ТВ серија ”Равна Гора”: ван свих очекивања!

11/11/2013

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Још у изјавама протагониста пре годину и више дана, видело се да ће серија ”Равна Гора” Радоша Бајића донети нови талас (нео)комунистичке пропаганде, али оволико карикарање вероватно нико није очекивао.

У првој епизоди не само што нема помена Равне Горе, Драже и четника, него је у последњем кадру ни мање ни више него Лењинова слика, уз неумерено величање комуниста. Слика вође бољшевика уједно је и последњи кадар у јединој акционој сцени: док падају бомбе на Београд, 6. априла 1941, комуниста трчи кроз експлозије да би спасао штиглића! Он је радник, али интелектуалац, а по манирима, што се каже, господин човек. Када је приказан у стану, камера се задржала на књигама из његове личне библиотеке. Нема их мало, а обимне су! Није му промакао штиглић, који је сломио крило ударивши у прозор. Комуниста је, наравно, хуманиста. Узима птицу, прави јој кутију, храни је и чува. А сутрадан ујутру је носи у фабрику, са све кутијом, ваљда да се не би осећала одбаченом, шта ли.

Тада почиње бомбардовање Београда, а комуниста из склоништа трчи до штиглића, не обазирући се на претње и псовке свог старијег друга. Да, и тај је комуниста, и то задужен да се стара о безбедности овог првог. Хоће се рећи: јака је то организација, није шала! Уз птицу, комуниста спасава и брошуру са поменутом Лењиновом сликом на насловј страни.

А какви су наши?

Укратко: ужас!

Командир карауле у Сипском каналу на Дунаву, пред зору 6. априла банчи у кафани, уз музику и две певаљке. Долази војник на бициклу и обавештава га да су на Дунаву уочени сумњиви чамци, преносећи поруку дежурног официра да одмах дође. Командир је видно пијан, а и прејео се, стално подригује. Одовуд га зове дужност, а отуд певаљке! Он је, као, у дилеми коме ће се приволети царству, али гледаоци нису, јер је сугестија очигледна. Командир каже официру да иде, са`ће он, само што неће – па одлази међу певаљке и враћа се банчењу.

Разочарани војник стиже до карауле таман да види да су му сви другови поубијани. Додуше, приказане су само нејасне експлозије, нема сцена борбе, не виде се ни Немци.

Овај догађај је кључан у оцени карактера серије.

Зашто?
Зато што је немачки напад – ако не рачунамо Словенију – заиста почео после поноћи 5/6. априла у Сипском каналу. Напали су специјалци из дивизије ”Бранденбург”. То је била вероватно најбоља немачка јединица ове врсте, а напад је изгледао овако:

”…Немци, свесни те опасности, испланирали су заузимање и спречавање онеспособљавања Сипског канала. Уочи напада, прво је локални фолксдојчер позвао групу југословенских официра на неку прославу у своју кафану, где су сви омамљени средством за успављивање. У току ноћи 6. априла 54 припадника пука Бранденбург преобучени у српска сељачка одела су пребачени гуменим чамцима на југословенску обалу, побили успаване официре, и после краће борбе са војницима успешно заузели канал и сва постројења”.

Извор: Бранко М. Јевтић и Бранко Богдановић, ”Јуришни батаљони војске Краљевине Југославије – од мита до истине”. Цитат је на страни 54, у поглављу ”Заузимање Сипског канала”.

Књига, додуше, још није изашла из штампе, добио сам је у електронској форми, пошто смо Бранко Јевтић и ја блиски сарадници. Бранко је посвећен истраживач и доста је познат у нашем свету – тако да је за њега чуо и Радош Бајић. И Бранко је дао Бајићу опис догађаја у Сипском каналу…

Дакле, овде није у питању незнање, већ намера: српски официри, омамљени неком дрогом, приказани су као пијанице, и то у контексту идеализације комуниста.

Када је о потоњима реч, најпре се поставља питање: шта ће они у првој епизоди серије која се зове ”Равна Гора”?

Зар није логично да ту буде Дража или неки његов сарадник?

Ако је баш морала нека партија, зар није логично да видимо представнике странака са великим бројем чланова и са угледом у народу, радикале рецимо?

А ако се већ приказују комунисти, зашто не према истинитим догађајима, као пета клона?

Наиме, ово су директиве Ј. Б. Тита уочи Априлског рата 1941:

”1. Задатак свих мобилисаних чланова КПЈ је, на првом месту, да утичу на стварање расула у Југословенској војсци, да шире забуну међу официрима и војницима и убеде их да је пораз последица некомпетентности официрског кадра, што би значило крај њиховом било каквом ауторитету;

2. Да покупе све оружје и ратни материјал напуштен у паници и сакрију га на безбедна места ради касније употребе;

3. Да пруже сву потребну помоћ усташама и другим сепаратистичким организацијама које доприносе брзом паду режима.”

У одушевљењу због слома државе коју су толико мрзели, комунисти се априла 1941. нису устручавали да пуцају у леђа југословенским војницима, као на пример у Крагујевцу.

Не очекујте да то видите у другој епизоди!

Опис краља Петра и његовог окружења, као и академика Слободана Јовановића, је толико понижавајући, да не вреди трошити речи.

Уместо тога, још која о комунистима.

Ова идеализација је, као наивна и контрапродуктивна, превазиђена још 1980-тих, у књигама једног од њихових главних идеолога, Добрице Ћосића. Милена Катић, представница грађанске фамилије, згражавала се над њиховом простотом и неукошћу. Носили су неке књиге које нису разумели, баратали су терминима чије значење нису знали, од господских манира није било говора…

Уочи рата, интелектуалаца је било у врху сваке партије – сем управо у комунистичкој, јер су их они сами побили, у тзв. чисткама. Привремено руководство КПЈ тада су чинили: Милован Ђилас, студент из Црне Горе, Јосип Краш, радник из Хрватске, Едвард Кардељ, учитељ из Словеније, Франц Лескошек, радник из Словеније, Иво Лола Рибар, студент из Хрватске, Александар Ранковић, занатлија (абаџија) из Србије и Миха Маринко, рудар из Словеније.

Био је то најслабији састав руководства КПЈ од њеног оснивања. Поређења ради, Сима Марковић, који је у Београду докторирао математику 1913. године код Михаила Петровића Аласа и Милутина Миланковића, био је професор и у Москви, све док га нису ухапсили. Док су Марковић и његови другови водили партију, профил предратног руководства није се могао наћи ни у њеним месним руководствима.

Писмених чланова и симпатизера је, наравно, било, али они нису били радници, већ тзв. салонски комунисти, али то је друга и дуга прича…