Владимир Коларић: Два филма о Дражи

30/11/2018

О филмовима „Генерал Михаиловић – Херој и казна“ (2015) и „Генерал Дража Михаиловић“ (2018)

Снимање филмова о (до скоро) проскрибованим темама не представља само могућност да се „чује друга страна“ или да се одговори на до тада доминантне наративе кроз (анти)пропаганду или отварање друштвеног дијалога, него и могућност преиспитивања и суочавања са – без обзира на идеолошке и друге поделе – нашом заједничком прошлошћу.

Филм, па и документарни, није и не би требало да буде пука илустрација готових теза, него истраживање, никада праволинијски пут до истине, евокација, која нужно има своје различите рукавце и отвара простор за различите могућности рецепције.

Тема равногорског покрета и генерала Драже Михаиловића отворена је за јавност већ од осамдесетих година прошлог века, када је неспорно имала улогу у пројекту буђења српске националне свести, да би касније била легитимизована одређеним одлукама судских и извршних власти. Ипак са становишта симболичког поретка, а рецимо отворено – идеологије, тема четништва ослобођена интерпретације доминантне у периоду СФРЈ још није добила право грађанства, о чему најбоље сведочи одсуство медијског, пре свега филмског и телевизијског представљања овог феномена. Иако се последњих године то донекле мења, медијски третман четништва и даље изазива контроверзе и друштвене поделе, што говори да доминантни идеолошки дискурс још није отворен за другачију интерпретацију и репрезентацију наратива о улози овог покрета у Другом светском рату и његовом идејно-вредносном наслеђу.

Документарни филм „Генерал Михаиловић – Херој и казна“ (2015), у режији Небојше Пајкића и продукцији Илије Лабала, управо почиње од филма и медија, у уводној шпици одређујући Други светски рат најпре као време када ће у Србији тек почети да се снимају филмови, за чим следи кадар са снимања сада већ архивског материјала о тематизованим догађајима, а већ у првом нараторском сегменту истичући да га претежно занима улога медија у интерпретацији и репрезентацији лика Драгољуба Драже Михаиловића. Овај филм су радили филмофили и то је очигледно у сваком сегменту – генерал Михаиловић је наративно вођен попут класичних холивудских ликова, не искључујући успоне и падове на мотивационо-акционој равни равни и етичку амбиваленцију, а својеврстан лајт-мотив је постојано ослањање на англосаксонску попкултурну интерпретацију команданта Југословенске војске у отаџбини.

Бројни саговорници из англосаксонске сфере и истакнута тема генералових односа са савезницима добрим делом усмеравају рецепцију овог филма ка иностраној, опет претежно англосаксонској рецепцији. Ипак, овакво усмерење нема у првом плану демонтажу комунистичког наратива о улози генерала Михаиловића и равногорског покрета у Другом светском рату, већ на указивање на историјски пут српског народа недавној прошлости, истражујући на који начин се савезништво из два светска рата претворила у и сада актуелно непријатељство. Поред филмофилске атрактивности и фокуса на медијском представљању, овај филм инсистира на контексту у ком је генерал деловао на начин на који је деловао и на извесној трансидеолошкој оптици која судбину свог јунака сагледава у контексту херојских и слободарских кодова изграђених у историјском искуству српског народа, али који као да је уједно предодредио његове историјске изборе.

Документарни филм „Генерал Дража Михаиловић“ (2018), према сценарију и у режији Милослава Самарџића, такође почиње од попкултурне рецепције свог „јунака“ у англосаксонском свету, што треба да потврди његов про-савезнички идентитет и уједно представља сигнал за комуникацију са иностраном или са публиком млађих генерација. Ипак, овај филм је рађен знатно сведеније, са редукованијим изражајним поступцима од претходног и усредсређен је на то да исприча причу о свом јунаку, која неће бити толико полемична, односно изграђена у полемици са контра-наративима, колико афирмативна, нудећи наратив алтернативан до скора преовлађујућим. Филм се стога у мањој мери бави контекстом и објашњавањем евентуално спорних поступака и одлука генерала Михаиловића, конфронтирајући га колико комунистичком покрету толико и Недићу, и наглашавајући континуитет не само са четничким покретом из првих деценија двадесетог века него и са српском војном традицијом са врхунцем у Првом светском рату, а симболизоване ликом (како се у филму наглашава – „стратега“) Радомира Путника. За разлику од претходног филма, који је пре свега оријентисан ка нарацији и интерпретацији, Самарџић у свом филму, као историчар и публициста, поред приоритетног усредсређивања на генералову личност пре него (медијски и историјско-интерпретацијски) лик у јавности, нуди могуће одговоре на питања о месту сахрањивања његовог тела и околностима хапшења и егзекуције.

Оба филма, ипак, лик и дело генерала Михаиловића не своде на различите концепте српског национализма, као ни на антифашизам или евентуалну англофилију, већ сведоче о историјској судбини српског народа и њеним последицама за савремени историјски тренутак. И један и други експлицитно долазе до саме сржи српске историјске самоидентификације, а која се тиче заветног карактера косовског искуства жртве и васкрсења. И Пајкић-Лабалов и Самарџићев филм стога, свако на свој начин и до својих граница, превладава идеолошку интерпретативну раван, док „жал за Западом“, односно изневереним савезништвом, која је најважнија ствар које бисмо у будућности (што пре!) морали да се ослободимо, може да буде оправдана реалистичним сагледавањем позиције сопственог главног лика и његовог покрета у ситуацији – тада се чинило (дуго)трајног – недостатка цивилизацијских алтернатива.

Надајмо се да Србија у блиској будућности неће бити у таквој ситуацији, и да ћемо, не заборављајући жртве и некадашња оваква или онаква савезништва, моћи да кренемо својим путем, без сталног загледања у туђе двориште, у ишчекивању да нас по рамену коначно потапше неко ко за нас већ одавно (од почетка?) има само нож и батину. Реалистично, али без мантре о томе да не постоје трајна историјска пријатељства и непријатељства већ само сурови интереси, него увиђајући да у историји ипак постоје континуитети који нису само идеолошки или технолошки, већ и културно-цивилизацијски, који у многоме одређују наше кључне историјске изборе и – зашто не рећи – и идентитете, који никада и нигде нису само идеолошки, као уосталом ни национални.

Стање ствари