”Српске новине”: Полемика поводом четника (2)

02/11/2022

Институт за савремену историју је један од последњих остатака партијске комунистичке државне творевине на тлу Србије, пише историчарка Ана Филиповић у другом делу чланка, поводом полемике коју је др Немања Девић, запослен у овом Институту, започео против Милослава Самарџића
ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ

Политички разлози били су претеча да се оснивање и рад института измести из система академије. Влада СР Србије, односно тадашњи Секретаријат за просвету, постао је надлежан за оснивање, уједињавање и преименовање разних института друштвених наука. Многи од тих института нису имали другу сврху него да се у њима социјализују научници или „научници“, за које друштво и држава нису имали реалну потребу, али су могли да створе опасну групу која би могла да угрози партијски монопол тадашње власти. Тако су настали друштвено научни и друштвено политички радници.

За историјске науке већ су, као што смо и навели, постојали: Историјски, Археолошки и Византолишки институт, а у то доба настао је и Балканолошки институт, у оквиру САНУ. Директор Балканолошког института био је проф др Васа Чубриловић, а после његове смрти то је постао проф др Радован Самарџић, проф др Душан Батаковић… Уз ова четири историјска института, настала су и још два нова института која су требала да се баве развојем историјске науке. Нешто раније настао је „Институт за историју радничког покрета Србије“, који је одлуком из 1979. године потврђен као институт са научним диспозицијама. Овај институт је, од 1992. године „на захтев колектива“ преименован у Институт за новију историју Србије, односно ИНИС.

Други новоосновани иститут за историјску науку био је „Институт за савремену историју“, који је основан 1. фебруара 1969. године. Овај институт настао је интеграцијом, односно фузијом: Одељења за историјске науке института за друштвене науке и Првог одељења института за раднички покрет, насталог из Историјског архива СК СКЈ, који је кадровски ојачао од 1958. године, када су у њега дошли први дипломирани историчари. Од 1969 до 1997. године, за непуне три деценије, ИСИ је објавио преко 100 историјских монографија, 26 Зборника радова и студија, 100 књига историјске грађе и 24 библиографије и хронологије.

Три најважније збирке библиотека које је поседовао ИСИ биле су: Збирка Митровачке библиотеке (ради се о библиотеци робијаша-комуниста који су пре Другог светског рата боравили у казнионици у Сремској Митровици), Библиотека Радничке илегалне комунистичке штампе и Збирком издања Партизанске периодике. Први директори ИСИ били су познати партизански и партијски функционери: Перо Морача, Перо Дамјановић и Петар Качавенда. Данас се Институт за савремену историју бави историјом међуратног периода, Другог светског рата, историје послератне Југославије и постјугословенског периода.

Изучавање историје за период Другог светског рата на тлу Југославије, у оквиру СР Србије, тако је законски смештен у две главне установе: на катедри Историја Југославије на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду и у институт за Савремену историју. Те две установе, њихови научни сарадници, саветници или професори су стварали научне расправе, монографије или синтезе у периоду Другог светског рата, или су, што је био ређи случај давали рецензије или одобрење за штампање дела њихових сарадника и познатијих или до тада непознатих аутора из иностранства. На тај начин прописан је и настао монопол ове две установе на историју Другог светског рата.

Монопол се огледао у познатој причи о партизанској безгрешној или грешној борби за слободу, односно на научним или пара научним доказима да су се само партизани борили за ослобођење Југославије. Монополом теорије на „борби за ослобођење“ базиран је монопол на тумачење историјских догађаја.

Велика промена појавила се са књигом проф др Веселина Ђуретића, односно његовом докторском дисертацијом, у јавности познатој као дело Савезници и југословенска ратна драма. Професор Ђуретић у свом докторском раду изнео је и одбранио научну тезу по „Егзистенцијалној оправданости свих српских политичких позиција у току Другог светског рата“. У време изласка ове књиге, професор Ђуретић је предавао на Универзитету у Сарајеву. Књига је оцењена врло негативно у партијској јавности, па је професор Ђуретић протеран са Универзитета у Сарајеву на притисак босанско-херцеговачке Ком – партије, под дефиницијом „српски националиста“. Примљен је на предмет историје Југославије на Београдском универзитету, где је остао редовни професор до пензије.

Друга велика промена настала је са књигом проф др Бранка Петрановића „Србија у Другом светском рату“, у којој је овај редовни професор и шеф катедре за историју Југославије утврдио да су на тлу окупиране Југославије постојала „два антифашистичка покрета“, односно да није постојао само партизански монопол у борби за ослобођење, него да су се за слободу борили и припадници „покрета под командом Драже Михаиловића“.

Двојица професора историје са Филозофског факултета, Ђуретић и Петрановић, били су блиски са самим врховима Комунистичке партије. Врло је занимљиво да су њихове научне теорије настале у освит или у тренутку распада комунистичке Југославије, у којој су, у време партијског монопола над историјском науком и они сами стекли своје универзитетско звање и високе положаје у науци. Обе ове теорије подложне су озбиљној историјској критици млађих научника и велико је питање да ли су оне научно утемељене, али и да ли су научно одрживе. Анализа ове две научне тезе захтевала би знатно више простора и времена од оног који дозвољава овај текст. Оно што је занимљиво је да су обе ове тзе, без икакве резерве, прихваћене као темељне историјске истине о окупацији и рату на тлу Краљевине Југослвије, и то од свих професора историје Југославије који су поменути двојац наследили на том предмету на тој катедри наФилозофском факултету у Београду, али и од свих научних сарадника у ИСИ, а преко ове две установе и у већини националних и установа културе, па самим тим у српском колективном памћењу.

Међутим, распад Југославије и промена друштвеног система у самој Србији, донели су и другачији приступ културној јавности. Књиге које раније нису биле признате, обично настале од српских или иних научника у иностранству, сада су штампане и објављиване и у самој Србији. На основу њих, али пре свега на основу и отворености раније затворених архива, појавили су се аутори који су сматрали да треба да се позабаве питањем историје Другог светског рата на тлу Краљевие Југославије. У том подухвату било је мање успешних, али и научно оправданих књига, које су завредиле пажњу, не само новим историјским чињеницама, него и научним апаратом који је апсолутно могао да задовољи све познате научне приципе на којима је базирана историографија као наука.

Промене које су стигле на „тржиште“ научних радова, ипак нису разбиле монопол над историјском науком који су ИСИ доделила партија или тајна политичка полиција, а који одавно нису били на власти. Ако нису били… Историчари који раде у том институту сматрали су, а и данас су у то потпуно убеђени, да само они имају право да пишу научне радове о периоду Другог светског рата. Занимљиво је да се овај феномен не појављује у сличном обиму за друге историјске периоде.

Научници који раде у установи коју је основала партијска држава, и то тако што је спојила две партијске установе, па их, политичко и партијском одлуком подигла на научни и универзитетски ниво, дају себи за право да држе предавање свакоме ко се уопште усуди да напише и објави научни рад посвећен историји Другог светског рата. Проблем је, наравно, у томе што ти нови научни радови убедљиво показују колико су историјских неистина у српске просветне и културне установе, као „научне истине“, послали управо бивши или садашњи сарадници или заспослени у Институту за савремену историју. Заправо, ИСИ је један од последњих остатака партијске комунистичке државне творевине на тлу Србије. Научни сарадници који раде на том институту умеју и умели су да допринесу новим и важним историјским подацима и освеже поглед на нашу прошлост. Питања која се постављају да ли су ти научни доприноси били компатибилни са свим промашајима у историјској науци, које су исти историчари чинили; док је друго питање да ли је држава која проповеда демократски приступ у културном миљеу и просветној мапи Србије, могла себи да дозволи остатке диносауруса из времена Комунистичке партије Југославије, која је била позната по својој антидемократској, али пре свега-анти српској политици.

Поставља се, због свега наведеног, логично питање-да ли историчари из ИСИ, позивом на струку, заправо траже да научни монопол који су стекли у време када је њихов институт основан, буде и даље владајући? Зашто онда отворено не изнесу да то и желе? Треба ли њима или било којем другом научном раднику дозволити да позивом на струку, заправо позивају на научни монопол? Да ли је историјска или било која друга друштвена наука заснована на догматском или на критичком принципу?

У основама свих наука, па тако и историјске науке, налази се глад за научном истином. Да би се до научне истине дошло, науке су, кроз векове, створиле велики број принципа и научних концепата, који су временом усвојени као научни аксиоми на којима се базира оцена квалитета научног рада. Такав случај је и са историјском струком у Србији. Ниједан период српске историје, па ни Други светски рат, не сме бити изопштен од тих научних правила.

Историчари који се баве периодом Другог светског рата дужни су да се држе постулата историјске науке. То је једино и свето правило да би се дошло до научне истине. Ирелевантно је да ли су ти научници рођени са говорном маном, да ли су им преци били у четницима, да ли се плаше вожње авионом или да ли су запослени у Институту за савремену историју. Њихово научно дело мора се вредновати само по значају научног доприноса које оно носи. То је једини начин да се до краја осветли један део наше историје, да се садашње и будуће генерације уче на историјским истинама, јер је истина о Другом светском рату насушна потреба српског народа.

Београд, 05.октобар На Ползу Серпству

Лета Господњег 2022 историчар Ана Филиповић

”Српске новине”, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, октобар 2022)