Први пут у јавности: Бањица – ДМ логор!

03/12/2014

Главни улаз у логор, ратни снимак

”Прихватни логор Дедиње”, данас познат као ‘’Логор на Бањици’’, састојао се из два дела: један под контролом недићеваца, други под контролом Немаца. Поред основног назива, Немци су за свој део логора користили и термин ”ДМ логор Дедиње”, зато што се у њему налазило највише ”присталица Драже Михаиловића”, како су их они називали. Документа о Бањици налазе се у Архиву Града Београда и до сада су их видели многи истраживачи, али ово је први пут да се један такав документ износи у јавност, после 70 година!

Пише: Ратко Лековић

Оригинални немачки документ. Извор: Архив Града Београда

Превод немачког документа. Извор: Архив Града Београда

Немци су преузели на себе борбу против организованијег и масовнијег покрета, а осим тога, сумњали су у ефикасност Специјалне полиције у активности против националног покрета отпора, знајући да су Недићеве формације ”избушене” Дражиним људима. Од укупног броја евидентираних логораша (23.697) Немци су у логор довели 66,01%, што се може видети из оригиналних књига бањичких логораша, где је уписиван податак о ”доводиоцу”. На питање: ”Из којих су све разлога Срби конфинирани у овај логор?” Светозар Тоза Вујковић на ислеђењу у УДБИ 08. јула 1948. године рекао је следеће:

”Од стране Немаца хапшени су у већини припадници покрета Драже Михаиловића, као и огроман број оних у разним блокадама вршеним од стране Немаца а исто тако и лица која су припадала партизанској акцији. Од стране, пак, српских власти у логор су упућивана у највећем броју лица припадници партизанске акције, као и велики број таоца за она лица која су се налазила одметнута у шуму. Уколико је и било четника код српских власти, то је врло мали број, а било је случајева да су и сами органи српских власти стрељани од стране Немаца” (ИАБ, Окружни суд Београд, предмет: Бећаревић, Вујковић, Губарев).

Велики број таоца ”за лица која су се налазила одметнута у шуму” чиниле су породице Дражиних команданата и официра, као и породица ђенерала Драже (супруга и двоје деце). Поред масовних стрељања, логораши Бањичког логора у огромном броју транспортовани су у концентрационе логоре широм окупиране Европе, где је велики број њих смртно страдао. До данас није утврђен број смртно страдалих лица која су прошла кроз Бањички логор. Овом приликом дајемо документован приказ дешавања која су довела до страдања тројице ”официра Драже Михаиловића”, како се називају у актима Гестапоа, односно у досијеу једног од њих (ИАБ, фонд Бдс, C 211).

Квислиншко министарство полиције марта 1942. доставило је извештај Милану Недићу да се у селу Стрмостен код Деспотовца, ”у кући угледног сељака Влајка” десио састанак Дражиног команданта Синише Оцокољића Пазарца (командовао Млавским корпусом) и шесторице Недићевих официра који су тајно радили за Дражине четнике. Недић препис овог извештаја доставља генералу Харолду Турнеру (шеф Управног штаба комадујућег генерала у Србији), а Турнер га 2. априла 1942. прослеђује пуковнику др Емануелу Шеферу (први човек Гестапоа за Србију) уз молбу ”да се хапшења по могућности што пре изврше”. Двојица учесника састанка, поручник Петар Дакић и капетан Радивоје Максимовић (оба из Ћуприје) ухапшени су и послати у заробљенички логор у Немачку 21. априла 1942. године.

Тројица других учесника имала су много страшнију судбину. Потпоручник Милутин Радовановић из Стрмостена, поручник Милорад Чивовић из Параћина и поручник Миодраг Урошевић из Параћина спроведени су у логор смрти Маутхаузен. Остатак текста посвећујемо једном од њих, поручнику Миодрагу Урошевићу.

Пешадијски поручник Миодраг Урошевић рођен је 09. новембра 1911. године у Параћину, од оца Гојимира и мајке Станије. До 17. године живота живео је у родном месту (Улица краља Александра, број 36), где је завршио основну школу и шест разреда гимназије. У Ћуприји завршава још два разреда гимназије, након чега се пресељава у Београд и 1930. године уписује Војну академију. Пошто је завршио академију, као потпоручник добија распоред у 18. пешадијски пук, а потом је, како је изјавио на саслушању у Гестапоу, ”до почетка рата премештан у разне трупне јединице”. Није био ожењен.

Након слома Југословенске војске у Априлском рату избегао је заробљавање и вратио се у родно место, ”где је помагао оцу на имању”. Тако је било до октобра 1941, кад се добровољно пријављује у жандармеријски одред у Ћуприји. У том одреду остао је до јануара 1942. године, када је премештен за ађутанта у четнички одред у Поповцу. Реч је о тзв. легалним четничким одредима који су спадали у формације квислиншке владе Милана Недића. У овим јединицама било је много тајних сарадника Југословенске војске, који су помагали Дражину борбу, а хиљаде ових илегалаца пале су на том задатку части, служећи краљу и отаџбини. На таквом задатку 24. јула 1942. године ухапшен је и поручник Миодраг Урошевић. Истог дана спроведен је у затвор Гестапоа у Београд (Александрова улица, број 5). У персоналном листу хапшеника забележено је да је у овај затвор допремљен 24. јула у 18 часова, да му је заплењено једно наливперо, џепни сат и 694 динара.

Поручник Урошевић део је плејаде мученика које Гестапо није успео да принуди ни на какво признање. Није признао свој рад за Дражину организацију, учешће на састанку у селу Стрмостен, нити је иког одао. Међутим, извештај квислиншке полиције, Недићев захтев и извештаји гестаповских агената били су више наго довољан материјал да судбина овог јунака буде запечаћена. Након 75 дана проведених у истражном затвору Гестапоа, Урошевић је пребачен у ”ДМ логор Дедиње”, како пише у наређењу за отпуштање из полицијског затвора, као и у наређењу за пријем у ”ДМ логор Дедиње”, послатом од стране Гестапоа (09.10.1942). Оба документа потписао је капетан Хајнрих Брант. На полеђини наређења за пријем дописано је да је поручник Урошевић 09. октобра 1942. у 11 часова смештен у ”ДМ самицу” логора. Гестапо доноси одлуку да се поручник Урошевић транспортује у концентрациони логор Маутхаузен, због ”активне делатности у устаничком покрету Михаиловића у Србији”.

Потом је 03. новембра 1942. из Бањичког логора спроведен на Сајмиште (”Сабирни логор Земун”) ”ради спровођења у концентрациони логор Маутхаузен”.

Извештај логора Маутхаузен Гестапоу од 15. децембра 1942. године бележи да је заточеник Миодраг Урошевић преминуо у логору 13. децембра 1942. у 09:00 ”од слабости притиска крви”. Уз молбу да се ”на прикладан начин”обавесте чланови породице, стоји уобичајена напомена: ”Преглед леша није дозвољен”. Можемо закључити да је, као и хиљаде других, спаљен у крематоријуму Маутхаузена. О његовој смрти Гестапо је обавестио ”српско министарство унутрашњих послова”, које је и иницирало хапшење поручника Урошевића и његових сапатника. Круг се затворио.

Како су комунисти фалсификовали историју Бањице

На територији такозване Недићеве Србије највећи концентрациони логор био је смештен на Бањици, у згради касарне 18. пешадијског пука Војске Краљевине Југославије. Формиран је одлуком немачких власти и по плану Гестапоа, а у сарадњи са српским квислиншким апаратом и функционисао је од 9. јула 1941. (тог дана су доведени први заточеници) до 3. октобра 1944. године, када је расформиран.

У немачким службеним актима најчешће се назива ”Anhantlager Dedinje” (прихватни логор Дедиње), док се у документима квислинга (пре свега Специјалне полиције Управе Града Београда) најчешће именује као ”Концентрациони логор Београд”. Овде се нећемо бавити детаљима функционисања логора, режима исхране, услова боравка, мерама терора које су у њему примењиване и осталим познатим чињеницама. Нагласићемо само да је логор био подељен на два дела: немачки, који је апсолутно контролисао Гестапо и где су затварани заточеници које су похапсили Немци (Вермахт, СС, Гестапо, фелджандармерија), и српски део, где су довођени људи које су ухапсиле српске квислинше власти, доминантно Специјална полиција Управе Града Београда.

Логор је имао немачког команданта и српског квислиншког управника, што је од формирања до расформирања био Светозар Тоза Вујковић.

У време комунистичке диктатуре о Бањичком логору објављене су два рада: публикација ”Бањица”, дело групе аутора сарадника Историјског архива Београда (Историјски архив Београд, 1967) и двотомо дело ”Логор Бањица”, аутора Симе Беговића (Институт за савремену историју, Београд, 1989).

Такође, о овом логору је у оквиру посебног поглавља своје књиге ”Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944” писао и др Венцеслав Глишић (”Рад”, Београд, 1970). Међутим, Глишић се највише ослањао на публикацију из 1967.

Заједничко овим списима јесте минимализовање и ниподаштавање страдалништва Дражиних војника, сарадника и симпатизера равногорског покрета отпора, који су чинили већину логораша, као и истицање храбрости и уопште врлина комуниста, који су била мањина у Бањичком логору. Беговићево дело је настало најкасније и били су му доступнији архивски извори, па ипак, овај опсежни спис врви од фактографских грешака. За њихово набрајање и побијање била би потребна цела једна књига. Беговић у прекрајању чињеница иде тако далеко да капетану Хајнриху Бранту, шефу антиДМ одељења Гестапоа даје улогу првог човека антикомунистичког одељења Гестапоа! Притом наводи фусноту са позивом на документ у коме то наравно не пише…

Међутим, много већи проблем од фактографских грешака јесу методолошки промашаји. Аутор је књигу назвао ”Логор Бањица”, али би методолошки исправно и поштено било да наслов гласи: ”Комунисти у логору Бањица”. Јер, готово цела књига је о комунистима у логору. Овакав поступак добија посебно значење ако се има у виду да је аутору стајала на располагању архива Гестапоа и немачке полиције (фонс Бдс) у Историјском архиву Београда. Беговић је у хиљадама докумената овог фонда могао видети да се Хајнрих Брант налазио на челу анти ДМ одсека и да је Гестапо у огромној већини хапсио, логорисао и на губилиште слао Дражине присталице (као и немачка полиција и Вермахт) . Како то није могао прихватити, одлучио је да минимално користи ову грађу (само документа где пише о прогону и логорисању комуниста), али је зато обилато користио фонд Специјалне полиције (смештен у истом архиву). Специјална полиција управе града Београда приоритетно се бавила прогоном комуниста, мада је хапсила, терорисала, логорисала и Гестапоу предавала и Дражине присталице.

(Српске новине, гласило ОСЧ ‘’Равна Гора’’, Чикаго, новембар 2014, број 682)