:
”Јако је битно и већ поменуто дело Косте Николића. Он је равногорски писац, али апсолутно је реалан када говори о Србским добровољцима. Све што је написао, строго је базирао на документима. Нема никаквих маштања. Такође, и мр Бојан Димитријевић, говори о импозантном антикомунистичком набоју Србских добровољаца. Ово наводим, зато што долази из не љотићевских аутора и књига, и представља тврд аргумент у прилог тврдњама које овде износим…”
Ви књиге Косте Николића и Бојана Димитријевића користите као што Слијепчевић користи књигу пуковника Тришића…
Иначе сте у праву када кажете да Николић и Димитријевић хвале љотићевце. Наравно не наводе документа из којих би се видео разлог зашто их треба хвалити – јер тих докумената нема – али их хвале. Исто тако, они хвале и партизане, чак истим речим: да су дисциплиновани, борбени, храбри, вешти, добри борци, а Тито добар стратег и војсковођа. Разуме се, не наводе ни документа из којих би се све ово о партизанима дало закључити. Као што не наводе ни једну велику битку четника против комуниста у којој су четници победили. А у већини битака су победили. Тако су, код њих двојице, само четници супротно од онога што су љотићевци и комунисти: недисциплиновани, неборбени, лоши борци… За Дражу кажу да ”није дорастао” изазовима.
У вези Љотићеве идеологије кажете: ”Св. Николају је била исправна Љотићева идеологија. Што значи да вама није исправна идеологија Св. Николаја. Али то је већ ваш проблем”.
Шта да Вам кажем на ову ”скромност”? Рецимо: можете ли било који од напред наведених докумената (цитата) везати за име епископа Николаја? Наравно да не. Али, сва та документа везана су за Димитрија Љотића. (…)
МАРКО:
Г. Самарџићу. Нисам ни очекивао да ћете за себе признати да сте манипулатор који се служи изузетно прљавим средствима, па макар тврдили да су два и два, пет. У овој полемици учестувје, пре свега због оних који је читају или оних који ће је читати, и немам илузије да вас г. Самарџићу евентуално могу преобратити. Али опет ћу реда ради казати да су два и два четири, односно да ваше БОЛЕСНЕ тврдње, не могу бити поткрепљене ничим а поготово не текстом из ”Наше Борбе” који цитирате. Ви упорно покушавате да на основу тог цитата докажете, како су ”љотићевци учествовали у одабиру грађана и стрељању, радовали се стрељању и тражили још, вршили терор у Крагујевцу.” О било чему од поменутог, у цитату, нити у целом тексту, ЈЕДНОСТАВНО НЕМА ГОВОРА!!! Већ сам рекао, да се текст не бави крагујевачком трагедијом, већ постављањем С. Јањића на место председника општине, и коментарисањем ефикасних дисциплинских мера потом уведених. И то је очигледно, и из цитираног дела текста, а поготово из целокупног. (…)
”Уз помоћ љотићеваца (у хапшењу и одабиру грађана за стрељање).” – И ово је ТОТАЛНА НЕИСТИНА!!! Наравно нема ни података, који упућују да је ичег сличног било.
”Крагујевац и околина заиста су изгледали другачије после ове трагедије и ни на шта друго се ова реченица из љотићевских новина не може односити.” – Може. Односи се на последице дисциплинских мера које је применио нови председник општине. И после њих, Крагујевац је изгледао другачије, о стрељању нема ни помена. Иначе нови председник, постављен је после крагујевачке трагедије, што је двадесетак дана пре писања текста.
”У другој реченици хвали се терор љотићеваца у Крагујевцу, до кога је дошло после трагедије (`задњих дана`)”. – Не хвали се никакав терор, нити је такав терор постојао. То је као кад бих тврдио, да је нпр. г. Самарџић вршио терор у Крагујевцу.
”Па су љотићевци почели да батинају грађане”. (…) – Батинали су саботере и нераднике (како се и у тексту каже) а не обичне грађане. То је као кад бих рекао нпр., да је г. Самарџић почео да батина грађане.
”Можете видети једну од многих достава Гестапоу, у којој Љотићев лични секретар и шеф одељења за доставе потказује равногорце”. – Ако је документ и аутентичан, сведочи о догађају из времена србоубилачког устанка, у коме су нажалост и равногорци учествовали. (…)
”На преко 800 страна није описана ни једна битка љотићеваца.” – Књига др Ђ. Слијепчевића, има за тему целокупну историју Југославије, а не само рат. Зато књига и не улази у детаље. Што се комунистичких књига тиче, по њима су практично комунисти непоражени од националиста, ако изузмемо књигу ”1941” из `61. године, на основу које се види да су оружане снаге Недићеве Србије, наносиле поразе комунистима. У истој књизи наводи се документ у коме Немци признају заслуге оружаним снагама Недићеве Србије, за победу над комунистима и њихово протеривање из Србије. Иначе, у борбама за разарање ”Ужичке републике” Немци су у сваком случају намеравали да учествују, и учествовали су. А одмазде, већ сам рекао, због чега су уследиле. Немци су се држали девизе: ”Ако су Срби сами спремни да учествују у борби против комуниста, зашто би ми у томе учествовали, и гинули”. Тако је и било.
Немам при руци дело др Ђоке Слијепчевића, али ако покушавате да вашу разобличену прљаву манипулацију неутралишете неком штампарском грешком из његове књиге, онда вам је то јалов покушај. Он је проверена, људска и научна величина, велики пријатељ Св. Николаја и један од старешина владикиног Богомољачког покрета и љотићевог Збора. Ко жели, нека се распита на Богословском факултету у Београду, о томе ко је и шта је, др Ђоко Слијепчевић. (…)
”У овој књизи се такође наводи још један документ који оставља страшну слику о љотићевцима. После сукоба са четницима 2. равногорског корпуса, распоп Булић, љотићевац из Чачка, за одмазду је `тражио 400 српских глава`! За четири убијена љотићевца по 100 Срба!” – Поново НЕИСТИНА!!! Али од вас, ништа друго и нисам очекивао. По књизи, Булић је НАВОДНО тражио 400 глава. Читајући ово што ви тврдите, стиче се утисак како то Николић износи као чињеничну констатацију. Иначе нисам знао да сте ви надлежни за рашчињавање свештеника, поготово оних угледних и часних. Али добро, ко зна шта ћу све још овде сазнати.
”Љотићев корпус никада није окупзен на једном месту, јер су га Немци држали при својим разним јединицама. Тако им је одговарало”. – И ово су наравно ТОТАЛНЕ НЕИСТИНЕ!!!
”Написао сам да љотићевци нису испалили ни метак у операцији уништења `Ужичке републике`, јер је то ноторна чињеница”. – Онда тврдите да С. Живановић говори не истину. То је јако лоша реклама за ваша издања.
”Поред осталог, из књиге Косте Николића прескочили сте пасус”
– Па нисам ни цитирао, нити прочитао целу књигу. (…)
САМАРЏИЋ
Поштовани г. Марко,
Мислим да на основу онога што смо до сада рекли читаоци могу извлачити закључке. Иначе ја сам писао и због Вас и због читаоца. Занимало ме је да видим како ћете реаговати на податке који Вам нису познати. А да Вам нису познати јасно ми је пошто пратим љотићевску литературу. Штета што љотићевски писци још увек не иду у архиве. Већ више година можете ићи без проблема. Ипак, ви још немате књигу са примарним изворима.
Срдачно Вас поздрављам и жао ми је што сте употребили по неку непримерену реч. Биће боље!
(БРОЈ 264, ДЕЦЕМБАР 2004)
