Филм ”Опкољени”: Боја епохе

05/07/2022

Публика у Србији је навикла на једну историјску боју када се снимају филмови или серије које се баве Другим светским ратом, а која је у филму остала као заоставштина из филмова снимљених за време титоизма. Боја овог филма је права боја епохе Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије
ПИШЕ: Милутин ВЕЛИСАВЉЕВИЋ

Што смо даље од историјског догађаја, већа је вероватноћа, ако су извори релевантни, да га боље сагледамо. Што смо даље од историјског догађаја, – мање нас дотиче и боли. То су две чељусти које зјапе пред сваким аутором, који за потку свог остварења одабере историјски мизансцен. Тако је било и у овом случају.
Од догађаја описаних у филму „Опкољени“ дели нас осам деценија. Ниједан од актера, чак и оних дуговечних, одавно више није у животу. Подразумева се да то аутору даје више сценаристичке слободе, што је у овом случају и искоришћено. Конкретан историјски догађај, а то је једна од бројних потера и ужаса које су Немци чинили како би ухватили или ликвидирали Николу Калабића, био је историјска потка овог играног филма. Али, не треба заборавити да је ово играни, уметнички целовечерњи филм. А та врста уметности има своја правила и догме, који су често у супротности са основама историјске науке. Најважније је било да се у том раскораку аутор не оклизне, а филм падне у суноврат. То се срећом није десило.
Никола Калабић је, са пар својих подофицира, 22. децембра 1942. године, био опкољен у селу Осеченица, у једној кући. Из те тешке ситуације једва се извукао и пробио немачки обруч, убивши том приликом немачког официра и једног војника, и ранивши још 6 немачких војника, док су сви његови саборци погинули, а недужни цивили потом стрељани од Немаца. Овим догађајем бави се филм „Опкољени“. Аутор је одлучио да радњу из претежно ентеријерске ситуације измести у екстеријер. У сваком другом смислу радња овог филма остала је верна историјској истини.
Самарџић се у избору теме за овај први играни дугометражни филм, чији је комплетни аутор, одлучио за један упечатљиви историјски догађај. Таквих ратних догађаја у ратном путу Николе Калабића било је много. Многи други високи и нижи официри Југословенске војске за време рата прошли су слична ратна искушења. Био је то врло крвави рат, са бројним жртвама, па се овакав догађај, у коме је било неколико десетина мртвих, неоправдано сматра „малим“ догађајем. У складу са таквом перцепцијом, Самарџић је одабрао и свој ауторски приступ овој теми.
Већ у сценарију филм је добио минималистички приступ. Дијалози су кратки и ефектни у изразитом броју случајева. Једини изузетак су неколико сцена у којима разговарају два немачка официра. Управо дијалози та два филмска лика дају нам историјски мизансцен и објашњавају зашто се рат води и ко су зараћене стране. Те сцене играју вероватно два најбоља глумца у овом филму, и успевају релативно лагано да их изнесу. Међутим, веран свом минималистичком приступу, редитељ је дозволио да управо ове сцене остану камерног типа, што је било превише статично за ратно-акциони филм. Уопше, редитељ је превише инсистирао на војним детаљима. То може да буде успешно, као рецимо у случају када четници у шуми, бајонетима праве себи ров. Тих сцена је било више. Али, било је и промашаја у изношењу међусобне комуникације четника, који су инсистирали на предратној војној коресподенцији, што је аутор нехотично испустио. Гледајући филм у целини, Самарџић је оптеретио сценографију војним детаљима, инсистирајући на прецизности, што је било науштрб унутрашње динамике филма.
Војска стално иде и креће се. Тиме је аутор хтео да разбије статичност филма, јер је сам догађај по себи био везан за место, што му и име каже. Уз такво решење, било је можда потребно извршити и више унутрашње радње у оквиру једног кадра.
Минималистички приступ добио је прави смисао у сценама које се историјски одигравају у Ваљеву, приликом хапшења породице Николе Калабића. Ове сцене у филму одигравају се паралелно са сценама у планини, приликом опкољавања Калабића и његових војника. Сцене из Ваљева су најубедљивије у филму због низа разлога. Директор фотографије овог филма, Бојан Крстић, овде је показао праву умешност. Постављање кадрова и камере овде је оправдало редитељски приступ. Сјајан избор глумице Мине Стојковић за улогу Борке Калабић, супруге Николе Калабића, обогатио је ове сцене и читав филм. Посебно је било важно што је у овим сценама погођена историјска боја епохе.
Боја епохе или боја филма је најзначајнији задатак који чека сваког редитеља, директора фотографије и сниматеља када се одлуче да израде филм који се бави неким историјским периодом. Много је лакше, поготово у Србији, у сеоском, планинском амбијенту погодити ту боју. И ту је камера била одлична. У додиру са градским, варошким срединама, а у Србији је велики проблем наћи такву историјску сценографију, сниматељ Алимпије Алимпић је успео и чак да унапреди боју епохе. То је био веома тежак задатак и ово је велики успех овог филма. Посебно је то важно извести јер је публика у Србији навикла на једну историјску боју када се снимају филмови или серије које се баве Другим светским ратом, а која је у филму остала као заоставштина из филмова снимљених за време титоизма. Боја овог филма је права боја епохе Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије.

Поред боје епохе, најбоља у филму „Опкољени“ била је музика. Она прати динамику филма, оправдава је, а у неким тренуцима ствара и убрзава ритам сцена које се дешавају на платну. Очигледно је да композитор Добрица Андрић не само да има музички таленат, него одлично разуме филмски језик. Његов велики труд знатно је обогатио овај филм.
Читав период Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије није довољно добро и прецизно објашњен у нашој историографији, а посебно је то изразит проблем у нашој културној сфери и масовним медијима. Аутор овог филма врло добро зна све поводе и узроке тог рата, познаје до детаља све важне догађаје у том рату, и јасно је да ће их и на играном филму донети на прави начин. Тај поглед је у дијаметралној супротности са општеприхваћеним културним идентитетима данашњег Балкана. Посебно је то наглашено у области филма, као уметности, која се и данас не налази у рукама приватних инвеститора, него у јавним и тајним каналима државног или парадржавног система финансирања.
Треба нагласити да су глумци Никола Дрмончић и Стефан Јосић, у улози главних Немаца, затим Мина Стојковић у улози Борке Калабић, као и Ђорђе Ђоковић у улози немачког шпијуна, били на високом професионалном нивоу и успели су да оправдају своје глумачке задатке. Међутим, без великог глумца, а нема их много у Србији, мада неоправдано влада супротно мишљење, нема великог филма. Аутор очигледно има намеру да сними низ филмова који ће имати за тематику судбину Југословенске војске у Другом светском рату. Ако има намеру, а та жеља је ваљда неупитна, да сними макар један велики филм о овој теми, мораће да нађе начин да реши питање ангажмана великих глумаца у тим подухватима.
Оно што нам сведочи већ овај први филм у том опусу је да аутор Милослав Самарџић има уметнички таленат за такво остварење. То се види из скривене метафоре, са причом о лику због чије издаје се и дешава крвави догађај који је описан у филму. Тај „трговац“ продаје потковице. Потковица је од давнина симбол среће. Овим филмом аутор Милослав Самарџић успео је да повеже како постоји и друго лице потковице, тамна страна подлости и издаје. Издаје која је одувек пратила и оптерећивала сваку велику личност српске историје. Милослав Самарџић, овом уметничком интервенцијом успео је да објасни и одбрани историјску личност, храброст и стаменост Николе Калабића.
Посебно треба нагласити што се аутор у овом „првом четничком филму“ одлучио баш за ову историјску личност. Тиме је себе још више изложио критици оних који су остали верни догми удбашке, али не и званичне историографије, да је Калабић издао свог команданта. Ово представљање лика и дела Николе Калабића који не само да није издао никога, него је небројено пута издан, био је велики ризик за Самарџића. У врло тешким, пре свега материјалним условима, аутор је успео да се избори са овим околностима и изнесе пројекат до краја. Због тога ћемо памтити и радо се враћати филму „Опкољени“.

(”Српске новине”, гласило ОСЧ ”Равна Гора” у Чикагу, јун 2022)