Реч младих Срба
ЈУЧЕ ЗА СУТРА
Српска идеја
“Реч младих Срба – избор чланака илегалних антикомунистичких српских организација 1948-1950”, издавач Вајат, Београд 1998.
Пише: Проф. др Марко ПАВЛОВИЋ
И после комунистичког погубљења Драже Михаиловића и затирања опозиције, српска идеја наставила је још неко време да живи у једној илегалној омладинској оази у Београду. Четрдесетак студената,уз понеког матуранта, скупили су се у илегалну НРСО – Националну револуционарну српску омладину. Овој организацији приступио је знатан број припадника Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО), пошто су преживели рат и комунистичке погроме. Уверени да је комунистички режим један историјски инцидент, који не може бити дугог века, чланови НРСО-а су се илегално писаном и живом речи спремали за час комунистичког слома међу корицама два илегална гласила, “Реч младих Срба”, и “Велика Србија”, који су у малом броју примерака кружили међу члановима од 1948-1950. “Скривани, закопавани, премештани”, они су данас, после пола века, у издању “Вајата” доспели међу корице књиге “Реч младих Срба – избор чланака илегалних публикација националне револуционарне српске омладине 1948-1950”.
ЗА ВЕЛИКУ СРБИЈУ
“Реч младих Срба” је веома драгоцена књига – документ. Из ње ће читалац сазнати “за шта се једна генерација, онемогућена да јавно иступа у борби за своје идеале, залагала и за шта би се на јавној сцени борила да је имала ма и минимум услова”. Овом књигом су приређивачи – некадашњи чланови НРСО подигли споменик својој младости на коју могу бити поносни. У ствари, њихова младост није била обична, удобна и безбрижна; била је то младост убрзаног зрења у ратним условима и младост преко које се ломила судбина српског народа. Зато је та младост оставила аргументоване, промишљене и проницљиве текстове.
За шта су се залагали чланови НРСО, било је истакнуто у првом од десет начела њиховог програма: “Основни циљ и прво начело покрета НРСО јесте правилно решавање националног проблема. Радикално и успешно решење тог проблема могуће је само кроз Велику Србију. Без правилно решеног националног питања српског народа, не постоје услови за његов државни, друштвени и морални препород”. Другим речима, циљ НРСО састојао се у “васпостављању нових односа у нашој народној заједници – Великој Србији”, односно у самосталној државној заједници “Уједињеног српства”. Сходно овоме, један од текстописаца, (Реља, што је био псеудоним др Михаила Ђорђевића, професора књижевности у САД), изнео је да иако је “Дража Михаиловић био југословенски министар војске и морнарице, ипак је идеологија народа који је тај покрет сачињавао била искључиво српска: са жељом и циљем стварања Србије и коначног расцепа са Хрватима”. Ако будемо морали, по жељи савезника примићемо облик конфедеративне Југославије…
Доста чланака представља критику комунистичког режима, најчешће називаног окупаторским. Критика овог режима, који је полазио од тога да народна маса не зна да мисли, заснивала се баш на логичком расуђивању – на здравој српској памети. Тако, двадесеттрогодишњи Братислав (данас, академик др Миодраг Јовичић), примећује код комуниста “новоговор” – оно по чему ће Џорx Орвел (иначе поштовалац Драже Михаиловића) постати чувен. О извртању уобичајене нормалне терминологије Братислав је писао као о хаосу нове терминологије. Тако, “дошавши у Србију 1944, огорчени на Србе, жељни освете,партизани су све своје противнике крстили именом ћреакцијаћ. ћРеакцијаћ су све оне хиљаде и хиљаде стрељаних Срба, реакција сви затвореници и осуђеници, реакција – сав остали српски народ који није комуниста”. У продужетку, млади Јовичић износи напомену која је данас предмет читавих студија у француској историјској науци: да између црвеног и црног тоталитаризма нема разлике. “Комунизам у свету – писао је Братислав – по својим методама и крајњим циљевима ништа се не разликује од фашизма, и они су у односу на човечанство и његову будућност у правом смислу реакционарни. Према томе, ми ту не видимо никакву разлику ни између фашиста и комуниста, ни између самих комуниста међу собом, било да су они ћстаљиновцић, или ћтитовцић. Опасност по свету је подједнако велика; слобода и демократија страдају у сваком случају”. Слично је тврдио и Марко (др Димитрије Ђорђевић, данас члан САНУ), залазећи у саму суштину комунистичког и уопште тоталитарних режима: “Комунистичка диктатура се опходи двојако: од старијих чланова друштва она тражи безусловну послушност, а од млађих поред безусловне послушности она тражи и њихову душу. Омладина је у том несрећном положају да се од ње тражи не само да слуша, већ и да комунистички мисли”.
ЗАШТИТНИЦИ НАЦИОНАЛНЕ ТРАДИЦИЈЕ
Својом бриткошћу и проницљивошћу посебну пажњу читаоца вероватно ће привући текстови омладинца Воје, Кесеровићевог борца, потоњег адвоката Радољуба Јевтића, који данас није међу живима. Закорачујући у трећу деценију свог живота, он је са обавештеношћу и смиреношћу формираног аналитичара писао о Српској православној цркви, о историјским оквирима “Велике Србије”, о недостацима Равногорског покрета. Говорећи о слабостима у српској цркви, Воја на једном месту каже: “Са болом у души али са чврстом надом у препород наше цркве, гледали смо у Забели седога војног проту Лукића, како са нама заједно упрегнут у јарам вуче тешку цистерну. Много је таквих примера у српској цркви и они нам уливају наду да ће црква наћи у себи довољно конструктивних и здравих снага које ће извршити њену реформу. Наш народ је дубоко религиозан а осим тога у својој цркви види нешто више него чувара православне вере. Он у њој види заштитника националних традиција српскога народа…” У историјској анализи оквира “Велика Србија”, Воја напомиње да “етничке границе српског народа знатно су веће него историјске и географске”. И зато закључује да “границе Велике Србије не треба да прелазе Цетину и Уну”, као и да “размена становништва представља једно позитивно решење како за нас Србе, тако и за Хрвате”. Пошто је изнео недостатке покрета ДМ, млади Радољуб Јевтић је напоменуо да је тешко одговорити “да ли би отклањање тих недостатака било довољно да измени развој ситуације у нашој земљи”, али требало је да водећи људи све учине да отклоне недостатке и “онда бисмо имали осећање мирне савести да је трагедија кроз коју пролазимо само зао удес судбине”.
У “Речи младих Срба”, налазе се текстови о разним сферама живота, од оних о селу и економији до оних о култури и потреби опште моралног препорода. Иако документи једног времена и једне генерације, они су по много чему и данас актуелни. Ипак, они су, пре свега, значајни по томе што садрже мисли једне генерације са чијом младошћу је замрла српска идеја. Следствено томе, “Реч младих Срба”, један је од показатеља колике су биле српске странпутице и какви су потенцијали неповратно изгубљени у вртлозима двадесетог века.
(БРОЈ 221, 1. децембар 1998)
