”Олуја” – повратак српске кинематографије

20/01/2023

Истицање малих/великих појединачних подвига, чак и у једном поразу таквих размера, је оно што даје посебан тон ”Олуји”. Не, наравно, посебан у односу на светске кинематографије, код којих је то уобичајено. Већ у односу на стазе утабаване у кинематографије Југославије и Србије од 1945. године
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Филм ”Олуја”, сценаристе и режисера Милоша Радуновића, прави велики корак ка обнови српске кинематографије. Утемељена филмом ”Живот и дело бесмртног вожда Карађорђа” Чича Илије Станојевића, из 1911. године, кинематографија нам је, као и много тога, одузета 1945-те Тада смо уместо српског добили комунистички филм, са низом варијација, односно поджанрова. Тако, када се 1991. поново заратило у западним крајевима, први филм посвећен тој новој трагедији био је ”Дезертер”. Још један типичан филм на ову тему била је ”Турнеја”.
Дакле, тада је настављена пракса снимања идеолошких филмова, само је било питање која идеологија је актуелна. До 1991, кинематографи су величали измишљено партизанско јунаштво, да би од те године осули паљбу на све који ратују под српском заставом. Одједном је врлином проглашено дезертерство, док су српски војници приказивани као бандити (додуше, само у новом руху, пошто су на тај начин приказивани и раније, као четници).
”Олуја” деидеологизује српски филм. У њему нема другосрбијанске, односно сорошевске пропаганде, чији носиоци су следбеници бивше стамболићевске струје из Савеза комуниста Србије. Зато су њихови медији, већ првог дана после премијере, објавили негативне коментаре, постављајући, поред осталог, питање: ”Коме уопште треба овакав филм”? Прошле године, нису добацили ни до тог, наводно добронамерног питања, поводом филма ”Аида”, иако овај филм из Сарајева, за разлику од ”Олује”, искривљује историјске догађаје.
Али, нема ни прокомунистичке идеологије, карактеристичне за милошевићевску фракцију Савеза комуниста Србије, СУБНОР и сличне наводно антифашистичке организације. Заблуде свих њих, од ”братства и јединства” па надаље, у ”Олуји” се одбацују. Ни једном се не помиње ни да је рат крајишких Срба био антифашистички, као што је то тврдила ондашња милошевићевска пролаганда (или као што данас Руси сукоб у Украјини називају борбом против нацизма). Јер, тај рат, просто речено, није имао везе са фашизмом (као што ни рат у Украјини нема везе са нацизмом). Корисници термина антифашизам само су нам показивали колико су им погледи замагљени (аналогно руском случају, то јест њиховом очекивању да ће их у Кијеву дочекати као ослободиоце од нацизма).
У филму ”Олуја” нема идеологије. Једноставно, крајишки Срби нападнути су од стране јачег непријатеља – хрватске државе. Мушкарци су ратовали, а нејач се повлачила. При томе, непријатељски војници су бомбардовали цивиле у повлачењу и убијали старце који нису хтели да напуштају своје домове.
Међутим, ”Олуја” није дефетистички филм. Ово је важно јер је дефетизам, са карактеристичном мрачном нотом, одлика готово свих филмова сниманих о Србима од 1945. године наовао. Српски народ је по правилу колективно приказиван негативно, не само у партизанским филмовима, у делима црног таласа попут ”Скупљача перја”, већ и у наоко безазленим комедијама (шаблон о заосталим српским сељацима).
У ”Олуји”, пак, српски војници убијају обојицу хрватских официра који командују у злочиначким подухватима против цивила. И то не само њих, већ и њихове сараднике. Уопште, у борбама, Срби гину неупоредиво мање од Хрвата.
Разуме се, ”Олуја” је представљала војни пораз: народ је страдао, војска се повукла, територија је изгубљена. То се итекако види у филму. Као и низ личних, људских, трагедија. Али, истицање малих/великих појединачних подвига, чак и у једном поразу таквих размера, је оно што даје посебан тон ”Олуји”. Не, наравно, посебан у односу на светске кинематографије, код којих је то уобичајено. Већ у односу на стазе утабаване у кинематографије Југославије и Србије од 1945. године.
Због тога – и наравно не само због тога, јер овај осврт обухвата само један аспект – филм ”Олуја” спада у ред оних које свакако треба видети.