Субнор против ђенерала
О ЈЕДНОЈ КОМУНИСТИЧКОЈ КЊИЗИ
Субнор против ђенерала
Прошло је више од пола века, али партизански ветерани не одустају од своје “истине” о четницима
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Читаоцу су можда остале у сећању две књиге које је поткрај прошле године издао и промовисао СУБНОР. Све режимске новине, радио и телевизијске станице извештавале су о тим књигама, наглашавајући да је то “научни одговор” покушајима да се “рехабилитује Дража Михаиловић”.
Нешто слично пише и у предговору једне од тих књига, која се зове “Драгољуб Дража Михаиловић у огледалу историјских докумената”. Аутор је Јован Радовановић, у младости припадник партизанског покрета, а издавачи су “Сова”, Фондација “Драгојло Дудић” и Секција бораца Друге пролетерске српске бригаде. Према писцу предговора, аутор се обраћа читаоцу “језиком необоривих чињеница”. Књига је саткана од “аутентичних и непобитних доказа”, за разлику од многих других радова о Ђенералу, који се штампају откако је попустила комунистичка цензура 1990. године. Сви ти радови су “јалова квазинаучна наглабања и политикантска надмудривања”, а њихови аутори “запенушани појединци и групе”, неспремни да “чињеницама отворено погледају у очи”, односно, “оставе науци да, држећи се утврђених критеријума, непристрасно анализира и оцењује људе и догађаје…”
СТРАДАЊЕ КОМУНИСТИЧКЕ “НАУКЕ”
Док је комунистичка диктатура још била чврста, заиста је само “наука” имала право да “анализира и оцењује људе и догађаје”. Било је, истина, покушаја “запенушаних појединаца” да се окушају на пољу науке, али су сви на време похапшени. Наравно, то се десило ради одбране “науке”…
Међутим, ствари су се промениле и протеклих година многи кренуше у “забрањени град”. Откако полиција не хапси писце, комунистичка “наука” заиста је много страдала. Остали су да је бране још једино усамљени стрелци из “Друге пролетерске”, попут Јована Радовановића. И са тим стрелцима би, ево, потписник ових редака желео да укрсти, не – дај Боже не никада више – каме и бајонете, већ само пера.
Јер, и потписани се у својој књизи “Генерал Дража Михаиловић”, која је изашла некако у исто време када и Радовановићева, обраћа “језиком необоривих чињеница”. Цитирао је документ за документом, као што то чини и Радовановић, а закључак испаде потпуно супротан.
Како је то могуће? Зар и у историји, као и у математици, два и два нису четири? Дилема би могла да се формулише и на следећи начин: зашто се и о Првом светском рату не пишу књиге са дијаметрално различитом садржином? Да ли само зато што на Солунском фронту није било комуниста?
Можда је ипак боље одговоре на ова питања потражити на страницама Радовановићеве књиге. Погледаћемо најпре како он описује генерала Дражу Михаиловића (коме, узгред буди речено, не признаје ни генералски чин).
“У средишту Михаиловићеве политике била је опсесија митовима: православље, краљ, круна Карађорђевића, глобална борба против Муслимана и Хрвата, загрижени антикомунизам”, пише Радовановић. Ти мотиви допринели су “пропасти његове идеологије, његове војске и читавог покрета”. А та пропаст је – апсолутна. Радовановић се посебно бави њеном моралном димензијом: “Готово да нема краја у земљи где четници – терористи нису правили злочине, све теже од тежих”. Или, одмах потом: “Нема краја, ни места у Србији, Црној Гори, Босни… готово ни села где Михаиловићеви кољачи нису харали. Многи од њих, примитивци и силеџије, током спровођења терора су, осим мучења својих жртава, приређивали сулуде ‘представе’ пред окупљеним народом који су најчешће догонили да гледа њихова оргијања”.
ПОП ЏИЏА
Тешке речи. А где су докази? Радовановић се позива на “хроничара” који описује сусрет јеромонаха Георгија Бојића – Џиџе, старешине манастира Троноша и затим четничког команданта, са његовом старом мајком. Драма се одиграва одмах после рата, у тамници Озне. И тај “хроничар” бележи да је Бојићева мајка рекла своме сину како је “убијао патриоте и невине грађане”. Рекла је наводно и ово: “Срам те било! Јесу ли те томе училе свете књиге које си учио?” То је инспирисало Радовановића да потегне наведене тешке речи.
А да ли је “хроничар”, тј. иследник, записао истину? Шта ако се у комунистичкој тамници одигравала сурова драма у којој је иследник мучио и мајку и сина, а затим све фалсификовао у записнику? Зар нема тако много примера да комунисти разарају породице својих непријатеља?
Слаби су Радовановићеви докази. Ни у једној озбиљној историји џелати не могу бити поуздани сведоци о својим жртвама.
У стварности, јеромонах Георгије Бојић био је јунак Цера и Подриња. У априлском рату 1941. успео је да сакрије два брдска топа, која је потом предао устаницима капетана Драгослава Рачића. Мантију је заменио оружјем, попут свог чувеног претходника попа Луке Лазаревића, Карађорђевог војводе. Постао је командант Јадарске бригаде, а потом и заменик капетана Војислава Туфегџића, команданта Трећег јуришног корпуса, који се налазио у саставу Четврте групе јуришних корпуса, најелитније четничке јединице. Комунисти су га заробили после рата, свирепо су га мучили и ликвидирали. Као и многим командантима, и њему су приписали измишљене злочине. Подриње, међутим, памти легендарног “попа Џиџу” из народне песме:
Рачић зове попа Џиџу
да ударе на Илиџу.
Џиџа вели: “Нема свеца,
треба тући сваког Немца!”
ФАЛСИФИКАТИ НА ФОТОГРАФИЈАМА
Своје тврдње о четничким злочинима Јован Радовановић “доказује” и многим фотографијама. То је део бројне серије фотографија, испод којих обично пише: “Четници кољу непознату жртву”. Имена жртава и кољача по правилу се не наводе, мада се лица на свим тим фотографијама јасно распознају.
Како је то могуће? На скенеру смо увеличали фотографије и пажљиво их разгледали. Ни у једном случају се не може закључити то што Радовановић тврди, а што би се заиста помислило на први поглед.
Илустрације ради, преносимо две фотографије из Радовановићеве књиге. Испод прве пише: “Четнички кољач звани Кореја из Расинско-топличких корпуса војводе Драгутина Кесеровића (у рејону Крушевца, 1944)”. Кореја заиста држи нож под грлом једном човеку. Али чудно је понашање четника около: смеју се и, очигледно, убијају време. Можда би Радовановић закључио да уживају у “сулудим представама и оргијањима”? Само, како објаснити понашање “жртве”, која дрема на трави, удобно налакћена и покривена напола превијеним шаторским крилом? Може бити да је и то део “оргије”. Али, шта ради митраљез испред “жртве”? Нема смисла више нагађати. Не треба бити Шерлок Холмс па видети да је ово друштво иза решило да се поигра са задремалим митраљесцом. Игра је сурова за цивила, али не и за војника. Свако ко је био у војсци вероватно је био учесник, или бар очевидац, неке од оваквих игара.
Исто би се могло рећи и за следећу фотографију, испод које је Радовановић написао: “Фотографија коју су пронашли официри ОЗН-е 1. пролетерског ударног корпуса НОВЈ код једног убијеног четничког команданта (код Косјерића) средином септембра 1944”. Између ове и претходне фотографије ипак има једна разлика: у овом случају дошло је до интервенције комунистичких фалсификатора. Када се снимак увелича, јасно се види да је преко фотографије, на грудима “жртве”, залепљена једна црна мрља. То би требало да буде крв “жртве”…
Дејвид Мартин, амерички истраживач, у својим књигама наводи сведочења америчких официра који су се налазили у мисијама при партизанским штабовима. Ти официри су, под заклетвом пред америчким судом, изјавили да су својим очима видели лабораторије у којима комунисти фалсификују фотографије. Јован Радовановић не помиње овај детаљ”, али зато није пропустио да, међу осталима, наружи и Дејвида Мартина.
КОЗАРА И ДИНАРА
Друга велика оптужба Јована Радовановића против Ђенерала и његових четника, односи се на сарадњу са усташама. Хрватске усташе познате су као највеће убице Срба, па је зато сваки Србин који са њима сарађује несумњиво највећи изрод свог народа. Јер, у чему би се сарадња са усташама огледала него у убијању Срба, када је геноцид над Србима био главни усташки циљ?
Какве доказе Јован Радовановић нуди за ову страшну оптужбу против четника? Он објављује неколико фотографија четника са усташама и неколико факсимила докумената о тој сарадњи. Испод једног документа дао је следећи потпис: “Споразум између усташа и четника склопљен према личном наређењу Драже Михаиловића”. Документ је читак, и ево шта у њему пише:
“НАЧЕЛНИКУ ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ
На основу добијеног овлашћења састао сам се на дан 21. јануара 1945. године у с. Чардак са Заповедником Ангустином Домазетом и са њиме постигао споразум следеће садржине:
1 – Да се прекине покољ,
2 – Сигурност лична и (…) свакоме,
3 – Заједничка борба противу црвених,
4 – Сваки под својом заставом,
5 – Да се обостране избеглице врате својим кућама,
6 – Свако у свом селу,
7 – Пролаз кроз села по одобрењу,
8 – Заједничке патроле друмом и заједничко расправљање кривица с тим, да обе стране суде кривцу и
9 – Обе стране имају ово поштовати.
Командант Смедеревског корпуса Мајор Жив. О. Лазовић с.р.
Заповедник Ангустин Домазет с.р.
Молим да се резултат преговора саопшти свима јединицама како не би и даље вршили насилну реквизицију и тиме довели у питање одржавање постигнутог споразума.
Молим да се ово сматра као ВРЛО ХИТНО!
Командант мајор, Жив. О. Лазовић (потпис)”.
То је, дакле, тај страшни споразум за који Јован Радовановић тврди да доказује сарадњу између усташа и четника. Да можда, ипак, овај споразум не доказује нешто друго? Прва, најважнија, тачка гласи: “Да се прекине покољ”. Зар те речи не потврђују оно што смо и иначе знали: тамо где су се налазили четници није могло бити усташког покоља над Србима, за разлику од територија на којима су деловали партизани, са својим хрватским командним особљем? Зар су усташе случајно саградиле највећи концентрациони логор у близини партизанске Козаре, уместо у близини четничких планина као што су Мањача, Озрен или Динара?
Борба против усташа и спашавање српског народа од геноцида били су први и најважнији задатак генерала Драже Михаиловића. Он је још почетком лета 1941. године послао своје најбоље људе, мајоре Дангића и Тодоровића, капетана Рачића и друге, да отворе фронт на левој обали Дрине. Они су то и учинили, ослободивши готово целу Источну Босну. Када су се неколико месеци потом у близини Равне Горе појавили комунисти тражећи да се поведе борба против Немаца у Србији, Дража им је одговорио приближно следећим речима: сада није тренутак за борбу против Немаца, већ против усташа који уништавају наш народ; ако желите борбу, прикључите се фронту који смо ми већ отворили у Босни. Хрват Ј. Б. Тито је одбио тај предлог, настојећи да по сваку цену испровоцира устанак против Немаца, а потом и грађански рат.
Тамо где однос снага није дозвољавао ефикасну борбу против усташа четници су настојали да заштите српски народ потписивањем споразума са усташким командантима. Циљ сваког тог споразума био је спречавање геноцида над Србима, а све друго што је тамо писало, једноставно речено – није битно. Само искривљени комунистички поглед на свет споразуме којима се спашава један народ може називати издајом тог народа. Као што су само помрачени умови могли дозволити да концентрациони логор Јасеновац несметано ради до краја рата, иако се на пушкомет од тог логора, на Козари, налазило неколико партизанских дивизија. Али те дивизије нису чекале ни часа да нападну херцеговачке четнике капетана Милорада Поповића и попа Радојице Перишића, који су се, испред јаких усташких снага, са Лијевча поља повлачили према Козари. Било је то априла 1945. године. Комбинованом акцијом усташа и комуниста, у подножју Козаре ликвидирани су скоро сви херцеговачки четници, на челу са њиховим храбрим командантима.
Протеклих година комунистички писци износили су низ којекаквих теза у намери да оправдају своју пасивност према Јасеновцу (и не само Јасеновцу)! Али ту оправдања нема, нити га може бити. Срби, несрећници и отпадници уједно, јесу били најбројнији у партизанским редовима, али команданти су им били Хрвати. То је разлог што партизанске дивизије са Козаре никада нису ни запретиле усташама у Јасеновцу. А главном од тих Хрвата, Ј. Б. Титу, “Секција бораца Друге пролетерске” и данас одаје пошту.
ЦРНА ЛЕГИЈА И ДРУГА ПРОЛЕТЕРСКА
Добро се погодило што је Јован Радовановић припадао управо Другој пролетерској бригади. Та бригада је имала споразуме са усташама, и то најгорима од њих, са Црном легијом Јура Францетића, о заједничкој борби против четника мајора Јездимира Дангића у Источној Босни почетком 1942. године.
Какви су наши докази за ову тешку оптужбу? Ево их. Генерал Бадер, главнокомандујући немачки командант за Србију, послао је 20. марта 1942. године следећи извештај у Берлин:
“Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других”.
У извештају од 31. марта генерал Бадер је допунио ову информацију:
“Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом”.
О исходу тих борби немачки генерал је јавио 10. априла:
“Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе”.
Међутим, Бадер је 16. априла послао нешто повољнији извештај (повољнији за Србе). Ту пише да се “усташе и партизани” и даље боре заједно, али да Дангић “још није сломљен” мада се повлачи због недостатка муниције.
Треба ли рећи да у Радовановићевој књизи нема ни спомена ове усташко-комунистичке сарадње против Дангићевих четника, који су бранили српски народ? Штавише, Радовановић оптужује Дангића за колаборацију са Немцима. За сарадњу са усташама га не оптужује, јер би то, ипак, био врхунац цинизма.
Који су Радовановићеви аргументи за оптужбу против Дангића? То је, пре свега, Дангићев одлазак у Београд на преговоре са Немцима, које је генерал Милан Недић успео да организује. Занимљиво је да Радовановић наводи Бадеров извештај претпостављенима од 9. јануара, што значи да су му вероватно познати и извештаји овог немачког генерала које смо малочас цитирали. Јер, сви ти извештаји налазе се на једном месту – у зборнику заплењених немачких докумената. Срећом, документа је заробила америчка војска и потом су похрањена у Националном архиву у Вашингтону. Мада о овоме нема смисла ни расправљати: Радовановић је припадао Другој пролетерској, па му, и без сачуваних Бадерових извештаја, мора бити познато шта је његова јединица радила.
Елем, на преговорима у Београду Дангић је покушавао да спречи немачко-усташку офанзиву на четнике, а фактички на Србе, у Источној Босни. Немци су тамо упутили две своје ојачане дивизије, верујући да су на трагу генералу Дражи, који им је управо умакао у “Операцији Михаиловић”. У заповести команданта 342. дивизије од 6. јануара 1942. године, поред осталог пише и ово: “Дивизија ће дати нарочиту награду ако се ухвати Дража Михаиловић, за кога се верује да је у грађанском оделу. Упоредити подељену фотографију”.
Дража је, међутим, заварао траг немачким потерама и склонио се у Гружу. Тако је немачка офанзива, уместо против Драже и Врховне команде, заправо била усмерена на мајора Дангића и 20.000 – према немачком извештају – његових четника. Они нису могли да се повуку, јер би народ који су штитили страдао од усташа. Али свакако нису имали изгледа против близу 30.000 Немаца (са тенковима, артиљеријом и авијацијом), десетак хиљада усташа и 6.000 партизана (толико је њихова главнина, ојачана локалним источнобосанским одредима, бројала у то доба, такође према немачком извештају). Зато је Дангић покушао да учини нешто преговорима, али није успео. Ипак су га напали, и Немци, и усташе, и комунисти. После неколико месеци, 12. априла, Немци су заробили Дангића и одвели га у Пољску. Он је побегао из логора Стриј и прикључио се пољском националном покрету отпора. Поново је пао у комунистичко ропство, када је Црвена армија уништила пољску војску и довела на власт комунистичку мањину. Совјети су изручили Дангића југословенским комунистима, који су га осудили на смрт “због издаје”. Радовановићева прича о Дангићу потиче заправо још из тих дана. Он, наравно, не каже да Дангићеви преговори у Београду нису успели, већ те преговоре користи као доказ његове издаје. Међутим, Дангић не би био издајник ни да су му успели преговори у Београду. Напротив! Овде постоји разлика између комунистичког и нормалног погледа на свет. Хоће се рећи, није од пресудне важности питање ко је са ким сарађивао, већ да ли је циљ сарадње ишао у корист или на штету српском народу. На пример, и четници и комунисти су сарађивали са Енглезима. Разлика је у томе што су четници прекинули ту сарадњу када је почела да се коси са виталним српским интересима, а комунисти су је управо тада започели.
19 НЕМАЧКИХ ОФАНЗИВА
На крају, шта рећи о документима која је Јован Радовановић “заборавио” да унесе у своје “огледало истине”? Поменућемо само списак од 19 немачких офанзива против Дражиних четника. Радовановићева књига била би вредна поштовања када би садржала и тај списак. Тада бисмо му дали за право да тврди како су четници сарађивали са Немцима. А зашто човек не би тврдио тако нешто? Можда су између тих 19 офанзива Немци и четници заиста успели да се спријатеље и успоставе плодну сарадњу. Звучи невероватно, али, ипак, све је могуће. Радовановићев покушај доказивања нечег невероватног био би вредан поштовања. Јер, ово што ми пишемо је куд и камо лакше: саставимо списак од 19 немачких офанзива против четника (као и четири четничке офанзиве против Немаца), и једноставно кажемо да они једни са другима нису сарађивали.
Тешко је, дакле, тврдити и доказивати супротно од тога, наравно у случају ако се читаоцу дају информације о свим тим офанзивама. Међутим, пошто их је Радовановић сакрио од својих читалаца, то његов рад заслужује сасвим другачију оцену.
СЕЛЕКЦИЈА ЖРТАВА
На крају своје књиге Радовановић објављује списак лица која су током рата ликвидирали четници. За историју је добро што се тај списак доноси, али није добро што је ограничен само на два села (Друговац и Вранић) и један округ (ужички). Циљ српске историје мора бити сачињавање списка страдалих у сваком месту и од сваке војске. Све друго је манипулација. Али манипулација је све што Радовановићу преостаје. Јер, само у ова два села више људи је страдало од четника него од комуниста. И зато се комунистичка историја злочина у Другом светском рату своди на два села. То је и иначе манир комунистичких историчара: увек узимају оно што им одговара, а заборављају све друго.
Миленко Максимовић, некада припадник четничког покрета, у својој књизи “Синови Озрена”, такође објављеној прошле године, даје пример који ни један комунистички историчар сигурно никада неће следити. Он наводи сва озренска села, са списковима свих страдалих лица, било од Немаца и усташа, било од партизана, било од четника, у периоду од 1941. до 1947. године. Спискови су, на жалост, предуги, па ћемо навести само бројке:
СЕЛА БРУСНИЦА И РАКОВАЦ
– Погинуло од Немаца и усташа: 36
– Погинуло од партизана: 21
– Погинуло од четника: 2
СЕЛО БРЕЗИЦИ
– Погинуло од Немаца и усташа: 10
– Погинуло од партизана: 2
– Погинуло од четника: 2
СЕЛО БУКОВИЦА
– Погинуло од Немаца и усташа: 6
– Погинуло од партизана: 8
– Погинуло од четника: 2
СЕЛО БОЧИЊА
– Погинуло од Немаца и усташа: 14
– Погинуло од партизана: 6
– Погинуло од четника: 1
СЕЛО КАРАЧИЋ
– Погинуло од Немаца и усташа: 8
– Погинуло од партизана: 8
– Погинуло од четника: –
СЕЛО ПРИДЈЕЛ
– Погинуло од Немаца и усташа: 95
– Погинуло од партизана: 18
– Погинуло од четника –
СЕЛО СТРИЈЕЖЕВИЦА
– Погинуло од Немаца и усташа: 51
– Погинуло од партизана: 27
– Погинуло од четника: 4
СЕЛО ОСОЈНИЦА
– Погинуло од Немаца и усташа: 21
– Погинуло од партизана: 24
– Погинуло од четника: –
СЕЛО ПАКЛЕНИЦА
– Погинуло од Немаца и усташа: 32
– Погинуло од партизана: 24
– Погинуло од четника: 2
СЕЛО ЛИПАЦ
– Погинуло од Немаца и усташа: 41
– Погинуло од партизана: 14
– Погинуло од четника: 7
СЕЛО СУВО ПОЉЕ
– Погинуло од Немаца и усташа: 17
– Погинуло од партизана: 9
– Погинуло од четника: 1
СЕЛО ТЕКУЋИЦА
– Погинуло од Немаца и усташа: 42
– Погинуло од партизана: 50
– Погинуло од четника: 5
СЕЛО БОЉАНИЋ
– Погинуло од Немаца и усташа: 59
– Погинуло од партизана: 58
– Погинуло од четника: 19
СЕЛО КАРАНОВАЦ
– Погинуло од Немаца и усташа: 77
– Погинуло од партизана: 7
– Погинуло од четника: 5
СЕЛО СОЧКОВАЦ
– Погинуло од Немаца и усташа: 71
– Погинуло од партизана: 19
– Погинуло од четника: 1
СЕЛО КАКМУЖ
– Погинуло од Немаца и усташа: 70
– Погинуло од партизана: 45
– Погинуло од четника: 3
СЕЛО ПЕТРОВО
– Погинуло од Немаца и усташа: 155
– Погинуло од партизана: 20
– Погинуло од четника: 3
СЕЛО ПОРЈЕЧИНА
– Погинуло од Немаца и усташа: 15
– Погинуло од партизана: 22
– Погинуло од четника: –
СЕЛО КРТОВА
– Погинуло од Немаца и усташа: 31
– Погинуло од партизана: 12
– Погинуло од четника: 1
СЕЛО СИЖЈЕ
– Погинуло од Немаца и усташа: 40
– Погинуло од партизана: 17
– Погинуло од четника: 3
СЕЛО ВАСИЉЕВЦИ
– Погинуло од Немаца и усташа: 4
– Погинуло од партизана: 17
– Погинуло од четника –
СЕЛО МИЧИЈЕВИЋИ
– Погинуло од Немаца и усташа: 8
– Погинуло од партизана: 8
– Погинуло од четника: –
СЕЛО СТУПАРИ
– Погинуло од Немаца и усташа: 17
– Погинуло од партизана: 10
– Погинуло од четника: –
МИЛИНО СЕЛО
– Погинуло од Немаца и усташа: 28
– Погинуло од партизана: 14
– Погинуло од четника: 1
СЕЛО ТУМАРЕ
– Погинуло од Немаца и усташа: 4
– Погинуло од партизана: 26
– Погинуло од четника: 3
СЕЛО БРИЈЕСНИЦА
– Погинуло од Немаца и усташа: 25
– Погинуло од партизана: 30
– Погинуло од четника: 4″.
Остаје опоро осећање због збрајања људи, као да су ствари. Али тај горак лек мора се попити. Док се овакав списак, са именима и презименима, не начини за свако место, једном за свагда, српски народ ће на својој савести носити један велики грех.
(Број 204, 25. јун 1997.)
