Пољаци у четницима

17/03/2013

Марјан Блажејчик са заставом Млавског корпуса

Једног мартовског дана 1942. године, петнаестогодишњи Марјан Блажејчик из варошице Крупно, удаљене 120 километара од Варшаве, пошао је код своје баке у оближње село. Изненада, док је чекао воз, наишли су Немци и похапсили све на железничкој станици.

Блажејчикова група променила је два концентрациона логора крај Берлина и повремено је рашчишћавала рушевине у немачкој престоници. Већ маја месеца утрпана је у теретне вагоне и послата у Србију – у Борски рудник, па у логор Хајденау крај Жагубице.
Пољаци су најпре два месеца градили пругу Жагубица – Борски рудник, да би их Немци потом пребацили на Црни врх, да спремају грађу за железницу. Као логораши слободњаци могли су недељом да иду у Жагубицу. Ту су, у крчми ”Последњи грош”, дошли у везу са четничким обавештајцима. Ускоро су побегли и ступили у Хомољску бригаду. Када их се сакупило 300, основана је посебна – Пољска бригада, у саставу Млавског корпуса. Бригадом су командовали официри послати од стране Пољске владе, која се налазила у Лондону, британским авионима.
Крајем 1943. године, с образложењем да на територији Млавског корпуса нема довољно хране, Пољска бригада је расформирана. Њено људство је расподељено по корпусима у Источној и Јужној Србији и на Косову и Метохији. Блажејчик сведочи:
Тако сам и ја доспео са 11 Пољака у Раваничку бригаду на челу са нашим официром Марјаном Ратајчиком, којом је командовао капетан Михајло Ћаћић. Учествовао сам скоро у свим борбама које је Раваничка бригада водила са комунистима широм Србије. На Јастрепцу, Копаонику и Буковику. На Јастрепцу код села Модрича рањен сам у ногу. На крају мојег ратовања у Србији учествовао сам у разоружавању немачких посада у Равној Реци и Сењском Руднику.102
Октобра 1944, Раваничка бригада је дочекала Совјете, који су се са четницима ”грлили и љубили три дана”. Потом су Србе похапсили и одвели у логор у Ћуприји – где су их партизани стрељали – док су Пољаке мобилисали. Тако се пролећа 1945. године Блажејчик вратио у Пољску као совјетски војник. На питање да ли је имао невоља због ратовања у четничким редовима, он одговара:
Напротив, дочекали су нас као хероје и одликовали су нас. Пољаци су мрзели комунисте и Русе. У току рата није постојао ни један комунистички партизански одред у Пољској, већ само одреди партизана Армије Крајове генерала Бора Коморовског. (Пољаци немају израз за нашу реч ”четник”, и своје борце под генералом Бором Коморовским називали су партизанима – прим. аут.) Армија Крајова није била ни близу ни по снази ни по организацији и обиму и величини, као што су били одреди и бригаде и корпуси генерала Михаиловића – вође највећег покрета отпора у Европи. Ја сам својим очима видео у Берлину 1942. године МУЗЕЈ БАНДИТА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА, у којем су били смештени предмети које су Немци приликом офанзиве против четника заробили у Србији. Били су то делови униформи, ознака и оружје. У Музеју је био и огроман плакат-потерница, којим је нуђена награда ономе ко ухвати и доведе живог генерала Михаиловића. У Пољској је чак и ”свако дете” знало за покрет отпора генерала Драже Михаиловића, и нисмо морали много да им објашњавамо.
После рата, Блажејчик је најпре завршио војну академију. Демобилисао се у чину мајора и потом завршио факултет за инжењера агрономије. Жељан знања, завршио је и студије за привредно и међународно право и докторирао. Пензионисан је као професор Универзитета привредног и међународног права ПАН Института у Варшави. Поред српског, говори још три страна језика. Предавао је на многим универзитетима широм света. У Србију се први пут вратио 2004. године. Најпре је тражио српску проју, на којој је живео две године. Четничке песме није заборавио. Штавише, у ”Скадарлији” је од речи до речи отпевао корачницу ”Марширала краља Петра гарда” – на пољском језику.
Долазак првог пољског официра међу четнике Дражи је најавио потпуковник Велимир Пилетић, почетком јуна 1943. године. Дража му је одговорио 12. јуна:
Пољаци нису никад велики пријатељи Енглеза. Зато обазриво видите какво је мишљење пољског официра који долази код Вас. Можда ће нам моћи користити. Пазите да не наседнете да не буде енглески агент. Будите лукави. Пустите га нека прво он говори.103
О доласку Пољака Пилетић је известио 18. јуна. Мацион Јозеф, како се наводно звао, пренео је Дражи поздраве председника Пољске владе генерала Сикорског. Рекао је да има задатак да преко четника ”отвори канал” до Грчке. Такође, да организује своје земљаке у Југославији и да их ”стави на расположење” Дражином покрету. Шеф британске мисије на Хомољу, мајор Xаспер Рутем, саопштио је Пилетићу да је Мацион Јозеф потчињен њему.104
У овом првом контакту опрезни Пољак представио се лажним именом. То је заправо био потомак старе властелинске породице, капетан пољске армије Михаил Јакубовски Левандовски, познатији под псеудонимом ”Капетан Наш”. Говорио је више језика, ”а српски је говорио као да је Словенац, понекад као да је банатски Шваба”, пише Марко Милуновић Пипер, обавештајац из Пилетићевог штаба, кога је Левандовски одабрао за учитеља српског, као и за сапутника у мисијама у Београду и Будимпешти. Милуновић је најпре представљао Левандовског као енглеског официра и свугде су примани са уобичајеном љубазношћу. Међутим, када је једном неопрезно рекао да је он заправо Пољак, сељаци су реаговали тако емотивно, да је и Левандовски био дирнут до суза, нарочито када је уочио да су народни обичаји доста слични. Ускоро му је из више села стигла понуда: да после рата добије бесплатан плац, са кућом изграђеном на мобу. Обећао је да ће половину живота проводити у Пољској, а половину у Србији.105
Име капетана Левандовског Немци нису сазнали ни после његове погибије, 11. децембра 1943, недалеко од хомољског села Танде. Знали су само за псеудоним Капетан Наш. Немачка обавештајна служба у Београду сачинила је 10. јануара 1944. извештај под насловом ”Организација и извештајна централа пољског покрета отпора у српском простору”, у коме се поред осталог каже:
Дана 11. децембра 1943, након претходних припрема предузета је са стране једне специјалне јединице Вермахта акција противу једног углављеног енглеског саботажног штаба и његове радио станице у североисточној Србији. У ватри борбе погинули су наводно енглески капетан Наш и три Србина. Заробљени су енглески капетан Едгар Харгривс, рођен 7. септембра 1918. у Кристчрчу, Нова Зеландија, надаље два Грка и један Србин…106
Следи изјава заробљеног Харгривса да је Наш био Пољак, а затим напомена да је то ”несумњиво доказано” на основу заплењених докумената.
У извештају се помиње и једно историји непознато Дражино одликовање. Наиме, приликом доласка у Србију, 16. јуна 1943, Левандовски је носио ”својеручно писмо генерала Сикорског за ДМ, као и повељу о уручењу одликовања Виртути Милитари”. То је највеће пољско војно одликовање. Писмо и повеља нису стигли до Драже – запленили су их Немци.
Пољаке међу четницима Немци су сматрали подружницом пољског покрета отпора, који називају ПОЊ (Полска организација њојскоња). Открили су како је њихов број стално растао. Наиме, пољски илегалци сугерисали су бившим пољским војницима да се под лажним именима пријављују у немачку радну службу ТОТ. Немци су те добровољце одводили у Берлин, облачили у униформе и слали у Источну Србију. У међувремену, капетан Левандовски је радио везом обавештаван о лажним именима тих ”добровољаца”. Тако су их пољски обавештајци у ТОТ-у дочекивали и у кратком року упућивали међу четнике. У документу се наводе имена 40 Пољака који су дошли на овај начин, плус још тројице који су се налазили у немачким рукама и једног ”који се још налази у бекству”.
Најзад, Немци су открили део четничко-енглеско-пољске обавештајне службе у Румунији, док су о њеним каналима у Мађарској, Бугарској и Грчкој имали само површна обавештења.
Када је капетан Левандовски стигао у Србију, била је актуелна британска наредба четницима од 28. маја 1943, да сву територију западно од реке Ибар препусте партизанима. До краја године ситуација се погоршала, па је Дража, поред осталог, тражио да Пољаци ”остану у нашим јединицама разбацани свуда и далеко од Енглеза”. То је био прави разлог за расформирање Пољске бригаде, док су невоље са исхраном послужиле само као изговор. У распису свим командатима у Србији, од 30. новембра 1943. године, Дража је даље писао:
Остаје у важности само група од 50 Пољака чије сам формирање одобрио пуковнику Павловићу. Сви остали имају се разбацати по јединицама и далеко од Енглеза. Енглези су хтели да нам подвале, да наоружају пре Пољаке него нас и да их после употребљавају по својој вољи, а можда и против нас.107
Ускоро су британски официри почели да напуштају четнике и да прелазе на партизанску територију, а неки од њих покушавали су да поведу и Пољаке. Зато је Дража, у распису свима у Србији од 9. јануара 1944, писао:
Енглези намеравају да Пољаке, понављам Пољаке, пребаце код комуниста, док они Пољацима објашњавају да их воде за Каиро. Због овог забрањујем да се Пољаци придружују енглеским мисијама. Међу Пољацима развијте пропаганду да је њихова влада у тешким односима са Русијом и да њихово место није у комунистичким јединицама. Даље да су Руси у Пољској, у Катинској шуми, побили 10.000 Пољака, па и њих то исто чека у комунистичким редовима.108
Међутим, Пољаци су дисциплиновано извршили наредбу о размештају по четничким корпусима и до краја су остали лојални. Такође, ни један од њих није пошао са Енглезима.
С друге стране, известан број Срба, бегунаца из немачких логора на територији Пољске, борио се у пољском покрету отпора. Најпознатији међу њима су мајор Јездимир Дангић, командант Источне Босне, и поручник Драган Сотировић, начелник штаба Шумадијске групе одреда.
Дангић се придружио Пољацима августа 1944, а Сотировић раније, вероватано још 1942. За заслуге на бојном пољу, Пољска влада је више пута одликовала и унапређивала Сотировића. Лета 1944. године он је у чину мајора командовао 14. коњичким пуком ”Дража”, у области Лавова, града бурне историје, који је уочи рата имао 340.000 становника (Пољака, Украјинаца и Јевреја; између два рата Лавов се налазио у Пољској, потом је прикључен Совјетском Савезу, па Украјини).
Коњице у 14. пуку није било, али се тако пре рата звала јединица стационирана у Лавову, па су јој Пољаци само додали име Сотировићевог бившег команданта. Пук се налазио у саставу 5. лавовске дивизије, којом је командовао пуковник Червињски, а ова у саставу Команде Југоисточних пољских снага, на челу са генералом Владиславом Филиповским.
Други део Сотировићеве књиге ”Равногорски покрет” посвећен је његовом ратовању у Пољској. Он пише да су јединице покрета отпора у овој земљи најпре оснивале политичке странке. Комуниста није било, јер су, видевши ”благодети совјетског ослобођења” Пољске 1939-1941, чак и они постали антикомунисти.
Тек крајем 1943. године дошло је до споразума и стварања јединствене армије, назване ”Армија Крајова”, мада је коришћен и термин Пољска подземна армија. На челу Главне команде стајао је генерал Бора Комаровски, који је своје одлуке ”морао да саобрази” мишљењима делегата Пољске владе и Народног савета, састављеног од представника политичких странака. Сотировић пише да је његов пук био једна од најефикаснијих јединица управо зато што само он није имао политичке делегате у свом штабу, јер се сматрало да једном странцу није важно каква политика се води.
Као главне непријатеље Пољака Сотировић означава Немце, Украјинце и Совјете.
Немци су спроводили свирепе репресалије над цивилима, осим ”тамо где су били јаки четнички одреди”.
Украјинци су поступали према Пољацима ”исто онако како су Хрвати поступали према Србима”, користећи Немце ”да би покушали биолошки да истребе Пољаке са терена за који су сматрали да им припада”. С друге стране, ”сваки је Украјинац у победу Стаљина гледао као у своју смрт”.
Када је о Совјетима реч, под њиховом управом је током прве две ратне године ”стотине хиљада Пољака изгубило своје животе”.
Тако, Пољацима није остало ништа друго до да положе наде у Рузвелта, ”а нарочито у Черчила”. Сотировић пише како су они ”дубоко веровали да Черчил добро познаје бољшевике и да ће остати веран савезник пољског народа до крајње победе”.
Лета 1944. године, Пољска влада наредила је Армији Крајова повезивање са долазећом Црвеном армијом, ”у циљу заједничке борбе против немачког окупатора”. Истовремено, тај долазак је најавио почетак општег устанка против Немаца.
Устанак и мобилизација проглашени су 23. јула 1944. године. Сотировићев пук непланирано је започео борбу тога дана, док мобилизација још није била окончана, јер су каснили авиони који су избацили товаре муниције (не пише чији авиони). Уместо по ноћи, долетели су ујутру, па су их Немци видели и кренули у потеру. Пољаци су напали Немце још док су били у камионима и брзо их савладали. Да би предупредио одмазде, Сотировић је наредио да се сви цивили повуку у позадину. Његов штаб налазио се у селу Вулци код Лавова. Ипак, Немаца није било на видику, па је општа мобилизација текла успешно.
До великог окршаја са Немцима дошло је сутрадан, у области села Давидова. Тога дана појавила се и Црвена армија, почевши да туче Немце артиљеријом. Они су се повукли у Лавов и Сотировић је наредио напад на град. Уместо по улицама, тражио је од војника да наступају кроз дворишта, чиме је смањен број жртава. Предграђа су била ослобођена до краја дана. ”Циљ напада је постигнут. Ми смо први ушли у Лавов”, пише Сотировић.
Предвече, командант совјетске Гардијске дивизије, пуковник Баранов, позвао је Сотировића на састанак. ”Ваша јединица је прва савезничка јединица на коју смо наишли. Велика је то срећа за наше војнике, они виде да нису сами”, рекао му је.
Сотировић је веровао у честитост овог пуковника, али не и комесара који је стајао крај њега.
Крваве борбе за Лавов настављене су и трећег дана. По упутству пуковника Баранова, Сотировић је ступио у везу са совјетским оклопним јединицама. Али, мада је прецизно нацртао линије положаја 14. коњичког пука ”Дража”, совјетска авијација ипак их је бомбардовала, с образложењем да је реч о забуни. Такође, метак испаљен са совјетског дела фронта погодио је Сотировића у ногу и лакше га ранио.
Немци су најзад савладани четвртог дана борбе, 26. јула. Сотировић наводи: ”Из Пољске је, после толиких година, упућен Лондону први отворен радио телеграм, славећи данашњу победу и ослобођење Лавова.”
Пољаци, а међу њима и Сотировић, и даље су веровали како ”Савезници знају шта раде”. Совјети су одликовали Сотировића Орденом Црвене звезде, што је пропраћено хвалоспевом у штампи. А онда је маршал Коњев наредио свим пољским јединицама да одложе оружје, под изговором да ће добити ново.
Генерал Филиповски, који је у међувремену поставио Сотировића на положај оперативног начелника штаба Лавовске дивизије, позван је једне вечери у штаб маршала Коњева. Пошао је заједно са пуковником Червињским. Уместо у Коњевљевом штабу, завршили су у тамници. Потом су похапшени сви официри. Сотировић наставља:
Пољски официри били су сада сужњи Стаљинови, а да би њихова бол била још већа, Стаљин их је у ћелијама помешао са есесовцима и другим сателитским слугама.
Ја сам проглашен за фашисту, иако су совјетске новине говориле о мени као о борцу против фашизма и нацизма. Ја сам осуђен на десет година робије, као шеф терористичке банде на совјетском терену, иако сам од њих био одликован Црвеном звездом за ”херојску борбу” против Немаца.
Видео сам многе совјетске затворе, па и најстрашнији у НКГБ-у, али сам ипак имао среће. Побегао сам. Понова сам се латио оружја и дочепао шуме, да заједно са мојим борцима из 14. коњичког пука ”Дража”, све до пред крај 1945. године…109
Крајем 1945. Сотировић је емигрирао на Запад. Живео је у Француској.

102 Погледи, бр. 264, децембар 2004. Интервју са др Марјаном Блажејчиком.
103 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 32\2.
104 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 5\1.
105 М. Милуновић, Са капетаном Нашом у Београду, 9-14.
106 Копија документа, добијена од Марка Милуновића Пипера, у поседу аутора. Документ носи ознаку ВП ИИ-10\4 тајно. Куцан је на писаћој машини, латиницом, на лошем српском језику. Архивска ознака је нечитка.
107 и 108 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
109 Д. Сотировић, Равногорски покрет, 92.

АВИИ је данас Војни архив (Београд)

Извор: Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, пети том, Крагујевац, 2010, стране 710-707.