Тзв. Сремски фронт

12/04/2013

Тзв. Сремски фронт

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Још од 1945. године у Србији је дан освајања Беча од стране Совјета малте не државна тајна. То је дакле било 12. априла 1945. године. Пошто је са падом Беча немачки положај у Срему постао апсурдан, они су тог дана одлучили да напусте тзв. Сремски фронт и крену на запад. Комунисти су одмах покренули причу да су заправо они пробили немачки фронт у Срему и те приче држе се до дана данашњег.

Представници државе и војске на комунистичкој прослави у Срему 12. априла 2013.

Примера ради, 12. априла 2013. године, на званичном сајту комунистичких ветерана (Субнор), писало је:
”На сремској равници, где се сада налази Меморијални центар у Адашевцима крај Шида, вијориле су тробојке и орила се партизанска песма овог 12. априла у знак сећања на храбре борце Народноослободилачке војске Југославије и савезничких армија, који су у јединственом фронту, пре 68 година, разбили фашистичку хитлеровску солдатеску Немачке и окончали једну од завршних победа у ослобађању Европе на крају Другог светског рата.
Организатори сећања на славне дане били су Влада Републике Србије и СУБНОР Србије, а присуствовало је више хиљада људи из разних крајева наше земље и из региона.”

Поглед на улаз у Спомен комплекс ”Сремски фронт” (Фото: ”Новости”)

На сајту је пренет и говор председника Субнора Миодрага Зечевића, који је поред осталог рекао:
”На простору Сремско-славонске равнице и Семберије водила се неколико месеци тешка рововска борба са преко четири стотине хиљада елитних немачких војника, потпомогнутих квислиншким формацијама НДХ, а у Источној Босни и четника и других колаборациониста…
У овој највећој битки на ратном простору бивше Југославије у Другом светском рату, животе je у победу над фашизмом, на просторима ове равнице, уградило више од 13 хиљада бораца НОР-а, око 1.000 припадника Црвене армије и приближно толико припадника других народа чије јединице су се бориле у саставу НОВ и ПОЈ Југославије.
У том времену, у коме је било доведено у питање опстајање савременог демократског света и цивилизације, постојале су само две зараћене стране и два опредељења…
Признање народноослободилачкој борби дали су и наши пријатељи и наши непријатељи. А светска историја попела нас на пијадестал за допринос победи над фашизмом…
Нацизам и фашизам су војнички побеђени, али борба није завршена, јер друштвена и политичка кретања у свету и конзервативне снаге омогућују услове за њихово поновно настајање. Због тога прогресивне снаге не смеју да забораве прошлост и све ужасе које је свет преживео у покушају спровођења фашистичке идеологије и намере…”
Истог дана ”Новости” доносе чланак о радовима стручњака Народног музеја у Београду и Завода за заштиту споменика у Шиду на сређивању Спомен комплекса ”Сремски фронт”, који заузима чак 28 хектара. Историчар др Војислав Суботић дао је следећу изјаву:
”Током тешких 175 дана и рововске борбе, Србија је на Сремском фронту дала немерљиви допринос коначној победи и уградила се у темеље модерне Европе. Али у Срему је плаћена превисока цена. Под притиском Американаца али и Руса, мобилисана је читава српска младост. Борбу наше војске одликовало је родољубље и жеља за слободом, али недовољно обучени и спремни за ратовање са надмоћним непријатељем голобради младићи не старији од 16 година, остали су на сремским пољима.”
Дакле, сем смањивања српских жртава на 13.000, које се понавља и у овом чланку, кроз изјаву др Суботића уводи се у оптицај и једна нова информација: да су заправо Американци и ”Руси” (чак не ни Совјети) приморавали југословенске комунисте да шаљу српску децу у сигурну смрт!
Браћа Живан и Радоје Кнежевић овако описују развој борби између Црвене армије и Немаца после освајања Београда, 20. октобра 1944:
”После освајања Београда, 4. механизовани гардијски корпус прешао је Саву и после дводневних тешких борби освојио Земун и Бежанијску косу. Корпус је 1. новембра заузео Сремску Митровицу, али је већ 2. новембра био задржан од стране немачке 2. оклопне армије на линији: Илок – Ердевик – Мартинци – Дунав од Вуковара до мађарске границе. Остали корпуси совјетске војске надирали су ка Дрини и ту су задржани 15. децембра од стране немачких 11. и 14. корпуса 2. оклопне армије.”
За разлику од Армијске групе ”Србија”, која је била неупоредиво слабија од јединица Црвене армије, Немци су сада довели бројне и елитне трупе 2. оклопне амрије. Такође, изабрали су повољан положај за одбрану, користећи реке као природне заклоне. Најпре Дунав, који су запосели од Будимпеште до његовог лука у Срему, где нагло скреће на исток. Од тог лука природне препреке преко сремске равнице није било само до реке Босут. Фронт се затим пружао обалама Босута до ушћа у Саву, а затим уз ову реку до оближње Раче, где је ушће Дрине. Према томе, фронт је ишао линијом Дунав – Босут – Сава – Дрина.
Фронт успостављен у Срему од Жданова је преузео 68. стрељачки корпус. Када је и он 25. децембра отишао у Мађарску, на Сремски фронт је дошла 1. бугарска армија. Али већ после неколико дана и Бугари одлазе на север. Тада су на Сремски фронт упућене 1. и 3. југословенска армија, јединице састављене од необучених младића које су комунисти присилно мобилисали по Србији. Најбоље јединице Ј. Б. Тито је оставио у Београду и другим ”ослобођеним” местима, да учвршћују комунистичку власт.
Сремски фронт, дакле, није био фронт у правом смислу, већ губилиште противника комунистичке власти. Колико је Срба бачено на немачке митраљезе и минска поља у сремским, као и у семберским равницама, то ни данас није познато, али свакако је реч о десетинама хиљада младића. Озбиљне битке на овом губилишту нису ни вођене. Положаје од новембра и децембра 1944. Немци су задржали све до 12. априла 1945. године, када су морали да се повуку због пораза на другим фронтовима. Повлачење Немаца комунисти су славили као ”пробој Сремског фронта”, скривајући поред осталог и чињеницу да су то били немачки положаји највише удаљени од Берлина.
С оне стране Сремског фронта, у Славонији, постојале су партизанске јединице састављене већином од Хрвата, за које су комунисти после тврдили да су биле веома бројне и снажне: 6. и 10. корпус (”Загребачки корпус”). Овим јединицама није наређен напад у леђа немачким положајима. Тај напад би био логичнији, јер пред хрватским партизанима нису постојале препреке у виду река – напротив, они су се налазили на истим странама обала као и Немци.