Труд амбасадора Константина Фотића

16/06/2014

Током краљеве посете Америци 1942: Министар иностраних послова Момчило Нинчић, краљ Петар и амбасадор у Вашингтону Константин Фотић

ПИШЕ: Душан ЈЕВТИЋ

Главно обележје југословенско – америчким односима у периоду од 1941. до 1943. године дао је југословенски посланик (од 1942. амбасадор) Константин Фотић. Овај искусни дипломата, велики интелектуалац, али и велики српски родољуб, кооптирани члан Централног националног комитета Драже Михаиловића, оставио је неизбрисиви лични печат борећи се на тешким дипломатским фронтовима Дргог светског рата. Самнер Велс је у својим мемоарима забележио: „најбриљантнији и са најјаснијим погледима на међународну ситуацију био је Константин Фотић, амбасадор Југославије“.[1]

Фотић је од средине августа 1941. године Стејт Департменту и Уреду координатора информација, упутио неколико Симовићевих захтева за набавку ратне опреме. Генерал Симовић се заносио мишљу да ће у Египту и Палестини од од неколико хиљада избеглих војника и официра формирати војску, која би се ставила на располагање савезницима. У том циљу је од Сједињених Држава на основу давнашњих обећања и Закона о зајму и најму тражио 400 тенкова, 350 авиона и један разарач. Улазак Сједињених Држава у рат децембра 1941. године, охрабрио је југословенску страну. Влада Сједињених Држава је до марта 1942. године ставила у изглед уступање само два авиона и примила на обуку седам југословенских авијатичара у пилотску школу у Албукеркију (Нови Мексико). Симовићеве наде да постане југословенски Де Гол су се брзо распршиле, првенствено због британског противљења.

У својим обраћањима званичницима владе Сједињених Држава Фотић је самоиницијативно наглашаво потребу за помагањем снага ЈВО, пошто је Симовић из чисте сујете умањивао значај Драже Михаиловића. Како је стварање јединица на Блиском Истоку била немогућа мисија због британског противљења, Фотић је преко пуковника Вилијема Донована шефа Уреда координатора информација затражио формирање јединице југословенске војске од грађана Краљевине Југославије, који живе на територији САД. Ова јединица би се под југословенском заставом борила раме уз раме са савезничким трупама против Сила осовине, а затим у догледно време пребацила у отаџбину. И поред Донованове подршке, Рузвелт је на дипломатски увијен начин одбио овај Фотићев захтев.[2]

Упорно наглашавајући потребу за помагањем ЈВО, Фотић је 23. фебруара 1942. године подсекретару С. Велсу упутио меморандум, који је својом садржином изгледао као прави ултиматум. Фотић је захтевао хитну испоруку помоћи јединицама ЈВО, јер ће оне у противном, лишене ратног материјала, морати да поклекну пред окупатором. У случају пораза ЈВО, страдаће српско становништво, пошто су Дражини борци били искључиво Срби. Фотић је нагласио да су Срби два пута током протекле године прихватили позив западних савезника и два пута се супротставили Хитлеру, 27. марта и јесењим борбама. Дражин пораз и нови покољ Срба би по Фотићу, озбиљно нарушили углед Сједињених Држава. [3]

Труд Константина Фотића коначно је уродио плодом марта 1942. године. Представник Уреда координатора информација Френк Моран је у Каиру са генералом Боривојем Мирковићем, командантом југословенских снага на Блиском истоку, потписао споразум који се односио на модалитете достављања помоћи Дражиним јединицама. Наиме четири америчка авиона би требало да достављају помоћ Дражиним јединицама. После извесног времена ове летилице би биле уступљене ЈВО. Споразум је предвиђао да посматрачи из Сједињених Држава дођу у главни штаб ЈВО. Међутим због сукоба генерала Мирковића са новим саставом емигрантске владе (од јануара 1942. године Симовића је на месту преседника сменио Слободан Јовановић) од споразума са Морандом није било ништа.[4] Фотић и шеф Уреда координатора информација Донован уговорили су испоруку 416 тона концентроване хране Дражиним трупама, маја 1942. године. Британци, који су били дужни да преко Египта доставе помоћ, нису то учинили, већ су пошиљку поделили становништву острва Малте. Због неслоге у југословенском вођству, али и британске опструкције, залагање Константина Фотића је било узалудно.

Нада није напуштала Фотића. Посета краља Петра ІI је могла да допринесе положају ЈВО у окупираној отаџбини, али и угледу Југославије у међународним односима. Идеја о посети југословенског монарха се родила још пролећа 1941. године, у Палестини, када је син преседника Рузвелта, капетан Џејмс Рузвелт остварио контакт са Симовићевом владом. Иницијатор посете је био преседников син, који се током читавог рата позитивно изјашњавао о покрету Драже Михаиловића. Идеју свог сина преседник је Фотићу изложио 10. јула 1941. године. Посета је планирана за септембар 1941. године, али је због ангажовања Сједињених Држава у рату, била одложена за лето 1942. године.[5]

Фотић у својим мемоарима бележи да се унапред постарао да амерички медији пропрате боравак Петра II у Вашингтону, а нарочито радио станице како би се вести о посети чуле и у окупираној Југославији. Планирање посете разрађивали су службеници Стејт Департмента уз саветовање са К. Фотићем, који се при том постарао да се краљ састане са што више америчких званичника, нарочито оних од којих је зависило слање помоћи Дражи Михаиловићу. Краљ и министар иностраних послова Момчило Нинчић су у Вашингтон стигли 22. јуна, али је званочна посета почела два дана касније. За то време Фотић је младог краља обавестио „о многим видовима америчког јавног живота и политике“, и није га напуштао током највећег дела боравка у САД.

Преседник Рузвелт је дочекао краља на јужном трвњаку Беле Куће, ословљавајући га са „Рitеr“, заобишавши уобичајени протокол приликом сусрета шефова држава. Овакав „очински“ приступ радовао је једва пунолетног краља. Рузвелт је сваки тренутак користо да нагласи извесност савезничког тријумфа над Хитлером. Нинчић и Кордел Хал су напокон потписали уговор о Зајму и најму, обећаван још од Дованове посете Београду. У исто време ту је боравио и британски премијер Винстон Черчил, са којим је обављено неколико разговора. Краљ је преноћио у Белој кући, а имао је и прилику да се обрати Конгресу САД. Наредних дана краљ је посетио Вилијама Донована у Њујорку, гигантске војне фабрике у Бафалу и Детроиту, као и велико Фордово постројење у Вилоу Рану. На крају Петар IІ се у Смирни (Тенеси) срео са седморицом југословенских пилота, који су се обучавали у Сједињеним Државама. Посета је завршена 24. јула, а обележио ју је један занимљив детаљ. Рузвелт је упитао краља зашто амерички медији причају само о српском отпору окупатору, а изостављају вести о борбама Хрвата против Немаца. Фотић се умешао пре негошто је краљ ишта изустио, изневши примедбу да је NDН, после јапанског напада на Перл Харбур, децембра 1941. године објавила рат Сједињеним Државама. Рузвелт је изненађен подигао руке, рекавши како је сасвим заборавио на то.[6]

[1] Фотић, Рат који смо изгубили, 252 (Белешка о писцу, од преводиоца са енглеског Анике Костић).

[2] Павловић, Од монархије до републике, 27 – 32.

[3] Павловић, Од монархије до републике, 32 – 34.

[4] Фотић, Рат који смо изгубили, 127 – 128.

[5]Фотић, Рат који смо изгубили, 88 – 89.

[6] Фотић, Рат који смо изгубили, 134 – 138.