Отац Јован
Заточник Србије
Отац Јован три године је, после рата, одолевао Озниним потерама
Пише: Ратко БОЛОВИЋ
Отац Јован Аћимовић је, данас, старешина манастира Лепенац код Бруса. Некада је био четник. Рођен је у селу Јанчићи код Овчар Бање, у чачанском крају. Одрастао је у сиромашној и побожној сеоској породици.
Отац је двоје деце: сина Слободана и ћерке Милице.
“Крајем маја 1941. године”, каже отац Јован, “у моје село, које је близу Равне Горе, дошао је поручник Раковић. Одржао је говор о циљевима и значају борбе четника. Пет стотина сељака је одмах приступило четницима. Формиран је Рожански четнички одред.
Мој први ратни задатак био је да преведем Четничку врховну команду из Босне у слободне српске планине, што је успешно обављено.
Одлуком Драже Михаиловића, село Јанчићи је добило на чување 13 радио станица а део Врховне четничке команде, са капетаном Певецом био је смештен у нашем селу.
До првих борби са партизанима дошло је 1942. године, када се Космајски партизански одред, чији командир је био Кика Поповић, повлачио у Босну.
Године 1943. спречен је покушај партизана да на планини Субјел код Косјерића продру у Србију. Исте године постављен сам за курира Рожанског четничког одреда, са задатком да носим пошту на Равну Гору и лично је предајем у руке Дражи Михаиловићу.
Сећам се првог задатка. Имао сам трему. Дража је био у селу Горња Оровица, кад сам му предао пошту и рапортирао. Једном приликом је капетан Певец преко мене Дражи послао прстен и две торбице за мапе.
По обављеном задатку, враћао сам се у село.
ПОБЕСНЕЛА ОЗНА
Године 1944. мој одред имао је борбе са партизанима у селу Каона код Чачка, на Копаонику, и Јеловој Гори код Ужица. На Копаонику смо одбили јединице Пеке Дапчевића које су хтеле да продру у Србију. Да партизанима нису помогли Руси, уз подршку енглеске авијације, у Србију никада не би ни продрли.
Када се Дража, после тога, повлачио у Босну, мање групе четника, међу којима сам био и ја, опстале су да се крију по шумама својих и суседних села.
Нисам имао никакве кривице, што су и партизани знали, па су послали поруку да се предам, и да ми ништа неће бити, само морам да идем на Сремски фронт. На Сремском фронту је до тада, већ погинуло 28 младића само из села Јанчићи и ја сам знао да је то гробница за српски народ. Позив сам, наравно одбио. И почео је лов. Био сам уцењен, жив или мртав на 200.000 динара, али је моја група стално измицала потерама.
Крајем 1945. и 1946. био сам у бункеру, под земљом 112 дана, на подручју села Гојна Гора, Рошци, Јанчићи. Под окриљем мрака бих се прикрадао кући у Јанчиће. Отац, мајка, и супруга би ми кришом износили храну. Моја кућа би често била опкољена, па се дешавало да у земуници са друговима проведемо и по осам дана без хране.
Једног дана, у потрази за храном, са другом Данилом Лучићем из Трбушана, наиђемо на партизанског официра Милоша Мићовића, који је јахао на коњу. Узео сам га, одмах, на нишан. Мислио је да смо партизанска патрола, па је рекао:
“Другови, зар ме не познајте, ја сам Милош Мићовић”.
Лучић му одврати:
“Зашто нас јуриш? Нисмо ти ништа учинили. Зашто ми злостављаш родитеље: оца, мајку и брата? Зашто затвараш недужне људе?”
Мићовић се нашао у небраном грожђу. Понео се као кукавица. Дрхтао је и молио да му поштедимо живот. Обећао је да нас неће пријавити Озни. Поштедели смо му живот, али смо хитно морали да напустимо Рошце.
ЗАМОНАШЕЊЕ
Под окриљем ноћи, 15. фебруара 1946. долазимо на периферију Чачка, код јатака Здравка Минића. Примио је нас, осморицу четника, без двоумљења. Сакрили смо се на таван, а затим, наредних дана, ископали земуницу у самој близини Мораве.
У међувремену, Мићовић није одржао реч. На терен је послао преко 100 војника. Био је опкољен читав крај, али смо ми скоро месец дана остали код Минића, на периферији Чачка. Кад је гора озеленела, поново смо се повукли у Рошце, где смо се крили до јесени 1947. године.
Наше измицање потерама доводило је чачанску Озну до беса. Напокон су се досетили лукавства и ухапсили моје родитеље и супругу Иванку. Оптужени су да су четницима дотурали храну. Иванка је кажњена са 3 године затвора, а отац и мајка по две године. Казну су издржали у Чачку и Краљеву.
После 3 године потера нас открива и хапси. Том приликом Данило Лучић је погинуо, покушавши да бежи.
Чекао сам суђење у ужичком затвору. Затвор је, сећам се, био пун. Судио ми је председник Окружног суда Мићо Цицварић, који је унапред знао колико кога мора осудити. Осуђен сам на 16 година робије, и пет година губитка грађанских права. Казну сам одслужио у Сремској Митровици. Изашао сам на слободу после осам година страве и ужаса. На робији сам научио паркетарски занат, чиме сам се неко време по изласку на слободу и бавио”.
После замонашења, отац Јован је, одлуком владике Жичког Стефана премештен у манастир Лепенац, задужбину деспота Стефана Лазаревића. До његовог доласка, манастир је био под рушевинама, а данас је обновљен, под заштитом државе.
Тортуре нису престајале, чак ни кад је обукао свештеничку мантију. Дуго није могао добити пасош да би могао да посети Свету Гору, а често су му делили лекције зато што у манастиру држи на зиду фотографију Светог владике Николаја. Али, та времена су прошла. Прошле године владика Стефан је оцу Јовану доделио чин игумана. Са својих 80 година отац Јован и даље верно служи Богу и овој светињи.
Жеља му је да се до манастира пробије бољи пут.
(Број 202, 28. мај 1997.)
