Увод у историју ДЧД
Четници Динарске дивизије. На десној половини стоји мајор Милан Цвјетићанин
РАВНОГОРЦИ
Увод у историју ДЧД
Доносимо чланак о једној од највећих четничких јединица у Другом светском рату, из пера председника Покрета српских четника Равне Горе
ПИШЕ: Стеван Бата РАЂЕНОВИЋ
Историја српског народа на тромеђи Босне, Лике и Далмације у Другом светском рату представља трагичан увод у оно што ће се догодити српском народу на глобалном нивоу. А то је биолошки, културни и духовни геноцид започет од стране хрватских усташа, а касније настављен од стране глобалног комунизма.
Ова тврдња поткрепљује чињеницу да се историја Динарске четничке дивизије и српског народа на Тромеђи не може тумачити као географски издвојена специфичност, већ једино као нераскидиви део свеобухватне историје српског народа у овом периоду.
Већ у првим недељама постојања Независне Државе Хрватске (НДХ) извршен је покољ Срба који се мерио десетинама хиљада побијених. Оваква ситуација, која доводи српски народ под контролу марионетске НДХ на руб биолошког опстанка, изазвала је спонтану реакцију.
УСТАНАК 27. ЈУЛА 1941.
Вођен непогрешивим историјским инстинктом српски народ се диже на устанак који почиње 27. јула 1941. године у Дрвару (Оштрељу). Циљ устанка је била заштита српског народа од геноцида. Устанак се распламсао по традицији српске четничке ослободилачке борбе. Никле су чете, уздигле се локалне вође. Устанак је почео под заставом на којој је стајао свети српски завет: С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ! СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! У веома кратком периоду устаници успевају да протерају усташе из Дрвара, Бос. Петровца, Срба, Грачаца, Бос. Грахова, Книнске и остале Крајине.
У јесен 1941. године осећа се потреба за већом сарадњом и координацијом међу устаницима. То доводи до састанка у Црним Потоцима, где су се све устаничке вође окупиле и одлучиле да се створи јединствена устаничка формација названа Динарска четничка дивизија. За команданта ове формације је изабран млади свештеник, већ прослављени народни трибун, а касније један од најхрабријих Дражиних војвода, Момчило Ђујић.
У почетку, Динарска четничка дивизија је била састављена од следећих пукова: пук краља Петра Другог у Лици, пук Петра Мркоњића (краља Петра Првог) у Плавну у Далмацији; пук Гаврила Принципа у Бос. Грахову; пук краља Александра Првог у Бос. Петровцу; пук Онисима Поповића на Далматинском Косову и пук вожда Карађорђа у Грачацу у Лици. Ове формације су касније организоване у корпусе.
Поред ових пукова ДЧД је имала и гардијски батаљон, летећу бригаду, комитски одред, групу бацача, интендатуру, болницу, кулутурно-просветну групу и омладинске чете по селима. У веома кратком периоду ДЧД је успела да готово потпуно протера усташе са свих српских подручја и тиме омогући преживљавање српског народа. Ова подручја су остала под заштитом ДЧД уз огромне жртве све до уласка Црвене армије у Србију.
Улазак Црвене армије у Источну Србију 22. септембра 1944. године био је прекретница за све ратујуће стране на територији бивше Југославије. Ово се посебно односи на партизане, чији је једини циљ био освајање власти и уништење националних снага. Доласком Црвене армије, постаје јасно да долазе тежи дани, како за Равногорски покрет, тако и за цео српски народ. Комунисти, у чије редове сада улазе хрватске усташе и домобрани, почињу да нагомилавају трупе у Книнској Крајини и на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. Овим маневром комунисти су желели да поставе обруч око ДЧД, који би довео до њеног уништења. Динарска четничка дивизија се нашла у забрињавајућој ситуацији и бива приморана да води свакодневне борбе на свим фронтовима.
ТЕШКИ ДАНИ
За Динарску четничку дивизију наступају тешки и неизвесни дани испуњени борбама и напорима да се пронађе излаз. Комунисти све јаче стежу обруч, доводећи свеже трупе опремљене тешким наоружањем које добијају од бивших четничких савезника Енглеза.
У јеку најжешћих борби, командант Динарске четничке дивизије војвода Момчило Ђујић, сазвао је све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у село Топоље код Книна. На овом историјском састанку донета је заједничка одлука да се изврши пробој кроз непријатељске снаге и да се крене у повлачење према југозападу.
Одлучујући окршај и пробој кроз комунистички обруч одиграо се у селу Пађене. Ноћу између 2. и 3. децембра 1944. године четничке снаге крећу у одлучан и незадржив јуриш. У надчовечанској борби прса у прса која је трајала више од седам сати и однела велике жртве на обе стране, Динарска четничка дивизија пробија непријатељски обруч. Четнички јунаци успевају да сруше необориву комунистичку тврђаву и отварају пут за одступницу. У овом надчовечанском пробоју, четници побеђују далеко надмоћније комунистичке снаге под командом Титових послушних генерала Бошка Шиљеговића и Петра Драпшина.
Из те славне плејаде синова Тромеђе и других српских крајева, многи су остали као мртва стража за нова покољења, тамо где су се голоруки дигли на устанак 1941. године. Они су волели свој српски народ више од својих живота.
После пробоја кроз комунистички обруч, Динарска четничка дивизија је наставила марш правцем: Отрић – Срб – Мала Капела – Гацка долина, ка северном приморју, јер се веровало да ”савезници” неће препустити Југославију апсолутној власти комуниста. У тим крајевима хрватске усташе су извршиле незапамћене злочине над српским народом, немајући милости ни према старима, ни према младима. У колони у којој су били борци помешани са рањеницима, старцима, старицама и мајкама са децом, преовладавала је исцрпљеност од зиме, глади и напорног пута. Ова голгота преко северног приморја, на путу за Словенију, је захтевала савлађивање многих тешкоћа. Најтежа препрека је сигурно био прелаз преко хладне и набујале реке Коране. Морали су се направити имрповизовани мостови од коњских кола и комора за прелаз цивилног становништва. Набујала река је однела свој данак односећи борце и њихове коње. Оне који су безбедно прешли, на другој страни је чекала непријатељска заседа.
МОСТ НА РЕЦИ СОЧИ
После пада источних крајева, комунисти се са јаким формацијама устремљују на Словенију, са циљем да униште Динарску четничку дивизију и остале српске националне снаге које су се налазиле у тим крајевима. У Випавској Долини, извршена је концентрација свих националних снага са намером да се преко реке Соче пређе у Италију. За прелазак у Италију било је потребно зауставити Брозове комунисте и разбити остатке Мусолинијевих фашиста који су се налазили у Горици. Четници су успели да одбране мост на реци Сочи и тако омогуће борцима и цивилном становништву да пређу у Италију. После прелаза, мост је уништен да би се спречило надирање комуниста. Овим чином Динарска четничка дивизија се нашла у туђини.
После доласка у Италију, четници бивају пешке упућени у логор у Палма Нови, где бивају привремено смештени. На Ђурђевдан 1945. године, четницима у Палма Нови наређено је да се све борбене формације разоружају. У српској историји Ђурђевдан је дан када се устаници окупљају и наоружавају. Овога пута устаници су морали да се растану са оружјем, које су својом крвљу платили. Тај трагичан дан обележило је неколико самоубистава бораца Динарске четничке дивизије, који се нису могли помирити са оволиком неправдом.
У Палма Нови је завршен ратни пут херојске Динарске четничке дивизије.
Српски народ као жртва туђинских удара спутаван је у току свога природног развитка. Стваране су вештачке идеологије које су разарале српство и одвеле га у беспуће. Ово се показало тачним 40-тих и 90-тих година прошлог века. Поред свега српски народ је преживео и преживеће. Динарска четничка дивизија представља пример у историји српства како уједињени Срби, са вером у Бога, могу да поразе све непријатеље и потешкоће.
Покрет српских четника Равне Горе као настављач традиција Динарске четничке дивизије већ педесет година се у расејању бори за истину о свим Дражиним четницима. Само истина о правим херојима Другог светског рата ће повратити изгубљено достојанство српском народу. На крају, ове редове посвећујемо сећању на ратног команданта Динарске четничке дивизије ВОЈВОДУ МОМЧИЛА Р. ЂУЈИЋА и његове пале борце, који дадоше своје животе бранећи српске земље и српски народ.
(МАРТ 2003)
