Прекид процеса

12/04/2013

Рехабилитација ђенерала Драже

Прекид процеса

Адвокати подносиоца захтева уложили су жалбу Апелационом суду, али и даље је све неизвесно, осим да ће за званичну Србију Дража још дуго бити ”ратни злочинац”, а Тито ”народни херој”

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У последњих неколико месеци одржано је највише рочишта у процесу рехабилитације ђенерала Драже Михаиловића, али са лошим исходом: процес је прекинут и неизвесно је када ће се наставити.
Уочи рочишта од 22. новембра 2012, Виши суд у Београду је добио приговор тзв. антифашиста, односно ”Савеза антифашиста Србије”. ”Антифашисти” у земљи у којој нема фашиста су апсурд за себе, али пошто је у Србији још 1944/45. све окренуто наглавачке, они су ипак утицали на наставак процеса. У овом приговору поновили су основне тезе сопствене (комунистичке) пропаганде о ратним злочинима и сарадњи четника са Немцима, а Виши суд је то схватио озбиљно. Тако је на рочишту од 22. новембра, када су саслушани историчари др Коста Николић и др Веселин Ђуретић, одређено да се следећи пут саслуша и један од главних комунистичких историчара, др Бранко Латас, али и да се Историјском архиву у Чачку постави један веома тежак задатак: да достави ”архивску грађу у вези постојања преких судова и њихове делатности на територији Чачка у периоду од 1941. до 1945. године, у чијем саставу су се налазили припадници Равногорског покрета, Недићевих снага, љотићевци и представници Немаца, а који су радили и судили у овом периоду”.
Наиме, једна од теза тзв. антифашиста била је да су ослободиоцима народа (од живота, имовине, демократије, традиције, итд) судили мешовити судови састављени од Дражиних четника, припадника немачког Вермахта, љотићеваца и недићеваца. Ко је иоле упућен у историју Другог светског рата зна да је ово апсурдно, а ко је мало боље упућен зна да су на подручју Чачка заправо легализовани комунисти испоручили велики број Дражиних присталица Немцима. То је онда било толико познато да су сами комунисти 1948. осудили неке своје другове због сарадње са окупатором, додуше само на симболичне казне.
Занимљиво је да је на следећем рочишту, 25. јануара 2013, пред Вишим судом одржан још један час комунистичке пропаганде, од стране др Бранка Латаса, док извештај Историјског архива у Чачку није ни поменут.
Др Бранко Латас је наставио своји исказ и на рочишту од 22. фебруара. Ни из другог покушаја није рекао довољно, па је приложио своју нову књигу, под насловом: ”Сарадња четника Драже Михаиловића са окупаторима и усташама (1941-1945)”. Та књига је зборник целокупне комунистичке пропаганде још од 1941. године, укључујући и фалсификате сачињене за суђења четницима непосредно после рата. Реч је о класичној верзији историографије социјалистичке Југославије, која је превазиђена 1980-тих година појавом књига др Бранка Петрановића, др Веселина Ђуретића и др Мише Лековића, као и многих чланака у штампи. Тада, у првој деценији после смрти диктатора Ј. Б. Тита, настају тезе о ”два покрета отпора”, објављују се неки подаци о ”мартовским преговорима” партизана и Немаца 1943, итд. У следећој декади, после формалног враћања демократије укинуте 1944/45, у делима аутора млађе генерације званична историографија прави још један корак напред – па ипак, Виши суд је узео за озбиљно и поменути зборник, доносећи следеће решење:
”Да се прекине данашње саслушање сведока како би се пуномоћник предлагача и предлагачи упознали са садржином наведене књиге коју је сведок доставио суду, а на околност предмета његовог исказа, а ради могућности предлагача да се упознају са садржином наведене књиге у циљу њиховог изјашњавања да ли приложену књигу треба уврстити у доказни материјал и како би предлагачи могли у даљем току поступка поставити питања сведоку на околности из његовог исказа”.
Овим је суд још дубље зашао у терен историје, мада то није предвиђено Законом о рехабилитацији. С друге стране, раније није било решења да се противници рехабилитације упознају са садржајем књига које су прилагали подносиоци предлога за рехабилитацију, мада би, ако се већ иде овим путем, то било логично, пошто су комунистичке књиге старе и добро познате, док ове друге не само што су нове и мање познате, већ је њихова суштина управо у демантовању оних старих. Исти случај је и са обимним предлогом за рехабилитацију, са многим радовима које су предлагачи потом подносили, па чак и са неким радовима које је суд тражио, попут извештаја чачанског архива. О свим тим материјалима нико се не изјашњава, почев од суда, па преко бројних комунистичких организација типа ”Антифашисти”, Субнор, итд, до (нео)комунистичких партија које се противе рехабилитацији ђенерала Драже (Социјалистичка партија, Пензионери и остали).
Наравно, не постоје докази које би комунисти прихватили, иначе они не би били комунисти, тј. заточници једне тоталитарне идеологије, већ би били поборници демократије. Овим примерима само се указује каква су правила игре: једна страна стално подноси нове доказе, на које се нико не обазире, док друга страна понавља своју стару пропаганду, која се изнова и изнова мора демантовати, и то узалуд.
Међутим, ово није једини начин успоравања процеса рехабилитације. Истовремено са процесом пред Вишим судом, Први основни суд у Београду је водио поступак за проглашење Драже умрлим. Податак о Дражиној ликвидацији није био уписан у матичне књиге, што је проглашено као још једна у низу препрека за рехабилитацију. Мада су званична гласила социјалистичке Југославије објавила да је Дража стрељан 17. јула 1946, Први основни суд је донео решење да је то ипак било 31. јула. У редовима предлагача сматра се да је ово учињено како би се комунистима дао алиби за рок жалбе од осам дана, који, очигледно, није постојао. Већ сама та чињеница да није било права жалбе, по Закону о рехабилитацији довољна је да се читав процес поништи и да се Дража рехабилитује. Предлагачи су се, поред осталог, од почетка позивали и на њу. Сада им није преостало ништа друго до да поднесу жалбу на решење Првог основног суда. Сазнавши за ту жалбу, Виши суд је на рочишту од 22. фебруара донео следеће решење: ”Прекида се поступак у овој правној ствари до правоснажног окончања поступка у предмету Првог основног суда у Београду Р2 – 31/12”.
Другим речима, док Први основни суд не утврди датум Дражине смрти, Виши суд не може да настави процес рехабилитације. Предлагачи су ускоро добили опширно образложење од стране Вишег суда, у коме се на крају каже:
”Утврђивање тачног момента смрти Драгољуба Михаиливића, који је пресудом суда осуђен на казну смрти стрељањем, има значаја код оцене да ли су поштована његова права као осуђеног лица у кривичном поступку у коме му је изречена казна смрти стрељањем, а што је у вези и са одговором на питање да ли је Драгољуб Михаиловић лишен живота из политичких или идеолошких разлога”.
Дакле, ако није било жалбеног рока, онда је реч о ликвидацији из политичких или идеолошких разлога. У целом образложењу Вишег суда о прекиду процеса не говори се ни о чем другом (протести тзв. антифашиста и сл), осим о овом факту.
Две недеље касније, 6. марта, Виши суд је вратио списе Првом основном суду, тражећи да се понови поступак за утврђивање датума Дражине ликвидације. Шта је Први основни суд у међувремену урадио – није познато.
На све ово, адвокати подносиоца захтева за рехабилитацију су 21. марта реаговали жалбом Апелационом суду, тражећи да се поништи решење Вишег суда о обустави процеса. У жалби се поред осталог каже:
”Суд је имао све чињенице на основу којих је могао самостално да одлучи о претходном питању – датуму смрти генерала Михаиловића, што би битно допринело ефикасном окончању овог поступка који већ траје седам година. Наиме, члан 12 Закона о парничном поступку даје право суду да самостално одлучи о претходном питању ако посебним прописима није другачије предвиђено, с тим да таква одлука има правно дејство само у парници у којој је то питање решено”.
У овој жалби су још једном набројене ”све чињенице” које је Виши суд имао: Пресуда Дражи изречена је 15. јула 1946; Председништво Народне скупштине ФНРЈ одбило је молбу за помиловање 16. јула; право на жалбу није ни постојало; званична државна новинска агенција ”Танјуг” пренела је 18. јула вест о Дражиној ликвидацији претходног дана, што су објавиле све новине…
Ни о овој жалби за сада нема вести. (Слобода, Чикаго, 10. април 2013.)