Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака

28/03/2013

Милослав Самарџић:
Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака

Књига „Прави и лажни Калабић“ коначно открива једну дуго скривану мистерију. На жалост, многи равногорци умрли су са бременом сумње и питањем: „Да ли је Никола Калабић издао Дражу Михаиловића?“ Истина је била ту, само је до ње требало постепено доћи. Истина је лежала у озниним неистинама.

Командант Горске краљеве гарде, потпуковник Никола Калабић, није издао ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића. Милослав Самарџић је овом књигом окончао свој двадесетогодишњи мукотрпни рад и научно ратовање да са имена команданта Горске краљеве гарде скине жиг издајства. Чињенице су неумољиве и необориве. Све оно на чему се градило наводно вероломство команданта Гарде, пало је у воду.
У књизи „Прави и лажни Калабић“ Самарџић експертским налазима побија такозвану истину о заробљавању Драже Михаиловића уз помоћ свог највернијег команданта. Никола Калабић није писао писма ОЗН-и, нити је продао веру за вечеру и постао понизни комунистички роб. Погинуо је како доликује ратнику – на бојном пољу, борећи се за идеју за коју су пали најпре његов отац, а потом и његов син. Многи људи, нарочито Калабићеви саборци, никада нису ни могли да поверују у иначе невероватно неуверљиву причу о највећој издаји коју је Србин после Косова видео и доживео. Не верују ни данас. Веровали су само они који су били наивни. И управо ће њима ова књига добро доћи, јер се најзад отворио један нови прозор кроз који морамо сви да погледамо, да се замислимо и запитамо: „Да ли је ово једина разоткривена вишедеценијска мистерија и куда то наша наука иде?“
(Из рецензије историчара Александра Динчића.)

Тврди повез, већи формат (Б-5), 188 страна, са факсимилима докумената и фотографијама.

САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Теза бр. 1: Сва досадашња сазнања окривљују Калабића . . . . 11
Контратеза бр. 1: Скривање сазнања ”друге стране” . . . . . . . 13
Закључак бр. 1 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29

Теза бр. 2: Контрадикторно, али тачно . . . . . . . . . . . . . .31
Контратеза бр. 2: Контрадикторно и нетачно . . . . . . . . . . . 35
Закључак бр. 2 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59

Теза бр. 3: Нова документа окривљују Калабића . . . . . . . . 60
Контратеза бр. 3: Нова документа ослобађају Калабића . . . . . 64
Закључак бр. 3 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67

Теза бр. 4: Нови сведоци оптужују Калабића . . . . . . . . . . 69
Контратеза бр. 4: Нови сведоци не оптужују Калабића . . . . . 75
Закључак бр. 4 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .86

Теза бр. 5: ”Дневник Боривоја Тасића” је одличан извор . . . . 89
Контратеза бр. 5: Дневник Боривоја Тасића не постоји . . . . . 93
Закључак бр. 5 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .94

Теза бр. 6: ”Мољевићев рукопис” оптужује Калабића . . . . . .95
Контратеза бр. 6: Не постоји Мољевићев рукопис
”Равна Гора у светлу и магли” . . . . . . . . . . . . . . . . . 96
Закључак бр. 6 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99

Теза бр. 7: Дражин исказ комунистима је одличан извор . . . . 100
Контратеза бр. 7: Дражин исказ комунистима је неважећи . . . . 103
Закључак бр. 7 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113

Теза бр. 8: Дража се вратио у Босну почетком октобра 1945. . . .114
Контратеза бр. 8: Дража се вратио у Босну
почетком фебруара 1946. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .115
Закључак бр. 8 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126
Теза бр. 9: Дража се налазио у Репушевићима . . . . . . . . . 127
Контратеза бр. 9: Дража се налазио јужно од села Оскоруша . . 128
Закључак бр. 9 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .146

Теза бр. 10: Калабић се срео са поручником
Благојем Ковачом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
Контратеза бр. 10: Калабић се није срео са поручником
Благојем Ковачом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .149
Закључак бр. 10 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .152

Теза бр. 11: Налаз вештака доказује да је Калабић издао . . . . . 153
Контратеза бр. 11: Налаз вештака доказује да
Калабић није издао . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .156
Закључак бр. 11 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167

Теза бр. 12: Слике доказују да је Калабић издао . . . . . . . . .168
Контратеза бр. 12: Слике доказују да Калабић није издао . . . . 170
Закључак бр. 12 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .171

Теза бр. 13: Не треба нам математика . . . . . . . . . . . . . . 172
Контратеза бр. 13: Треба нам математика . . . . . . . . . . . . .173
Закључак бр. 13 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175

ЕПИЛОГ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176

ФОТОГРАФИЈЕ И ДОКУМЕНТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129

РЕГИСТАР ИМЕНА ЛИЧНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
ИЗВОРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182
БЕЛЕШКА О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185

Предговор

Влада Републике Србије основала је 2009. године Комисију за проналажење посмртних остатака генерала Драже Михаиловића. Комисија није извршила задатак и распуштена је 2011. године. У међувремену, већ после неколико месеци рада, она је у први план истакла питање наводне издаје команданта Горске краљеве гарде, потпуковника Николе Калабића. Прецизније речено, то су учинила два њена најактивнија члана, др Коста Николић и др Бојан Димитријевић, историчари Института за савремену историју задужени за Други светски рат. Најобимнији рад остао иза ове Комисије је управо њихов чланак ”Заробљавање и стрељање генерала Драгољуба Драже Михаиловића”, објављен у часопису ”Историја 20. века”, бр. 2, 2009. године.
У Архиву Безбедносно-информативне агенције (БИА, наследница СДБ-а, УДБ-е и ОЗН-е), Николић и Димитријевић су добили документа и фотографије које су припадници комунистичке тајне полиције од 1962. године користили за своју причу о издаји Николе Калабића. Та документа комунисти су углавном цитирали, тј. у већини случајева нису објављивали факсимиле, а скривали су и фотографије. Објавили су само један снимак ”Николе Калабића са инспекторима ОЗН-е које је одвео до Драже”, и то тако што су га претходно фотокопирали, како би изгубио оштрину.
Николић и Димитријевић су, дакле, 2009. године прегледали ту грађу и закључили да су комунисти говорили истину.
Онда су грађу уступили Предрагу В. Остојићу, који је 2010. године објавио књигу ”Заробљавање генерала Михаиловића”, са истом тврдњом: Калабић је издао. Николић и Димитријевић су били Остојићеви рецензенти.
Наредне, 2011. године, Завод за издавање уџбеника објављује ново издање књиге Николића и Димитријевића ”Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, биографија”, где они такође потврђују тезу о Калабићевој издаји.
Низ се наставља 2012. године, у књизи Пере Симића ”Дража, смрт дужа од живота”, коју је објавио још један од водећих државних издавача, ”Службени гласник”.
Сем што су то учинили у својим радовима, чланови Комисије су и у изјавама за јавност као најважније прогласили ”откриће” о Калабићу. ”Откривање докумената о Калабићевој издаји до сада је најзначајнији резултат Комисије за проналазак гроба генерала Драже Михаиловића”, изјавио је Димитријевић за ”Вечерње новости” од 7. јула 2009. године, додајући да се ”правим историчарима” мора веровати.
У истом духу гласила је и његова изјава за ”Политику” од 18. септембра 2009: ”Државној комисији мора да се верује. Лично сам видео фотографије, оне неће бити упоређиване са другом историјском грађом. Апсолутно тврдим да су аутентичне у смислу људи који се на њима налазе, њиховог изгледа… Мислим да су оспоравања у вези са фотографијама крајње неозбиљна. Државна комисија треба да има ауторитет и ми својим научним и другим знањима стојимо из њега”.
Тако је званична историја у Србији питање Калабићеве издаје поставила као једно од кључних из историје Другог светског рата. Оно је било важно још од 1962. године, али ипак не у званичној историји социјалистичке Југославије, већ су носиоци приче били удбаши, филмски и телевизијски ствароци, новинари и публицисти. У вези Калабићеве издаје, чак и у то доба професионални историчари држали су се по страни.
На први поглед, дилема да ли је Калабић издао или не чини се као кап у мору догађаја и може се поставити питање: зашто они на томе толико инсистирају?
Одговор се крије у начину на који се наводна издаја, и догађаји који је прате, представљају. Прича је, наиме, постављена тако да се кроз њу прелама целокупна историја социјалистичке Југославије: ако је Дража заробљен на тај начин, онда су не само четници, већ и партизани, заиста били такви као што се деценијама говорило, писало, приказивало у филмовима и ТВ серијама, итд.
Уосталом, питање издаје кључних људи је стара тема и нису узалуд у 17. веку језуити у српско народно предање убацили измишљену издају Вука Бранковића у Боју на Косову. И њима, као и комунистима, циљ је био да поколебају веру народа у сопствене прваке, како би се спремио терен за дугу владавину странаца и страних идеологија. Истовремено, у случају Калабића постојао је још један мотив: маскирање начина на који је Дража заиста заробљен.
Циљ ове књиге је да на несумњив начин докаже да Никола Калабић није издајник, коришћењем свих доступних извора.
Када је реч о новооткривеним документима из Архива БИА, у поменутом чланку, као и у књизи ”Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, биографија”, Николић и Димитријевић стављају ознаку: ”Архив БИА, кутија 6”.
Пре изласка њихове књиге, јуна 2011, обратио сам се Архиву БИА, али сам добио писани одговор да је сва та грађа уступљена Архиву Србије.
У Архиву Србије речено ми је да је сва грађа предата Комисији.
Председник Комисије, др Слободан Марковић, рекао ми је да је грађа код Николића и Димитријевића.
Видевши њихову књигу, са поменутом ознаком, поново сам се обратио Архиву БИА, јула 2012. године. Добио сам још један писани одговор, да је грађа предата Архиву Србије, само сада уз напомену да је предата трајно.
У Архиву Србије саопштено ми је да је последњих година од БИА добијено више милиона страница разних докумената. Та документа не могу се давати истраживачима док се свака страница не региструје. Како Архив Србије нема довољно запослених, овај процес ће потрајати годинама. Зато ће у овом раду бити коришћена грађа из Архива БИА према радовима Николића, Димитријевића и Остојића, што је довољно, јер су они цитирали све за шта су мислили да иде у прилог тези о Калабићевој издаји. Такође ће бити коришћена и до сада необјављена документа Озне из тог периода, која се чувају у Војном архиву.

У Крагујевцу, Милослав Самарџић
12. јула 2012. године

НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ

ТЕЗА БР. 11: НАЛАЗ ВЕШТАКА ДОКАЗУЈЕ ДА ЈЕ КАЛАБИЋ ИЗДАО

Факсимили ”Калабићевих писама” Озни, од којих је прво цитирано још у фељтону ”Политике” 1962, први пут су предати новинарима септембра 2009. године. Уз опширну изјаву ознаша Јове Капичића, ”Политика” је 17. септембра пренела и краћу изјаву др Бојана Димитријевића, која гласи:
Прво, најдуже писмо, сведочи о томе да је Калабић био у затвору Озне за Србију и из њега се може индиректно закључити да је пристао на сарадњу са органима Озне. Калабићева писма говоре о његовој евидентној улози у хватању Драже Михаиловића, која је често била оспоравана.173
Истог дана и ”Блиц” доноси чланак са наднасловом ”Писмо Николе Калабића партизанским властима” и насловом ”Крцун ми је предложио да издам Дражу”. У тексту се поред осталог каже:
Генерал Краљевске војске Југославије (КВЈ) Дража Михаиловић ухапшен је уз помоћ Николе Калабића, команданта гарде КВЈ, на основу сарадње и по инструкцијама Слободана Пенезића Крцуна. Овај податак постаће део званичне српске историје уколико се потврди аутентичност Калабићевог писма које је Безбедносно-информативна агенција (БИА) предала Комисији за истину о стрељању Драже Михаиловића, а чији садржај ”Блиц” ексклузивно објављује.174
Следе цитати из два ”Калабићева писма”.
Сутрадан, 18. септембра, ”Блиц” доноси још један чланак на ову тему, са наднасловом ”Графолог потврдио аутентичност рукописа”, и насловом ”Калабић је написао оба писма”.
У тексту се каже:
Судски вештак Јован М. Крстић, графолог и психолог, тврди да је Никола Калабић заиста аутор два писма која је јуче објавио ”Блиц” – једног, од 29. априла 1946. адресираног на Слободана Пенезића Крцуна, министра унутрашњих послова Србије, и другог, из децембра 1945, упућеног партизанским властима, у којем Калабић наводи да му је Крцун лично предложио да изда Дражу Михаиловића и у којем објашњава зашто је то прихватио.175
Уз текст је објављена и фотографија графолога, на којој се види како он лупом посматра оба ова писма. Крстић је рекао да је рукопис оба писма упоредио са Калабићевим потписом из 1932. године, закључивши да су потписи из 1932. и 1945, односно 1946. године, исти, што је ”посебно уочљиво код слова К”. Реч је о тзв. техничком рукопису, јер је Калабић завршио геометарску школу. Графолог је потом додао:
Такође, исти човек је писац оба писма – исти је рукопис на оном из децембра 1945. и априла 1946. године. То се посебно види по дијакритичким знаковима. Нека слова су заједно писана на оригиналан начин, као на пример ”пр”.
На питање да ли је могуће да је неко фалсификовао рукопис, Крстић је одговорио одречно, а на питање да ли се из рукописа види да је писан под присилом, рекао је како ”се у писмима види да је писање спонтано са сопственим побудама”, додајући:
Када се пише под присилом, у рукопису се види емоционални набој. Такав рукопис је обично испрекидан, дрхтав, а овде тога нема, редови су правилни и једнако накошени.
Николић и Димитријевић нису цитирали налаз графолога, већ су у изјавама за штампу, као и у чланку и књизи, сами дошли до закључка да је Калабић аутор два писма, не објашњавајући на који начин. Прецизније речено, они то подразумевају, наводећи:
Сачувано је писмо\исповед Калабића писано 19\20. децембра 1945. органима нове власти из затвора: ”Пуковник Пенезић и потпуковник Милатовић предложили су ми да кажем како сам ја ухваћен, остали ликвидирани у шуми, дајући ми часну реч да неће бити стрељани. Пристао сам ради народа, боље је да приведу нас 10-20 него нове хиљаде невиних, али тврдим да је то положај да се изведе само још два-три пута и ствар откривена, а у питању је покрет са дубоким кореном у Србији, а не на три-четири места…
Следи њихов закључак:
Тако је ранији командант Горске краљеве гарде ЈВуО Никола Калабић пристао на сарадњу са органима Озне, који су му у назнаци обећали живот ако се буде укључио у акцију разбијања равногорске организације на терену.176

173 Политика, 17. септембар 2009.
174 Блиц, 17. септембар 2009.
175 Блиц, 18. септембар 2009.
176 К. Николић, Б. Димитријевић, Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, биографија, 466.

КОНТРАТЕЗА БР. 11: НАЛАЗ ВЕШТАКА ДОКАЗУЈЕ ДА КАЛАБИЋ НИЈЕ ИЗДАО

Судском вештаку Јовану Крстићу новинари су показали писма добијена од комисије, он их је пред њима погледао и дао изјаву. Другим речима, вештак није поступио као што то иначе чини у судској пракси: није пажљиво и детаљно проучио документа, као ни околности њиховог настанка, и није дао писани налаз, оверен својим печатом.
Када је реч о правом Калабићевом потпису из 1932. и потписима из 1945. и 1946. године, они су заиста слични, али, као што ће се видети из писаног и овереног налаза другог судског вештака, то је последица умећа фалсификатора. Важније од поређења потписа је поређење дужих рукописа, односно писама. И заиста, Крстић је томе посветио више пажње. Али, притом је направио једну катастрофалну грешку: пред собом није имао писмо које је несумњиво написао Никола Калабић, односно било које писмо написано пре 30. новембра 1945. године, као дана за који комунисти тврде да су заробили команданта Горске краљеве гарде.
Крстић није упућен у детаље, па му ни тај датум није познат. Уосталом, од њега није тражен налаз, на коме би морао да ради данима, већ само кратка изјава. Притом, и он и новинари су били под утиском полувековне пропаганде да Калабић јесте издао, а та пропаганда је и тог и претходног дана у дневној штампи потврђена изјавама др Бојана Димитријевића, са ауторитетом Института за савремену историју и државне комисије, али и Архива БИА, који је ”најзад открио тајну”.
Ствари су даље погоршане усмеравањем пажње графолога на један детаљ из писама. Наиме, писмо од 19-20. децембра 1945. потписано је са ”Никола Калабић”, а писмо из априла 1946. са ”Слободан Ранковић”. Према тумачењу Бојана Димитријевића, Калабић је овим потписом хтео да се додвори уједно и Слободану Пенезићу и Александру Ранковићу. Тако је графолог као свој главни задатак узео доказивање истог ауторства над ова два писма, које није ни спорно, јер их је писао исти фалсификатор. Неспорно је и да писма нису писана под присилом, већ ”спонтано, са сопственим побудама”. Јован Крстић је, иначе, по образовању психолог, а ужа специјалност му је тумачење нечијег расположења на основу рукописа.
Због свега овога, Крстић је закључио да и потпис из 1932. и она два каснија потписа припадају истој особи.
Међутим, доказивање ауторства ових писама је само теоретска ствар, јер Калабић никада није био у рукама комуниста, а априла 1946. није био жив.
Доказивање ауторства требало би да је теоретска ствар и онима који верују у Калабићеву издају, јер се у писму од 19-20. децембра 1945. описују догађаји који се нису десили. Наиме, то писмо је прилагођено првој комунистичкој верзији о издаји Калабића, из 1962. године. Према тој верзији, Калабић је ускоро после хапшења пристао да сарађује, а онда су комунисти хтели да провере његову искреност, затраживши да у Београд намами своје људе из околине Ваљева. Он их је намамљивао у руке Озне и пре 19. децембра, па је тога дана писао ”да то може да се изведе само још два-три пута и ствар откривена”. Намамљивао их је и касније: 26. децембра у Београд су дошли, и ту били ухваћени, Живорад Мишић и Марко Котарац, а 27. децембра и Мирослав Тимотијевић ”Јапан”.
Међутим, поуздано је доказано да су Мишић и Тимотијевић заробљени 19. децембра у центру Ваљева, а да је Котарац касније пронађен у својој земуници, оболео од туберкулозе. С друге стране, нема доказа да је ма који Калабићев четник намамљен у Београд.
Као што смо видели у контратези бр. 2, после објављивања фељтона ”Политици” се јавило много читалаца, па су тако ознаши уочили ову грешку. Зато у књизи ”Велика игра са Дражом Михаиловићем” из 1971. године Милован Пејановић наглашава да су Мишић и Тимотијевић заробљени у Ваљеву, али неопрезно, уз још већа уплитања у лажи. Наиме, тврдио је да су Мишић и Тимотијевић заробљени почетком децембра, па је чак, да би се ојачала ”нова сазнања”, овом приликом фалсификовано још једно писмо са потписом Милића Бошковића Калабићу, од 11. децембра, у коме он жали за судбином Мишића и Тимотијевића – тада, наравно, још слободних.
Дакле, такво чињенично стање и без стручног вештачења рукописа казује да ”Калабићево писмо” од 19-20. децембра не може бити оригинал. То казује и низ других елемената овог писма, али, пре даље анализе, цитираћемо га у опширним изводима:
После дугог размишљања а познајући тачно стање организације Д.М. кажем Равна Гора није прошлост, неће још дуго година бити, нарочито ако се продужи са истом политиком према њеним члановима, пријатељима и симпатизерима, јер је организација Д.М. ухватила и сувише дубоког корена у самој души народа Србије и Босне.
Горње тврђење заснивам на моме личном сазнању а боље сам познавао стање наше организације него сам Чича; питаћете како и зашто? Просто. Ја сам више имао својих личних об. центара него сам Чича, више пута сам самом Чичи доказао да познајем људе и стање организације боље него он, људи су га лагали, команданти у већини (90%) били су… (нечитка реч) то су остали а неки нису ни знали да уђу у душу народа.
Познавајући одлично стање организације Д.М. у Србији, као и сам народ, менталитет и садашње мишљење народа о Чичи износим од срца предлог који ће на први поглед многе руководиоце Н.О. Покрета насмејати, наљутити а неке и натерати на озбиљно размишљање – јер на терену је стварност а стварност ће се из даљег излагања видети.
У сваком крају Србије, Средње и Источне Босне постоје чврста упоришта Д.М. негде јаче а негде слабије откривена, у зависности од људи који га одржавају као и од самог терена. Сва упоришта су јако везана и наслоњена на широке народне слојеве, то везивање је учвршћено дугогодишњом заједничком борбом…
Србин не познаје границе страха када из њега проговори оно што претставља човека. Ви сте спремним Руководиоцима и дугом партијском борбом као и чежњом народа за Слободу успели привући народ уз себе.
Упутства су дата свуда да на пролеће прво почну рад добровољне чете а затим постепена мобилизација и устанак ће после тога сам по себи да се шири, без обзира на све, прилике му иду на руку, а и сама власт својим суровим држањем.
Није тачно тврђење да се ради о стотину зликоваца; у питању су стотине хиљада грађана земље, почев од петогодишње деце па до стараца и старица, јер је све то исувише тесно везано за организацију Д.М. – било идејом, крвљу, гробом, ранама, пријатељством, родбински, саучесништвом, тереном и др…
На часну реч стотину пута био бих сретнији да је друкчије и да нас је народ на повратку презрео, јер онда би проблем био решен…
Верујем потпуковник Миловановић ће рећи: ”лажете, то говоре само твоји јатаци”. Не господо, и ако су јатаци, када тај број прелази хиљаде, онда нису у питању јатаци већ народ. Тврдим да у Равногорском покрету не постоји ни један човек па чак ни сам Чича да као човек има више пријатеља, кумова, побратимстава и др.; пре рата са службовањем сам променио доста срезова, у рату то познанство проширио а са сељаком сам умео поступати, и верујем да нико боље истину не може сазнати од мене баш ради горе наведеног.
Све нас присталице Д.М. без обзира назвали сте Немачким сарадницима, господо то сарадништво је тако мало, мизерно, неупадљиво, бар у Србији и Босни да народ то није замерио, јер је народ тражио од Чиче да се сачува жива снага, имовина и др. у чему се успело потпуно, бар народ то признаје…
Неколико речи о мојој сарадњи са Немцима – на ово ме навело неколико речи г. Ђиласа. 1941, 1942 и 1943. су ме гонили Немци, Љотићевци, Руси, Бугари више него и једног Чичиног команданта а 1942. су ми оца као и ташту стрељали. У јулу 1944. под командом Рачића долазим са њима први пут у додир три пута – моментални сусрети и тек у одступању Сјеница – Пријепоље и то у крајњој нужди. Зар сам раван Раковићу, П. Ђуришићу, Баћовићу, Јевђевићу и др…
Пуковник Пенезић и потпуковник Милатовић предложили су ми да на исти начин како сам ја ухваћен, ликвидирају и остале у шуми, дајући ми часну реч да неће бити стрељани. Пристао сам ради народа, боље је да погине нас 10-20 него нове хиљаде… (нечитка реч) али тврдим да то може да се изведе само још два – три пута и ствар откривена, а у питању је покрет са дубоким кореном у Србији а не на три-четири места.
Веруј те ми увек сам имао одличан нос и око. Знам да ћете се насмејати и додати: ”а твоје хватање?” Ту мирне савести могу рећи нисам крив, него веровање у свога старога барда – официра са пет година за леђима проведеним у шуми. На крају по науци геодезије постоје и случајне грешке – сто је једна, која кошта живота…
Руку измирења и праштања пружили сте Маџарима, Бугарима вековним нашим непријатељима па и у овоме садањем рату а својој браћи по крви и језику нисте хтели опростити него обратно…
Равногорци су погрешили по Вашем закону, земаљском, небеском, то исто тврдим и ја, а верујем и већина, јер где би нам крај да је група отпора била једна. Али господо ко ради тај греши, тим пре што ни један Равногорац није правио грешке из освете или користољубља. Грешка је до Драгише Васића…
Ако би ми се дала гаранција за животе људи који су у шуми гарантујем да би до јесени апсолутно до последњег човека извукао из шуме без борбе, жртава, потреса… Дај те ми могућности а Ви помажите и контролишите.
Тврдо сам убеђен да је баш маршалу Титу стало до тога да народу буде боље у сваком погледу, јер што веће благостање у народу то је његовој души већи мелем после оволике катастрофе, јер и он је човек од крви и меса – осећаја.
Комунистичка партија Југославије је на врхунцу своје славе, јер на свету ни једна партија није за овако кратко време постигла степен пораста, имате власт, силу, све предности од осталих око Вас. Ви сами можете учинити, (само добре воље) све, јер народна каже ”људи пењу и скидају са вешала”. Велики учитељ комунизма Лењин рекао је: ”И велики и мали људи греше, дај им прилике да се поправе. Када је партија на врхунцу не прецењујмо је.”
Равногорци су погрешили…
По свему овоме неопходно је шире и детаљније дискусије; разраде овог питања са најмеродавнијим по овој ствари – само мало добре воље са Ваше стране овај проблем је апсолутно решив без жртава.
Молим да ово мало набацано прочитају г.г. Ђилас, Ранковић и Пенезић ради њихове улоге у покрету. Моја глава увек има времена да се скине. Бог ми је сведок да желим добро своме народу.
19.20.12 1945.г. Никола М. Калабић.
То су изводи из првог писма. Друго писмо насловљено је на Крцуна и оно гласи:
Драги Крцуне,
Данас је двадесет и два дана како си био.
Апсолутно је ред да дођеш.
Знам и уверен сам да си заузет послом, али што је ред, ред је. Имам велику молбу, ради се о мојој слави Св. Ђурђу. Славио сам славу и у ропству, на положају, и код куће, па те молим братски да ми изађеш у сусрет те да прославим и сада. Знам ти ћеш рећи па слави. Тако је. Али без тебе не могу. Ради се о овоме, у томе се састоји моја молба: Да за Ђурђевдан са Марком будеш ми гост на слави – на вечери. Ово је моја братска молба и држим за сигурно да је Марко одбити неће. То је први део молбе, други део тиче се пара и спремања – печења прасета, колача, жита, свеће и др. То бих ја са Бојанићем свршио. Спремање би преузела брице нашега жена, која нема појма ко сам ја.
У колико Марко не би случајно могао доћи (посао је посао), ја бих те молио да ти обавезно будеш са својима (Милатовић – Владан – Мандић – Учо – Јеремић – Ацо – и др. за кога ти нађеш за сходно). Сматрам да сам од тебе лично толико заслужио.
Хвала ти много што си одобрио да могу изаћи аутом, и у биоскоп. Био сам у недељу са Јосипом на гробу Незнаног јунака, био сам просто… (нечитка реч) да ли ваздухом, срећом или близином слободе. Ђаво ће га знати – одавно тако нисам сретан био…
Молим те као брата веруј ми а и реци Марку следеће. Са моје стране из мојих уста неће изаћи тајна о тој ствари – па ако треба и живот свога, ни мојој другарици – жени никад о томе ни речи;: тајна ће са мном у гроб отићи. За горње речено дајем Вам моју часну реч, а Ви сте се уверили шта значи моја реч…
Конспиративност препустите мени, не може бити тежи задатак од уручења жива Д.М…
29.4.46 у 16 х Слободан Ранковић.
Сем што су писма из децембра 1945. и априла 1946. године крајње инфантилна, њихов аутор је доста слабо стајао и са правописом, или је макар хтео да Калабића представи као неписменог. Прави Калабић није писао одвојено ”веруј те” и ”дај те”. Затим, он је правилно користио интерпункцију (примера погрешне интерпункције у два фалсификована писма има много), а такође и етикецију (”а Ви сте се уверили” написао би са малим ”в”, јер је реч о другом лицу множине).
Термин ”Д.М. покрет” користили су комунисти (и нацисти), и уопште писма из децембра 1945. и априла 1946. пуна су њихових стереотипа о четницима (грешке, недисциплина, сарадња са Немцима, печено прасе, итд). Посебно, она су далеко од начина изражавања правог Николе Калабића. Тај начин представићемо на основу два примера. Први пример је цитирано писмо Дражи од 22. новембра 1945. године (страна 121), а други Калабићев говор на слави Горске краљеве гарде, пролећа 1944, који гласи:
Комунисти!
Ми смо два света: између нас и вас нема помирења!
Ви хулите на Бога – ми за њега гинемо, сматрамо га својим заштитником!
Ви рушите породице и Српство, а ми истичемо као главна начела наших стремљења, без којих би нам и сама борба била штура и бескорисна!
Зато борба коју водимо противу вас мора се завршити нашом потпуном победом.
Љотићевци!
Ви сте Јуде Искариотске нашега народа, а у служби туђина и туђинске идеологије! Између вас и нас постоји само једна историјска веза: жалосни пример Вука Бранковића, чију сте ви славу потамнели својом службом непријатељу свога народа. Шта ви очекујете, чему се ви надате? Српски народ вас се гнуша: он ће вас збрисати са лица земље као највећу срамоту!
Сви ви: комунисти, љотићевци, газдаши и петоколонаши примите к срцу речи наше народне песме:
”Не чекај ме на бијелом двору,
Ни на двору, ни у роду моме”.
Немци, Талијани, Мађари, Бугари, Арнаути, усташи и остала жгадијо!
Ви, варвари двадесетог столећа, који тако срамно поступате с нашим правдољубивим народом и који узесте 1.500.000 српских невиних живота, осећате ли како вам се кожа јежи на леђима!? Долазе дани одмазде, дани ПРАВДЕ! За вас злочинце милости неће бити, јер је потребно да Европа, о којој ви и ваше газде често причате, буде очишћена од моралне трулежи коју ви представљате! Сваки кривац може овога пута бити уверен да ће га стићи казна, јер нема места на кугли земаљској где би се могао сакрити како би избегао изласку пред међународни суд Правде, који је већ основан између наших великих савезника! Спремите се за то, варвари, да окајете грехе у крви, као што сте и ви крвљу потписивали своја злодела! Али дотле спремите се да и од нас самих примите један део казне, кад се наша дична војска крене против вас, да вас заувек онемогући на нашој националној територији!
После слике тешкоћа и страдања, право је да бацимо кратак поглед на блиску будућност која за нас Србе крије најлепше видике националне радиности и процвата! На крају трновитог пута којим данас идемо налази се рајски врт наше народне државе, у коме ће према замисли нашег Равногорског покрета Србин бити господар на своме!177
Најзад, као логично наметнуло се ангажовање другог овлашћеног судског вештака. Интернет претраживач ”Гугл” најпре је дао име Лазара Цвејића из Ниша, на чијем штамбиљу пише: ”Судски вештак за графоскопију, дактилоскопију и др”. Испоставило се да ”и др” подразумева и морфологију, односно да је Цвејићев посао и вештачење фотографија. Иначе, за разлику од Крстића, ова вештачења су Цвејићева ужа специјалност, а завршио је криминалистику у Земуну.
Цвејић је анализирао по једно писмо писано пре и после 30. новембра 1945. године.
Прво је Калабићево писмо Дражи од 22. новембра, које су комунисти имали у својим рукама, и које је вероватно послужило фалсификатору као узор. То је уједно и засад последње познато Калабићево писмо.

Неколико редова из последњег познатог оригиналног Калабићевог писма (22. новембар 1945)

Друго је писмо од 19-20. децембра 1945. године, за које се тврди да је Калабићево писмо Озни.

Неколико редова из фалсификованог писма од 19-20. децембра 1945.

После анализе писама, Цвејић је 5. јануара 2012. године послао ”Налаз и мишљење” на девет страна, од којих пет заузимају факсимили и фотокопије. На почетку свог налаза, он пише:
Дана 21.12.2011. године Милослав Самарџић из Крагујевца (следи адреса – прим. М.С) доставио ми је књигу ”Фалсификати комунистичке историје” и фотокопије потписа и рукописа ”Никола Калабић” са захтевом да извршим графоскопско вештачење – идентификацију потписа, рукописа и фотографије.
Милослав Самарџић захтева да утврдим да ли је Никола Калабић потписао и својеручно написао:
а) Писмено – 19.20. дец. 45. у потпису – ”Никола М. Калабић”.
б) Бројеве – 19.20 12. 1945.г. на писмено од 19-20. децембра 1945.г.,
ц) Рукопис – писма од 19-20. децембра 1945. године, и
д) Идентификација фотографије.
У поступку идентификације спорног потписа (а), бројева (б) и рукописа (ц) користим потпис, бројеве и рукопис Николе Калабића који се налазе:
1. На фотокопији писма – потпис од 11. децембра 1943. године (62. страна),
2. На фотокопији писма – бројеви – 22. 11. 1945.г. (60 страна),
3. На фотокопији писма – ”Драги и мили Чича” од 22.11.1945. године, и
4. Фотокопије фотографија Николе Калабића од 1935, 1943. и 1944. године.178
Цвејићев опис потписа на писму од 19-20. децембра 1945. године гласи:
а) Потпис ”Никола М. Калабић” писан је писаним словима ћириличног писма и колико се види на фотокопији има одлике исписаног рукописа. Слова су доста складно обликована, већина су читљива – правилно су обликована, имају наглашен нагиб у десно, имају уједначену димензију, с тим да су слова ”Н”, ”б” и ”ћ” веће димензије и имају уједначен међусобни однос. Међусобно везивање слова у потпису постоји, али је непотпуно. Колико се види на фотокопији, слова ”М”, ”К”, ”л” и ”ћ” написана су са два, а остала слова су написана са једним потезом. Код слова ”ћ” први потез више пута мења смер писања, тако да се потези међусобно укрштају или иду један преко другог. Завршни потез је прав, изражен је и има смер писања с десна у лево и налази се испод написаних слова потписа.
А ово је опис несумњиво Калабићевог потписа:
1. Потпис ”Никола М. Калабић” од 11.12.1943. године писан је писаним словима ћириличног писма и има одлике исписаног рукописа. Слова су доста складно обликована, читљива су, имају наглашен нагиб у десно, имају уједначену димензију, с тим да су слова ”Н”, ”К”, ”б” и ”ћ” веће димензије и имају уједначен међусобни однос. Међусобно везивање слова у потпису постоји, али је непотпуно. Слова ”к”, ”К” и ”л” написана су са два, а остала слова су написана са једним потезом. Потез слова ”ћ” више пута мења смер писања, тако да се потези међусобно укрштају или иду један преко другог. Завршни потез је прав, изражен је и има смер писања с десна у лево и налази се испод написаних слова потписа.
На основу ових описа, Цвејић даје следећу анализу:
Анализом спорног потписа ”Никола М. Калабић” (а) и потписа Николе Калабића, па је утврђено: Колико се види на фотокопијама, потписи садрже карактеристике које се међусобно подударају или имају међусобну сличност, али садрже и карактеристике које се међусобно разликују. Међусобна подударност постоји: У општем изгледу рукописа – потписа, начину потписивања, положају, међусобном односу и начину обликовања – писања слова, посебно слова ”К” и ”б” и сличност у писању слова ”Н” и ”ћ”, а разлика постоји у писању слова ”М” и ”л”, која су код неспорног потписа написана са једним потезом, а код спорног су написана са два потеза, као и број потеза код слова ”ћ”, код неспорног потписа је написано једним, а код спорног је написано са два потеза.
На основу анализе, Цвејић даје следеће ”мишљење”:
а) Највероватније (80%) да писмено од 19-20. децембра 1945. године у потпису ”Никола М. Калабић” НИЈЕ ПОТПИСАО Никола Калабић.

Оригинални Калабићев потпис

Фалсификован Калабићев потпис

На питање о додатном коментару за овај налаз, Цвејић каже: ”Циљ фалсификатора је да испадне исто и зато нека слова испадну исто. Има мање или више добрих, али нема савршених фалсификата”.179
Следи анализа бројева:
Анализом и међусобним упоређивањем спорних бројева (б) ”19.20. 12. 1945.г.” и неспорних – 22. 11. 1945.г., па је утврђено да бројеви ”4” и ”9” садрже карактеристике које се међусобно разликују у димензији и форми написаних потеза, посебно почетног потеза код броја ”4” и завршног потеза код броја ”9”.
Мишљење на основу ове анализе гласи:
б. Бројеве датума ”19.20. 12. 1945.г.” НИЈЕ НАПИСАО Никола Калабић.

Датум на оригиналном Калабићевом писму

Датум на фалсификованом писму

Ово је Цвејићев опис рукописа у писму од 19-20. децембра 1945. године:
ц) Спорни рукопис од 19-20.12.1945. године писан је писаним словима ћириличног писма и колико се види на недовољно јасној фотокопији, има одлике исписаног рукописа. Слова су складно обликована – написана, имају наглашен нагиб у десно и у основи имају уједначену димензију и међусобни однос. Међусобно везивање слова код написаних речи је неуједначено. Колико се види на фотокопији, слова ”д”, ”в” и ”к” писана су на два начина, с тим да је само једно слово ”д” другачије обликовано – написано у односу на остала написана слова ”д”. Такође су само два слова ”в” (смер завршног потеза) другачије обликована – написана у односу на остала написана слова ”в”, као и два слова ”к” (дајем (к)он(к)ретан доказ) у односу на остала слова ”к” у рукопису.
Следи Цвејићев опис рукописа у писму од 22. новембра 1945:

Факсимил једне странице налаза овлашћеног судског вештака

3. Рукопис Николе Калабића од 22.11.1945. године, писан је писаним словима ћириличног писма и има одлике исписаног рукописа. Слова су у основи складно публикована – написана, имају наглашен нагиб у десно, уједначену димензију и међусобни однос. Међусобно везивање слова код већине речи је потпуно. Слово ”д” писано је на три начина, слова ”в” и ”ш” на два начина, а само су три слова ”к” написана другачије од осталих слова ”к” у рукопису.
После описа, Цвејић даје анализу рукописа у ова два писма:

Међусобним упоређивањем спорног рукописа (ц) и неспорног рукописа (3), па је утврђено да рукописи, колико се види на фотокопијама, садрже карактеристике које се међусобно подударају, али садрже и одређене карактеристике које се међусобно разликују. Колико се види на фотокопијама, већи степен исписаности рукописа постоји код неспорног рукописа и веће међусобно везивање слова у рукопису, као и мањем броју написаних слова код спорног рукописа, које садрже карактеристике које се подударају са карактеристикама већег броја слова код неспорног рукописа и то слова ”д” и ”в”, а три слова ”к” написана код неспорног рукописа садрже карактеристике које се подударају са већином написаних слова ”к” у спорном рукопису. Међусобна подударност постоји у начину обликовања – писања већине слова, а посебно слова ”М” и ”ђ” – Јев(ђ)евић и (ђ)урђева и слова ”р” написаног иза ”п” или ”т”.
Цвејићево мишљење гласи:
Није могуће тврдити да је Никола Калабић својеручно написао писмено, али ни тврдити да није писао.
На питање о додатном објашњењу, Цвејић каже да би могао да да прецизнији одговор када би у рукама имао оригинална писма. Иначе, исте фотокопије показане су и Јовану Крстићу.

177 Млада Шумадија, лист равногорске омладине 1. шумадијског корпуса, број 3, пролеће 1944, копија у архиви аутора.
178 Судски вештак Лазар Цвејић, Налаз и мишљење о извршеном графоскопском вештачењу – идентификацији – потписа, рукописа и фотографије ”Никола Калабић”. Два примерка у поседу аутора, један примерак у поседу вештака Цвејића.
179 Изјава Лазара Цвејића аутору, јануара 2012. године.

ЗАКЉУЧАК БР. 11
После написа у дневној штампи септембра 2009. године, у јавности је остао утисак да је графолог анализирао документа по правилу своје службе и да је дао налаз који потврђује Калабићеву издају.
Међутим, то се није десило: графолог није анализирао документа по правилу службе и није дао налаз у писаној форми, како је то уобичајено, већ је само дао краћу усмену изјаву новинарима. Сем тога, њему су као основна документа показана два погрешна писма – оба из периода после наводног Калабићевог заробљавања.
Други овлашћени судски графолог имао је пред собом писма настала пре и после наводног Калабићевог заробљавања и сачинио је детаљан налаз у писаној форми, који је оверио својим штамбиљем и потписом. Овај графолог је утврдио да потпис и датум на писму из Архива БИА нису Калабићеви, а да се рукопис самог писма не може прецизно анализирати због слабе фотокопије.
Сем тога, догађаји описани у ”Калабићевом писму” пронађеном у Архиву БИА нису се одиграли, тј. они су измишљени када су комунисти конструисали прву верзију о Калабићевој издаји. Испоставило се да је та конструкција лоша, односно да они нису познавали ситуацију у ваљевском крају крајем 1945. године. Грешку су покушали да исправе накнадно, али безуспешно, тако што су начинили још један несумњив фалсификат (писмо Милића Бошковића).