Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Учешће четничких батаљона ВКЈ у Априлском рату

14/11/2013

Капетан Бранко Животић

Прва герилска група у окупираној Европи, на Равној Гори маја 1941. На слици су пуковник Драгољуб Дража Михаиловић са својим пратиоцима и мајор Миодраг Палошевић, командант Првог четничког батаљона са својим подчињеним официрима и војницима, капетаном Миленком Рељићем, поручником Боривојем Илићем, потпоручником Павлом Мешковићем и наредником Гојком Хајвазом

Пише: Бане Јевтић

Припреме за рат

Данас је тешко разјаснити стваран број регуларних четничких јединица које су активно деловале и у ком обиму током априлских дана 1941. као и командне надлежности над њима.

Према Уредби о мирнодопској формацији војске из 1937 (са допунама из 1940.) Јуришна команда налазила се под непосредном командом Министра војске и морнарице, ван састава армијских области односно армија. И према Уредби о ратној формацији војске у мобилно и ратно доба из 1936, као и Упуту о ратној формацији војске у мобилно и ратно доба из 1937. (са допунама из 1940) иако се налазила у саставу Оперативне војске, Четничка команда је формацијски подчињена искључиво Врховној команди, ван састава армија. Након избијања непријатељстава, 6.априла, Четничка команда је ушла у стратегијску резерву Врховне команде. Како је Уредба о формирању Четничке команде донесена током 1940. вероватно је дошло до измена у погледу распоређивања и командовања подчињених јединица посебне намене, наиме свих шест мирнодобских четничких батаљона у тренутку мобилизације било је стављено под команде армија. (1)

Четничка команда као јединица специјалне намене није била директно подчињена (сем по хоризонталном принципу субординације) Обавештајној дирекцији Генерлаштаба (формирана 1941.) односно начелнику Обавештајног оделења Врховне команде, бригадном генералу Боривоју Јоксимовићу. О употреби четничких батаљона директно је одлучивала Врховна команда и то на бази парцијалних извештаја са фронта, без консултација или правовремене разраде плана са Обавештајним оделењем и Четничком комадном. Овакав начин рада показао је читав низ мањковости, а недостатак правовремених процена и по њима и одлука, умањило је ефикасност употебе четничких батаљона. Што је још горе, наређења су прослеђивана споредним путем, преко Групе армија, командантима армија или команданту Четничке команде.

Елитни, добро обучени и опремљени уз то одлично мотивисани четнички батаљони због своје малобројности нису могли одговорити свим задацима које би у случају рата са много надмоћнијим непријатељем пред њих постављала Врховна команда. Високи борбени морал и спремност за акцију посебно је био изражен у батаљонима са већинским српским кадром. Прекасно формирање четничких јединица, њихов мали број и кратак рок оспособљавања већег броја војника уочи Априлског рата показала је све своје слабости. Кроз потпуну обуку је прошло је тек две генерације регрута тако да је и резервни састав био неповољно мали.

Како се спољнополитичка ситуација крајем 1940. и почетком 1941. нагло погоршавала војни врх је интензивирао припреме за одбрану земље. После пуча и одбацивања Тројног пакта, 28.марта 1941. ратни сукоб са силама Осовине је постао све извеснији.Четничка команда је, по налогу Министарства војске и морнарице, појачала своје активности у припремама за рат и убрзаном обучавању што већег броја резервиста у подчињеним јединицама. Неколико дана после пуча, 1.априла 1941. враћен је стари назив команде па је место ,,Јуришна,, поново преименована у ,,Четничку команду,, Истим наређењем овој команди је наређено да се пресели из Новог Сада на нову локацију, у околину Краљева и тамо отпочне са формирањем Седмог батаљона. У циљу стварања основе за нови батаљон прекомандоване су две чете из постојећих батаљона, пристигла је Трећа чета Првог батаљона из Новог Сада и Трећа чета Трећег батаљона из Скопља. Ради формирања веће јуришне формације која би по наређењу Врховне команде била упућивана на угрожене правце наређено је да се цео Пети батаљон дислоцира из Ниша у Краљево. Овај батаљон појачан са новоформираним Седмим требао је да постане језгро четничких јединица које би у приправности стајали под директном командом Врховне команде. У случају преласка целе војске на герилски облик борбе, због непријатељске војне премоћи планирано је да Четничка команда буде основна јединица за даља герилска дејства (2)

У исто време Министарство војске и морнарице дало је упутство команданту Четничке команде у коме је наложено да се у четничке јединице могу примати сви који се добровољно пријаве без обзира на степен обучености. Било је довољно да испуњавају основне услове и да су словенског порекла. Ова одредба је искључивала пријем добровољаца бугарске националности. Четничке јединице су по првобитном плану требале прећи из мирнодопског у ратно стање само са постојећим кадром и без мобилизације тако да је за прелазак на ратни режим рада било довољно неколико сати.

Наређење Стр.Пов. Ђ.Бр. 2535 од 1.априла 1941. означило је, додуше закаснели, преокрет у односу према герилском ратовању. Кабинет Министра војске и морнарице је већ 2.априла 1941. изветио команданта Четничке команде, генерала Михаиловића да му упућије четничког војводу Косту Миловановића Пећанца са строго поверљивим наређењем који се односи на ,,споразум у погледу организације и сарадње нових четничких јединица,, (3) Војвода Пећанац се, највероватније 5.априла састао у Краљеву са генералом Михаиловићем, који га је упутио у Ниш, команданту Пете армије, генералу Владимиру Цукавцу. Два дана касније, 7.априла Пећанац је стигао у Ниш и показао генералу Цукавцу наређење Министарства Војске и морнарице, који му је на основу тога издао оружје и опрему за 600 људи.

Наводно, командант Пете армије, која је била директно подчињена Врховној команди је том приликом поставио Пећанца за ,,команданта Горског штаба,, у шта је тешко поверовати јер би тиме била дезавуисана регуларна Четничка команда и сам генерал Михаиловић. Пећанчеви четници су се груписали југозападно од Ниша, у Куршумлији, а свој штаб Пећанац је поставио нешто западније, у Луковској бањи. (4) Наређење Министра војске које је наводно добио Коста Пећанац није сачувано тако да се могу само претпоставити активности нерегуларних припадника четничке организације и врста субординације са регуларном Четничком командом.

Априлски рат

На дан напада на Југославију, 6.априла Четничка команда се налазила у селу Самаила код Краљева и ту је остала наредна три дана. Активности штаба команде биле су усмерене на припремање логора за очекивани прихват четничких јединица. Логор је припреман за одбрану од евентуалног ваздушног напада и у том циљу ископана су склоништа и постваљени противавионски митраљези. На дужност у Команду је тада распоређен и бригадни генерал Миленко С.Миљковић (5). По наређењу штаба Врховне команде 8.априла упућена је једна чета из новоформираног Седмог батаљона у Косовску Митровицу и стављена на располагање штабу Треће армије. Истога дана штаб Четничке команде је дислоциран у Пожегу а три дана касније, 13.априла пресељен је у Рогатицу. Штаб се 14-априла преко Горажда и Фоче пребацио у Калиновик одакле је 16.априла стигао у Сарајево. Два дана касније, 18.априла у Сарајеву је заробљен Штаб заједно са преосталим људством Другог и Седмог батаљона (6)

О ратним ангажовањима четничких батаљона, на жалост има врло мало сачуваних података. Велимир Терзић у књизи ,,Слом Краљевине Југославије 1941,, Александар Животић у чланку ,,Јуришни (четнички) батаљони ВКЈ,, и Бранко Богдановић у тексту ,,Јединице специјалне намене у Априлском рату 1941,, делимично су реконструисали ратне активности четничких јединица. Батаљони су делили судбину војске, пружали отпоре где је то било могуће али због несразмерно веће непријатељске снаге њихов учинак није могао битније променити стање нити утицати на исход овог неравноправног рата.

Први батаљон

Батаљон (без своје треће чете која је раније упућена у састав новоформираног Седмог батаљона) је 6.парила покренут из Новог Сада у правцу Зворника. Три дана касније, 9.априла у Зворник је приспела и Врховна команда. По наређењу штаба Врховне команде од Првог четничког батаљона формирана је нека врста стратегијске резерве тзв,.“јуришни одред„ који је деловао у склопу Зворничког одреда. Због све теже ситуације на фронту Друге армије, Врховна команда је 10.априла донела одлуку о повлачењу Прве и Друге армије јужно од Саве са задатком да тамо организује одбрану дуж њене десне обале. Сходно тој одлуци штаб Друге армије је истога дана издао Наређење О.Бр. 54 да се целокупна Прва армија пребаци у Србију и групише око Текериша. Истовремено поседањем одсека Дебрц-Рача требало је затворити приступ Зворнику из правца Шапца и Бијељине. Друга армија је добила задатак да се повуче у Босну и поседне одсек од Раче до ушћа Врбаса у Саву, обранећи правац Брод-Добој-Сарајево. Следећи директиву О.Бр.54 командант Прве армије, армијски генерал Милан Раденковић је око 18:00 часова наредио је да се њему подчињена Потиска дивизија пребаци преко Саве код Шапца и прикупи у реону Текериша, а да један пешадијски пук и један артиљеријски дивизијон остане у саставу одбране Шапца. Ердевички одред требао је да пређе Саву код Митровице и ту образује мостобран. Први јуришни батаљон који је стављен на располагање Првој армији из Зворника је преко Бијељине упућен у Босанску Рачу са задатком да образује нови, Рачански одред и брани прелаз преко Саве из овог места. Због погоршане ситуације у Срему где су локални Хрвати, припадници Хрватске сељачке странке, преузели власт и продора немачке војске у току ноћи имеђу 10. и 11. априла код Митровице и Шапца пребацивање преко Саве је успешно извршила само Трећа коњичка дивизија. Планирани мостобран Прва армија је успела да образује код Шапца само са деловима Треће дивизије (Трећи коњички пук) а код Митровице са 66. коњичким пуком. Мостобран код Раче образовао је Први четнички батаљон, један ескадрон и једна батерија.

Борачки делови Потиске дивизије и Прве армије форсирали су Саву код Шапца тек 11.априла и одмах су наставили марш према Текеришу. На угроженој левој обали Саве до тог датума остале су позадинске јединице и муницијска колона Потиске дивизије. У Срему је остао и Ердевички одред тако да је мостобран код Митровице држао само 66. коњички пук са непоузданим командантом, пуковником Антоном Кокаљом. Оваква сложена ситуација ће се показати кобном током 12.априла. Недовољно уништен понтонски мост код Сремске Митровице запоселе су немачке снаге и преко њега делови немачке 16. пешадијске моторизоване дивизије су форсирали Саву и одбацили 66. коњички пук према Богатићу. Истовремено, командант позадине Прве армије, дивизијски генерал Добросав Миленковић, добио је извештај да се у Кленку појавило 15 немачких тенкова, које су Немци наводно уступили усташама. Да би проверио ову информацију, генерал Миленковић је упутио извидницу састављену од дела људства Првог четничког батаљона, једног пешадијског батаљона и једне батерије Потиске дивизије. Извидница је налетела на чело немачке Осме оклопне дивизије па се повукла у правцу Шапца. Непосредно након тога, преко моста који није био порушен како би се омогућило повлачење заосталих јединица Потиске дивизије, из Кленка у Шабац је продрло двадесетак тенкова немачке Осме оклопне дивизије. Покушај Шабачког одреда и Трећег коњичког пука да противнападом потисну немачке тенкове завршио се потпуним неуспехом. Истога дана у сихронизованој акцији Немци су успели да потисну јединице Друге армије и савладају мостобран код Босанског Шамца и Босанског Брода. Практично 12.априла пали су сви мостобрани сем код Раче где је Рачански одред са Првим четничким батаљоном успешно одбио све немачке нападе. Врховна команда је 12.априла због погоршане ситуације напустила Зворник и упутила се према Сарајеву. Како је Шеста армија трпела непријатељски притисак са бока Врховна команда је у Директиви О.Бр.140 наложила Потиској и Трећој коњичкој дивизији да запоседне одбрамбене положаје на линији Осечина-Текериш-Шабац. Истога дана Директивом О.Бр.141 наређено је команданту Прве армије, генералу Раденковићу да од Првог четничког батаљона мајора Палошевића и 102. противавионског дивизиона (топови76,5мм М36 и М37) арт.мајора Милована Тодоровића образује противоклопни одред којим ће затворити теснац код Зворника, а да Рушећи (инжењерски) одред минира и припреми за рушење зворнички гвоздени мост. Врховна команда није знала да је Први четнички батаљон у то време још успешно држао одбрану на мостобрану код Раче. Командант Прве армије знајући ситуацију на свом терену прилагођавао је наређења Врховне команде реалним могућностима. Наредио је да се мањи одреди у току ноћи 13. и 14.априла упуте у Мачву ради извиђања и у исто време изврше офанзивна и диврезантска дејства у непријатељској позадини у Срему. Противавионски дивизион мајора Тодоровића је пребачен на леву обалу Дрине, низводно од Зворника и тамо заузео положаје, а Рушећи одред је припремио рушење моста чим се појаве прве непријатељске снаге. Током ноћи 13. и 14.априла јединице Прве армије су се повукле на нову линију код Лознице (Грачаничко гробље- Тржичко брдо-Лозница- десна обала Дрине) док је Трећа коњичка дивизија обезебеђивала бок армије (Дебрц-Јевремовац-Текериш-Завлака) а Први четнички батаљон је и даље држао мостобран код Раче. Овакав распоред југословенске војске онемогућавао је брзу копнену акцију заузимања бијељинског аеродрома, што је приморало немачку команду на организацију ваздушног десанта.

Бијељина је била важно стратешо место. На еродрому је била стационирана 64.ваздухопловна база са штабом 4. ваздухопловне бомбардерске бригаде и 203. и 204. ескадрила Првог бомбардерског пука 62. бомбардерске групе.Током 9.априла овде су се, са аеродрома Давидовац код Параћина пребацили преостали авиони 201. и 202.ескадриле 61.бомбардерске групе. На аеродому су се тада налазили преостали авиони Шестог ловачког пука са аеродрома Крушедол и Земун и Једанаесте самосталне извиђачке групе као и делови Прве и Друге групе армијске авијације. Ценећи важност ове стратегијске тачке, али и значајну концентрацију југословенске авијације, немачка Ваздухопловна команда Арад (Luftwaffen-Kommando Arad) Четврте ваздушне флоте (Luftflotte 4) је током 10, 11. и 12. априла извршила низ узастопних, снажних удара по аеродрому, при чему је успела да уништи већину преосталих авиона. Оставши без апарата, особље Првог бомбардерског пука Четврте бригаде је већ 11. априла напустила аеродром и аутомобилима преко Тузле стигла у Сарајево

Немци су 14.априла за планирани десант на бијељински аеродром издвојили један број авиона и то: из базе у Сегедину из састава Прве групе ,,Хорст Весел,, (I/ZG.26 ,,Horst Wessel,,) ловце-извиђаче типа Месершмит Ме110 (Messerschmitt Me110C-5) и 26 ,,разарача,, (zerstrorer) типа Месершмит док из базе Арад из састава Треће групе (III/JG.54) издвојено је 18 ловаца типа Месершмит Ме.109, 11. ловаца штука Ју.87 као и 17 транспортних авиона Јункерс Ју.52. Ваздушна припрема је почела у јутарњим часовима а транспортери су се спустили на бијељинску писту нешто пре поднева. Искрцало се око 250 припадника ваздушно десантних трупа. После краткотрајне борбе Немци су заузели аеродром и том приликом заробили 210 југословенских војника. Чим је обавештена о десанту, команда Прве армије је хитно упутила Први четнички батаљон са рачанског мостобрана у правцу бијељинског аеродрома. Батаљон су у покрету пресрели непријатељски авиони и у бришућем лету под ураганском ватром из својих митраљеза и топова нанели велике губитке. Храбри али узалудни напад на немачке десантне трупе који су имали велику ваздушну подршку и после продора копнених немачких снага узроковало је велике жртве. (7)

У жестокој борби против надмоћнијих немачких снага батаљон је успешно одолевао нападима све док Немци нису увели у борбу тенкове којима батаљон није могао да се ефикасно супростави. Батаљон није располагао са противоклопним оружјем. Истовремено батаљон је нападнут од усташких снага из позадине. Батаљон је у овим борбама имао велике губитке и када је одбрана аеродрома постала неодржива преостали четници су одступили. Избегавајући заробљавање командант батаљона мајор Миодраг Палошевић са групом преживелих официра и војника наставио је кретање према Хан Пијеску чврсто решен да настави борбу и после потписане обуставе ратних дејстава.

Други батаљон

Батаљон се од самог почетка рата налазио у сталном покрету и повлачењу а о евентуалним борбама против Немаца нема доступних сачуваних података. Схватајући да је југословенској војсци онемугоћено повлачење у Македонију, после неочекивано брзог продора са истока, Врховна команда је 8.априла Директивом О.Бр.58. наредила команданту Друге армије да Други четнички батаљон упути у реон Косовске Митровице и стави на расположење штабу Треће армије. На жалост Четничка команда стационирана у Краљеву тога дана имала је на располагању само две раније пристигле чете а Други батаљон још није пристигао из Барање. Други батаљон се вероватно срео са Четничком командом која се између 8. и 13.априла кретала релацијом Краљево-Пожега-Рогатица и заједно са њом наставила повлачење према Сарајеву. Батаљон је пао у заробљеништво 18.априла у Сарајеву заједно са Четничком командом

Трећи батаљон

Овај батаљон је био базиран у Скопљу а брзи немачки продор из Бугарске омео је примену успешне и организоване одбране. Трећи батаљон је 8.априла добио наређење да заједно са једном четом Седмог батаљона брани улаз у Качаничку клисуру. То појачање је у ствари била она иста чета која је неколико дана раније изузета из састава Тећег батаљона и упућена у Краљево ради формирања новог Седмог. За одбрану Качаничке клисуре вероватно су ангажовани и четници Косте Пећанца који су, подељени у три групе, покренути из Куршумлије 10.априла.Током послеподнева 12. априла, после последњих огорчених борби и продора великих немачких оклопно механизованих јединица (немачка Девета оклопна дивизија) кроз Качаничку клисуру разбијени су остаци овог батаљона и приморани на предају. Један вод Треће чете из Седмог батаљона је избегао заробљавање и са својим командиром наредником Ђорђем Герогојевићем одступио на Копаоник. (8) Четнички одреди Косте Пећанца повукли су се преко Куршумлије, односно Луковске бање, северозападно на планину Соколовица и тако су избегли заробљавање.

Четврти батаљон

Батаљон је уочи напада на Југославију, у ноћи између 4. и 5.априла пребачен из матичног гарнизона у Карловцу у реон Бјеловара и стављен на расположење штабу Четврте армије. Већ 7.априла, после снажног и брзог продора јединица немачког 46. моторизованог корпуса преко река Драве код Ђекењеша и Муре код села Летења те заузимања Чаковца постало је јасно да је фронт Четврте армије неодржив. У очајничким покушајима да одржи линију фронта, командант Четврте армије, армијски генерал Петар Недељковић је наредио да се батаљон припреми за диверзантске акције у непријатељској позадини и у пуној приправности сачека даља наређења. У батаљону у коме је већина људства била хрватске националности уочена је изразита активност проусташких елемената. Из тих разлога командант армије није упутио овај непоуздан батаљон на гушење усташке побуне која је избила у Бјеловару 9.априла у јединицама 108. пешадијског и 40. допунског пука. Два дана касније, 10.априла батаљон захваћен усташком пропагандом и дефетизмом предао се Немцима.

Пети батаљон

Овај батаљон се до 8.априла налазио се у свом матичном гарнизону у Нишу. Раније наређење да се Пети батаљон дислоцира у реон Краљева ради укрупњавања снага Четничке команде није извршено до назначеног рока. Због преоптерћености железничких праваца и изненадног немачког напада пребацивање батаљона није извршено. Нови задатак затеченог Петог батаљона био је обезбеђење штаба Пете армије. После пада Пирота, 8.априла, команда Пете армије је формирала здружени одред у чији састав су ушли Пети четнички батаљон, моторизовани дивизијон Друге коњичке дивизије, армијски пионирски батаљон и неке мање артиљеријске јединице из састава армијског артиљеријског пука. Одред је запосео Шпајске положаје тридесетак километара југоисточно од Ниша. Истога дана, у вечерњим часовима, команда Пете армије је напустила Ниш и преко Нишке бање пребацила се у Крушевац. Делови немачке 14.оклопне дивизије 14. армијског корпуса Прве оклопне групе су 9.априла. пред зору стигли пред Шпајске положаје, брзо разбили слабу одбрану и истог дана, већ пре подне заузели Ниш са неоштећеним мостом на Јужној Морави. Практично, 9.априла разбијен је Пети четнички батаљон. Преостали борци четничког батаљона су под борбом наставили повлачење у реон Краљева и коначно, 14.априла заробљени су од стране Немаца. (9)

Шести батаљон

Уочи рата, у марту 1941. овај батаљон је учествовао у пасивном гушењу усташке побуне у јединицама 23. пешадијског пука у Имотском и Љубушком. На овај задатак, због неповерења у старешине хрватског порекла командант батаљона мајор Љубодраг Тадић је послао, уз командире Хрвате, официре српске националности. Задатак је извршен без употребе силе и имао је мање више демонстративни карактер са циљем показивања решености и снаге војске и приморавања обвезника хрватског порекла на одазивање војним позивима.

Батаљон је 4.априла пребачен из свог матичног гарнизона у Мостару у реон Младеновца, а одатле пешке до села Азања и ставио се на расположење штабу Шесте армије под командом армијског генерала Димитрија Живковића. Мобилизацијско место ове армије било је необично далеко и налазило се у сасвим другој области, код Старе Пазове. Транспорт железницом обављен је са даном закашњења због отежаног промета. Огроман број избеглица из правца Београда и повећани покрети војске успоравали су транспорт батаљона што је узроковало ово закашњење. Батаљон је 9.априла заједно са штабом Шесте армије камионима пребачен у рејон Тополе. Путеви су били закрчени великим бројем коморских кола што је отежавало кретање штаба армије. Рано ујутру, 10.априла батаљон је аутобусима пребачен до села Чимућ на путу Крагујевац-Топола. Командант батаљона мајор Тадић тога дана је добио наређење да покрене батаљон у правцу Крагујевца са задатком да тамо успостави ред и мир пошто су грађани после повлачења војске из града почели да праве пометњу, нереде и врше крађе војне имовине из напуштених магацина. После увођења војне власти у граду батаљон је требао да крене до села Сабанта, прикупи пешадијске делове које се повлаче тим правцем и тако ојачани организује одбрану Крагујевца. Батаљон је одмах кренуо на извршење задатка али после петнаестак минута маршевског хода сусрео је један коњички ескадрон које се у нереду повлачио пред колоном немачких тенкова. У тако неповољној ситуацији већи део батаљона се склонио северно од пута, а мањи део, са водом за везу и делом штабног вода је одступио јужно од пута. Батаљонску заштитницу извео је део Прве чете под командом капетана друге класе Бранка Животића (10)

Заштитница је пружила јак отпор и у овим борбама уништена су три немачка тенка. У борби је погинуо капетан Животић који је сам успео да уништи један немачки тенк. После ових сукоба код села Чумић батаљон је самовољно напустио командир Друге чете капетан прве класе Драгомир Марковић који се одмах по доласку у Мостар ставио на располагање усташкој војсци. Исто је учинио и командир вода за везу поручник Иван Петружеља одмах по ослобађању из немачког заробљеништва. Батаљон се од борби у селу Чумић налазио у сталном повлачењу све до коначне предаје 15.априла у Горњем Милановцу.

Седми батаљон

Ова, тек формирана јединица, уз то ослабљена за једну чету која је упућена у састав Трећег батаљона показала се врло добро у борбама против Немаца. Заједно са противавинским дивизијоном штаба Врховне команде током 12. и 13. априла батаљон је дејствовао у склопу Прве армије у ширем реону Зворника. Батаљон је водио оштре борбе против немачке оклопно механизоване колоне и том приликом уништено је неколико немачких тенкова и камиона. После ових борби Седми батаљон се повукао у реон Сарајева и коначно је заједно са Другим батаљоном и Четничком командом, 18.априла био приморан на предају.

Данас нема доступних и поузданих података о броју страдалих припадника четничких батаљона. У свим борбама које су водили у краткотрајном Априлском рату против надмоћнијег непријатеља показали су висок степен обучености и храбрости пружајући отпор понекад и ван оквира својих борбених могућности. У одбрани бијељинског аеродрома, у борбама у реону Зворника, у Качаничкој клисури, код села Чумић и на другим положајима имали су осетне губитке. Заробљавањем Четничке команде и њених подчињених јединица завршено је учешће четничких батаљона у кртаткотрајном Априлском рату. За брзи пораз у Априлском рату најмању кривицу сносе официри, подофицири и војници четничких батаљона. Четнички батаљони си били мали али борбено најспособнији део војске која је са огромним слабостима ушла у рат са неупоредиво бројнијим и спремнијим противником. Краткотрајан отпор југословенске војске није омогућио четничким батаљонима да на одговарајући начин искажу своје борбене квалитете (11)

———

Бранко Богдановић ,,Јединице специјалне намене у Априлском рату 1941,, и др. Нусрет Шехић ,,Четници као носиоци герилског облика ратовања у плановима највиших војних власти предратне Југославије,, Годишњак друштва историчара Босне и Херцеговине, Година 28, 1970. То би практично значило да је Први новосадски батаљон био подчињен штабу Прве армије (мобилизацијско место у Новом Саду, а концентрацијско у Руми. Други сарајевски батаљон је био подчињен штабу Друге армије (мобилизацијско место штаба у Кисељаку код Сарајева, а концентрацијско у Ђакову). Трећи скопски батаљон би је подчињен штабу Треће армије (мобилизацијско место у Скопљу) Четврти карловачки батаљон подчињен је Четвртој армији (мобилизацијско место штаба у селу Божјаковна код Дугог Села, а концентрацијско у Бјеловару). Пети нишки батаљон подчињен је штабу Пете армије (мобилизацијско место у Нишкој Бањи). Шести мостарски батаљон био је подчињен штабу Шесте армије (мобилизацијско место штаба у Старој Пазови, а концентрацијско у Азањи) Ова армија је дакле, дислоцирана чак из Мостраског војног округа Јадранске дивизијске области Приморске војне области у Румски војни округ Дунавске дивизијске области Прве армијске области. Једино Седма армија (моблизацијско место штаба у реону Загреба, а концентрацијско у Брежицама) је била без свог четничког батаљона.
АВИИ, П17, К1 рег.бр.28/5
АВИИ К-11А рег,бр.29/1-1 Кабинет Министарства војске и морнарице, 2.април. 1941.
Драгољуб Петровић ,, Четничка организација Косте Пећанца до октобра 1941,, Војно историјски гласник бр.2, Београд 1968.
Бригадни генерал Миленко С.Миљковић је рођен 1882. Питомац 33. класе Ниже школе Војне академије. Чин генерала добио 17.децембра 1930. Пензионисан по личној молби 29.маја 1933. Након избијања Априлског рата распоређен у Четничку команду. Заробљен у Априлском рату. Умро 1965.
Александар Животић “Јуришне (четничке) јединице војске Краљевине Југославије 1940-41,, Војноисторијски гласник, бр.1-2, Београд 2003.
Интересантно је да су неки аутори, без увида у немачке изворе, десант и трагедију Првог четничког батаљона датирали на 12.април, када је ова јединица још била на рачанском мостобрану. Датум али и сам положај Првог батаљна у време десанта се у различитим изворима битно разликује. Код неких аутора стоји да се батаљон већ налазио на аеродрому у време десанта и претрпео велике губитке у току одбране. Неки аутори чак тврде да су Немци извели падобрански десант али у немачким изворима јасно стоји да је десантна група спуштена транспортним авионима.
Станко Равић ,,Расија у пламену,, Беокњига, 2003. на страни 52 и 56. аутор наводи да је наредник Ђорђе Георгијевић (Глигоријевић) са преосталим борцима из свога вода приступио у новоосновану Копаоничку партизанску чету али је убрзо, као монархиста ликвидиран од косметских комуниста. Овај случај помиње и Деса Пешић и књизи ,,Студенички срез у НОРу и револуцији,, стр.45
Велимир Терзић ,,Слом Краљевине Југославије 1941,,
Капетан друге класе Бранко Николе Животић је рођен 22.јула 1910. у селу Кумодраж код Београда.Завршио је 59.класу Војне академије 1933. До 1940. био је командир вода у Школи за резервне пешадијске официре у Сарајеву. По формирању четничких батаљона постављен је за командира Прве чете Шестог батаљона у Мостару. Био је један од девет четничких официра који су на маневрима код Београда, 9.септембра 1940. демонстрирали падобранско диверзантску акцију у непријатељској позадини. Истакао се у гушењу усташке побуне у Имотском у марту 1941. Погинуо јуначки у борби против немачке тенковске колоне12.априла 1941. у селу Чумићи.
Александар Животић “Јуришне (четничке) јединице војске Краљевине Југославије 1940-41, Војноисторијски гласник, бр.1-2, Београд 2003.

Наставак борбе после Априлског рата

Већина преживелих припадника четничких батаљона после Априлског рата је завршила у заробљеништву. Официри и војници српске националности су интернирани у заробљеничке логоре док су Хрвати углавном одмах по заробљавању пуштани кућама. Мали број официра, подофицира и војника је избегао заробљавање, а међу њима било је и оних који се нису мирили са брзом капитулацијом и предајом. И у другим јединицама војске било официра и војника спремних за наставак борбе. Такав је случај са групом непредатих војника генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића са којима су преживели припадници Првог четничког батаљона неколико дана после капитулације остварили контакт и наставили борбу.

Генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловиће се на дан немачког напада налазио на положају начелника Оперативног оделења Друге армије која се по ратним распореду налазила у Кисељаку код Сарајева. Одмах по избијању сукоба Друга армија под командом генерала Милутина Недића заузела је одбрамбене положаје на северним границама према Мађарској. Већ првих дана рата и оштрих борби било је јасно да је фронт неодржив пре свега због масовног дезертерства хрватских официра и војника, деловања пете колоне и добро организованог, бројно надмоћнијег и боље опремљеног непријатеља. (1) Хрватски војници и становништво одмах су одушевљено и организовано стали на страну окупатора, олакшавали њихово напредовање разним саботажама и на крају отвореним нападима из позадине угрозили југословенску војску. У тако тешкој ситуацији пуковник Михаиловић је окупио преостале делове Друге армије српске националности у Славонији и Барањи и организовао њихово постепено и сигурно повлачење преко Саве. За неколико дана операција је успешно завршена а потом је срушен велики савски мост код Брчког.

По наређењу команданта армије генерала Недића пуковник Михаиловић (који је у међувремену постављен за начелника штаба Друге армије уместо генерала Богдана Маглића) је 13.априла формирао посебан ,,Брзи одред,,. Одред је формиран од војника из 41.пешадијског пука, једне ауточете, два вода противавионских митраљеза (Збројовка 15мм М38) и получете борних кола Рено Р-35. Генерал Недић је током поподнева истог дана упутио одред на лево крило армије на правцу Добој-Дервента- Босански Брод, са задатком да тамо извиди ситуацију и угуши усташку побуну.Пред зору, 14.априла одред се зауставио неколико километара испред Дервенте а извиђачка оделења су установила да место држе јаке усташке снаге па је одлучено да се са првим јутарњим зрацима изврши напад. У напад је кренула једна пешадијска чета на камионима, вод борбених кола и вод противавинских митраљеза. После краткотрајне али жестоке борбе усташе су протеране из Дервенте, а тиме је отворен правац према Броду. Пуковник Михаиловић је поделио Брзи одред у две групе, једна је наставила са чишћењем терена у правцу Прњавора, а друга под његовом личном командом, кренула у правцу Босанског Брода у коме су власт дан раније преузели усташе и локални фолксдојчери.Ова група је испред Брода водила борбе све до увече, када је дошла смена . Због неодрживости фронта после свих ових борбених успеха одред се упутио око 23:00 часа у реон Добоја, где се дислоцирао штаб Друге армије.Око 7:00 часова, 15.априла. одред је стигао у Добој и одмах продужио ка Маглају. На путу су око 8:00 часова улетели у борбу па је пуковник Михаиловић наредио насилно извиђање према селу Шеварлије. Одред се на 40.километру северозападно од Сарајева око 12:00 поново жестоко сукобио против 36.тенковског пука 14.немачке оклопне дивизије Друге армије. Упркос херојском отпору, надмоћнији непријатељ уништио је сва преостала борна кола. Тачно у поноћ између 15/16. априла остаци одреда је кренули су вододелницом реке Спрече и Криваје. Колона се пре подне 16.априла зауставила у једном српском селу ради предаха и прехране, а у току дана одред је пронашао курир из штаба команде армије и донео је наређење о прекиду непријатељстава на целом фронту Друге армије са наређењем о безусловној предаји. Тада је пуковник Михаиловић изрекао чувену реченицу ,,Капитулација!!?? Та реч не постоји у нашем војном речнику,, Преживели борци Брзог одреда нису прихватили предају и извршили повачење дубље у шуму и тако је пуковник Михаиловић постао ,,први герилац окупиране Европе,,

У међувремену у групи коју је предводио Михаиловић долазило је до промена. Неки су одлазили, обесхрабрени тешком ситуацијом, а неки су се прикључивали, као рецимо жандармеријски капетан Милојко Узелац ,,Тарас,, (2)и капетан Петар Дејановић. Групи се 20.априла придружио Добојски четнички одред војводе Митра Пајовића, са тридесетак четника и морнарички подофицир Фрањо Сеничар (3).

Пуковник Михаиловић је 20. априла преименовао свој Брзи одред у ,,Горски,, Наредних шест дана Горски одред подељен у шест група извео је неколико успешних диверзантских акција око Хан Пијеска и водио борбе против усташа и немачких потерних оделења. Одред је 22. и 23. априла извео рушење пруге Завидовићи-Хан Пијесак. Пре тога покидане су телефонско телеграфске линије, а како није било експлозива кварење пруге је извршено ручним алатом. Следећег дана, 24.априла одред се одмарао у селу Солун. Већ 26.априла одред је примио борбу против групе муслимана из Олова коју су Немци наоружари и послали у потеру. После одбијеног напада одред прешао у село Мислово, на путу Зворник-Сарајево и ту преноћио.Једна од већих борбених акција извео је Горски одред 26.априла изненадним и добро планираним нападом на једну немачку колону шест километара северно од Хан Пијеска. Огорчени овим герилским акцијама Немци су покренули већ следећег дана велику потеру па је донесена коначна одлука о пребацивању одреда преко Дрине у Србију. Одред је 27. априла стигао у село Сјевреско али Немци су убрзо обавештени о њиховом кретању. Из тенкова гранатирали су село и приморали одред на брзи покрет. (4)

27. или 28. априла овој групи непредатих војника и официра приључио се командант Првог четничког батаљона мајор Миодраг Палошевић са својим преосталим борцима. Међу придошлим борцима били су капетан Миленко Рељић (5) поручник Боривоје Илић ,,Дебарац,, (6), потпоручник Павле Мешковић (7), наредник Гојко Хајваз (8) и десетак војника

Одред је прешао у Србију 29.априла код села Вежња-Заовине у подножју Таре. Пре тога одред је у селу Водно, из магацина жандаремеријске станице узео нешто преостале хране и опреме.Одмор у селу је трајао до 3.маја када је због опасности од немачких потерних оделења из Бајине Баште и Вишеграда донесена одлука о покрету у нутрашњост Србије. Наиме председник сеоске општине, бојећи се немачке одмазде пријавио је боравак одреда немачкој команди у Бајиној Башти. Око поднева, 4.маја одред је напустио село и упутио се у Ловачки дом на планини Тара. Ујутру, 5.маја одред је наставио покрет у правцу Ужица. Код села Шљивовица били су нападнути од групе жандарма. Истога дана после подне одред је био скоро опкољен од немачког потерног оделења у Калуђерским Барама. Тада су били принуђени да униште архиву и пусте товарне коње у шуму.У сачуваним немачким извештајима стоји да је потера за 80 одметника безуспешно настављена без губитака и контакта (9) На Ђурђевдан, 6.маја 1941. одред је прешао пут Бајина Башта-Ужице и ради лакшег и неприметног кретања подељен на мање групе са заказаним састанком за десетак дана. Одређени правац кретања и одредиште био је сувоборски масив. (10) и (11)

Избор за своју прву базу пао је на планински сувоборски масив, на висоравни познатој као Равна Гора. Географски и стратешки гледано терен за прву герилску базу је одлично изабран. У близини су се налазили већи српски градови а и сама престоница није била далеко. Неприступачан и лако бранљив терен са једне стране и близина важних комуникација са друге чинили су простор Равне Горе иделаним за герилски начин ратовања. Слаба прилазна путна мрежа у том крају осујећивала су евентуални брзи продор немачких моторизованих колона, а са друге стране Равна Гора је имала одличан стратешки одбрамбени положај. Становништво овог дела Србије било је традиционално наклоњено монархији, слободарски и ратнички васпитавано и расположено.У народу овога краја сам чин капитулације, после брзог слома југословенске војске у Априлском рату и окупација које је одмах уследила доживљаван је као велика национална срамота. У таквој средини пуковник Михаиловић је за своју групу лако обезбедио сигурно уточиште и пронашао сву потребну помоћ за припрему устанка.

Немци су још пре рата са посебном пажњом пратили развој четничких јединица. Показали су велико интересовање за организацију, начине рада и резултате који су у обуци постизали припадници четничких батаљона. Оптерећени комплексом српске четничке традиције, Немци су помно пратили сва збивања везана за четничке организације и одреде. У извештају немачког Министарства иностраних послова Служби безбедности Рајха (Sicherheitsdienst) од 28. јануара 1941, наводи се да су “четничке и комитске,, организације током последњих недеља појачале активност. Немачка је током припрема за напад на Југославију са посебном пажњом пратила све активности које би указивале на припреме за герилски начин ратовања. Посебно је индикативан Прилог бр.1 Операцијске заповести команданта немачке Друге армије генералфелдмаршала Максимилијана фон Вајхса (Maximillian von Weich) у коме се 4.априла 1941. наводи да су четници груписани на простору Сава-Драва уз Четврту и Седму армију, Савску дивизију Четврте армије, Дравску дивизију Седме армије и Осијечку дивизију Друге армије. Сем тога, југозападно од Карловца, по немачким обавештајним подацима, стационирано је око 800 припадника четничке организације па је фон Вајхс наложио посебан опрез и наредио да се изврше додатне припреме.

За разлику од већине других заплењених војних докумената четничка архива, њена организација и наставни планови обуке посебно су анализирани . У прилог томе говори податак да су Немци после заплене архиве све документе везане за рад Четничке команде и њених предпостављених јединица, превели на немачки за потребе војне обавештајне службе, Абвера. Преводи четничких докумената настали су у Бечу током 1943. и 1944.

На крају, из реферата о безбедоносном стању на Балкану од 9.фебруара 1943. који је за Адолфа Хитлера написао шеф обавештајне службе за Источну Европу и Блакан пуковник (касније генерал) Раихард Гелен (Reinhard Gehlen) између осталог стоји: ” У бившој Југославији ,,четници” су били поуздана добровољачка борбена организација која је била организована од државе и подржана са оружјем и новцем. Почетком рата су били организовани као јуришни батаљони за обављање посебних задатака. Одмах по капитулацији Југословенске војске, већина ових четника се груписала у веће српске борбене јединице под вођством својих официра, стварајући тако основу покрета Д. М. “

——–

Бранко Јевтић ,,ЈВуО у Шумадији,, настанак првих герилских група
Жандаремеријски капетан Милојко Ј.Узелац ,,Тарас,, је рођен 1896. у Грачацу, пре рата командир жандармеријске станице у Винковцима. Међу првима пристипуо герилској групи. Командант стана Врховне команде ЈВуО. Начелник индентантуре у ВК. Заробљен је од партизана и осуђен на дугогодишњу робију. Умро је 1946. у митровачком затвору
Морнарички наредник (касније поручник фрегате) Фрањо Сеничар, родом је из околине Сплита, за време рата био инструктор у Првом равногорском корпусу. Крајем 1944. прекомандован је у Поморску Обалску Команду у Боки Которској. Са групом спасених савезничких авијатичара малим рибарским бродом прешао у Италију. Емигрирао у Америку
Мирко Станковић ,,Како је Дража Михаиловић дошао до Равне Горе,, Амерички Србобран 25.јули 1949.
Капетан друге класе Миленко Арона Рељић, рођен 27.октобра 1919. у Зрењанину. На служби у Првом четничком батаљону. Приступио у ЈВуО.

Благајник у Врховној команди ЈВуО. Командант ослобођеног Горњег Милановца 1941. Начелник штаба команде војне области Ниш. Погинуо 12.јула 1942. у лесковачком срезу. Посмртно одликован Карађорђевом звездом 17.августа 1942. од Владе у Лондону

Пешадијски поручник Боривоје Илић ,,Дебарац,, родом из Врања. На служби у Петом четничком батаљону. Приступио у ЈВуО. Командант Средњег дела штаба Врховне команде ЈВуО. Помоћник команданта Колубарске бригаде Ваљевског корпуса. Заробљен и убијен октобра 1944. од партизана у селу Ба.
Пешадијски поручник Павле Александра Мешковић, рођен 3.новембра 1915. у Охриду. На служби у Петом четничком батаљону. Приступио у ЈВуО. Организатор устанка у Јужној Србији 1941. Обавештајни официр у корпусу Горске Гарде. Преживео рат и емигрирао. Један од утемељивача равногорске организације у Аустралији. Доживотни председник равногорског одбора у Сиднеју.
Наредник Гојко Р.Хајваз, активни подофицир у 29. пешадијском пуку у Никшићу. Прешао у Први четнички батаљон. После Априлског рата приступио у ЈВуО. Помоћник команданта спољне страже Врховне команде ЈВуО. Командант Трећег батаљона Колубарске бригаде Ваљевског корпуса.
Др.Павле Милошевић ,,ЈВуО 1941-1945,, Београд 2005
Павле Мешковић ,, Од Босне до Равне Горе,, Равногорски борац, јуни 1951.
Радоје Л.Кнежевић ,,Књига о Дражи,, свеска прва 1941-1943. Српска народна одбрана 1956. Виндзор, Канада

Из књиге Банета Јевтића ,,Јуришни батаљони ВКЈ”, која је у припреми.