Уметност победе

05/07/2022

„Најважнија лекција је да су информације, а не мишићи, тајна успеха политичког активизма. Човек који може да открије, обликује и шири информације има невероватну моћ. Валуте овог нашег постмодерног режима су језик, чињенице, имиџ и емоције. Цела игра је у томе како их користите.” (Кристофер Руфо)

Опростићете ми, надам се, што сам у последње време заузет. Чак сам и Видовдан, по традицији, прославио радно – говором на слави централе Српске Народне Одбране у Чикагу. Транскрипт немам; говорио сам из срца. Уосталом, читаоцима Сокола суштина приче већ је позната.

Зато за вас данас имам другачију посластицу: одломке из интервјуа човека који је малтене преко ноћи постао један од најуспешнијих бораца против изопачености Империје. Кристофер Руфо је на светло дана извео тзв. „критичку теорију расе“ и индоктринацију која се преко ње спроводи.

Руфо за IM1776 (у Соколовом преводу):

„Ја сам активиста случајно. Није ми била намера да то постанем, али кроз извештавање о бескућницима и критичкој теорији расе (КТР), открио сам да је акција, а не знање, она карика која недостаје у многим политичким проблемима. Хтео сам да урадим нешто конструктивно, да покренем људе, променим и причу и закон. Развио сам сопствени облик политичког активизма методом експериментације.

„Нисам типична особа која утиче на политику. Живим у градићу на пацифичкој обали, далеко од моћника у Њујорку или Вашингтону. Мрзим састанке и одбијам већину позива да говорим пред групама или политичарима. У принципу не идем на митинге, протесте, демонстрације или скупове. Али осмислио сам како да саставим причу и покренем јавно мнење, што су два основна предуслова за политичко деловање. […]

„Најважнија лекција је да су информације, а не мишићи, тајна успеха политичког активизма. Човек који може да открије, обликује и шири информације има невероватну моћ. Валуте овог нашег постмодерног режима су језик, чињенице, имиџ и емоције. Цела игра је у томе како их користите. […]

„Морамо да схватимо да победничка стратегија није расправа о епифеномену идеологије, већ немилосрдно ископавање, напад и разваљивање ширег структурног феномена на којем је утемељена. То значи да поред класичне дебате, морамо да је нападамо на моралној, естетској, финанцијској, правној и бирократској основи. […]

„Ми имамо три гране власти — извршну, законодавну и судску — и активиста који не тражи прилику у све три области је просто неспособан. Или… и није на вашој страни и не жели вам победу. Најбоље је да такве људе игноришете, одбијете и гурнете на маргину. Способни су да измисле свакаква софистицирана оправдања, али на крају остаје само да имају фетиш губитника. И то је то.“

Руфо се бори против идеологије „разноликости, инклузије и уравниловке“ (diversity, inclusion, equity), тренутно на власти у Империји и посредно у њеним окупираним сатрапијама. Али његове методе су примењиве и на домаће прилике.

Једна од најважнијих спознаја је до које мере језик утиче на обликовање наратива. Руфо не само што прозива терминологију противника, већ јој врло јавно супротставља своју, и каже: „ово што они зову овако, ми ћемо да зовемо другачије – не само што наш опис боље одговара истини, него има и негативне конотације којих се они неће моћи решити“. Буквално најави сваки свој потез, и свеједно победи јер до те мере разуме како његови противници функционишу, да они не знају како да му се супротставе. Чисто да знате.