Роман ”Ђенерал”

02/11/2022

Милослав Самарџић
ЂЕНЕРАЛ
Роман
Филмска прича за играни филм ”Ђенерал”

Златибор, крајем лета 1943. године. Неколико падобранаца у британским униформама успешно се приземљује. Главни међу њима је генерал Чарлс Армстронг, нови шеф савезничких војних мисија при Врховној команди Југословенске војске (Дражиних четника).

Његов долазак најављује добре вести: Скору капитулацију Италије и искрцавање Западних савезника на Јадранско море. Четници покрећу велике операције против Немаца и усташа, како би олакшали савезничку инвазију. Они ослобађају Пријепоље, Бијело Поље, Вишеград, Горажде, Рогатицу… Њихов главни циљ је Сарајево, као највећа немачка база у залеђу Јадрана.

Међутим, Савезници се не искрцавају, Немци доводе појачања у Сарајево, а генерал Армстронг, један за другим, поставља низ ултиматума генералу Дражи Михаиловићу. Сучељавања два генерала – представника једне велике силе и једне релативно мале земље – откривају узроке исхода рата у Краљевини Југославији.

Генерал Армстронг је искусан британски колонијални официр, познат по строгости и крутости, који је послат да ”дисциплинује” генерала Михаиловића. Црпи снагу из свести да је представник највеће империје у историји света. Идеал му је извршење задатка по сваку цену. Али, када генерал Михаиловић поступа по договореном плану, а генерал Армстронг почиње да добија наредбе мимо тог плана, па и мимо логике, он се нађе на непознатом терену. По први пут Армстронг осећа да га је империја издала и шаље низ протеста Команди за Средоземље у Каиру.

Генерал Михаиловић не зна за те протесте, које Армстронг шаље са своје радио станице, већ у британском генералу види особу која немилосрдно поставља ултиматуме. Ако удовољи његовим захтевима – губи рат, ако не удовољи – опет губи. Излаз из немогуће ситуације он тражи у историјским искуствима, а снагу му дају претходници на командним положајима, попут војводе Радомира Путника, који је био његов омиљени учитељ.

Кључне речи и размишљања историјских личности, Срба, Британаца и Немаца, наведени су према оригиналним документима из Војног архива у Београду, Архива Хуверовог института у Калифорнији и Бундес архива у Фрајбургу. Речи и размишљања који нису важни за ток догађаја, а неопходни су за ток литерарне приче, написани су као логичан наставак документације.

Меки повез, формат А-5, 232 стране.

Наруџбине:
МЕЈЛ: pogledikg@gmail.com
ТЕЛЕФОН И ВИБЕР: 064/1-880-990.
Потребно је да наведете Вашу пуну адресу и број телефона.

ЦЕНА: 900 динара.
Поштарина и порез урачунати.

Препоручујемо едицију Команданти – 4. књиге 2.600 динара, клик ОВДЕ.

НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ РОМАНА:

Србија, крајем лета 1943. године. Златиборским котлинама одјекује звук авиона. Кроз ноћ обасјану месечином, на небу се назире једна бела тачка, постајући све већа. Падобранац, у британској униформи, срећно се приземљује.

То је генерал Чарлс Армстронг, нови шеф савезничких војних мисија у Врховној команди Југословенске војске, чији су припадници познатији под именом – четници. Генерала Армстронговог кова надређени су сматрали идеалним за нову дужност. Био је трупни официр старе школе, са искуством из Великог рата и службом у колонијама широм огромне британске империје. Прецизан, толико да су се по његовој рутини могли дотеривати сатови, и посвећен поштовању прописа до најситнијих детаља. Ако којим случајем у јединици није било књига са правилима службе, то се није осећало, јер би их он диктирао параграф по параграф. Идеал генерала Армстронга било је извршење задатка. С годинама, и деценијама службе, огрубео је и изгубио неке илузије, али тиме је само његов цинизам постао видљивији. Принципи, формирани давних дана, остали су неуздрмани.

Сакривши падобран на ивици шуме, Армстронг изађе на пропланак и поче да загледа около, тражећи падобранце који су искочили пре њега. Ускоро се сретоше.

Други Британац је такође официр, мајор Арчибалд Арчи Џек, специјалиста за експлозив. Његов први дан војне академије био је исти као и, у своје време, Армстронгов. Али, Џек није изгубио ништа од свог идеализма. Било који задатак, ма колико опасан, он је прихватао са радошћу. Тако се и десио, за официра његовог угледа, не баш уобичајени прелазак у минере. Наиме, он је био носилац Мача части, као најбољи питомац краљевске Војне академије у својој класи. Сем тога, био је репрезентативац Енглеске у петобоју, на Олимпијским играма у Берлину 1936. године. У бриљантној каријери, Џек је добијао само похвале. Примао их је са поносом, који није створио сујету, нити ма шта лоше у његовом карактеру. Уобичајена напомена у официрским досијеима: ‘’Карактера светлог’’, у случају мајора Арчија Џека није била фраза.

Трећи падобранац био је наредник, одабран по својим војничким врлинама.

– И… ево нас, – рече Армстронг осталој двојици. – Сада је само питање да ли ће до нас доћи Немци или четници.

Мајор Џек и наредник гледали су генерала, више узбуђено него уплашено, док је он покушавао да одреди стране света, на свом компасу у виду ручног сата.

– Према плану, идемо на север, – рече Армстронг најзад и пође, на челу мале колоне.

– Нисте баш задовољни овим задатком? – упита мајор Џек, приближавајући му се.

– Задовољан? Заправо, размишљам где сам погрешио. Зашто су ме казнили?

– Заиста?

– Зар ово није казна?

– Па… дозволите, али не бих рекао. У штабу генерала Михаиловића, и у његовим јединицама, сада има око 50 наших официра, плус можда још толико подофицира.

– Хахаха… – цинично се насмеја Армстронг. Застајући, љутито настави:

– Педесет! Сто! А где ми је дивизија! Побогу, ја сам генерал!

– Али, ово је герилски рат… – рече мајор Џек, не довршивши мисао, јер се генерал Армстронг још више разљути и упаде му у реч:

– Герилски рат! За име света! То уопште није прави рат! Зар ви верујете у те приче о герилама? То је све пропаганда. Герила није војска…

Његово лице скамени се у пола гласа. Остала двојица скренуше поглед са њега, право напред. Испред тројице Британаца, у полумраку, стајала су три до зуба наоружана четника, један на корак испред друге двојице. То је био наредник Алекса Прокић, из Златиборског корпуса.

– Мистер џенерал, велкам, – рече он на лошем енглеском језику, уз смешак.

– О, момци, хвала Богу да сте нас нашли, имали смо среће, изгледа, – одговори Армстронг.

– Ајм сори, ај донт спик инглиш, – додаде Алекса неспретно, уз извињавајући осмех.

– Не говорите енглески… О… добро, добро… – Армстронг је вртео главом. – А знате ли макар реч ”Немци”? Има ли Немаца, где су Немци?

– Џерманс?

– Да, да, Немци, где су? – упита поново Армстронг, показујући руком неодређено, около.

– Џерманс… – показа Алекса руком у једном правцу.

– Добро. Добро. И, шта ћемо сада? – упита Армстронг.

Наредник Алекса извади један папир из џепа и поче да чита, несигурно:

– Џаст фалоу ми.

Када је, с муком, прочитао реченицу, диже поглед. Британци га гледају изненађено.

– Само да Вас пратимо?

– Јес, јес…

– Добро. Онда, хајдемо.

Наредник пође, али генерал га одмах заустави.

– Чекајте, чекајте, зар нису тамо Немци? – рече Армстронг, показујући руком.

Наиме, наредник Алекса је пошао баш у правцу који је малочас означио као место где се налазе Немци.

– О… Џерманс… Јес, јес… Џерманс дер… – показа наредник у правцу у коме је пошао. – Енд дер, – показа лево. – Дер… показа иза. – Енд дер, – показа десно.

– О, о… добро… Онда је добро, врло добро, – одговори Армстронг, једва скривајући иронију.

– Гуд? Гуд? – понови два пута Алекса последњу генералову реч, уз осмех, не уочавајући иронију. Онда се поново загледа у ону цедуљицу, па настави, сричући невешто енглеске речи:

– Ду нот вори. Ол из гуд.

– Све је добро… – понови Армстронг.

Гледајући цедуљицу, искоса, приметио је нешто необично, док је Алекса намештао папир према месечини.

– Могу ли да погледам? – упита, пружајући руку.

Алекса му пружи цедуљицу. Сва три Британца гледала су је зачуђено.

– Ово је ћирилица. Како може енглески да се пише ћирилицом? – упита мајор Џек.

– Изгледа да може, – одговори Армстронг. – Али, овде има и трећа реченица, – рече, показујући прстом. Молим Вас, прочитајте ово, – обрати се Алекси, враћајући му папир, док му је кажипрст леве руке био на трећем реду.

Алекса узе цедуљицу, гледајући неодлучно у Британце, онда у своја два пратиоца, па поново у Британце.

– Ноу, ноу… – рече најзад, одмахујући главом лево и десно.

Британци се узнемирише.

– Молим Вас, инсистирам, прочитајте! – чврсто узврати Армстронг, поново показујући на трећи ред.

Алекса се опет осврну около и бојажљиво поче да сриче:

– Ди ситуејшн из компликејтид.

Британци су га гледали запањено.

– Господе Боже! – први се огласи Армстронг.

– Па, у рату смо, можемо погинути, – упаде мајор Џек.

– Свакако, али не чудим се због тога.

– Него?

– Него како се чак и овде сазнало за енглески стил.

– Да, заиста… – рече Џек. – Типична наша реченица.

– Ит из нот… – упаде Алекса, гестикулирајући. – Џаст фалоу ми. Ду нот вори. Ол из гуд – поново је срицао.

”Ол из гуд” заједно са њим изговорише и Армстронг и Џек, уз иронично климање главама.

Алекса се обрадова:

– Гуд?

– Добро, добро… Хајдемо… – рече Армстронг и колона најзад крену, тако што су два четника била испред, а један иза Британаца.

Свиће. Британци и четници су ходали планинском стазом. Одједном, из далека, из правца у ком су ишли, зачуше пуцњаву. Најпре појединачне рафале и пуцње, а онда звук жестоке борбе.

Сви су застали и ослушкују.

– Ала ври, као у лонцу, – рече један четник Алекси, уз кога је пристао.

– Чини ми се да је време за ону трећу реченицу, – добаци генерал Армстронг мајору Џеку, а онда приђе Алекси.

Он га је гледао, вртећи главом:

– Ајм сори, ај донт спик инглиш.

Онда брзо извади цедуљицу и поче да чита:

– Џаст фалоу ми. Ду нот вори. Ол из гуд.

Уз последње изговорене речи, показа руком да наставе напред, у правцу пуцњаве. Британци стадоше да се загледају, а онда ипак пођоше. Како су корачали, звук борбе постајао је све јачи. Најзад залегоше, на ивици једног шумарка, и почеше да посматрају доле десно. Борба је сада јењавала.

– Ено наших, – рече Алекса, пружајући руку. – Идемо, – додаде, дајући знак свима.

После неколико стотина метара опрезног ходања, јасно су видели дугу колону четника, на супротној страни долине. Колона је ишла поред шуме. Алекса примети да једна колона иде и страном долине на којој се они налазе.

– Ево пуковника Бејлија, – рече он, обраћајући се генералу Армстронгу, и додаде:

– Бејли, инглиш офисер Бејли.

– Пуковник Бејли? – обрадова се Армстронг.

– Јес, јес…

Сада сви потрчаше према тој, ближој колони. Армстронг, а за њим и остала двојица Британаца, ишли су право према Бејлију, који се, када их виде, обрадова и потрча напред.

– Ви сте пуковник Вилијем Бејли? Ја сам генерал Армстронг, – рече. На брзину је војнички поздравио, а онда пружио руку.

– Да. Благи Боже… – узврати Бејли, не испуштајући одмах Армстронгову руку. – Не можете веровати колико се радујем Вашем доласку. – Ово је мајор Бил Хадсон, а ово је наредник Џонсон.

Мада их никада није видео, генерал Армстронг је имао лоше мишљење о Бејлију и Хадсону, јер су били резервни официри. Са малим изузецима, он је током целе своје каријере презирао резервне официре. Видевши буцкастог Бејлија, појачана доза тог презира у моменту проструја његовим жилама, али, све је засенио одјек минуле борбе. Тим пре јер је наредник Џонсон носио руку окачену о завој преко рамена, са свеже завијеном подлактицом. Из завоја је избијала крв.

Сви се поздравише међусобно. Новопридошли Британци загледали су рану наредника Џонсона.

– Па, господине Бејли, каква је ово била пуцњава? – упита Армстронг.

– Ух, била је баш велика битка, – поче Бејли узбуђено, полазећи и дајући знак свима да крену напред. – Батаљон немачких специјалаца, алпинаца, извео је десант на Врховну команду Југословенске војске. Сјајни борци, опасни! Дошли су врло, врло близу. Чак на неколико десетина метара од нашег логора. Зато смо и ми морали да се укључимо у борбу и тако је наредник рањен. Срећом, четници су одбацили непријатеље.

– Какви су били губици?

– Погинуло је, мислим, по 20-так Немаца и четника. Један Немац је заробљен, води га она друга колона, – рече Бејли показујући десно.

– Али чекајте, – настави Армстронг, – зар савезничка мисија не би требало да је боље заштићена?

– Ах… да… али… – тражио је Бејли речи.

– Али шта?

– Били смо у ”магарећој клупи”?

– Магарећој… Шта! Молим! – викну Армстронг.

– Било смо кажњени, господине генерале. Казна подразумева да смо увек на зачељу колоне и уопште свугде последњи. То се овде зове ‘’магарећа клупа’’.

– За име света! Како је то могуће? Ко вас је казнио?

– Генерал Михаиловић, ко би други.

– Зар он то сме?

– Он каже да ни у једном пропису не пише да не сме да нас стави у ”магарећу клупу”.

– Нечувено! А образложење?

– Нисмо одржали реч.

– Како то?

– Рекли смо да ће наши авиони избацити падобране са оружјем и муницијом за четнике.

– Зашто сте то рекли?

– Јер је нама јавила наша команда, радио станицом.

– И авиони нису дошли?

– Нису.

Генералу Армстронгу све је било чудно. Ма колико се, пре доласка, удубљивао у детаље, читајући безброј извештаја, морао је још једном да закључи: теорија је теорија, а пракса је увек нешто посебно.

За Бејлија, Армстронг је знао да је био инжењер са вишегодишњим искуством у руднику Трепча, због чега је одлично говорио српски. Али, није само због тога послат у штаб ђенерала Михаиловића, крајем 1942. године. Још у Трепчи, Бејли је почео да ради за британску обавештајну службу, која је високо оценила његове способности. Зато је на почетку рата послат у Канаду, за једног од инструктора у ‘’Логору Икс’’. Ту су британски специјалци окупљали и обучавали комунисте избегле на Запад, после пораза у Шпанском грађанском рату. Британска логика била је: ако су ратовали за Шпанију, моћи ће да послуже и нама, када то затреба.

Оно што Армстронг тога дана није знао, је да је са Бејлијем код ђенерала Михаиловића дошао и један комуниста из ‘’Логора Икс’’, као канадски капетан Робертсон. У ствари, звао се Благоје Радивојевић. Био је оперативац на Бејлијевој радио станици, са које је тајно јављао комунистима шта се дешава у редовима четника. Врховна команда Југословенске војске тада се налазила у селу Горње Липово, изнад Колашина. Маја 1943, када је партизанска главнина почела да се враћа у Црну Гору, капетан Робертсон понудио је златнике двојици четника мајора Павла Ђуришића, да га одведу код партизана. Међутим, они су га ухапсили и Робертсон је изведен пред војни суд Врховне команде. Заступао га је управо Бејли. На аргумент браниоца, југословенског официра, да Робертсон не може бити осуђен на смрт јер је страни држављанин, суд је одговорио да се страно држављанство губи при повратку у земљу. Бејли је прихватио ово образложење. Он није знао за Робертсонову шпијунажу, а шпијунажа се, у ратно доба, кажњава смрћу. И иначе, идеја канадског логора, и целе те операције, била је да комунисти раде за Британце, а не за друге комунисте, или кога већ. У Канади, Бејлијева дужност била је обука комуниста. Сада, у опсег његових дужности пало је и то да се један комуниста стреља. Бејли је испунио и ту дужност. ‘’Одлично! ‘’Одлично!’’, поновио је, по обичају два пута, Армстронг, касније, када му је Бјели ово испричао.

Међутим, Робертсон је ипак помилован, вероватно одлуком ђенерала Михаиловића, мада то није забележено. Уз обећање да ће се понашати прописно, испуњена му је жеља да убудуће служи у Расинском корпусу мајора Драгутина Кесеровића. Ипак, реч није одржао и првом приликом је пребегао у Расински партизански одред. О томе је Кесеровић обавестио Михаиловића, Михаиловић Бејлија, а Бејли, касније, Армстронга.

Оно што нико од њих, барем у прво време, није знао, је да је о доласку Робертсона Расински партизански одред јавио Покрајинском комитету Комунистичке партије за Србију. Одговор је гласио: Благоје Радивојевић, алијас капетан Робертсон, је опасан троцкиста и мора одмах да се стреља. Јер, у Југославији, као и другде, комунисти су били стаљинисти. Ако би они, из ма ког разлога, рекли да је неки њихов друг троцкиста, томе није било одбране, јер није било ни суђења. Таква су била правила у комунистичком покрету. И Радивојевић је стрељан од стране оних за које је, у ствари, радио.

Армстронг је знао да је и Бил Хадсон пре рата био инжењер, у руднику антимона у Зајачи код Крупња. Такође, да је послат натраг још септембра 1941. године, подморницом. Затим, да је приликом немачке офанзиве на Равну Гору, децембра исте године, нестао без трага. И Британци, и четници, веровали су да је погинуо. За Британце није познато, али четници су касније открили да се Хадсон, заправо, склонио у Крупањ, код своје предратне љубавнице, руске емигранткиње. У страху од војног суда, јавио се својој команди негде половином 1942. године, не помињући љубавницу, већ низ опасности са којима је у међувремену био суочен.

Међутим, тада није одолео новом искушењу, за које, у ово доба, нису знали ни Британци, ни четници. Наиме, британски авион избацио је Хадсону, чим се јавио, разне потрепштине, али и два милиона фунти у злату за ђенерала Михаиловића. Хадсон је закопао злато у околини Чачка, са планом да после рата дође по њега. Ипак, одмах је почела да га мори мисао: Шта ако британска команда тражи потврду пријема златника од ђенерала Михаиловића? Зато је спремао убедљиве одговоре. Прво и прво, пакети избацивани падобранима су се губили, то се редовно дешавало. Тај пакет, са златницима, ветар је однео ко зна где. Он га није нашао, а уосталом, није ни знао да су златници заиста избачени. Није стигао да пита зашто није на броју све што је најављено, јер се стално налазио у покрету, гоњен од Немаца.

Сви ови одговори чинили су му се добрим, али, ни један није могао да одагна до краја Хадсонов страх, нити чињеницу да се, за њега, овај рат претворио у рат за освајање два милиона златних фунти. Тако је постајао све намргођенији и зловољнији, а склоност алкохолу тек сада није могао да контролише. По мраку, на стазама око куће у којој је била Врховна команда, четници би се саплитали о Хадсоново огромно, од пијанства потпуно обезнањено тело.

Бејли га се стидео, покушавајући да га прекомандује негде далеко, ван Југославије, али у томе није успевао.

Армстронг је све ово сазнавао на кашичицу, у дугом временском периоду. Овог дана, он је у Хадсону видео само још једну препреку у извршењу задатка – препреку коју ће свакако отклонити, као и све до сада.

– Господине пуковниче, морамо ићи шумом, – рече један наредник, четник, Бејлију.

Бејли климну главом и обрати се Британцима:

– Момци, превише смо се удаљили од шуме.

Кренуо је лево, али, Армстронг је стајао.

– Зашто, много брже напредујемо овуда? Ми смо већ уморни, ходамо сатима…

Армстронгове речи почеше да нестају иза буке сирена и мотора немачких ”штука”. Сви погледаше према хоризонту, у правцу где се до малочас водила борба.

– Авиони! У заклон! – викали су четници.

Онда отрчаше до ивице шуме и залегоше. ”Штуке” су бацале бомбе на другу, већу колону, неких 500 метара даље. У новом налету, авиони су насумице митраљирали ту шуму. Када се све стишало, из шуме, кроз дим заостао иза бомби, изађе ђенерал Михаиловић и погледа према месту где се налазила британска мисија. За њим су излазили официри Врховне команде, потпуковници Мирко Лалатовић, Лука Балетић и остали. После дугог погледа, ђенерал даде знак руком и цела колона поново крену напред, ивицом шуме.

Генерал Армстронг је, са помешаним осећањима, из свог заклона, посматрао Михаиловића.

– То је… – поче Бејли.

– Знам, – рече Армстронг, прекинувши га у пола речи, устајући и крећући напред.