Полемика у НИН-у: партизани поново масакрирани

10/03/2013

ПАРТИЗАНИ ПОНОВО МАСАКРИРАНИ
ПИШЕ: Драгослав Димитријевић, Београд

Аутор Милосав Самарџић завршава следећом реченицом: “..Тако су се четници још једном извукли из обруча, а партизани су поново масакрирани, почетком децембра; овај масакр њихови историчари називају “Пријепољска битка”.
Пошто се оглашава као њихов, четнички или равногорски, што ће рећи и објективан писац, разумљиво је да он није навео да су том масакру допринели и четници. Командант Милешевског корпуса ЈВуО мајор Војислав Лукачевић се у пратњи капетана Миленка Радовића крајем новембра 1943, састао са немачким хауптштумфирером Санџака капетаном Карлом фон Кремплером у Штављу код Сјенице а потом и са командантом немачке Прве брдске дивизије са којим је направио споразум о садејству његових четника са Немцима о нападу на партизане у Пријепољу и широј околини у групама: “Група Ренолд – Лукачевић”, и “Група Пфајфер 2). (Архив VII, Архи-ва 1. брдске дивизије: НАВ-Н-Т-313, 485/290, НАВ-Н-Т-313, Ф-190/7450613, 496/630, НАВ-Н-Т-313, 486/634-35)

На суђењу члановима политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића од 28. јула до 6. августа 1945, где је међу оптуженима био и Војислав Лукачевић, био је и бивши партизан Прве шумадијске бригаде која је у борби са Немцима и њиховим помагачима 4. децембра 1943, у Пријепољу, за време Шесте немачке офанзиве, како се то у послератној историографији писало, претрпела тешке гу-битке, Лазар Љубоја који је, као сведок, у петак 3. августа изјавио:
Председавајући: Испричајте нам шта сте видели.
Сведок Љубојев: Почетком Шесте офанзиве, 4. децембра 1943. године, био сам руководилац у једном батаљону Прве шумадијске бригаде и налазио сам се у вароши Пријепољу. Ту се наша јединица налазила на одмору. Мајор Лукачевић, командант тог сектора, кад је почела Шеста офанзива, у заједници са Немцима послао је своје људе и издао наређење за напад, а по наређењу неких немачких јединица, тако да су наше јединице биле прилично изненађене и изгубило је жи-воте много наших другова.

Јавни тужилац: Колики је био број?

Сведок Љубоје: Тога дана изгубило је живот око пет стотина људи из Прве шумадијске и Друге пролетерске бригаде. Мајор Лукачевић, у заједници са Немцима, своје људе проводио је кроз разне канале, као и немачке јединице. Али далеко страховитије злочине доцније је починио мајор Лукаче-вић над заробљеним и тешко рањеним нашим борцима. Говорићу о злочинима које је по-чинио мајор Лукачевић у току два дана, пошто сам био међу заробљеним борцима и пошто су ми ти злочини познати. Ми не можемо све његове злочи-не утврдити, то може утврдити сиротиња у Санџаку, Црној Гори и Херцеговини, где их је он и починио. Ја ћу говорити о злочинима у току тих дана. На дан 4. децембра било је заробљено око 87 наших бораца, обичних грађана и наших симпатизера.
Јавни тужилац: јесте ли изгубили ногу у тој борби?

Сведок Љубојев: Ту сам био рањен, а доцније сам изгубио ногу… Пошто смо ту били заробљени, четници су, под командом Лукачевића, дошли заједно са Немцима руку-под-руку у тај затвор. Поред страховитог малтретирања и терора, које су вршили над рањеним борцима, мајор Лукачевић дошао је са немачким командантом у наш затвор испод руке и шетао се са немачким командантом испред затвора. Кад је дошао у затвор Лукачевић се понашао као дивља звер над немоћним и тешким рањеницима. Врхунац његовог беса био је када је навалио ударајући ногом рањеног борца, другарицу Милку Новаковић из села Бање (код Аранђелов-ца), зато што није хтела да од-говара на постављена питања и данас, вероватно, та девојка није у животу. Ту је тукао три тешко рањена борца, а међу њима био је један командант места из Пријепоља, који је умро у затвору, а и ова тројица умрла су у затвору. Немци су предали наше борце мајору Лукачевићу и четницима да воде даљу истрагу и да реше о њима шта хоће. Мајор Лука-чевић издао је наређење да се не да никаква храна заробљеним и рањеним борцима. За шест дана они нису добили ни парче хлеба. Зависило је од милости појединих стражара да ли ће да донесу мало воде. После би тога стражара испре-бијали што је донео воде партизанима.

Председавајући: Да ли су рањеници у затвору били превијани од стране четника?

Сведок Љубојев: Није био ниједан превијен. Из почетка су то радили Немци, а доц-није, кад су четници преузели заробљенике, нису били превијани. Четници су почели водити истрагу која се није завршила над свим борцима. Узимали су углавном и саслушавали само оне који су им се чинили сумњивим, а остале не. Нарочито дивљаштво Лука-чевићево достигло је врхунац над заробљеним Ђоком Ивковићем, из Требиња, или Невесиња, не знам тачно. Њега је страховито премлатио и избио му је зубе и тај борац-официр умро је доцније у логору. Грађани, пролазећи покрај затвора, видећи страховите муке и патње бораца, а нарочито један између тих, грађанин из Пријепоља, од своје сиротиње организовао је скупљање хране, и после шест дана донео је нашим борцима. Један од тих, звао се Живко, само зато што је донео храну борцима стрпан је у логор и предат Немцима. Умро је у логору у Земуну.

После неколико дана, односно шест до седам дана, колико су били у логору, иако су Немци рекли да Лукачевић предузме истрагу и да оне који нису криви може да пусти, мајор Лукачевић предао је 80 бораца Немцима да раде са њима шта хоће. Подвлачим да од тих 80 бораца данас има свега два до три у животу, а сви остали су оставили своје кости у Дахау и Маутхаузену.

Председавајући: Познајете ли ви уопште Лукачевића?

Сведок Љубојев: Први пут сам га видео у Пријепољу.

Председавајући: Да ли бисте могли да га познате овде између оптужених?

Сведок Љубојев: Имао је онда браду. (Сведок гледајући оптужене зауставља свој поглед на Лукачевићу и узвикује: Ево, то је он. Он је починио злочине и клао народ.)

Председавајући: Шта, можете казати, Лукачевићу, на исказ сведока очевица?

Оптужени Лукачевић: Не могу ништа да кажем. Молим сведока ако може да види да се није преварио. Друго ништа не могу да кажем.

(Суђење чланови.ма политичког
и војног руководства организације
Драже Михаиловића, Просвета,
Београд 1945, стр. 379-381)

НОВА ИСТОРИЈА
ПИШЕ: Милослав Самарџић

Догађаји уочи масакра партизана у Пријепољу 4. децембра 1943. одвијали су се другачије него што тврди Драгослав Димитријевић, а ја их, наравно, не скривам. Напротив, све сам детаљно описао у трећем тому књиге ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”.
Клеветање мајора Војислава Лукачевића подсећа да то питање још није решено на нивоу државе, као на пример у Русији, где су генерално рехабилитоване све жртве комунистичког терора у доба Ј. В. Стаљина. Код нас жртве комунизма у доба Ј. Б. Тита не само што нису рехабилитоване, него се оне у свакој погодној прилици изнова масакрирају, преписивањем старих клевета.
Подсетићу да се сада жртве комунизма могу рехабилитовати само појединачно, на нечији захтев. То је не само супротно начелима правне науке, која тражи доказивање кривице, а не невиности, већ је практично озакоњење једне небеске неправде.
Наиме, мада су комунисти у старту прогласили да се боре за отимање имовине свима којима се има шта отети, и за уништење свих који им се буду супротставили, они ипак имовину нису просто само отели, нити су супарнике само физички уклонили. Сваку жртву су, сем тога, тешко оклеветали. Гледајући папире, произилази да је свако ко је макар нешто значио у Србији – како у имовинском смислу, тако и по слободарском духу и љубави према демократији – био велики подлац. Док су сви они који су учествовали у највећој пљачки у историји земље – били оличење људских врлина. Папира у којима је ово записано остало је више него што се може замислити. Само у Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу видео сам депое са милионима страница, које садрже грозне клевете против најбољих Шумадинаца тога доба.
Тако је тешко оклеветан и велики јунак у борби против окупатора и комуниста, мајор Војислав Лукачевић. Његова парола гласила је: ”Смрт фашизму и комунизму, слобода народу!” Заиста, да ли неко верује да је један такав јунак и џентлмен достојан дивљења, који је својом појавом марта 1944. године импресионирао и британског краља Џорџа Шестог, у Лондону, радио тако бедне ствари, попут мучења рањеника?
Што се тиче масакра партизана у Пријепољу, ствари стоје овако. Два сата пре почетка напада на последњу немачко-усташку одбрану Сарајева, која се налазила на Соколцу, у зору 22. октобра 1943. четнике су са бокова напали партизани са свим расположивим снагама. Четници су се тако нашли опкољени са све четири стране. Главни удар тек је имао да уследи, јер су Немци почели да довлаче из Грчке своју најбољу јединицу на Балкану, 1. брдску дивизију. Њу је у области Сјенице дочекао један од специјалних антигерилских пукова дивизије ”Бранденбург”, док јој је из Херцеговине у сусрет долазила 7. СС брдска дивизија ”Принц Еуген”. Тада је основан 5. СС брдски корпус, бројан око 50.000 војника.
Немачки план био је: сачекати да се у стратешки неповољној долини Лима ухвате у коштац четници и партизани, па их онда једним ударцем заједно уништити.
Дражин план био је: извући главнину својих трупа из маказа, а мањи део оставити да задржава и заварава партизане, тј. да их у уским кланцима реке Лим претвори у идеалну мету за очекивани немачки напад. Од мноштва Дражиних наредби у том смислу навешћу само једну, најкраћу: ”Ми морамо искористити садашњи развој ситуације и не дозволити да у обруч Немаца паднемо заједно са комунистима”.
Задатак да задржава и заварава комунисте добио је мајор Лукачевић. У једном радиограму он је писао: ”Ја балансирам по конопцу као балерина. Чим ми се пружи прилика ја лупнем комунисте, а од Немаца се чувам колико могу и умем”. Дуго очекивану вест Лукачевић је послао Дражи 3. децембра: ”Сутра почиње немачка офанзива”.
Димитријевић наводи да се Лукачевић ових дана састајао са Немцима. Волео бих да наведе прецизно шта пише у немачким документима на чије се ознаке позива. Прочитао сам све зборнике немачких докумената (око 6.000 страна), а сем тога око месец дана сам одлазио у Немачку архиву у Војном архиву у Београду (са преводиоцем). И нигде не нађох документ у коме се изричито тврди да се Лукачевић састајао са Немцима. Под лажним именом, као тзв. легализовани четник – да, састајао се у више наврата. Али и тада опрезно и са бројном надмоћношћу на својој страни. Јер, Немци су имали обичај да хапсе преговараче, а сем тога Лукачевић им је убио много војника.
Подсетићу да се командант 1. пролетерске дивизије, Коча Поповић, долазећи под својим правим именом и директно као изасланик Ј. Б. Тита, запрепастио када је у немачком штабу у Коњицу марта 1943. срео управо Лукачевића, који је за Немце био ”капетан Никола Ђурић”, командант локалног ”дивљег” одреда.
На крају крајева, зашто Димитријевић наводи као нешто неморално састанак Лукачевића са Немцима, када су се комунисти састајали не само са Немцима, већ и са усташама, и то целог рата и на највишем нивоу? Немци су одлазили и у партизански Врховни штаб, што је код четника било незамисливо. О покушају једне немачке делегације да дође у Врховни штаб, 10. маја 1943, њен вођа Ханс От извештавао је: ”Покушао сам преко Горажда да успоставим везу са партизанима… што ми није успело због четника, који су ту крстарили. Зато је морао да изостане разговор са Титом, односно преузимање пропагандног материјала”. Реч је о материјалима које су партизани запленили од четника, тј. они су са Немцима размењивали податке о својим заједничким непријатељима.
Подсетићу и на састанак Ј. Б. Тита и Павелићевог изасланика, министра Н. Рушиновића, јануара 1943. код Бихаћа. Павелић је поручио Брозу да ће имати сву могућу ”потпору” од усташа, само под једним условом: да не дозволи да Срби добију превласт у Комунистичкој партији.
Димитријевићев поглед на масакр партизана у Пријепољу је ствар прошлости. Ево шта о овом случају закључује млади историчар Александар Динчић из Ниша: ”Дражин маневар са извлачењем својих снага из обруча, како би комунисти упали у њега, тактика је која се треба изучавати на војним академијама. Како се извући и навући противника у пакао!”
Додао бих само да је за изучавање и понашање комунистичког вође, чије писмо партизанима у долини Лима послато 6. децембра 1943. године представља пример досезања дна у вођењу операција. Наиме, два дана после масакра, он не само што није знао шта се десило, већ пише да у тој области, у којој су се налазила најјаче немачке снаге у земљи, заправо има најмање Немаца: ”Сви остали сектори су поседнути од стране окупатора много јаче, што значи да су услови рада на њима много тежи”, наводи Броз. За немачке извиђачке акције према Пријепољу, Броз каже: ”Ми мислимо да је тај продор Немаца од Сјенице привременог карактера”.

(Напомена: одговор је објављен у НИН-у од 12. јуна 2008, нешто скраћен, а први текст два броја раније.)

Сва права задржана Погледи 2008.