Отимање српског језика
Босанско-бошњачке игре, по Калајевим нотама
ОТИМАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Вештачко “размножавање” српског језика, попут овог покушаја да се направи “босански језик”, увек је претходило отимању српских територија, што ће рећи затирању народа који говори српским језиком.
И у босанској, као и у свим другим српским средњевековним државама, матерњи језик био је српски, а писмо ћирилица. Ово је повеља краља Твртка Првог Дубровачкој општини, на српском језику и ћирилици, од 1. јуна 1367. године (Писар се звао Дражеслав)
И сви други босански и херцеговачки владари, као и Твртко Први, говорили су српским језиком и писали ћирилицом. Ово је Повеља краља Твртка Другог Дубровачкој општини, на српском језику и ћирилици, од 2. марта 1433. године (Писар се звао Павле). У првој реченици Твртко Други се назива “краљем српске Босне” .
Сви познати средњевековни споменици у Босни и Херцеговини, осим страних, писани су српским језиком и српским писмом, ћирилицом. Ово је на камену из села Подбрежја код Зенице, настао око 1200. године.
ПИШЕ: Анђелко АНУШИЋ
Захтев муслиманске (бошњачке) стране за увођењем некаквог босанског језика, као трећег (равноправног) језика у Републици Српској, али, потенцијално и као трећег, водећег језика на нивоу преуређене Босне и Херцеговине (што је прикривена тежња муслимана, заснована на принципу великих бројева) – вршна је тачка јавне отимачине српскога језика, као највишег духовног и културног добра нашег народа. Ово је управо и један од кључних, а по српски народ погубних амандмана на Устав Републике Српске којим се тражи службено увођење босанског језика у српски ентитет. Да је ово питање више него озбиљно, сведочи и јавна расправа у Републици Српској о поменутом амандману, која тече у више рукаваца.
После неколиких отимачина, или покушаја отимачина српских територија у минулом веку, и поготово у последњој деценији двадесетог столећа – посреди је најбестиднија отимачина с далекосежним, политичко-профаним циљем. Отимачина која се могла и очекивати. Отимачина камуфлирана (као и све досадашње политичке отимачине) старим или новокомпонованим одредницама “босански” и “бошњачки” која свака у себи подједнако крије – а поготово атрибут “босански” – циљеве националне и политичке доминације једне антрополошке групације, једног народа, а тиме и унитаристичког (пре)устројења Дејтонске Босне и Херцеговине у скорој перспективи.
ДАРОВИ ХРВАТИМА ИЗ ВУКОВОГ ФЕСА
Отимање српског језика и његово грубо прекрајање и накажење, његово силовање и вештачко “размножавање” на дијасистеме, идиоматске скупове и дијалекте – увек је овде (мисли се на јужнословенски простор) претходило или сљедовало отимању српских територија или покушају отимања територија, што ће рећи затирању народа који говори српским језиком. Пример за то је оно што се десило у Хрватској минулог века. Слепо се држећи Вукове, мало је рећи погубне и наивне крилатице о “једном народу са три вере” и изведено из тога о једном језику са три назива – српски лингвисти (и комунисти, дакако!) дозволили су да у Устав СР Хрватске уђе ступидна одредба “да је у овој Републици у службеној употреби хрватскосрпски или српскохрватски, односно хрватски или српски језик”. Тако су српски и хрватски језик изједначени, а Хрвати су се у, полувековном комунистичком међувремену, дали на чишћење “свога” језика од србизама и на његову германизацију, док се Србима у Хрватској чинило (тако су их “браћа” Хрвати уверавали!) да је свеједно којим од два језика говорили, кад су исти! Да је у хрватском Уставу направљена природна дистинкција, што ће рећи да је писало да је у службеној употреби хрватски и српски језик (хрватскосрпски и српскохрватски) ствари би изгледале другачије. Срби би имали уставно право и обавезу да говоре својим матерњим језиком и служе се својим писмом, и језичка пракса у Хрватској изгледала би другачије. Ето, колико је био пресудан онај везник “или”, односно “и”!
И шта се догодило? Данас у Хрватској постоји некакав мањински, виртуелни (назовисрпски) језик српске националне мањине која више не говори тим језиком. Сви србизми су очишћени давно, граматичка структура језика окренута наглавачке, фонетика и акцентологија прилагођени загребачком сленгу. Више то није онај исти, заједнички језик, јер се њиме више не могу исказати духовност и душа, предање и културна традиција српског човека, српског народа! И тако, најприје је у тој бившој југословенској републици нестало српског језика и писма, а потом и народа. Хрвати су уз етничку чисту државу добили, у Вуковом фесу, и етнички чист језик!
МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВЕНЂЕЉЕ У МУСЛИМАНСКОЈ БАШТИНИ!
Ово што се данас дешава са српским језиком у дводелној Босни и Херцеговини, настојање је мирнодопског присвајања српских територија у даљој или ближој перспективи, а тиме и културне и књижевне баштине и историје који су доминантни на тој територији. Покушај да се устоличи босански језик као нешто што исходи из географске одреднице дводелне Босне и Херцеговине, што је без преседана и непознато у лингвистичкој науци – да се назив језика изводи из назива земље, државе, територије (уместо да се он изводи, по правилу, из нације, народа) – јесте, у ствари, прикривено или неприкривено настојање да се створи главна, водећа нација у Босни и Херцеговини. Босанска (муслиманска) нација, како би се на тај начин овој Дејтонској држави прибавили прерогативи чисте босанске државе. Титулари те државе били би, у догледној будућности или можда већ сутра, Бошњаци (муслимани) чији би се босански језик сасвим једначио и поклопио са географским одређењем те државе. Остала два народа (српски и хрватски) и њихови језици постали би убрзо мањински народи – заправо, националне мањине са мањинским језицима. Као данас у Хрватској.
Да се и не спомиње да би босански језик био, у ствари, преименовани, покрадени српски језик, кога муслимански “лингвисти” већ увелико шминкају и силују у области фонологије и акцентологије. Написани су већ и граматика и речник овога језика! Целокупна средњовековна српска културна баштина у Босни уписана је у бошњачке (муслиманске) грунтовне и катастарске књиге! Мирослављево јеванђеље и чувена “босанчица” (брзописна ћирилица) су остали без свога осмовековног, природног и историјског титулара! Увелико се већ говори – као да су Срби потпуно неписмени – како је средњовековна босанска држава “колијевка босанског језика”! Срба као да није ни било у средњовековној босанској држави, и уопште у Босни! Они се више нигде не спомињу, њиховог језика, историје и културно-књижевне баштине као да није ни било. Ако се овако настави, испашће да су Срби однекуд дошли у Босну 1991. године!
Дешава се, дакле, нешто слично као у време Бењамина Калаја, аустроугарског генералног конзула у Београду, који је први кумовао “бошњаштву”, називу босанског језика и творби босанске граматике. Калај је први хтео да уведе у Босни “земаљски језик” са једном, земаљском (босанском) нацијом. После је увидео своју заблуду.
Мало је рећи да је жалосно ово што се дешава са српским језиком и културно-књижевном баштином српског народа у дводелној Босни и Херцеговини (ова класична крађа и фалсификати), а наочиглед српске културне, научне па и политичке јавности у Србији и СР Југославији. Српски лингвисти и историчари културе и језика у Београду ћуте! Ћути САНУ, ћути Институт за српски језик! Па шта рећи онда о ћутњи политичке елите матичне државе Србије?!
Да је одиста циљ муслиманске стране увођење, по сваку цену, “земаљског језика” у дводелној Босни, сведочи и њихова спремност (након лингвистичког гарда из Српске о неприхватању “босанског језика”) да се тај језик може звати и бошњачки, али да се третира са српским језиком као исти језик! Потпуно исто као у Хрватској (хрватски или српски!). И циљеви су исти: Срби би, (као и сви остали), говорили бошњачки, јер је то један (исти) језик свих који живе у двоентитетској Босни и Херцеговини.
ТУЖБА ЗА УНЕСКО
Елем, да је Дејтонска Босна и Херцеговина заиста правна држава како желе да је виде њени међународни пројектанти, работа муслиманских “лингвиста” и политичких суфлера била би инкриминисана. Нашла би се пред највишом судском инстанцом, а можда и пред УНЕСКОМ! Зар отимање туђег језика и плагирање културно-књижевне баштине другог народа – може проћи некажњено?! Овако, појео (босански) вук још једно (босанско) магаре, како каже једна овдашња пословица!
Међутим, чудно је како се велика политичка прича о “босанском језику” (увијена у обланду уставног амандмана) нагло раширила у Дејтонској Босни и Херцеговини као тема дана, испунила све уши, нарочито међународне, а да културна и научна јавност Републике Српске није ни стигла да ту причу предупреди, да од господе шнајдера у Сарајеву (намерно изговарам реч “шнајдера”!) затражи да српској и светској научној јавности предоче периодични систем, периодичну таблицу језика који намеравају да зову босански или бошњачки. Која је норма, стандард, основица, тог језика? Од чијег и каквог је “штофа” синтакса и лексика тог језика? Зна се да је то све од српског језика, то је лако доказиво; сваки бољи гимназијалац могао би то доказати! Господи у Сарајеву (која избегавају учешће у јавној расправи о овоме у РС) нико не постави таква питања!
Нажалост, причу о “босанском или бошњачком језику” преузели су, махом, површни и неупућени људи у ствари језика и науке о језику, а нису јој одолели ни неки политичари из Републике Српске, правећи од тога шпанску филмску сапуницу на медијској и политичкој сцени, чинећи тако забуну и непоправљиву штету. То је сад мелодрама која потреса Републику Српску. Мелодрама у којој су заиграли сви, а у којој су на несагледивом губитку српски језик и они који њиме говоре.
ЗАКАСНЕЛА СРПСКА РЕАКЦИЈА
Као по неком усуду, инерцији, или због незнања и несналажења, или једноставно поради одсуства пуке грађанске куражи – доима се да је Република Српска опет закаснела да реагује на време. Као у многим, по њу виталним стварима од 1995. године до данас. Треба ли спомињати Брчко, Добрињу 1, или на пример поразну чињеницу да се од децембра 1995. године до данас сви службени и дипломатски списи дводелне Босне и Херцеговине пишу и у свет одашиљу (преведени, дакако) – на “босанском језику!?
Па ипак, и упркос свему – има неке наде и утехе у чињеници да је на јавној расправи на Философском факултету у Бањалуци (8. фебруара) у којој су учестовали овдашњи лингвисти, професори језика и књижевници – Народној скупштини Републике Српске сугерисано да амандман о језику на Устав РС може једино да гласи овако: “У Републици Српској је у службеној и јавној употреби српски језик, односно хрватски или бошњачки”. Додато је још да се другима у двоентитетској Босни и Херцеговини не спори право “да граде свој језик у своме стандарду”.
Ако имају од чега да граде свој језик, у своме стандарду, додали бисмо ми! Шта ће се и како догодити – остаје да се види. После Народне скупштине Републике Српске, где ће се одлучивати о муслиманском амандману о језику на Устав ове Републике – преостају још две инстанце: Парламентарна скупштина дводелне БиХ-е и последња, неумољива воља високог представника.
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2015\/06\/safet-omot-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2015\/06\/safet-omot-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2015\/06\/safet-omot-475x267.jpg","width":475}})