Разговори са равногорцима, 1. том

26/03/2013

Милослав Самарџић:
Разговори са равногорцима, 1. том

Тврди повез, већи формат (Б-5), 406 страна, богато илустровано

НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ:

1. Божана Јовић (девојачко Ристић), председница Женске равногорске омладине санитета 2. равногорског корпуса

Божана Ристић 1944, у средини, нагнура, грли две сараднице

Божана Јовић (девојачко Ристић) била је председница Женске равногорске омладине санитета (ЖРОС) 2. равногорског корпуса. Њене слике су објављене у првом тому ”Албума српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика”, али без потписа. Срећом, она их је видела, јер станује одмах иза књижаре ”Никола Пашић” у Београду, где је албум стајао у излогу. Тако сам је упознао.
Разговарали смо 15. априла 1998. године, управо у тој књижари. Разговор сам снимио, али га нисам прекуцао све до почетка 2003, јер су догађаји стално мењали моје планове. Тада сам прекуцани текст послао Божани на ауторизацију, коју је она завршила 15. фебруара. Имала је низ ситних интервенција, тако да је на крају поново прекуцала цели текст, напомињући:
”Никада нисам давала интервјуе. Када је то директно у магнетофон, онда нема много времена за бирање речи. У обичном говору то и не звучи тако страшно, али када се напише… Зато сам исте ствари рекла на блажи начин. Уколико се не слажете са мојим променама, оставите како је било. Али ако ово треба да буде нека прича из оних времена, мислим да је овако лепше”.
Реч је о класичној разлици између усмене и писане речи. Како ми је Божана оставила да бирам, одлучио сам да скоро све буде како је написала. Иначе податке није изостављала, осим детаља о (рас)попу Драгутину Булићу. Реч је о Булићевој патолошкој заљубљености у једну њену рођаку, доста старију од њега. Ту причу сам ипак оставио, јер је Булић историјска личност.
Да то није рекла, никако не бих погодио да је те 1998. Божана имала 75 година. Заиста се сјајно држала. Али ипак, жена је жена. Није пристала да је фотографишем, тако да читаоци могу видети само њене снимке из ратних дана.
У складу са изгледом била је и Божанина меморија. Дала је специфичан женски поглед на 2. равногорски корпус и нарочито на његовог команданта, мајора Предрага Раковића.
Божана је рођена у Лозници, 1923. године, где се њен отац Милутин оженио са Росом Живановић. Пошто је, попут многих Срба тога доба, био франкофил, Милутин је своју ћерку звао ”Жана”.
Милутин М. Ристић је био Солунац и један од 1.300 каплара. На Солунском фронту је водио дневник, па је у њему забележио и један сусрет са младим потпоручником Дражом Михаиловићем. Ево тог дела дневника:
”Посетио сам на десном крилу водника митраљеског вода 2. митраљеске чете потпоручника Дражу Михаиловића. Понудио ме је грожђем. `Узми, друже, то је из нашег винограда`, вели он смешкајући се и показује виноград између наших и бугарских ровова. `Него, лопови нам краду грожђе`, наставља он, `па стога морамо да га чувамо… Милане, пусти један реденик. Осећам да се прикрадају да нам оберу грожђе`.
Дража добро чува виноград.”
Милутин је после рата био адвокат, па срески начелник у Јужном Броду, Валандову, Куманову, Новој Вароши, Новом Пазару и Велесу, где је Ристиће затекао Априлски рат 1941. године. Као резервни потпуковник, Милутин се нашао на положају заменика команданта дивизије. Заробљен је при повлачењу у Северној Грчкој и одведен у Солун, под бугарском стражом. Ко год се у логору изјаснио да није Србин, одмах је пуштен, па је тако пуштено и неколико Валандовчана, у чијој вароши је Милутин био начелник током разорног земљотреса 1931. године. Валандовчани нису заборавили његово ангажовање том приликом, па су се ускоро вратили у Солун са повећом делегацијом, која је молила да се пусти и потпуковник Ристић, јер је, како су рекли, ”много добар човек и најбољи начелник кога су имали”. Командант логора понудио је Милутину слободу, тражећи заузврат да се изјасни као Македонац. ”А бре, братко, то је само про форме, да идеш кући”, рекао му је бугарски официр. Милутин му је одговорио да ће отићи кући само ако пусте и његове војнике. То није било могуће и он ускоро доспева у немачки логор у Нирнбергу. Одатле је ипак пуштен 1942. године, пошто је Милан Недић издејствовао ослобађање болесних заробљеника.
– Како су се Ристићи сналазили тих дана, у првој фази рата?
– Велес смо напустили тек у јулу, не знајући уопште шта је са татом, ни да ли је жив. Стигли смо у Чачак у време припрема за полагање велике матуре. Прихватају и мене, јер сам 5, 6, и 7. разред гимназије завршила у Чачку, док ми је тата службовао у местима где није било виших разреда гимназије (Нова Варош и Нови Пазар). До полагања матуре боравили смо у кући татиног пријатеља, судије Мике Миловановића, а потом смо отишли у Лозницу код бабе по мајци.
У фебруару 1942. на железничкој станици у Лозници породица дочекује Милутина пуштеног из ропства, пошто је једва преживео пуцање чира у стомаку. Био је тако мршав и измењен да га скоро нисмо препознали.
Када се посло око два месеца опоравио, стигла је депеша генерала Милана Недића да је постављен за среског начелника Љубићког среза, дакле на дужност коју је вршио и пре рата. После дужег колебања (натраг у логор или прихватање овако тешког задатка), тата је ипак решио да идемо за Чачак, где после Љубићког прелази у Трнавски срез. Ту је, са бројним Чачанима, бивао затваран као таоц, а пуштали су их ако би се немачке операције завршавале без губитака. Ово је радила немачка фелджандармерија, али су тату неколко пута хапсили и гестаповци. Оптуживали су га да обавештава сељаке када Немци крећу у реквизиције, да склањају стоку и друге намирнице ван села. Оптуживали су га, затим, и због бекства браће Мандић из среског затвора, као и због саботирања, јер његов срез није испоручивао ни половину разрезаних намирница (што је све било тачно). При последњем хапшењу спроведен је у немачку команду у Краљеву, а одатле у затвор Гестапоа у Београду, у улици Краља Александра број 5, одакле га је после пуна три месеца једва спасао генерал Недић. Више није смео да се враћа на дужност. Прешао је у илегалу и постао начелник при 2. равногорском корпусу.
– Како сте Ви ступили у покрет?
– Није било неког ступања или учлањивања у покрет. То није био политички, већ покрет отпора. На челу су му били официри који нису прихватили капитулацију, па су се повукли у шуму. Нама се чинило сасвим природним да припадамо том покрету. Желели смо да помогнемо нашу војску, да се у погодном тренутку реванширамо Немцима за 1941, а опредељење нам је било прозападно. Ја сам припадала том покрету још пре повратка мог оца из ропства, још од августа 1941, у време устанка и ослобађања Лознице.
– Како је изгледа устанак у Лозници?
– Почео је звоњавом црквених звона. Четници су напали Немце и ослободили Лозницу, која је тако постала први ослобођени град у Европи. Данас мислим да је то било апсолутно преурањено и да нас је скупо коштало, али са 18 година чинило ми се фантастичним.
– Да ли Вам је познато како је погинуо потпуковник Веселин Мисита, од Немаца или од комуниста са леђа?
– Од Немаца, врло храбро и прилично неопрезно.
– Видели сте борбу за град?
– Да. Заробљено је доста Немаца који су одведени у Манастир Троношу. Немци добију погрешно обавештење да је у Троноши четнички штаб и бомбардују манастир. Тако су поубијали и ранили много својих. Рањени Немцу су пренети у лозничку болницу баш кад сам ја тамо ступила добровољно (као и многе Лозничанке) на рад као медицинска сестра.
У моју собу је смештен и један немачки официр, др Хелмут Каленбах. Био је доктор права, а по професији новинар. Имао је тешку рану у бутину, од своје авијације. Како сам знала немачки, с њим сам веома често разговарала, нападајући стално Хитлера, па и Немце уопште. На жалост, наше ослобођење није потрајало дуже од тридесетак дана. Казнена експедиција која је долазила из правца Шапца палила је мачванска села дуж пута. Гледајући бројне црне димове очекивали смо да ће се то исто десити и са Лозницом. Међутим, сигурна сам да Лозница није спаљена захваљујући баш том др Хелмуту Каленбаху, јер сам чула како говори немачком команданту да смо их неговали апсолутно исто као и своје рањенике, а понуде које су доносиле Лозничанке биле су намењене свим рањеницима без разлике. Главни лекар у болници био је чувени и омиљени др Марин, а касније је дошао и хирург из Београда др Зоговић.
– Да ли је било рањеника с оне стране Дрине?
– Из Босне су нам доносили пуно рањених а врло често и прекланих Срба. Невероватно је са како тешким ранама су ипак преживљавали. Сећам се једног председника општине из Босне, кога су донели са пререзаним грлом. Причао нам је шапатом због пресечених гласних жица, да је кад се освестио на неком пољу међу бројним побијеним и закланим људима, покушао да се убије, верујући да му нема спаса. Попео се на неко високо дрво и скочио. Била је зима па је пао у снег и није се поломио. Спасили су га Дангићеви четници. Ја сам наставила да радим у болници и после доласка Немаца, који се, зачудо, нису враћали у болницу да проверавају порекло рањеника. Сећам се и једне божанствене девојчице из Босне, која је сваког дана преклињала др Зоговића да јој не одсече тешко рањену десну ногу. Он је знао да неће преживети, јер нисмо имали скоро никаквих лекова. Ипак није могао да је не услиши. Умрла је од сепсе. Имала је 11 година.
– Ту сте се нагледали страшних судбина…

– О, да. Ево једне. Наш рођак, поручник Лазар Савић, четнички командант у Дангићевим одредима, довео је једном у своју кућу у Лозници једног човека, мислим да се звао Јово Тешић и да је био из Бијељине. Пребацили су се ноћу преко Дрине и дошли, разуме се, кришом. Јову је Априлски рат затекао далеко од куће. Вратио се у своје место тек кад су четници ослободили неке делове Источне Босне. У опљачканој кући није било ничег, а његову жену и троје малолетне деце заклале су муслиманске усташе. Његов први сусед, муслиман, био је пре доласка четника председник општине под усташама. Заклињао се Јови да није могао да спасе његове, јер би и он изгубио главу. Јово га је везао и на његове очи заклао његова два недужна детета. Када сам га ја видела изгледао је изгубљено, загледан у ништа. Кад су се вратили у Босну Јово Тешић се убио. Лазар каже да је последњих дана само мрмљао: ”Моја деца, бегова деца…”
– Док сте били у лозничкој болници, да ли је тамо лежало више рањених четника или партизана?
– Четника.
– Колико више?
– Драстично више.
– Докле сте остали у Лозници?
– Док тата није депешом постављен за Среског начелника у Љубићу. А то је био април или мај 1942. године.
– Када сте ступили у покрет у чачанском крају?
– Врло брзо смо и тата и ја били у контакту са четницима из шуме и са људима из Чачка који су том покрету припадали. Уосталом, таквих је била већина. Али ја сам председница ЖРОС-а постала тек 1943. године, када су на Равној Гори одлучили да треба оформити и женске омладинске организације. У Чачку је то било овако: др Ђура Ђуровић и Предраг Раковић позвали су нас тридесетак девојака у Пријевор. На закусци, у кући једног сељака, причали су о свему и свачему. На самом крају нам је предочено да треба да се оформи Женска равногорска организација санитета и питане смо да ли смо сагласне да јој приступимо. Одговориле смо да јесмо. После неколико дана обавестили су ме да је избор за председницу пао на мене. Очекивале смо да ће изабрати Цану Николић, дивну девојку и одличну ученицу, која је такође желела да студира медицину. Њен отац је био шумски инжењер. По доласку партизана изгубио је службу и буквално нису имали од чега да живе. Цану је послао у Београд на студије медицине, код блиског рођака. Убила се при крају прве године студија.
– Може ли се рећи да је она жртва комунизма?
– Можда не директно, али отац јој је био прогоњен, без егзистенције, рођаци у Београду врло непријатни, комунисти који су јој пребацивали учешће у нашем покрету…
– Шта је била Ваша дужност?
– Да организујем рад у болници. Пошто сам одувек желела да студирам медицину, а имала сам практично искуство из болнице у Лозници, мислим да сам то урадила врло успешно. Међутим, никакву пропаганду за четнички покрет нисам вршила. Није ни било потребно, све смо мислиле исто. Милка Минић није имала право када ме је на састанку УСАОС-а, на који смо поименице позване, напала речима: ”…Зато што смо великодушни, ми праштамо свима заведенима, али не и правим кривцима. А госпођица Жана Ристић није заведена, она је заводила”. Хтела сам да јој одговорим и изашла сам за говорницу. Она се онда присутнима обратила речима: ”Па, другови и другарице, зар ћете јој дозволити да говори?” Уследили су урлици: ”Не! Не! Не!” Ја сам сишла са говорнице и напустила салу. Две трећине учесника изашло је иза мене, па је испало да је Милка Минић била у праву. А нису изашли никакви заведени, већ они који су одувек били опредељени као ја.
– Како је радила болница у Јездини?
– Била је смештена у основној школи, без операционе сале, према томе погодна само за лакше рањенике. Обилазио их је др Хоџић, начелник хирургије у Чачанској болници. Тешки рањеници су лечени у Чачку.
– Да ли су они тамо пријављивани као Недићеви рањеници?
– Не знам, заиста, али претпостављам.
– Да ли сте се бојали Немаца?
– Њих је у то време било врло мало у Чачку, а по свему изгледа да су били и слабо обавештени. По селима скоро да се нису усуђивали да иду. Не би могли да нас изненаде, јер су постојале страже. Одлазиле смо у Јездину рано ујутру а враћале се увече, сем дежурних. Пут је водио кроз ”Ћоровину”, па кроз њиве и кукурузишта. ”Ћоровина” је била једна уска уличица, више стаза, улево од пута за Ужице. У том пролазу једна од првих била је кућа свештеника Туцовића, кога смо ми звали ”поп Туца”. Приликом рација Немци су га тражили више пута. Он са сином Ђидом, који је умро сад скоро у Београду, искочи кроз прозор са друге стране, а попадија изађе и каже да је отишао у село да крсти неко дете. У међувремену, поп Туца и Ђида кроз башту дотрче до наше и других комшијских кућа, куцну уговорени знак у прозор, па сви отрчимо у нека кукурузишта 100-200 метара даље. Увек смо имали спремне ствари. Ако вас Немци не нађу тога пута спасили сте се, ако сте код куће одводе вас. Међутим, рације су бивале све ређе, а видело се већ на њима да губе рат.
– Када је почео да се повећава број рањеника у Јездинама?
– Болница је основана крајем 1943. године. До тада се радило на разним местима. Била је скоро увек пуна, али као што сам већ рекла, само лакших рањеника. Њен значај је више био у окупљању женске омладине, али и у обуци. Научиле смо да их купамо, пресвлачимо, превијамо, а и њихова исхрана је била наш посао: и кување, и дељење оброка и прање судова.
– Да ли је у околини Чачка било неких партизана?
– Колико знам, мало. Али један од њих је био чувени Раденко Мандић. Не само да се вешто крио, већ је имао и неколико успешних обрачуна са четницима. Када сам једне ноћи у затвору Озне издвојена из групе прозване за стрељање, одвели су ме на саслушање. Испитивао ме је неки официр и тада појма нисам имала да је то Раденко Мандић. Питао ме је да ли сам знала да су четници били сарадници окупатора. На мој одговор да нисам знала љутито је скочио и викао: ”Лажеш, лажеш!” На мој покушај да кажем да, ако је тога и било, то се сигурно дешавало и партизанима када би њима и Немцима заједнички противник бивали четници, љутио се још више. Те ноћи је био грозан према мени, све док није сазнао да сам ћерка Милутина Ристића. Тек касније смо сазнали да је он заслужан за пуштање мог оца из Озне. Очево омогућавање његовој браћи да побегну из затвора није заборавио. Верујем да је и моје пуштање, недуго после те ноћи, највећим делом његова заслуга. Иначе је 1974. године у Скупштини једини гласао против злогласног устава који је тада донесен.
– Ко је био председник мушке равногорске омладине при 2. равногорском корпусу?
– Мој школски друг Сава Шибалић из Пријевора. Негде се склонио после рата, тако да је избегао хапшење. Касније је завршио медицину и као лекар радио у Босни. Чула сам да је овај рат тамо преживео. Где је сада, не знам. Његова породица је била врло имућна. Имао је дивну мајку, Софију. Једном, кад сам била код њих, страже јавише да наилазе Немци. Морали смо да бежимо, јер су у кући била и два америчка пилота. Савина мајка дохвати један митраљез и растрча се около, тражећи где да га сакрије. На крају је митраљез завршио у огромној каци пуној ракије. Док смо ми грабили уз брдо, Софија је мирна остала у кући коју су Немци претресли, али ништа нишу нашли. Један од тих авијатичара звао се Паул Мито, а други Џејмс, презиме сам заборавила. Мито је био наредник њихове војне полиције. Једном сам у њиховом дворишту присуствовала надметању Саве и Митоа у гађању мете из пиштоља. Мито је био одличан стрелац, али је гађао чудно држећи руку са пиштољем на свом боку. Сава је гађао са испруженом руком и није у броју погодака много заостајао. Један Савин брат је био професор на Ветеринарском факултету у Београду, други је остао у Пријевору.
– Јесу ли Немци много гонили те пилоте?
– Не, нису. Сматрали су да би то био узалудан посао. Тада су већ имали мало јединица код нас. Нису смели да дубље залазе у села, јер су знали су пуна четника, а путеви по селима су били лоши, па нису могли да користе своја возила. У том авиону што је пао сасвим близу Чачка пилот је био мртав. Погодила га је немачка противваздушна одбрана. Цео Чачак је посматрао како осам белих купола лагано пада преко Мораве. Немци су тада кренули, али кад су стигли нашли су само олупину. Чедници не само што су покупили све авијатичаре, него су извукли из олупине и мртвог пилота. Мислим да се звао Томас Ловет. Сахранили смо га уз све почасти, уз плакање његових другова, нарицање наших сељанки (”јадна његова мајка…”) и чинодејствовање попа Туце.
– Какве задатке су имали омладинци?
– Нису, колико знам, ишли у борбе. Имали су више цивилна задужења. Постојале су и неке омладинске новине. Ако би се радило о задатим темама, морали смо да се потписујемо псеудонимом, а уредништво је одабирало шта ће изаћи у новинама. За један чланак који сам ја написала сви су мислили да га је писао мушкарац, сматрали су да је најбољи и питали ко је момак под тим псеудонимом. Била сам поражена због тога ”момак”.
– Како је народ примио борбе између комуниста и четника?
– По мом уверењу, и уверењу мога оца, огромна већина народа је била уз четнике, односно уз војску. Говорим о крајевима у којима сам се кретала: Лозница и околина, Чачак и околина и Драгачево. Као што сам већ рекла, наше опредељење је било прозападно, па смо се тако и односили према овом сукобу.
– Да ли се на сукоб партизана и четника гледало као на сукоб Срба против Срба или као на сукоб Срба против странаца који желе да покоре Србију?
– Код нас се овако гледало: Нешто најгоре што може да задеси један народ је комунизам.
– Добро се гледало…
– Није! Има и горе, а то је Америка! Истина, тада то још нисмо увиђали. Знате, мој тата је у младости био социјалиста са господином Драгољубом Јовановићем, касније лидером левих земљорадника. Доживотно су остали блиски и велики пријатељи. Значи, социјализам је мени одувек био близак. Али, оно што је у име социјализма радио Стаљин било је заиста ужасно. Е, ми смо овако замишљали комунизам: као веома суров режим, а још уз то и против свега што је мени било драго: против породице, државе, цркве, династије… Према томе, на сукоб четника и партизана гледало се као на сукоб Срба против свих оних који хоће да васпоставе један поредак који је нама неприхватљив, који не желимо. Били смо убеђени да смо на правој страни, да Западни савезници побеђују, да ће нам се вратити краљ…
– А љотићевци?
– Са њима се нисмо никако слагали. Па, били су уз Хитлера. А замислите, у Чачку је било доста љотићеваца.
– Више него комуниста?
– Мислим приближно једнако, можда нешто више комуниста. Али, чинили су изразиту мањину и једни и други. Када су после рата ученице из партизанских породица почеле да носе црвене машне у коси, наше су узвратиле плавим машнама. Око 80 посто ученица носило је плаве машне. У одељењу моје сестре Душице, која је 1945. ишла у седми разред гимназије, од око 35 ученица само њих пет су носиле црвене машне. Атмосфера се наелектрисала, а овако неповољан скор натерао је директора да забрани ношење ма каквих машни у школи.
– Кога су четници више мрзели, комунисте или љотићевце?
– Нама је то било исто. Једни су били за Стаљина, други за Хитлера.
– Сећате ли се љотићевца распопа Булића?
– Како да не, предавао ми је катехизис у седмом разреду гимназије. Четници су га изболи усред бела дана, на пијаци у Чачку 1942. године. Било је грозно. Уследила су нека хапшења… Булић је био самац и пред рат настанио се код наше рођаке Гине Ерић, удовице. Крупна жена, седе косе, имала је 52, а Булић је имао око 40 година. Булић се заљубио у њу апсолутно патолошки. Плакала је код мога тате, није знала шта да ради. Побегла је код своје ћерке, удате за једног официра у Загребу. Причала нам је да је примала по три писма дневно. ”Врати се, убићу и мене и тебе”, писао јој је Булић. Вероватно је после живела са њим. Стрељали су је комунисти, била је у затвору када и ја.
– Стрељали су је због њега?
– Не, него зато што је могла, наводно, да спасава ухапшене комунисте преко Булића, а није хтела да то чини. То је, наравно, била бесмислица. Верујем да је и Булић спасавао кад је и ако је могао, мислим да није био рђав човек. Али сигурно да није могао да спасе оне које су Немци дефинитивно одредили за слање у логор или стрељање.
– Да ли је било сукоба љотићеваца и четника око Чачка?
– Ретко. Љотићевци су се држали градова, а четници шума и села.
– Какав Вам је утисак о недићевцима?
– Сигурно је да су били против комуниста, али уверени да раде у интересу свога народа. Сећам се да је одред Српске државне страже, ишавши преко једне њиве случајно открио бункер. У њему су били водећи комунисти чачанског краја. Нешто су се свађали и били прегласни. Тако су их открили. Предали су их Немцима. Мислим да су одведени у логор на Бањици и вероватно су стрељани.
– Колико људи је било на прослави Видовдана 1944. у селу Лазац на Јелици?
– Око 10.000 војника, а цивила много више. Не знам тачно. Одмах после тога, кад сам била на прањанском аеродрому, Раковић ми је отворено рекао да неће бити добро. ”Ми мушкарци ћемо се по шумама некако снаћи, али ти треба негде да се склониш”. ”Где да се склоним?” ”У Каиро. Послаћемо те са овог аеродрома”. Одговорила сам: ”Ма шта да се деси, чак и ако ми прети стрељање, остајем”.
– Како се сналазио поп Туцаковић?
– Увек је људе штитио. Ево једног примера. Поручник Бојан Ристановић, својеврсна лудија, био је шеф црних тројки. Када је Раковић отишао у Црну Гору (мислим да се радило о борбама са Пеком Дапчевићем), Бојан је похватао симпатизере комуниста из чачанског краја, како смо чули њих око 120, и затворио их у селу Вапи. Поп Туца, председник, и судија Мика Миловановић, секретар Равногорског одбора, дођу код мог оца и кажу:
”Милутине, онај ће пострељати сељаке. То су наши људи, па нек` су и комунисти, не може их неки Бојан тек тако убијати. А Раковића нема, шта да радимо?”
Одлуче да сва тројица крену у Вапу, а поп Туца предложи да поведу и мене. Каже, друкчије је кад је ту и жена. Ишли смо фијакером. На жалост, пре него што смо стигли, Бојан је пострељао двадесетак људи. Остали су били затворени у неким баракама. Бојан је био огромна људина, нисам никад уживо видела толиког човека. А страшна коса, страшна брада.
”Што се ти, попе, заузимаш за ове безбожнике?” – каже он попу Туци.
”Бре, Бојане, млади су људи, треба да се жене и имају децу, или ако их имају да их одгоје. Па и ако мисле погрешно, ништа нису урадили, нису ни у партизане отишли. Него, причекај док дође Ракови”ћ, каже поп Туца.
Бојан нам нуди на увид неке спискове наводно нађене код тих сељака, а по којима после рата треба наше људе стрељати. Предлаже и да доведе неке од њих да то потврде. Одбили смо. Онда он диже руке пут небеса и каже: ”Па, попе, ако има Бога, он ће ме горе златним словима уписати што те безбожничке гадове убијам, а а ко га нема, мени се исто `вата”.
Женска равногорска организација је била омиљена. Скоро све девојке које су у току рата матурирале, па и млађе, биле су у њој. Нико из њихових породица није се противио да раде у болници. На знак попа Туце, а онако како смо се успут договорили, ја почињем да се свађам са Бојаном. Кажем да су све девојке ужаснуте и огорчене, да изјављују да ће, ако се овако нешто ради, напустити и организацију и болницу, да ја не могу овако нешто да им објасним…
”Па шта то значи? Сви сте ви комунисти! Ти си, судијо, комуниста!” – виче Бојан и показује на судију Миловановића. А судија је пре рата био секретар у ”Борцу”, где је било пуно комуниста.
Углавном, ми смо успели да све преостале спасемо. У једном тренутку Бојан каже Миловановићу: ”Судијо, немој једног дана тебе да закољемо!” Каже то уз смешак, али судија се озбиљно уплашио. Дуже време није ноћивао у својој кући.
После, кад су дошли комунисти, и кад се поп Туца нашао у затвору, главна оптужба је била стрељање комуниста у Вапи. Дакле, оних који су стрељани пре него што смо тамо стигли. Нико није знао да сам и ја тамо била. Предложим попу Туци, док смо се шетали у затворском дворишту, да тражим пријем код иследника и испричам шта је стварно тамо било. Поп Туца ме натерао да се закунем да то никако нећу учинити. Рекао је: ”Знају они добро шта је било у Вапи, него измишљају разлоге, јер у сваком случају хоће да ме стрељају. А ако сазнају да си и ти тамо била, стрељаће и тебе”. Ето тако је поп Туца стрељан.
– Шта је било када се Раковић вратио?
– Колико знам све сељаке је пустио.
– Добро сте познавали капетана Предрага Раковића, команданта 2. равногорског корпуса?
– Јако добро. Рођени командант. Сви смо били спремни да га слушамо: поп Туца, мој отац, др Ђура Ђуровић, др Стеван Мољевић… Био је изузетно уредан човек. Увек беспрекорно чиста кошуља, редовно поткресивана брада. Савина мајка Софија се стално жалила, у шали, на Раковића, јер се она старала о његовим стварима. Забављао се – ако је то прави израз – са једном мојом школском другарицом, Миром Грујић из Вуковара. Због њега је тада становала код Шибалића, али никад није долазила у собу када смо ми биле тамо.
– Зашто?
– Он је, једноставно, сматрао да се не може мешати приватни живот са послом. Мени је то увек било непријатно, али је она прихватала такав свој статус, и са нама контактирала само кад он није био у кући Шибалића. После рата Мира се вратила у Вуковар и удала за директора ”Бате”, звао се Ненад. Приликом једног сусрета рекла ми је: ”Моја судбина били су Предраг и Ненад”. Иначе је била врло згодна и женствена. Косе, потпуно зелене очи, какве више никад нисам видела, коса веома црна и сјајна, широко лице блиставог белог тена… Боје на њеном лицу биле су феноменалне. Као Скарлет О `Хара. Волела је да флертује и тако испробава своје женске чари. Али, Предраг је био један.
– Да ли је жива?
– Пред сам овај рат 1991. године, када јој је умро Ненад, бацила се под воз. Воз јој је одсекао обе ноге, али је остала жива. Била је у депресији. Није имала децу. Нисам ишла у Вуковар да је видим. Једноставно нисам могла. Не верујем да је жива.
– Каква војска су били четници?
– Раковић је перфектно држао своје борбене одреде. Али је у позадини било свега. Сељаци су долазили да се жале код мог оца, а тата је то преносио Раковићу. Хватао се за главу и често говорио: ”Просто не знам, г. Ристићу, шта да радим. Једино да неке од њих побијем”.
– Да ли се народ плашио четника?
– Ма не, зашто да се плаши?
– Да некога не убију…
– Па плашили су се комунисти и љотићевци, као што су се и четници плашили од њих. Остали не. Међутим, тешко је било у онаквим условима држати све под контролом. Одреди расути на широком простору, без средстава за комуницирање… Како да проверите да ли се сви држе наређења, да ли се не понашају бахато, да не врше злоупотребе и сл.
– Како је изгледао долазак комуниста у Чачак?
– Ја сам побегла па не знам. Рекли су ми да се склоним, да је најгоре прво време. Побегла сам код учитеља Аце Миловановића, брата судије Мике Миловановића, у село Орашје код Велике Плане. На краљевачкој железничкој станици, где сам из Чачка стигла предвече, преживела сам савезничко бомбардовање. Била сам сама и сакрила сам се под један изврнут вагонет. Ујутру сам продужила до Велике Плане, а одатле ме неки сељак из Орашја одвео до Ацине куће. После месец дана отишла сам у Београд код наше пријатељице госпође Милене Миловановић, жене трећег брата судије Миловановића, који је такође био учитељ. Ту сам била све до Титовог проглашења опште амнестије. Учинило ми се да апсолутно спадам међу амнестиране (”ко није окаљао руке злочинима…”) па сам се вратила у Чачак. Међутим, упркос амнестији, после неколико дана су ме ухапсили. За неколико месеци колико сам провела у затвору Озне преживела сам већину стрељања.
– У време Вашег доласка у затвор, Раковић је извршио самоубиство…
– Да. Видела сам његово тело изложено насред трга, са можда 50 метара удаљености, када сам са колоном осуђеника вођена на рад у касарну, да рибамо подове. Није имао ципеле, на ногама су се виделе веома беле чарапе. До краја је остао чист. Колико знам, одала ге је ћерка сељака код кога се склонио са неколицином својих људи, у селу Пријевор. Опкољени, давали су дуго отпор, а када је видео да је ситуација безизлазна, наредио је својим људима да се предају, а сам се убио из пиштоља.
– Колико људи су комунисти стрељали у Чачку?
– Мање него што се прича, тј. мање од 3.500, али ипак много. Скоро сваког дана су убацивали нове затворенике, а ноћу стрељали. Углавном није било суђења. Не знам ко је одлучивао о томе кога ће стрељати. Првих дана по мом затварању скоро да и није било стрељања, а после су учестала. По мом пуштању, априла 1945, јако су се проредила, па и престала.
– Да ли су стрељали сваке ноћи?
– Понекад по две-три ноћи узастопце, а понекад су наступале краће или дуже паузе. Изводили су некад десет, нека мање, а некад и више људи.
– И Ви сте мислили да ћете бити стрељани?
– О, да. Оних ноћи када је било стрељања наилазили би око 23 часа. Дођу до ћелије, читају имена, отварају врата и прозвани излазе. Увек сам очекивала да чујем и своје име. Два пута сам и прозвана, али су ме у згради Озне издвајали и водили на ноћна саслушања. Само, ја нисам знала да ће тако бити када сам прозивана. Отприлике један сат после прозивке чули би се рафали. Стрељања су била поред Мораве. По мојој процени, за време мог боравка у затвору стрељано је приближно око 450 људи. Иначе, у затвору је само једна ћелија била одређена за жене. Ћелије су биле промера два пута четири метра и понекад се дешавало да је једна половина нас седела, а друга стајала, па се променимо. Ипак нас је чешће било мање, па смо могле и да легнемо.
– Сећате ли се имена неких који су стрељани?
– Како да не. Раде Зарић, судија. Када је прочитан, рекао је: ”Људи, водите јагње на клање”. Стварно је био добар човек. Затим поп Туцовић. Један правник чија је вереница била ћерка нашег предратног амбасадора у Москви. Веома интелигентан дечко, 29 година је имао. Па апотекар Влаја Константиновић из Ивањице, тата моје најбоље другарице Јокице. Његова ћерка је сада овде, једно време је живела у Америци. Гина Ерић, моја рођака, домаћица. Ту је била и Даница Поповић, жена попа Момчила Поповића из Јездине, познатог из ”Српске трилогије”, али је пуштена. Њена ћерка Милевица је такође пуштена, али су је касније, при поновном хапшењу, убили. Када су нас једном испитивали у ћелији, пита ме иследник:
”Зашто си ту?”
Ја кажем:
”Због ЖРОС-а”.
А он ће мени:
”Срам те било, од толико Срба ти нађе неког Швабу!”
Ја му одговорих:
”Није то Шваба, него Женска равногорска организација санитета”.
Мало постиђен, он исто питање поставља Милевици, а она му одговара:
”Зато што сам ишла са једним коме ти не би био достојан ни чизме да скинеш!”
У ћелији је била и вереница наредника Цогољића из Драгачева, који се одржао дуго после рата. Била је то једна веома згодна млада девојка, са две кике. Имала је 19 година. Долазила су два партизанска официра у ћелију, очигледно да виде њу. Један је причао: ”Замислите, када сам се нашао наспрам ње у јарузи, машингевер ми је заказао. Истовремено, она упери свој машингевер у мене, али и он закаже”. То је било тачно, она је потврдила. После су наишли други партизани и ухапсили је. Неколико дана после доласка ових официра, неко је прокопао тунел кроз затворени клозет и она је побегла. Не знам шта је касније било са њом.
Највише су стрељали сељаке, које смо знали само по надимцима.

– У то време је стрељан и брат Милке Минић, жене Милоша Минића?
– Да, он је био њен рођени брат. После мајка није хтела да чује за њу. Није стрељан у Чачку, већ, мислим, у Ваљеву, а Милка није интервенисала. Замислите које је то било уверење, за рођеног брата да не интервенишеш…
– Је ли био четник?
– Не, мислим да је био недићевац.
– Да ли је ухапшена још нека девојка из ЖРОС-а?
– Не, само ја. Вера једно време није имала право гласа, али га је после добила, па је могла да упише факултет. Мени нису дали да упишем факултет.
– Да ли су Вас мучили у затвору?
– Не.
– Да ли су Вам судили?
– Најпре ме је Мандић пустио. После су ме извели на Суд части и осуђена сам као народни непријатељ на губитак часних права. Губитак је трајао негде до 1952\53, када су прогласили општу амнестију. После сам још две године упорно покушавала да се упишем на медицински факултет, али сам одбијана. Имала сам одличан успех, али нисам ишла на радне акције и нисам имала друго што су тражили. Последњи пут када сам конкурисала, и када нисам видела своје име на списку примљених, спопао ме је страховити напад плача. Дошла је хитна помоћ, дали су ми неку инекцију за смирење.
Онда сам уписала француски језик. Али, нисам завршила. Када сам дошла до краја студија, требало је да дам отказ на радном месту, на Институту за судску медицину, да бих могла да дипломирам. Ту сам имала врло добро друштво и била је врло добра плата (радила сам као секретар). Да сам дала отказ, после годину дана можда не бих имала где да се запослим. Тако сам одлучила да је боље да останем на Институту за судску медицину.
– Какав Вам је утисак о том рату, после свега?
– Убеђена сам да не постоји начин да било како водите политику, а да то има успеха. Судбина вам је већ тамо зацртана. Ако успеју да је спроведу, то је тако и никако другачије. Била сам на страни на којој су владали најумнији људи, као на пример Слободан Јовановић. Када се вратио генерал Душан Симовић, становала сам близу његове куће, на Топчидеру. Отишла сам и дуго разговарала са њим. У ствари, плакала сам. Још нисам схватала тај светски поредак. Причао ми је како су га понижавали Енглези. Оде ујутру код њиховог министра, целог дана чека на пријем, а онда му кажу да није ту. Питала сам како је могуће да Слободан Јовановић није учинио више… Он се насмеје и каже:
”Дете моје, па и не саслушају га. Они воде своју политику и ништа друго их не интересује”.
Ето, на крају смо доживели да бомбардују нашу земљу. Разорили су Ниш, Београд, Лесковац… А ми смо упорно спашавали њихове пилоте. С друге стране, Хрвати су били на Источном фронту, извршили су највећи геноцид после холокауста, а Хрватску нису бомбардовали.

ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА:

Моћ памћења је индивидуална и разликује се од особе до особе. Има оних који се и годинама после неког догађаја сећају сваког детаља, датума или имена. Код других се сећања мешају, хронологија је непоуздана, а имена ликова бледе.
Ипак сам се уверио да у сећањима постоји јасна и недвосмислена поузданост када су емоције у питању. Сваки саговорник ће са непогрешивом прецизношћу описати шта је осећао у неком значајном тренутку, без обзира шта се у међувремену десило и да ли је магла заборава прикрила детаље прошлости.

Због тога су ”Разговори са равногорцима” које нам је прикупио и приредио Милослав Самарџић незаобилазно штиво свих оних који би желели да разумеју дух времена у коме се Југословенска војска у Отаџбини истовремено борила против окупатора и револуционарног преотимања власти у Србима настањеним деловима Југославије…
Због свега изнетог ова књига не може бити једини основ за писање војне или политичке историје Другог светског рата код нас. Али, она је истовремено и незаобилазна за оне који желе да попуне празнине у мрежи сувопарних података који се добијају хладним исчитавањем докумената… Приређивач нас вешто води од лика до лика и од сведочанства до сведочанства, дарујући нам искрене и сажете приказе догађаја са усана непосредних учесника, који су изгубивши рат и слободу постали растерећени потребе да се улагују било ком ауторитету, осим властите савести. (Из рецензије пенз. пуковника мр Драгана Крсмановића, вишег архивисте)

…Неко је морао да води рачуна и о мемоарској ратној грађи припадника четничког покрета, нарочито људи који су живели изван земље. Тај посао је припао аутору ове књиге. Обилазио је Дражине преживеле команданте и командире и бележио њихова сведочантсва да се никад не забораве. Поред тога, применио је неке новине, које су најпожељније када се посматрају историјски догађаји преко мемоарске грађе: прикупљао је сведочанства раних деведедесетих година, када су сећања била још увек свежа; за саговорнике није бирао обичне борце или симпатизере већ старешине, највише команданте, командире, организаторе или дугогодишње Титове затворенике; до истине је долазио сравњивањем објављених докумената и изјава саговорника, као сведока ратне драме, који су били упућени у многе ствари. То је права историјска вредност ове књиге, која ће увек бити у предности у односу на мемоарску грађу припадника партизанског покрета, као и на званичну (државну) историју о Југословенској војсци под командом генерала Драже Михаиловића за време Другог светског рата. (Из рецензије професора историје Александра Динчића)

Тврди повез, већи формат (Б-5), 406 страна, богато илустровано.
ЦЕНА: 1.800 ДИНАРА. Република Српска: 30 КМ. За поруџбине преко овог огласа издавач одобрава попуст од 20 посто. Поштарина и порез урачунати. Плаћање поштару, приликом преузимања књиге – 1.440 динара. За РС: 24 КМ, плус поштарина 8 КМ.

ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО ТЕЛЕФОНА 064/1-880-990, НА АДРЕСУ НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац, или електронском поштом: pogledikg@gmail.com

Три књиге разговора са равногорцима по цени две.

Књига садржи:

ПРЕДГОВОР: Жива реч . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
1. Божана Јовић
председница ЖРОС-а 2. равногор¬ског корпуса . . . . . . . . . . 9
2. Александар Аца Симић
фотограф 2. равногорског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . .24
3. Поручник Љубивоје Поповић
официр 2. равногорског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
4. Капетан Живадин Љубисављевић
командант Ресавског четничког одреда, логораш Маутхаузена . . 35
5. Др Павле Милошевић
београдски илегалац, логораш Маутхаузена . . . . . . . . . . . 45
6. Академик Димитрије Ђорђевић
члан Омладинског штаба 501, логораш Маутхаузена . . . . . . 69
7. Стево Кангрга
Личко-кордунашки корпус . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
8. Мане Срдић
Личко-кордунашки корпус . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
9. Милан Драговић
официр Личко-кордунашког корпуса . . . . . . . . . . . . . . 92
10. Душко Ћурчић
курир у Личко-кордунашком корпусу . . . . . . . . . . . . . . 99
11. Маринко Маријан
сарадник војводе Јевђевића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
12. Мајор Никола Бојовић
командант 1. дурмиторске бригаде . . . . . . . . . . . . . . . . 106
13. Милорад Рајак
Рогатичка и 1. дурмиторска бригада . . . . . . . . . . . . . . . 146
14. Капетан Радомир Петровић Кент
командант Бољевачке бригаде . . . . . . . . . . . . . . . . . 152
15. Капетан Урош Шуштерич
Словенац у Великоморавској групи корпуса . . . . . . . . . . 227
16. Др Марјан Блажејчик
Пољак у Млавском корпусу . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251
17. Бошко Радојичић
Како су Срби чували пољског генерала од Енглеза . . . . . . 255
18. Миодраг Д. Пешић
Иванковачки корпус . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 258
19. Драгиша Тодоровић
Иванковачки корпус . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 293
20. Потпоручник Божидар Божа Панић
Горска краљева гарда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301
21. Потпоручник Драгован Радуловић
Горска краљева гарда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320
22. Др Милош Костић
Горска краљева гарда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 333
23. Потпоручник Миломир Сајић
курир Врховне команде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 344
24. Поп Новак Станојевић
војни свештеник и шеф пропаганде Дринског корпуса . . . . . 354
25. Пуковник Бранислав Пантић
београдски илегалац . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 366
ФОТОГРАФИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
РЕГИСТАР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 387
БЕЛЕШКА О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .404