Писмо једног Словенца

17/03/2013

Моја мама Босиљка је у белој каро хаљини, отац Јоца (како су га тамо звали) у средини, поред њега попадија, доле у средини ја (Јоца из Марибора, тако су и мене тамо називали), држим маче у руци, и са моје леве и десне стране клече попове ћерке. Мислим да је то било маја 1943. Ту смо се већ били опоравили од глади и мука, захваљујући попу и попадији а и сељацима у Субјелу, који су нас добро хранили и према могућностима облачили. Др Јоца (Josip) Заверник, Франкфурт

Dr., Dr, H.C. JOSIP\JOCA\ZAVERNIK
FRANKFURT\MAIN
DEUSCHLAND

Поштовани господине Самарџићу,
Читајући Ваше књиге о Дражи Михаиловићу дошло ми на ум, да Вам напишем ово писмо.
За време Краљевине Југославије мој отац (Словенац) био је капелник војне музике и чак једно време у Краљевој гарди. Мајка (Српкиња) домаћица.
1940. године премештај за Словенију – Марибор. 1941. године, нас Гестапо хапси и затвара у Марибору у привремени логор. Одузели су нам све – оцу и мајци су још почупали све златне зубе.
Након два месеца нас СС-совци транспортују за Ужичку Пожегу. У Пожеги је почело такозвано сортирање – сву вишљу интелигенцију, било је и неколико Јевреја одвели су (као и мене, тада 13 година) изван Пожеге на домаку једне шуме и мањег брдашца у бараку. Шта се са осталима догађало није ми познато. Колико се касније причало били су пуштени и себи препуштени.
Барака је била насута са шљунком, свака особа је имала једну даску за лежање без ћебета. Високо горе су били мали прозорчићи без стакла. Велика промаја и зима је поред тешких тортура које смо из дана у дан доживљавали оставила тешке душевне и телесне последице. Једна жена која је добила бебу и која је даноноћно плакала због глади – била је поливена са бензином и запаљена. Другим су ломили вратове, а неки су морали да скачу и пузају по дрвеном зиду за парче хлеба које је било везано на канапу.
Ноћу су осветљавали (ја га називам концентрацијски логор) бараку ради сигурности да не би неко побегао. Осветљавање је било помоћу војног генератора који је био на бензински погон. Кад се једно бензинско буре потрошило, онда се је у тим бурадима кувала репа са обавезно мало бензина, те се нама давало за јело.
Ми смо из дана у дан били све слабији и коштуњавији, наду да ће се окренути на боље сви су изгубили. Али једног дана (моји родитељи, који данас више не живе они су знали много више па чак и све датуме) се десило велико чудо. Било је то када ноћ пружа руку зори, одјекнуле су моћне експлозије – почело је силно пуцање из пушака и митраљеза и узвикивање “лезите доле, лезите доле”. Развила се страшна борба, куршуми су звиждућим тоном ударали у бараку и стално довикивање “лезите доле, не дижите се”. На срећу у нашој бараци није било повређених ни мртвих. Борба је трајала јако дуго – до белог дана. Кад се све утишало и отворила се врата, видели смо први пут четнике и били пресретни, да су нас ослободили. (Требали би Словенци данас бити Србима захвални, за све што су Срби у Другом светском рату урадили, на великој помоћи).
Било је доста мртвих Немаца а и већи део похватаних. За нас су били припремили кола са воловима и одвели су нас у правцу Равне Горе. Негде на тричетврт пута смо стали, где је био велики број четника. Кувало се на казану, и ту сам први и задњи пут видео Дражу Михаиловића. Са нама је разговарао и то време сам седео њему у крилу. Морам да опоменем, да је то ослобођење било врло добро организирано – био је већи број сељака са воловима који су нас логораше одвели у заштиту, о разним селима.
Нама је била додељена црквена кућа у селу Субјел, и ту су се водиле тешке борбе са партизанима, тако је био један четник по имену Павле тешко рањен у леву потколеницу, па га је моја мама врло дуго неговала све док га нису одвели на Равну Гору. Ја сам ту у Субјелу увек се држао једине кафане, јер сам увек добијао нешто да поједем. И тако сам ту упознао Ајдачића и }еду, који су више пута у ту кафану навраћали. Они су ми тако једног дана донели гумене (од аутомобилских гума) ручно израђене опанке. Много пута су ме слали за Косјерић одакле сам доносио неке мање завијене пакетиће и неке лекове.
То није све од мојих доживљаја – тога има још много. Ја сам вама ето тако укратко телеграфским стилом, се мало испричао. Да ли је Вама о томе нешто познато, или сте већ о томе писали, у којој књизи, итд, итд.
Ја сам покушавао у Словенији по разним музејима да бар нешто дознам, али на жалост о четницима још данас неће нико ништа да чује, и четници су бандити и фашисти за многе јавне установе у Словенији. Кад им причам моје доживљаје, смеју ми се, па ми кажу: “Како можеш тако да лажеш”. Због таквих ствари а и за време комунизма у Словенији није било за мене живота, па сам се тако одлучио да живим у Франкфурту.
Занимљиво је исто напоменути да чак словенски хисторичари не објављују ишта о четницима или томе слично. Музеји су пуни партизанских слика и комунистичке јако добре владавине које не могу никако да забораве. У једном музеју сам видео гомилу бројева на жици (то су били исти бројеви какве смо ми у Пожеги у логору добили око врата) па сам питао шта ти бројеви значе. Одговорили су ми: “То се не зна”. Не зна се зато јер су те људе ослободили четници. Нас нису тетовирали као у осталим логорима, него су нам обесили око врата бројеве.
Значи, све што су четници доброг урадили о томе је гробна тишина. Био бих пресретан да се Ваше књиге појаве на словенски језик о Дражи Михаиловићу у Словенији!!!
Вашу књигу о Дражи Михаиловићу први и други део сам купио овде код Франкфурта у књижари “Вести” и тако на основу тога сам се одлучио да Вам пишем.