Слово о јунаку
Ко је био први војсковођа генерала Драже Михаиловића, пуковник Драгослав Рачић
Слово о јунаку
Вишу војну школу, која по данашњим мерилима, представља постдипломске студије, Драгослав Рачић је завршио у Француској
Пише: Милослав САМАРЏИЋ
АНТРФИЛЕ 1
КРАЉ У БУРЕТУ
Драгослав је рођен 24. марта 1905. године у Годачици, селу на једном од источних кракова Гледића са ког пуца поглед на питому Гружу. Његово право презиме је Милетић, а потиче од чукундеде Милете. Иван Милетић, син Драгослављевог рођеног брата Милисава, каже да породично предање Милетино порекло везује за Карпате и Русију. Отуда је дошао “у турско доба” и населио се у Црној Гори. Затим је прешао у Липљан на Косову, где је убио неке турске насилнике. Морао је да бежи, и најзад се скрасио у Годачици. Злу не требало, брвнару је подигао на рубу шуме, па и данас шумарци Гледића додирују све куће Милетића.
Родна кућа Драгослава Рачића, снимљена почетком 1997. године
Милета је имао пет синова: Радослава, Живана, Сретена, Матеју и Нићивора. Најстарији син Радослав, звани Рача, беше најсрећније руке: почео је као кројач, да би затим постао “бечки трговац”. Док је извозио свиње у Беч и Пешту, упознао је кнеза Петра Карађорђевића, тада политичког емигранта. На Дунаву, негде код Пожаревца, Радослав је организовао кнежеве илегалне преласке у Србију. Једном приликом Обреновићи су сазнали за Петрову авантуру, па је читав крај блокиран. Будућег краља Радослав је сакрио у ракијско буре и одвезао у Пожаревац.
Чим се окрунио, Карађорђевић се сетио свог старог пријатеља. Поставио га је за посланика Горње и Доње Груже, акламацијом.
Радослављев син Иван, деда Драгослава Рачића, 12 година је био председник општине у Годачици. Драгослављев отац, Стеван, био је сеоски трговац. Стеван и Симка изродили су још троје деце Аранђела, Милисава и Десанку.
Као добростојећа фамилија, Милетићи реше да једног сина пошаљу на “високе школе”. Према породичном предању, Драгослав је од малена био “отресит” и “терао је по своме”. Можда је због тога његов отац проценио да ће се боље од друге деце снаћи далеко од куће.
После завршена четири разреда основне школе у Годачици, Драгослав је уписан у Крагујевачку гимназију. Обезбеђен му је стан и ни у чему није оскудевао. Али, њега су више занимале неке комшинице из Годачице, које су такође биле на школовању у Крагујевцу. Иван Милетић каже да је Драгослав због њих понављао шести разред гимназије. Имао је слабу оцену из – немачког језика.
Када је 1926. године Драгослав из другог покушаја завршио шести разред гимназије, отац је одлучио да га упише на војну академију. Мислио је, неће бити згорег да његов син осети “чврсту руку”. Препрека у виду слабог успеха у гимназији решена је преко старих веза са династијом Карађорђевића, а и преко једне везе из новијег доба: Драгослављев најстарији брат, Аранђел, био је гардиста на двору краља Александра.
На Војној академији у Београду Драгослав Милетић се изванредно показао: био је један од најбољих питомаца-артиљераца у класи. По ондашњем обичају, најбољи млади официри упућивани су у Француску на специјализацију. Драгослав је био у Француској две године, и тамо је завршио Вишу војну школу, која, по данашњим мерилима, представља постдипломске студије
Као елитни артиљеријски официр, Драгослав Милетић је службовао у Сарајеву, Љубљани, Марибору, Скопљу и Алексинцу. Био је изванредан јахач. На полеђини једне од фотографија које је послао кући, написао је да је са коњем ког јаше “и ове године узео трке у Нишу”
АНТРФИЛЕ 2
БАНОВА ЋЕРКА
Своју будућу супругу Драгослав је упознао док је службовао у Сарајеву. Била је то ћерка бана Зетске бановине, Верица. Иван Милетић сведочи да бан није лако удао ћерку за једног официра, па је Драгослав прибегао лукавству. Дао је Верици службени пиштољ, додуше празан, да родитељима запрети самоубиством ако је раставе од онога кога воли… Верица и Драгослав верили су се у Скопљу, 18. новембра 1934. године. Своју нарав, сличну Драгослављевој, Верица је показала у још једном случају, који се окончао трагично. Када јој је Драгослављев колега, у шали, добацио да је видео њеног мужа са неком девојком, она је скочила на коња и одјурила да то провери, иако је била у осмом месецу трудноће. Потресену галопом, одмах су је пренели у болницу. Царски рез није помогао ни њој, ни мушком детету: обоје су преминули.
Верица и Драгослав Рачић
(Напомена: Када је прочитао овај чланак, јавио ми се Веричин рођени брат Миодраг Кречковић, из Београда, рекавши да је у ствари Верица преминула током једне безазлене операције у Сарајеву; није се пробудила из анестезије. Такође, он има документ да је Драгослав још пре рата узео презиме Рачић, по мајчиној фамилији – прим. М.С.)
Када је 1950. године посетио Савковиће, Иван Милетић је сазнао за другу жену свог стрица Драгослава. Звала се Лепа. Живела је у Ваљеву, и Иван је пронашао. Показала му је Драгослављева одела, која је још увек чувала Рекла је да су је комунисти неколико година држали у затвору у Сремској Митровици.
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Вероватно нема Србина који није чуо за капетана Драгослава Рачића, макар по стиху из песме “Од Тополе, па до Равне Горе”. Али ће, опет, мало ко знати причу о њему, иако је по много чему за памћење.
Био је то велики јунак, најбољи командант ког је имао генерал Дража Михаиловић. Добијао је најтеже задатке, највеће јединице и најбоље оружје којим се располагало. Сваки задатак поверен капетану прве класе, а касније пуковнику Драгославу Рачићу, је извршен. Сваки – изузев последњег…
РАЧИЋ И ДАНГИЋ
Априлска катастрофа 1941. године задесила је артиљеријског капетана прве класе Драгослава Милетића у Словенији. После очајничког отпора Немцима, избегао је предају и склонио се у Београд. Ту је чуо за пуковника Дражу Михаиловића. Имао је доста новца, јер су плате официрима исплаћене унапред, па је отворио кафану, која је служила као регрутни центар за Равну Гору. Али, тај посао није био за њега. ”Не могу да служим Немце”, рекао је једног дана бацивши келнерску кецељу и отишао на терен, заједно са нередником ”Јанезом” Јанжековићем, који га је пратио још из из Словеније.
Нови ратни распоред капетана Драгослава Рачића гласио је: планина Цер и доње Подриње, укључујући и оно са босанске стране. У то време, јуна месеца, на Равну Гору је стигао и мајор Јездимир Дангић, потоњи вођа источнобосанских устаника. Рачић и Дангић учествују у првој оружаној акцији под командом пуковника Михаиловића, а то је заштита српског живља у источним деловима тзв. НДХ. Дража је поставио Дангића за команданта Источне Босне, док је Рачић био његова највећа узданица са десне стране Дрине. Током августа, делови Рачићевог Церског одреда, као и Гучевског одреда поручника Лазара Савића, прешли су Дрину, напали усташе и немачки гарнизон у Зворнику. Тако је Драгослав Рачић постао први равногорски командант уцењен од стране Немаца. Крајем лета 1941. године мајор Јездимир Дангић успео је да ослободи готово читаву Источну Босну, укључујући и места попут Горажда, Фоче, Рогатице, Братунца, Сребренице, Власенице, Олова и Чајнича.
Наступајућа јесен донела је низ судбоносних промена на општем плану, одредивши и нови борбени пут Драгослава Рачића. Комунистичке паравојне формације, контролисане из централе у Москви, нису прихватиле предлог пуковника Михаиловића да се прикључе фронту већ отвореном у Босни. Партизани су тражили да се, уместо борбе против усташа и Немаца у Босни, подигне устанак у Србији. Дража Михаиловић то није прихватао до последњег тренутка, док комунисти нису почели да нападају истурене немачке посаде и провоцирају одмазду над становништвом. Тада је наредио својим командантима да, када је то неопходно, отворе фронт и западно од Дрине. Циљ је био да се не допусти комунистима да преузму вођство устанка и поведу борбу у правцу у коме желе.
Тако је Драгослав Рачић морао да повуче јединице из Босне. Ступио је у везу са Мачванским партизанским одредом, којим је командовао Небојша Јерковић. У селу Маови, 19. септембра, њих двојица уговарају заједнички напад на Шабац. Међутим, у договорено време, сат уочи поноћи 22. септембра, Немце је напао само Рачићев Церски одред, ојачан митраљеском четом, батеријом хаубица и “водом смрти” од 30 бомбаша. Јерковићеви партизани остали су на почетним положајима. Следећег дана Рачић је затражио од партизана да се прикључе нападу, али узалуд. У ноћи између 23. и 24. септембра они напуштају своје положаје и повлаче се према Завлаци. Циљ комуниста био је, као и у другим крајевима Србије, да изазову Немце а четнике оставе на цедилу. Очекивали су да покрет са Равне Горе ослаби у сукобу са јачим окупатором, а да га они, у погодном моменту, нападну са леђа и дотуку.
Церски одред Драгослава Рачића успео је да освоји шабачку фабрику “Зорка”, али не и најјаче немачко утврђење, млин “Јединство”. Четници су све време били изложени нападима немачке авијације и артиљерије са леве обале Саве. Најзад, 24. септембра у три сата поподне, у помоћ шабачком гарнизону из Срема долази ојачана немачка 342. пешадијска дивизија, праћена усташама. У знак одмазде, Немци су стрељали 2.100 Шапчана.
После повлачења из града, Рачићева јединица, заједно са Јадарским четничким одредом, утврђује се на падинама Цера. Партизани су понудили своје услуге на тој новој линији фронта, али их је Рачић одбио. После свакодневних напада, Немци су освојили Цер 10. октобра. Под борбом, Рачић је наставио да се повлачи према југу. Немачка 342. дивизија отишла је у правцу Ваљева, где је, 25. октобра, делимично разбила четничку опсаду овог града.
БИТКА НА ЈЕЛЕНУ
Неколико дана потом, комунисти су прешли на други део свог плана и започели грађански рат. Више се није имало куд, морала се прихватити борба са још једним непријатељем. Комунисти су имали почетну иницијативу, напредујући у правцу Равне Горе све до 12. новембра. У међувремену, Дража је успео да за неко време паралише Немце, преговорима у селу Дивци. Организован је противнапад, на чијем челу видимо капетана Драгослава Рачића и његов Церски одред, ојачан Гружанским одредом. Узастопним јуришима Рачић је поразио комунисте на Јелену, а затим их гонио до испред Чачка. Ту се зауставио, јер је Дража прихватио комунистичку понуду о склапању примирја. У његов штаб почеле су да стижу вести о новој офанзиви Немаца, које више није било могуће зауставити дипломатским путем.
Немачка офанзива названа “Долина Западне Мораве” почела је 23. новембра. Командант немачких трупа, генерал Франц Беме, напао је са четири дивизије, једним пуком, оклопним јединицама и авијацијом. Комунисти су се повукли у италијанску окупациону зону, преко реке Увац, а четници у планине. Зато је генерал Беме морао да организује још једну операцију, овога пута само против четника. Вођена под шифром “Михаиловић”, операција је почела 6. децембра. Дража је наредио да се јединице уситне и извуку из обруча, тако да је у дневнику немачке 342. дивизије остало записано: “Уништење ове четничке групе, која сад има многобројне наоружане присталице у националном српском сељачком становништву, није постигнуто”.
ОПЕРАЦИЈА “ТРИО”
Сматрајући да се Дража повукао у источнобосанске планине, Немци покрећу нову офанзиву у том правцу. Дража се, међутим, склонио у Гружу, док је Дрину прешао капетан Драгослав Рачић са својом јединицом, сада трансформисаном у бригаду. У новој офанзиви Немци су употребили две пешадијске дивизије, 342. и 718, оклопне јединице, домобране и усташку “Црну легију”. У својој “Заповести за уништење непријатеља у Југоисточној Хрватској (Источној Босни)”, издатој 6. јануара 1942, командант операције генерал Хофман обећао је “нарочиту награду ако се ухвати Дража Михаиловић”. Непријатеље Трећег рајха он је побројао овим редом: “сви Михаиловићеви људи”, “сви Дангићеви четници”, “сви комунисти”. Укупне четничке снаге у Источној Босни Немци су процењивали на око 20.000 људи, а комунистичке на око 6.000. Према немачким извештајима, после двонедељних борби број четника и партизана био је преполовљен. Ипак, чим су се немачке трупе повукле из ове неприступачне области, Дангићеве и Рачићеве јединице су се вратиле у Власеницу и Сребреницу. Комунисти су искористили прилику да од четника преотму Фочу и поново се повуку у италијанску окупациону зону. Одмах потом они склапају савез са усташама о заједничкој борби против четника. О томе је главнокомандујући немачких трупа у Србији, генерал Бадер, послао низ извештаја у Берлин, почев од 20. марта.
Против вишеструких непријатеља, Немаца, усташа, домобрана и комуниста, у низу крвавих битака мајор Дангић и капетан Рачић почели су да губе позиције. Њихов положај за неко време је поправила помоћ тзв. лелагних четника са десне обале Дрине. Али, онда је немачка команда за Југоисток Европе одлучила да покрене нову офанзиву у Источној Босни, под шифром “Трио”. Окосницу напада, започетог 15. априла, чиниле су две пешадијске дивизије, 714. и 717. Као циљ офанзиве наведено је “уништење устаника”, што су комунисти после рата обилато злоупотребљавали, тврдећи да је тај термин означавао њихове паравојне формације. Реч је о томе да је команда Југоистока забранила употребу ознаке “четник”, због мешања Дражиних људи са четницима Косте Пећанца. У немачком извештају о спровођењу операције “Трио”, писаном 12. априла, јасно се види против кога су се Немци борили: “Главне вође су мајор Дангић и капетан Рачић…” Баш тог дана, 12. априла, Немци су заробили мајора Дангића. Тако је велики устанак у Источној Босни, за неко време, угушен. Капетан Драгослав Рачић вратио се на подручје планине Цер. Први пут од јула 1941. године, он сада није био у епицентру окршаја.
РАЧИЋЕВА ЦРКВА
Краја 1942. и почетак 1943. године наш јунак посвећује јачању своје јединице. Добија чин мајора и постаје командант елитног Церског корпуса, али дело његових руку видимо и на другој страни. У селу Савковићи, на месту Добра вода, подигао је цркву посвећену кнезу Лазару, која и данас постоји. После тога, у селу Горње Кушоље, он подиже и зграду основне школе. Са краћим прекидима, Рачићева јединица током читавог рата издаје два листа, “Глас Цера” и хумористички лист “Уљез”. Уредник оба издања био је књижевник резервни капетан Јанко Туфегџић. Међу ауторима “Гласа Цера”, издатог у 51. броју, запажени су и Рачићеви прилози.
Зиму 1942/43. карактерисао је тзв. рат ниског интензитета. Мањим, изненадним акцијма, Немци су покушавали да изненаде четничке команданте, међу њима и Рачића, на зимовању. С друге стране, само за прва три месеца 1943. године окупатор је на подручју Србије забележио чак 985 инцидената, као што су саботаже, напади на квислиншке чиновнике и полицију, мање окупаторске јединице и војне објекте.
Нова искушења за мајора Драгослава Рачића дошла су са великом четничком офанзивом према јадранском приморју, у сусрет најављеном савезничком искрцавању, крајем лета 1943. године. Рачићев задатак био је да после ослобађања мањих места са десне обале Дрине, форсира ову реку и настави да гони Немце у правцу Сарајева. Истовремено, у горњем Подрињу, друге четничке јединице ослободиле су Пријепоље и Вишеград од Немаца и усташа. У Босни су ослобођени Горажде, Рогатица, Олово и још нека мања места. Рачићева јединица, састављена од летећих бригада Церског, Мачванског и Авалског корпуса, гонила је Немце и усташе до Соколца.
Успешна офанзива заустављена је истовременом акцијом Немаца и комуниста. Да би повратили десну обалу Дрине, Немци су довели појачања из Грчке, угрозивши тиме четничку позадину. Док се Рачић борио са немачким трупама испред Соколца, комунистички вођа Тито послао је на његов десни бок, са севера, свој Трећи корпус. Са јужне стране четнике је напала комунистичка Пета дивизија у саставу Другог корпуса под командом Пеке Дапчевића. Комунисти су заобилазили немачке положаје и нападали искључиво четнике. С друге стране, четнике су упорно нападали и Немци. Немачки командант Србије, генерал Фелбер, током октобра и новембра на подручју Западне Србије, организовао је четири узастопне офанзиве против четника (“Маисколбен”, “Крум”, “Хербстнебел” и “Хамелброт”).
Комунисти нису имали интереса да се боре против Немаца, већ само против четника, поред осталог, “из вањско-политичких разлога”, како је то 21. октобра Тито писао Дапчевићу. Тај њихов први покушај да освоје Србију, касне јесени 1943. године, прошао је безуспешно. Нову, озбиљнију офанзиву на Србију, комунисти су спремали за пролеће. Сада су њихове јединице биле ојачане усташама и италијанским трупама, које су им пришле по наређењу Енглеза.
ОДБРАНА СРБИЈЕ
У припреми за одбрану Србије, генерал Дража Михаиловић је створио веће и покретљивије јединице. Тако је, међу осталима, настала и Церско-мајевичка група корпуса, под командом мајора Драгослав Рачића. Пролеће 1944. године протекло је у крвавим обрачунима на Златибору, а затим на Ибру, испод Копаоника. Партизанској Оперативној групи дивизија наношени су тешки порази и она је одбачена натраг.
Енглези су више среће имали на југу Србије. Четничког команданта те области, мајора Радослава Ђурића, успели су да одвуку на страну комуниста. Енглеско присуство омогућило је успешну мобилизацију у комунистичке редове, наводно ради борбе против Немаца. Новостворене дивизије су, међутим, усмераване на север, против четника. Енглези су их свакодневно снабдевали огромним количинама наоружања. Авиони су, чак, избацивали врућ хлеб печен у Барију. Крајем јуна 1944. године комунисти су овладали Јастрепцом и дошли под Копаоник.
У међувремену, генерал Михаиловић је створио до тада најјаче формације, групе јуришних корпуса. Најелитнија од њих била је Четврта група јуришних корпуса, под командом мајора Драгослава Рачића.
Из свог штаба у Јошаничкој Бањи, Рачић је наредио да противофанзива почне у зору 5. јула 1944. Био је то до тада највећи сукоб са црвенима, на најдужој линији фронта, од Ибра до Јужне Мораве. И уследила је највећа четничка победа. До 27. јула, комунисти су непрекидно гоњени све до Радан планине. Оно што су енглески авиони свакодневно избацивали партизанима, сада се нашло у рукама четника, укључујући и врућ хлеб. У почетку, Рачић се борио против Срба мобилисаних на превару, који су се одмах предавали, а последњих дана против Албанаца и Бугара, који су, по савету Енглеза, убрзано стајали под црвену заставу.
Одмах после ове операције Рачић се вратио на Копаоник, јер се Оперативна група дивизија обновила и вратила. После низа окршаја у тој области, Оперативна група дивизија се повлачи на Запад, а 4. група јуришних корпуса креће за њом.
На Јеловој Гори, код Ужица, Рачић је командовао једном од најпознатијих битака против комуниста, 8. и 9. септембра, против Првог пролетерског корпуса. У току ноћи четници су подишли партизанским положајима, и ујутру их одбацили силовитим јуришом. Али комунисти више нису ни желели борбу. Повукли су се, знајући да ће ускоро источну српску границу прећи Црвена армија и тако решити њихову борбу за власт. То се и десило. Ипак, остала је чињеница: комунисти, удружени са Енглезима, Италијанима и усташама, нису успели да савладају српску четничку војску, упркос неупоредивој премоћи у опреми и наоружању.
Октобар 1944. године протекао је у знаку повлачења четника у Босну. Ту су их дочекали стари непријатељи, али и један нови: тифус. Крајем децембра успостављен је фронт против комуниста на линији Озрен-Грачаница-Требава-Градачац. Напад на партизане – у великој мери бивше есесовце из ”Ханџар” дивизије – у Тузли није успео, али је на Божић 1945. Модрича ослобођена од усташа. Град је напуштен 14. марта. Наредних месец дана четници су провели на Вучјаку. Ту су све јединице подељене у три колоне. Левом је командовао потпуковник Драгослав Рачић, десном потпуковник Драгутин Кесеровић, а средњом мајор Никола Калабић. Пробој усташке линије фронта, на западу, почео је 15. априла. Дража је желео да остави утисак да ће се и он повући у правцу Италије, како би се комунистичке јединице упутиле у том правцу. Покрет према западу трајао је, међутим, само до 21. априла. Тада су све колоне скренуле на југ, па потом на исток, у правцу Србије. Циљ је био: подићи нови устанак, овога пута против комуниста.
Продор четничке главнине према Србији априла и маја 1945. године, то је епопеја о којој би могао бити снимљен не један филм. Приликом преласка Језерице, притоке Неретве, морало је бити одбачено сво тешко наоружање и опрема. Многи су нашли смрт у неприступачном кањону. Али потпуковник Драгослав Рачић није желео да погине на тај начин. Према сведочењу мајора Александра Милошевића, који данас живи у Канади, дошавши до провалије коју је требало да прође, Рачић се ни трен није колебао. Вратио се натраг, надјачавши својим моћним баритоном хук реке и пуцњаву: “Браћо! Тамо је сигурна смрт”, рекао је четницима показавши у правцу Језерице. “А овамо, можда, и живот. Напред!”, додао је упирући руку у правцу косе са које су тукли комунистички митраљези. Потрчао је, а за њим је кренуло неколико хиљада четника.
После свакодневних борби против вишеструко бројнијег непријатеља, тучена свим оруђима и оружјима, укључујући и совјетску авијацију, четничка главнина је сломљена на Зеленгори, 13. маја 1945. године. Мање групе измучених војника одбиле су задатак да се некако домогну Србије и чекају погодан тренутак за дизање устанка.
Пуковник Драгослав Рачић дошао је у подручје свог Цера, у Савковиће. Ујесен 1945, са тринаесторицом пратилаца обратио се угледном домаћину Петку Обрадовићу. Петков син Видоје направио је повећу земуницу у близини штале, тако да његова жена, када се бави око стоке, може неопажено да доноси храну четницима.
ПОСЛЕДЊИ ДАНИ
Шта се потом дешавало?
Са једним пратиоцем, и пиштољем за појасом, Иван Милетић је 1950. године отишао у Савковиће да сазна истину о свом стрицу Драгославу. Представио се као инспектор Озне, који је дошао да још једном преиспита детаље о последњим данима пуковника Драгослава Рачића, како би, онима који су га одали, могла да се уручи награда.
Видојева жена испричала је Ивану како је отишла код Буде Томића, шефа Озне у Љубовији, и пријавила четнике. Разлог: досадило јој је да им носи храну!
Новембра 1945. године бројне комунистичке јединице опколиле су Рачићеву земуницу и упутиле позив за предају. Рачић, и у последњим тренуцима, није напред истурао своје људе. Изашао је први, са оружјем у руци. Уз њега је био верни пратилац Вујица, из босанског села Сикирић.
Драма се одигравала пред очима Видоја и његове жене. После неког времена, Рачић је погледао у пиштољ и видео да му је остао само један метак. “Вујице, батлија си”, рекао је. “Што, шефе”, упамтили су Обрадовићи Вујичин одговор и пренели га Ивану Милетићу. “Немам два метка. Да имам, сад бих убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живога би ме пекли”. То су биле последње Рачићеве речи, иза којих је, хладнокрвно, последњи метак испалио у своју крупну главу.
Али, комунисти су се бојали и мртвога Драгослава Рачића. Наступали су опрезно, мада није било отпора. Најзад поставише пушкомитраљез у непосредној близини Рачићевог беживотног тела. Дуги рафали избацише делове његове утробе на супротну страну.
Посмртни Рачићеви остаци одвучени су двоколицом у Љубовију. Крвав траг и парчићи меса остајали су по калдрми, којом су се вукле Рачићеве ноге. У Љубовији, Рачићево тело је изложено да би се народ застрашио. Најзад, неко је наредио да се покојник уклони одатле и баци у неко врбље. Али у том врбљу, поред града, пси почеше да разносе посмртне остатке Драгослава Рачића. Онда су комунисти били принуђени да уприличе какву-такву сахрану. Један милиционер закопао је Рачићево тело баш на том, неугледном месту. Наводно, старији мештани Љубовије знају где је то место, али још није било ексхумације.
(14. мај 1997, број 201)
П.С.
У чланку су исправљени неки подаци. М.С.
