Разговори са равногорцима, 2. том

26/03/2013

Милослав Самарџић:
Разговори са равногорцима, 2. том

Из рецензије вишег архивског саветника пенз. пуковника мр Драгана Крсмановића:
Савремена историографија померила је свој фокус са политичке на друштвену историју. Истраживаче и читаоце не интересује само деловање најзначајнијих државних органа, већ и живот ”малог човека”, команданата, руководиоца, али и обичних бораца. Тек у симбиози огољених чињеница записаних у документима и емотивних људских прича изнетих из сећања, може се дочарати не само ток, већ и атмосфера, мотиви и духовно стање учесника неког истроријског догађаја.
Ова књига пружа управо ту карику, која обично недостаје. Светски рат у оку обичног човека са свим предрасудама, недоумицама и сумњама. Тако смо упознали судбину Срба у ”западним крајевима”, како је заробљен Кесеровић или како су мучени ухваћени командоси. Искрено, без улепшавања и препакивања, онако како доликује Србима, православцима, равногорцима…

Предговор: НОВА СВЕДОЧАНСТВА
И други део књиге ”Разговори са равногорцима” почиње по принципу ”даме имају предност”, тј. разговором са Даницом Видаковић. Пошто је Даница из Лике, аутоматски је одређен и правац ”кретања” приче, од запада према истоку.
На садржај овог, уводног дела књиге, пресудно је утицао следећи интервју, са Даничиним мужом Ђуром Видаковићем. Наиме, он је почетком 1942. године био партизански командант. Касније сам срео и друге који су неко време носили петокраку. Од њих сам сазнао да се до краја 1941. године у Лици, па и оном њеном делу који ће касније дати 6. хрватску (личку) дивизију – петокрака заправо није ни видела. Сви су били под кокардом и другим српским и југословенским државним обележјима. Онда су се међу њих инфилтрирали чланови Комунистичке партије Хрватске и полако, све певајући четничке песме, преузимали команду. Ствар је отишла толико далеко да је јануара 1942. чак и Момчило Ђујић на штамбиљ своје јединице стављао натпис: ”Штаб пука `Петра Мркоњића` Народноослободилачких четничких одреда”. На жалост, када сам радио интервју са војводом Ђујићем, 1991. године, ово ми није било познато. Са војводом сам највише разговорао о ономе што је у том тренутку било најактуелније, а то је било питање ратних злочина. Наиме, југословенска влада, на челу са Антом Марковићем, тада је послала Америци још један захтев за изручење војводе Ђујића, покушавајући на сваки начин да направи симетрију са усташом Андријом Артуковићем. Наравно, и тај захтев је одбијен.
До пролећа 1942. у овим, најзападнијим српским крајевима, већ се мало где видела кокарда. Тада је дошло до поделе у низу одреда и почео је још један грађански рат (поред оног са Хрватима). Ипак, процес преласка партизана, па и њихових високих команданата, у четнике, настављен је до 1944. године.
Зато сам у интервјуима са наредним саговорницима инсистирао на питању: како је било могуће да Хрвати преузму команду над српским јединицама, када управо они – Хрвати, убијају највише Срба?
Такође сам настојао да се што више осветле побуне у партизанским редовима, пре свега узроковане сарадњом комуниста са усташама.
За одговоре на ова и друга питања потражио сам помоћ и у деловима књига које су истакнути учесници догађаја после рата објављивали у емиграцији.
Из најзападнијег дела Босне под четничком контролом, на коме је деловао Крајишки, односно Босанскокрајишки корпус, нисам имао саговорника, због чега преносим делове мемоара последњег команданта овог корпуса, Митра Тривунчића. Ти мемоари су објављени у два наврата у емиграцији, у часописима ”Равногорска мисао” и ”Сувобор”, али су остали непознати нашој историји.
Из Херцеговине доносим један интервју, са професором Петром Бубрешком, две писане исповести које су ми послали Страхиња Гузина и Богдан Даниловић, као и делове мемоарских записа проте Душана Поповића, рођеног брата капетана Милорада Поповића, које сам добио од сарадника. Ови мемоарски записи нису објављени, а било да се посматрају као књижевно дело, или као историјски извор, представљају један од најбољих текстова о Другом светском рату на нашем тлу уопште. Нарочито је потресан опис страдања на Козари, 6. априла 1945. године.
Како су и остала три Херцеговца доста говорила и писала о трагичним данима из пролећа 1945. године, ова тема је детаљно обрађена. С друге стране, сама по себи се наметнула прича о дешавањима у исто време на другом крају земље – на Зеленгори. Одговоре сам потражио од мајора Александра Милошевића, команданта 2. шумадијског корпуса, као и из једног чланка калуђера Никанора Паљића.
Реч затим дајем командосу Илији Стевановићу, који ће по повратку из Босне постати београдски илегалац. Следи интервју са капетаном Радомиром Милошевићем, београдским илегалцем и под Немцима и под комунистима. Милошевић је издржао ропство у комунистичким тамницама, као и др Ђура Ђуровић, чије мемоарске записе сам пронашао у емигрантској литератури. Робијао је и омладинац Влада Кнежевић, син свештеника Јована, кога су љотићевци привели а Немци стрељали 21. октобра 1941. у Шумарицама код Крагујевца, као првог равногорца у овој области, и братанац чувене браће Радоја и Живана Кнежевића. Књига се завршава разговором са још једним омладинцем, Александром Ђокићем из Штаба 501, који данас живи у Швајцарској.
И у овој књизи интервјуи су ауторизовани. Изузетак су интервју са Славком Шљиваром и делови разговора са мајором Александром Милошевићем, приликом нашег сусрета у селу Сараново код Тополе. Верујем да сам коректно пренео речи и ове двојице саговорника.
У Крагујевцу, октобра 2012. Милослав Самарџић

САДРЖАЈ

1. Даница Видаковић
четник Пистеничког одреда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
2. Ђуро Видаковић
командант Плашчанског четничког одреда . . . . . . . . . . . . 10
3. Мане Пешут
организатор антикомунистичке побуне у Лици . . . . . . . . . . 17
4. Илија Влашић
национални повереник Личкокордунашког корпуса . . . . . . . 36
5. Никола Плећаш Нитоња
командир у партизанској 6. личкој дивизији, па командант
Комитског одреда у Динарској четничкој дивизији . . . . . . . . 41
6. Раде Ребић
четник Личкокордунашког корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . 57
7. Војвода Момчило Ђујић
командант Динарске четничке дивизије . . . . . . . . . . . . . .70
8. Славко Шљивар
четник Манета Роквића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
9. Петар Радан
омладинац Динарске четничке дивизије . . . . . . . . . . . . . . 83
10. Митар Тривунчић
командант Крајишког (Босанскокрајишког) корпуса . . . . . . . . 96
11. Професор Петар Д. Бубрешко
ратни командант Требињског среза . . . . . . . . . . . . . . . .116
12. Прота Душан Поповић
официр Невесињског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . .127
13. Страхиња Гузина
четник Невесињског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157
14. Богдан Даниловић
четник Требињског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .175
15. Мајор Александар Милошевић
командант 2. шумадијског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . 200
16. Никанор Паљић
четник 2. шумадијског корпуса . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210
17. Илија Стевановић
командос . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .219
18. Капетан Радомир Милошевић ”Чеда”
начелник штаба Авалског корпуса . . . . . . . . . . . . . 224
19.Др Ђура Ђуровић
секретар Извршног одбора ЦНК Краљевине Југославије . . . 238
20. Др Влада Кнежевић
омладинац, послератни илегалац . . . . . . . . . . . . . 256
21. Александар Ђокић
омладинац Штаба 501 . . . . . . . . . . . . . 276
ФОТОГРАФИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
РЕГИСТАР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 280
БЕЛЕШКА О АУТОРУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297

НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ

11. ПРОФЕСОР ПЕТАР Д. БУБРЕШКО
ратни командант Требињског среза

Са професором Петром Бубрешком био сам у интензивном контакту у време када смо објавили његову књигу ”Задушно слово”, 2003. године. Разговарали смо телефоном и размењивали смо писма. По изласку ”Задушног слова”, замолио сам га да ми да интервју за књигу ”Разговори са равногорцима”. Писмо са питањима послао сам 6. октобра, а професор Бубрешко је послао одговоре 26. децембра 2003. године.
Петар Бубрешко је рођен у Требињу 1910. године. После школовања у Сарајеву (гимназија), Београду (универзитет) и Греноблу (тзв. претходне студије), обрео се на чувеној париској Сорбони, где је од 1936. до 1939. године студирао упоредну књижевност, као стипендиста Француске владе. Истовремено, спремао је докторску тезу ”Јован Дучић и Французи”, коју није одбранио услед избијања Другог светског рата.
Током 1940. и 1941. Бубрешко је био професор француског језика у Требињској гимназији. По априлској катастрофи склања се у Боку Которску. У Требиње се враћа после првог геноцидног таласа, али га усташе одмах хапсе. Одробијао је три месеца у дубровачком затвору, одакле, после срећног избављења, одлази у четнике. У Требињском корпусу обавља позадинске дужности. Био је шеф пропаганде, уредник часописа ”Глас Косова” и командант Требињског среза. Добио је чин капетана, али како му, у ратном метежу, никада није стигао писани указ о унапређењу, свој ратни чин никада није истицао.
Пролећа 1945. године херцеговачки четници повлачили су се према западним савезницима у групи војводе Павла Ђуришића. Тако се и професор Бубрешко са најмање 200 херцеговачких и црногорских војних и политичких првака, којима се прикључио и академик Драгиша Васић из Врховне команде, обрео у усташком концентрационом логору Стара Градишка. Заједно са капетаном Милошом Курешом, командантом Билећке бригаде, професор Бубрешко је у зору пред погубљење успео да умакне усташама.
У избегличким логорима Аустрије и Немачке професор Бубрешко се злопатио до 1950. године, када успева да се домогне Америке. Већ 1951. године, са бившим министром Јованом Ђоновићем, објављује три посмртна дела Јована Дучића: ”Стаза поред пута”, ”Моји сапутници” и ”Јутра са Леутара”. Године 1953. изабран је за извршног секретара Централног одбора Српске народне одбране у Чикагу, члана Уредничког одбора листа ”Слобода” и Епархијског савета. На овим дужностима остаје до 1957, када се сели у Калифорнију, где ступа у брак са Луизом (Лепосавом) Радановић.
Године 1960. Петар Бубрешко је постављен за професора француског језика и књижевности у Сент Олаф Колиџу у Нортфилду, у Минесоти. Одатле, као стипендиста Лутеранске цркве у Америци, одлази у Квебек, где на канадском Лавал универзитету студира савремени француски роман и поново ради на докторској тези ”Јован Дучић и Французи”. Међутим, због ”борбеног српског патриотизма” Јована Дучића, утицајни католички лоби на овом универзитету не признаје рад професора Бубрешка. Ипак, он 1963. године добија наставнички положај на Тексашком универзитету. Предавао је француску књижевност до 1977, када је пензионисан. Од тада је наизменично живео у Калифорнији и Невади. Преминуо је у Калифорнији, 2006. године.
Професор Петар Бубрешко био је једно од последњих великих имена српске политичке емиграције. И сам припадник српске елите – предратне, ратне и изгнаничке – у књизи ”Задушно слово” професор Бубрешко бележи судбине најбољих српских синова у сукобу са хрватским нацистима, а потом и ништа мање суровим комунистима, које подржава лицемерни Запад. Читаоцу индоктринираном полувековном пропагандом његова књига делује нестварно. Јер, Бубрешкови четници, његови ратни другови, су префињени дубровачки госпари, иначе последњи Срби католици, и официри ”романтичне појаве више уметника него ратника”, попут пуковника Душана Смиљанића, команданта Шумадијске групе корпуса, са којим првих дана 1945. године у рушевима Фоче разговара о Виктору Игоу.
Филозофски стил професора Петра Бубрешка, прожет већ заборављеним старинским изразима, представља освежење у навали туђица последњих година.
Тај стил видимо и у интервјуу који следи.
– Молим Вас да ми најпре кажете о пореклу Ваше породице и занимању родитеља?
– Од давнина моји су живели на зубачкој висоравни над Боком Которском. И то по предању у подножју брда Бубрег, одакле је вероватно потекло чудно презиме. Са Зубаца померили су се у питомију Требињску Површ, у село Љекову.
Моји предци били су од вајкада земљорадници. Мој отац Драго, да би избегао турски зулум, аргатовао је у циглани Купарима на оближњем мору. Када је жуљевито зарадио довољно пара отиснуо се у Калифорнију, у град Ветсонвил. Удружен са Марком Кукуљицом, Конављанином, ту се петнаестак година бавио воћарством. Након странствовања обрео се у старом крају, где је у Требињу купио замашно имање и у околини фарму на Алексиној Међи.
Ту се задомио са Даринком Радојичић из села Волујца, својом животном другом, успешно трговао до пресељења у град, где се, умировљен, бавио политиком. Био је обласни посланик Радикалне странке. И присан сарадник Др-а Лазице Марковића, посланика Требињског среза. Након избеглиштва у Боку услед прогона животарио је у Требињу, свирепо прогоњен од стране комуниста све до коначног смираја. Никада није поклекнуо у отпору према комунистичким злотворима. Отресит и неустрашиво слободоуман.
– Када и где сте рођени?
– Рођен сам 26. фебруара 1910. године у Алексиној Међи, одакле сам кланчао четири године у основну школу.
– Чиме сте се бавили пре рата?
– Пре рата студирао сам у Требињу, Сарајеву, Београду, Греноблу и Паризу као степендиста Француске владе од 1936. до 1939. године. У гимназији, у Требињу, предавао сам француски од 1940. до 1941. године.
– Какве успомене носите из познанства са Јованом Дучићем?
– Познанство са Дучићем осветљено је у танчине у приложеном чланку под насловом НЕЗАБОРАВНИ ДОЖИВЉАЈИ.
(Тај чланак преносим у целини – прим. М.С.)
НЕЗАБОРАВНИ ДОЖИВЉАЈИ
Као студент био сам срећан да упознам Јована Дучића у његовом родном граду. У то доба, славан песник био је засновао замашан план о обнови завичаја, оживљавању његове прошлости и развитку. Подизање споменика Његошу, дело Тома Росандића, и требињским мученицима, повешаним за време Аустрије, обележавало је значајан почетак. Изградња библиотеке и музеја у току наговештавала је културни полет. Око три хиљаде књига, велики број првих издања у старим, оригиналним повезима, већ је стигло. Очекивала се и уметничка галерија историјске вредности. Такође и известан број разних објеката, намењених улепшавању града. Предвиђена је била и ”алеја великана”.
На дрвеном бедему уклесана је мраморна плоча са сажетим животописом Јелене Анжујске, која је имала дворац у околини. Предстојало је одкопавање затрпаног јарка, куда је Требишњица отицала, који је штитио град од непријатељске најезде. И два покретна моста, на улазу и излазу тврђаве. Црква светог Преображења била је украшена средњовековним фрескама, што јој је придавало историјски колорит. Све те принове, у изградњи и изгледу, изискивале су огромне напоре, те је Дучић узастопно проводио лета у Требињу, где је надзирао радове од јутра до мрака. Тада сам се одушевљено прикључио у тај препородни подухват, што је славни Требињац ценио. Приликом посете нашем дому, Дучић ми је посветио своја тек издата дела. После завршених студија запослио сам се у месној гимназији, како би могао да припомажем израсту насеља на обали понорнице.
Негде под рану јесен, 1937. године, затекао сам се у Београду. Тада сам посетио Дучића у хотелу ”Српски Краљ”, где је очекивао наименовање за амбасадора у Букурешту. Да не би додијавао, два-три дана нисам га обилазио. При поновом виђењу прекорио ме је и рекао да сваког јутра дођем. И тако је било неколико недеља. Након разговора у хотелу шетали би на Калемегдану, понекад и у граду…

Јован Дучић и Петар Бубрешко у Риму 1937. године

При наглом осврту на судбину отаџбине, угрожену од подземних непријатеља, рекао је одлучно: ”На нашој земљи има неколико душманских плоча. Ако их на време не разбијемо оне могу да постану надгробне плоче српском народу.”
Када је позван у Председништво Владе, на моје велико изненађење, повео ме је у министарство. При доласку замолио је чиновника да младог пријатеља смести за време службене посете, што је овај веома љубазно учинио у читаоници. Једног сунчаног дана одвезли смо се на Авалу…
Тако су протицали београдски јесењи дани у присном додиру са великаном српске књижевности. Та сећања ни данас не бледе и поред скоро шест прохујалих деценија, судбински заковитланих.
У лето 1937. године, моја рођака Милка Радојичић и ја, долазећи из Париза, посетили смо Јована Дучића, југословенског посланика у Риму. Ту смо као његови гости провели десетак дана. Разгледали смо градске знаменитости и уживали у свакодневном сусрету са домаћином, који нас је сроднички дочекао. Ти дани не дају се ни описати ни опевати. И данас зраче заносно.
Једног дана при сусрету са Дубровчанином Соргом, југословенским послаником у Ватикану, одушевљено је рекао: ”Ово ти је наука, а ово филозофија”, имајући у виду докторат Милке Радојичић, као и моје студије савремене књижевности на париском универзитету, где смо обадвоје били стипендисти Француске владе три године. ”Данас је више Требињаца на Сорбони него Дубровчана”, додао је живахно.
Уочи поласка Дучић нас је изненадио: дао нам је свој ауто, званог ”Египћанина”, и шофера Италијана да нас одвезе све до Требиња. Из Анконе забродили смо у Задар, где нас је дочекао југословенски конзул. Одатле смо, преко Биограда на мору, наставили кривудавим, живописним путем до Сплита. И ту застали неколико дана код сродника Стева Перовића, банкара. Долазак у Требиње био је заиста догађај и за нас и за грађане, благодарне своме прослављеном сину.
– Како сте доживели устанак у Херцеговини 1941. године? Једва сте се спасили од Хрвата…
– Демобилисан при повратку са фронта у околини Подгорице, доживео сам окупацију. И довитљиво избегао заробљавање скривајући се по околним селима. Угрожен усташким терором, избегао сам у Боку Которску, где сам живео у скровишту око три месеца. При повратку у Требиње ухапшен сам у децембру 1941. године од стране Талијана и Хрвата. Спроведен у Дубровник, чамио сам неколика месеца у полицијском и окружном затвору. Ослобођен, али увек угрожен у усташкој средини, склонио сам се код Талијана. Тај чудан одскок ка слободи описан је у чланку ”Генерал Алфредо Мурер” у ”Задушном слову” на странама 187, 188 и 189. У овом поглављу био би од интереса и чланак о Димитрију Куриловићу на странама 57 и 58 у ”Задушном слову”.
– Када сте ступили у четнике?
– У четнике сам ступио у пролеће 1942. године у манастиру Дужи, у састав Требињске четничке бригаде.
– У којим сте јединицама били, на којим положајима, да ли сте стекли чин?
– Био сам шеф пропагандне секције, уредник часописа ”Глас Косова” и убрзо потом командант Требињског среза. Био ми је наговештен капетански чин, али никада није озваничен у ратном метежу.

– У Требињском корпусу било је доста Срба католика. Можете ли навести прецизне податке о њиховом броју?
– У Требињском корпусу било је подоста Срба католика, првенствено Дубровчана. Капетан Нино Свилокос, адвокат, и поручник Винко Бурић, начелник штабне чете, пореклом су Дубровчани, Срби католици, неприкосновени родољуби. Такође и завидан број средњошколаца и универзитетских студената, чија имена не памтим. О тим честитим омладинцима било је речи у ”Задушном слову” на страни 41 у чланку о Нину Свилокосу. Њихов број ми је непознат.
– Да ли су Срби католици ступали и у усташке и комунистичке формације? Као што је постојала Дубровачка четничка бригада, да ли је постојала комунистичка и усташка јединица са дубровачким именом?
– Не верујем да су Срби католици ступали у усташке и комунистичке јединице, да су били издајице. Прегаоци српске орјентације били су непоколебљиви у свом родољубивом убеђењу, што су јунаштвом и жртвама у равногорским одредима витешки посведочили. И светлим гробовима засејали крш, приморје и горостасне босанске планине. И мени, пред смртном опасношћу почетком 1942. године, смело и побратимски прискочили у помоћ. Истргли су ме из чељусти аждаје уз херојско прегнуће претседника Окружног суда, дичног Конављанина и врлих сарадника, Срба католика племићког Дубровника.
– Да ли су Хрвати спроводили геноцид и над Србима католицима?
– Очигледно је да су Хрвати смицали немилосрдно Србе католике, јер су то били њихови љути непријатељи на домаку. Паклена мржња према слободарима застирала је видике, подстицала душманлук у невиђеној мери. Никад и нигде у сукобима и ратовима није се обелоданила грђа свирепост ђавољег кова.
– У Вашој књизи ”Задушно слово” нисте описали пуковника Петра Баћовића, који је био командант читавог краја. Значи ли то да је Ваше мишљење о њему неповољно?
– Војвода Петар Баћовић био је саћиман и човечан. Затирао је размирице међу старешинама и борцима. У томе мирољубивом посредовању није увек наилазио на разумевање, те су га извесни сметењаци оптуживали као колебљива и пристрасна старешину, што он није био.
У герилском вртлогу смицалице су неизбежне. Својим великодушним ставом и импозантном појавом ратника доприносио је смирају у ратној грозничавости. Војевао је промишљено у сарадњи са енергичним начелником штаба, мајором Данилом Салатићем и капетаном Миливојем Ковачевићем, шефом обавештајне службе Команде 200.
Према мени је увек био благонаклон. Ценио је мој отаџбински занос и европско искуство. Повремено ми је поверавао деликатне мисије. 1943. године, након пада Италије, наименовао ме је за команданта извидничког одреда, који је запутио у Боку Которску, угрожену насртајем партизана и најездом Немаца. Због стратегијског положаја Приморја извид је био неопходан, како би се избегао суноврат у изненадном преврату. Крстарили смо приморским пределима дан и ноћ, ослушкивали тутањ немачких бахатних јединица. Померали се, довијали се у ратном вртлогу. О тим узбудљивим доживљајима било је опсежније речи у ”Задушном слову”, у чланку посвећеном Ђуру Миладиновићу, на странама 145. и 146.
– Да ли сте учествовали у спашавању савезничких пилота оборених над Херцеговином?
– Самопрегорно сам учествовао у спасавању дванаест америчких оборених авијатичара у току шест месеци.
Спасавање Американаца изискивало је легендарну смелост и неприкосновену савезничку солидарност. Уобичајено, јуначки смо притрчали у помоћ ваздушним савезницима. Држали смо их у заветрини као мало воде на длану, чували као зеницу ока. За њихов спас витешки смо се излагали погибији на сваком кораку при освиту и сумраку.
Честитост и усрдност Американаца олакшавале су наш подухват. Њихово полетно уживљавање у ратну стварност, громовиту, причињавало нам је радост и подстицало понос. Отуда нисмо презали у прегнућу које је угрожавало нашу судбину. И задивило свет великодушношћу бораца ”мријет навикнутих и на страшном месту постојаних”.
– Молим Вас да опишете борбе на Лијевча пољу и у Поткозарју априла 1945. године?
– У ослободилачком трзају, покрету ка Западу, допрли смо до Врбаса, замашне препреке. Реку смо јуначки пребродили и поред јаких крволочних непријатеља у заседи на кобној равници. Комору смо превезли у склепаним чамцима, што је изискивало довитљивост и издржљивост.
У зору, недалеко од мучилишта Старе Градишке, усташе су нас напале. Снабдевени тенковима, присилили су нас на повлачење према реци уз осетне губитке у крвавим сударима.
Склоњен у дубоком кориту Врбаса, осматрао сам насртај крволока. На пољу су изницали гробови равногорских прегаоца. Ту је погинуо славни невесињски Војвода Радојица Перишић, сахрањен код православне цркве.
Из спасоносног склоништа запазио сам мајора Милорада Момчиловића, команданта Романијског корпуса, како витешки командује својим јединицама. Упозорио сам га да је погибељно изложен. Молио и богорадао да се склони са ветрометине. Наговор није помогао. Херој се упокојио у сенци часног Крста, у равногорском полету.
Подаље, у Козари планини, где су се партизани били притајили заверенички, капетан Милорад Поповић јуначки је штитио главнину бочно. Командант славног Невесињског корпуса ту је погинуо уз брата Душана, некадашњег пароха чикашког, тада тешко рањеног у окршају на стравичној Голготи.
– Да ли сте се Ви и капетан Милош Куреш једини спасили из усташког логора?
– Капетан Милош Куреш, командант славне Билећке бригаде и ја једини смо избегли из колоне смрти. Муњевит одскок са бунара у помрчини онемогућио је саборачко учешће. Договор би био неизбежно смртоносан на домаку пакла, Старе Градишке.
Допунски подаци су на странама 155. и 156. ”Задушног слова”, у чланку о Милошу Курешу.
– Можете ли потврдити да је академик Драгиша Васић убијен у концентрационом логору Јасеновац, односно Нова Градишка?
– Непобитно је да је академик Драгиша Васић убијен у Јасеновцу. С њиме сам провео дан у самртничкој изби у Старој Градишци, одакле је одвезен са Војводом Павлом Ђуришићем, славним војсковођом, и стотинама херцеговачких и црногорских четника на ломачу.
– Да ли сте имали прилике да разговарате са Васићем?
– Са Васићем сам разговарао у тамници Старе Градишке кобне ноћи уочи одвођења устаника у Јасеновац. Истрзано, самртнички, измењали смо по коју мисао, па онда гробно заћутали над провалијом. Осматрао сам великана српске књиге и Равне Горе како скрушено стоји и прелистава мали молитвеник, суочен са погибијом. Незабораван призор у сатанском казамату, где се издисало на коцу и конопцу. (Видити чланак о Васићу у ”Задушном слову”, на 127. страни.)
– Колико су четници ликвидирали особа на територији Требињског корпуса и по ком основу? Колико је међу ликвидиранима било комуниста, колико усташа и сл. Да ли је постојао Војни суд или је неко ликвидиран ван суда?
– Услед недостатка статистика немогуће ми је одговорити на питање о погубљењу усташа и комуниста на територији Требињског корпуса. Знам да су и једни и други смицани у разним околностима на фронту и у позадини као издајници, убице. Неоспорно је да су душмани били осуђивани од покретног преког суда, који је по потреби био октроисан на терену. Веома ретко је неко убијен без судске одлуке надлежних старешина. Избегавала се самовоља у идеолошким обрачунима револуционарним.
– Можете ли навести колико су комунисти ликвидирали цивила у требињском крају за време и нарочито на крају рата?
– Због помањкања података немогуће ми је и на ово питање одговорити подробније. Знано је да су комунисти ликвидирали знатан број родољуба у две простране области: у Зубцима и Требињској шуми. Злотвори су већ у почетку зликовачки убијали угледне домаћине по искључиво српским постојбинама, које су се одувек одликовале домовинском оданошћу. На десетине прегаоца је смакнуто у једном и другом крају из ведра неба па у ребра, по типичном усташком рецепту. Уосталом, силеџије су били сроднички блиски у крволоштву. Упорно и подло изазивали су окупаторе да одмаздом спрже српска насеља и истребе заверенике. То се нарочито збивало уз железничку пругу и војна постројења.
Стало ми је да опишем један невиђено гнусан злочин, који се догодио 1941. године у Ластви, на петнаестак километара удаљеној од Требиња у правцу Никшића. Партизани су позвали тобоже на преговоре два честита родољуба из града: Душана Бокоњића, власника фотографске радње и Влада Петковића, потомка чувене породице, ресторатера. Перфидно обманути обојица су свирепо искасапљени у ластванској питомини. Својствено крвницима у обрачуну са слободарима.
Други језив злочин збио се у почетку исте године. У спасилачком бегу из угроженог Требиња Тошо Перовић, адвокат, Димитрије Курилић, директор гимназије и ја свратили смо у кућу породице Правица, недалеко од Дражиндола, да упозоримо укућане о усташком насртају. У питању су били Раде и Драгица, студенти београдског универзитета, притајени комунистички агенти. Због тих изрода ми смо се самопрегорно изложили смртној опасности у свом наивном великодушју. Раде је отишао у оближњу шуму, где се склонио чим је чуо тутањ аутомобила. Драгицу смо повели у Дубровник код старије сестре, удате за трамвајског кондуктера.
Неколика месеца касније, при повратку из бокељског скровишта, карабињери су ме спровели возом у дубровачку тамницу Казбек, ранији ноћни клуб у Лападу. Драгица Правица, отровница, урзо је изјавила да прежалити не може што није то знала, како би ме жива заробила и испекла на ражњу у оближњој Сливници, где су се злочинци утаборили. Уместо благодарности, партизанка је заманула кустуром убилачки. И један и други случај убедљиво обелодањују сатанско наличје следбеника српа и чекића. (Видети чланак посвећен Димитрију Курилићу на станама 57 и 58 ”Задушног слова”.)
– Како сте отишли у емиграцију?
– Заробљен у Босни у пролеће 1945. године, спроведен сам у Аустрију уочи свршетка рата. Животарио сам у избегличким логорима: Бишофсхофену, Салцбургу и Маркт Понгау до почетка 1946. године, када сам прекомандован у Немачку. Ту сам боравио и патио у Леополд Касарни, потом у залеђеном Бад Ајблингу и најзад у Линдсхуту, у Баварској, усред средњовековног града у Хен Касарни. Одатле сам се отиснуо у Америку, где сам стигао војним бродом Блачфорд у Њујорк 4. маја 1950. године. Одскок у слободу описан је у чланку посвећеном Др. Милану Шијачком, равногорском хероју, на страни 43 ”Задушног слова”.
– Да ли сте и Ви били у логорима попут Еболија и Мунстера? Како је било тамо?
– Стање о поменутим избегличким логорима у Европи детаљно је описано у чланку посвећеном сапатнику Живојину Чокићу на странама 193. и 194. у ”Задушном слову”, и у саставу о побратиму Јову Маравићу на странама 213. и 214. истог четничког летописа, у коме је осветљен благородан лик мецене, Србина Американца.
– Чиме сте се бавили после рата и чиме се бавите сада?
– Одговор на ово питање садржан је у целини у Аутобиографији, на странама 299, 300. и 301. ”Задушног слова”.
– Ви сте били приређивач заосталих рукописа Јована Дучића у Чикагу. О којим књигама је реч?
– У сарадњи са министром Јованом Ђоновићем и уз техничку помоћ капетана Милоша Куреша објавио сам три посмртна Дучићева дела 1951, у режији Српске народне одбране. Гостујући учестано у господственом дому Михаила и Лепосаве Дучић на обали Мичиганског језера, где сам се осећао као у свом, запазио сам књижевну заоставштину богоданог песника. Након одобрења домаћина пришао сам сређивању рукописа и обрађивању грађе за књигу САБРАНА ДЕЛА ЈОВАНА ДУЧИЋА, коју је С. Н. Одбрана 1951. године објавила о Видовдану. Увид у обилну књижевну ризницу изискивао је огромне напоре, те сам учестано освитао на герском чардаку.
У следећем огласу сажето је приказан садржај знаменитог ремек дела:
НЕОБЈАВЉЕНА ДЕЛА ЈОВАНА ДУЧИЋА
Српска народна одбрана у Америци издала је одабране стране из необјављених дела Јована Дучића: ”СТАЗА ПОРЕД ПУТА”, ”МОЈИ САПУТНИЦИ” и ”ЈУТРА СА ЛЕУТАРА” – ”РЕЧИ О ЧОВЕКУ”.
Оживљавање успомена на славну блиску прошлост српску и на извесне њезине неимаре, осврти на живот и критички приказ дела књижевника, савременика и пријатеља песникових, мисаоно удубљивање у вечно загонетну људску судбину – све то овој принови у српској књижевности придаје историски значај.
Надахнуто исклесне мисли и изражена осећања богоданог великана Јована Дучића, утемељача Српске народне одбране у Америци, пробудиће код читаоца најживљи интерес и моћно освештати наш духовни живот.
Садржај:
Стари Краљ Петар, На Солунском фронту са Регентом, Личност Николе Пашића, Са Драгишом (Васићем) у Анадолији, Сутон једне славе, Светислав Симић, Мостар.
Борислав Станковић, Иво Војиновић, Петар Кочић, Алекса Шантић, Милорад Митровић, Иво Ћипико, Милета Јакшић.
О мирноћи, О мржњи, О плесу, О љубомори, О сујети, О страху, О разочарењу, О родољубљу, О карактеру, О уљудности.

– Да ли желите да обиђете Требиње? Имате ли података о животу у Вашем родном граду данас?
– Шест деценија је протекло од како сам напустио завичај. И поред промена у животу, нагомиланих, учестано сањарим о родном граду, уз сродничке жеље. Свестан да се Требиње из темеља изменило, препородило, не желим да се вратим. Све чешће документовани извештаји у отаџбинској штампи, и све убедљивији сведоци осветљавају домовинске проблеме, што нас у исељеништву увелико забрињава.
Некадашња патријархална паланка од седам хиљада становника утростручила се приливом избеглица из окупираног Мостара и околине. Град се разгранао по околним брдским падинама и пољанама. Очигледно је да се Требиње земљотресно променило у судбинском преврату. И да прилагођавање бројним новинама не би било лако изводљиво и поред усрдних родољубивих напора.