Три главне групације у српској историографији

11/02/2014

Пише: Мр Драган Крсмановић

Ради разумевања „ствари“, да би се „обичан смртник“ снашао у маси контраверзних информација важно је појаснити и научну – историографску сцену у Србији: који правци постоје и ко где припада?

Није тајна да се основни ставови о животу формирају у раној младости (неки тврде до дванаесте године). У том периоду младо биће стекне јасне представе о добру и злу, о томе шта је морално а шта не и шта је допуштено а шта забрањено. У каснијем току живота лако се усвајају информације, али тешко се мењају вредносни ставови. Примера ради, уколико се у младости формира став о расној неједнакости људи, тај човек може постати и врхунски антрополог, али ће у својим истраживањима увек тежити да јасније и јаче прикаже ставове у складу са његовим (још у младости формираним) предрасудама.

На сличан начин формиране, у српској историографији постоје три главне групације чији су представници по својим претходним вредносним системима предиспонирани на одређени начин закључивања, и то:

Традиционална комунистичка историографија

Њени ставови о Другом светском рату су јасни и недвосмислени: Краљ и влада су побегли из земље и изгубили право да њоме управљају, Краљевина је капитулирала, у политичком вакууму једино је КПЈ остала уз народ. Упорно се борећи против свих непријатеља (који су били окупљени у оквиру „удруженог злочиначког подухвата“), партизани на челу са КПЈ су их све победили и донели народу слободу и истовремено извршили социјалистичку револуцију и промену друштвеног уређења. Код свих народа је било издајица и слуга окупатора, који су потпуно исти (четници, усташе, балисти, бела гарда…) и који су заслужили сваку казну која их је стигла. КПЈ никада није погрешила, нигде није било невиних жртава комунистичког режима, а кога год су партизани, ОЗН-а и КНОЈ – убили сигурно је то заслужио. Партизани су били аскете, морално надмоћни, дисциплиновани, солидарни… па да кажемо и лепи, племенити.

Представници ове историографије су сви историчари у СФРЈ до деведесетих година, а и већина након тога, укључујући и кључне људе на Филозофском факултету у Београду. Они одбијају било какву помисао о „помирењу“. За њих између антифашиста и фашиста, ослободилаца и квислинга, прогреса и реакције – не може бити никаквог помирења. Све ствари су већ доказане и свака историјска расправа је само дневна политика и губљење времена.

Неокомунистичка историографија

Настала је деведесетих година прошлог века од дисидентског крила званичне комунистичке историографије. Суочени са историјским чињеницама, али и наглим друштвеним променама, они су прешли од интернационализма на национализам и прихватили теорију о два антифашистичка покрета чије су основне карактеристике: Краљ је напустио земљу и на унутрашњем плану изгубио легитимитет, али је задржао међународни легитимитет. У земљи су формиране две независне групе отпора, националистичко-монархистички под Михаиловићем и комунистички под Јосипом Брозом. У борби се због дисциплинованости, боље организације и „идејног јединства“ комунистички показао бољим и победио је у грађанском рату националистички, који је због тога почео да сарађује са окупатором да би се спасио. На крају је поражен и на дипломатском плану и практично нестао. Међу квислинзима има разлике, јер су Недић и Љотић прихватили да се жртвују за српски народ. Усташе су злочинци, а домобрани на силу мобилисани Хрвати…

Главни представници ове историографије су историчари Института за савремену историју Коста Николић и Бојан Димитријевић, који успешно мобилишу и неке млађе историчаре, попут Немање Девића.

Представници ове групе су заговорници „помирења“. Од комунистичке историографије траже да призна постојање два антифашистичка покрета, а заузврат се не би дирале комунистичко-партизанске заслуге у антифашистичкој борби, признао би се примат партизанског покрета као боље организованог и активнијег. Комунисти би признали мање грешке и „лева скретања“, за шта би били одговорни појединци.

У суштини, ово би била комунистима излазна стратегија за случај да под теретом аргумената морају напустити монопол на ослободилачку борбу и безгрешност у рату.

Класична историографија

Њени представници су због идеолошког једноумља и државне цензуре почели своје активности у иностранству, а данас, мада малобројни, пишу и у нашој земљи. Основа њиховог става је да Краљевина Југославија није капитулирала 1941. године и да је наставила рат у оквиру антифашистичке коалиције (уосталом, као и остале окупиране земље). Краљ је своје седиште, као и друге крунисане главе окупираних земаља, само изместио на савезничку територију. Снаге под Михаиловићевом командом су непредати део Војске Краљевине Југославије (која баштини традиције српске војске из претходних ратова) и једина легална оружана снага на њеној територији. Комунисти су бунтовници који користе прилику да у смутњи окупације прибаве власт и самовољним акцијама изазивају страшне репресалије од стране окупатора. Михаиловић је по положају овлашћен да одређује стратегију и тактику борбе. Због заштите српских интереса, који су Михаиловићу били важни, савезници га напуштају, мада се активно борио против окупатора, и окрећу подршци Хрвату Брозу, верујући да ће преко њега лакше остварити властите интересе, пре свега разбијање српског етничког простора. Недић и Љотић су квислинзи за које може бити само мало разумевања, али не и опроштаја за издају свог народа.

У емиграцији присталице овог приступа су били Слободан Јовановић, Радоје Кнежевић и многи други, а данас је то најбољи познавалац генерала Михаиловића и Југословенске војске у Другом светском рату, Милослав Самарџић.

Представници ове групације су присталице помирења, али на битно другачијој основи. Помирења нема са присталицама тоталитарних идеологија. Са онима који се одрекну ових идеологија, било комунистичке, било профашистичке (љотићевци), помирење је могуће и пожељно.